Вести
20. 06. 2020.
Професорка Факултета политичких наука у разговору за Данас о стању у медијима
Сњежана Миливојевић: Зато што медији нису слободни, нема услова за поштене изборе
У потпуну доминацију власти над домаћом медијском сценом, не само уочи избора, како би се утицало на конкретну одлуку гласача, већ и да би се на ставове бирачког тела утицало на дуге стазе, укључене су најгледаније националне телевизије са различитим улогама.
РТС чува привид пристојности, безбојног информативног билтена у коме има и „неколико грама“ документарног програма или културе. Новинарима који држе до професије једино уточиште остаје „новинарство ниоткуда“, кад нешто не могу да прећуте остаје ређање чињеница без икаквог вредносног или идејног компаса. Овог пролећа три пута су се са адреса РТС-а јавно огласили поводом критика које су им упућене. Један одговор писао је директор, један је био непотписан, а један је упутио председник Управног одбора. Без обзира коме су одговарали, опозиционом политичару, члановима академске заједнице или стручне јавности, писали су исти одговор – бахат, агресиван и неоснован. Сви су писали онако како власт баш воли, спремни да РТС бране од јавности и да одмах униште сваку помисао на пристојан разговор. ТВ Пинк је већ пре неколико година постао „приватни јавни сервис“ који има другу улогу: за најширу публику треба да обесмисли јавни интерес у информисању и да дискредитује идеју медијске независности комерцијалних медија. Дакле, националне телевизије имају избор или „неутрална подршка“ или бесрамно навијање за власт. У овој подели медијских послова таблоиди производе ђубре, наизменично засипају јавни простор лажним вестима и уништавају биографије и репутације критичара власти. Зато што медији нису слободни, не постоје услови за слободне и поштене изборе, каже у разговору за Данас професорка Факултета политичких наука Сњежана Миливојевић и додаје да је на разговоре о бољим медијским условима „пристала чак и власт иако је све учинила да се они не промене“.
Како Миливојевић наводи, медији су заробљени, јер су актуелној власти власти главни инструмент политике и служе јој за производњу пристанка, па уместо медијског плурализма постоји оштра поларизација.
– То значи да нема јавних дебата него конфликти излазе у јавну сферу без могућности да се рационално реше. Плурализам је различитост позиција и гласова који подстичу дебате док је поларизација удаљавање разлика, чак и њихова екстремизација, уз продубљивање јаза између њих. Зато поларизовани медији цепају јавност, блокирају уместо да омогућавају разговор и постизање договора о разликама. Та поларизација је још и веома асиметрична због огромне неједнакости у ресурсима које имају режимски и независни медији. Они први производе манипулативну, други граде критичку јавност. Овим првим блиски односи са влашћу гарантују приступ фондовима, ослобађање од пореза, кредите, огласе, јавне тендере па чак и приступ догађајима и информацијама од јавног значаја. То се временом појачава па данас лојални и контролисани медији чине већину медија а они критички изгурани су на маргину. Тамо су мета константних напада, проглашавају се за политичке непријатеље, блато и тајкунске медије. Константно се економски слабе, подрива им се поверење и руши углед, додаје Миливојевић и објашњава да поларизација спречава дебату, док асиметрија гуши критичност, што за резултат има медијски амбијент у којем „медији не критикују власт него власт напада медије“. С друге стране, та дискредитација медија је важна зато што се сејањем неповерења ратује против истине и креира свет алтернативних чињеница, лажних вести и постистине.
– Медији су једна од кључних институција критичке јавности а без њих нема знања о реалности нити питања одговорности. Када се подрије поверење у њих, ни једна афера не добија расплет, а уместо озбиљног истраживачког новинарства, режимски медији производе „скандале“. Такав медијски амбијент креиран је у етапама, чак се може пратити од кризе до кризе. Од поплава 2014, преко Савамале 2016, до короне 2020, кризе су се мењале, али је њихово решавање обележио константни пад демократије и урушавање слободе медија. Грађани су све више знали о „успесима власти“ а све више остајали без медија и институција које то могу да објективно провере. То значи да су се и изборни услови све више погоршавали, упркос изборним правилима, до ситуације у којој је изборно надметање изгубило смисао. Данас чак и најоданије присталице више не гласају за партију или њена обећања, него се јавно позивају да гласају за човека који уопште није кандидат на изборима, наводи Миливојевић.
У том контексту, додаје наша саговорница, РТС је „на професионалној, програмској и институционалној низбрдици“. Због значаја јавног сервиса он добија већу међународну помоћ али је и под већом пажњом међународних монитора демократије.
– Упркос томе, запитате се шта та велика информативна редакција производи? Како је могуће да највећа медијска кућа у земљи произведе најмање изборног програма међу националним телевизијама? Као јавни сервис, РТС има највећу обавезу према јавности а са толиким ресурсима требало би да је узор оригиналности и професионална инспирација другима. Уместо тога ни једна занимљива емисија, ни један нови, креативни напор да се проговори савременијим медијским језиком. Последњих дана кампање у емисији у којој је учествовала представница листе 1 од 5 милиона видео се сав заједнички труд уложен да се учешћем на изборима ништа не помери: члан владајуће партије који је очигледно добио налог да се према опозицији понаша пристојно једва се уздржава, некадашњи опозиционар са подсмехом слуша њене критике а новинарка само брине да нека тешка реч на рачун власти случајно не омакне. Та тужна студијска епизода је доказ како би могла да изгледа дебата када би је у студију јавне телевизије било. Неколико дана пре тога, у завршној изборној дебати учествује шест политичара и модератор, и као и толико пута пре, свима је нормално да о демократији, једнакости и будућности разговара „мушки клуб“, констатује Миливојевић.
Последњих година убрзано се гради и мрежа ботова, лажних сајтова и „угледних“ твитераша који усмеравају саобраћај на друштвеним мрежама, нападају означене критичаре или генеришу популарност у сајбер свету.
– Новији подаци говоре да се око 30 одсто грађана Србије информише на друштвеним мрежама, што је више него оних који се информишу из дневних новина, њих око 20 одсто. Ипак, и даље је највише оних којима је главни извор вести и даље телевизија, више од 80 одсто грађана. Али захваљујући технолошким могућностима, међусобном повезивању и активностима ботова, они се све више усмеравају ка истом садржају. Ова пропаганда више не продаје никакву идеју или циљ, већ мобилише „подршку на захтев“ и по потреби шири конфузију у којој не само да о кључним вредностима нема консензуса, него никакав консензус и није могућ, каже Миливојевић и додаје да се таквим „умрежавањем пропаганде“ ствара хибридни амбијент типичан за „нове аутократије“ који користе популистички лидери широм планете, рецепт који се „лако преписује“ чак и ако има разлика у културним и политичким контекстима међу земљама.
Ипак, професорка Миливојевић наглашава да снагу и углед домаће новинарске заједнице, оне која остаје изван овог калупа власти, срећом потврђују и награде које малобројни професионални медији и новинари и новинарке редовно добијају.
– Баш они које овде прећуткују или нападају. Ану Лалић која је због свог рада у време пандемије ковид 19 била ухапшена Репортери без граница сврстали су међу 30 светских хероја информисања у току пандемије. Тако је било и кад су највеће професионалне награде добијали Крик или Цинс или Бирн, закључује саговорница Данаса.
На делу „Орбанов модел“ контроле медија
– Србија пада на свим листама које бележе развој демократије и посебно слободе медија, чак и на индексу Земље у транзицији који се односе на 29 бивших комунистичких земља, где је негативна конкуренција прилично оштра. Међу европским земљама по паду слободе медија Србија се пореди само са Пољском и Мађарском, са којом се овде одржавају никада бољи пријатељски односи и сасвим игноришу гласне критике на „Орбанов модел“ контроле медија. Дуг је списак пада медијских слобода и урушавања демократије који води од 2012. до ове кампање у којој се, први пут после 2000, не поставља питање ко има подршку већине, него да ли су изборни услови нарушени толико да више не омогућавају смењивост власти, каже Сњежана Миливојевић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.