Вести
17. 06. 2020.
Муке Србије са слободом новинара, медија, Европом, остатком света и самом собом
Однос власти и правосуђа у Србији према новинарима и медијима наметнуо се као једно од најважнијих питања у извештајима о напретку у процесу придруживања Европској унији, али и све чешћа медијска, као и тема политичких сусрета наших политичара на међународном плану.
У шестомесечном извештају Европске комисије у тзв. “нон-папер-у”, када је реч о медијима позитивно је оцењено једино усвајање Медијске стратегије и израда Акционог плана који је у току, са навођењем да су ови процеси били инклузивни и транспаретни, тј. да укључују представнике медијске заједнице.
Све остало у овом извештају што се односи на медије и слободу изражавања има негативан предзнак.
Када се погледа овај неформални извештај за првих шест месеци ове године, као посебно негативно оцењена издваја се брзоплета и погрешна одлука власти (што је признао чак и председник) да ухапси Ану Лалић, током пандемије. У сваком сличном извештају и рангирању, случај „Лалић“ доприноси да Србија има „негативно бројање“. На ово се надовезала неопрезна брзоплетост у вези са ограничавањем медијског извештавања са седница Кризног штаба која је, на сву срећу, временом ревидирана, што није умањило њено коришћење на унутрашњем политичком плану.
Таква драстична одлука учинила је Ану Лалић међународно препознатљивом тако да не треба да чуди да се она налази на листи хероја-хероина информисања током пандемије. На овој листи „Репортера без граница“ налазе се новинари/ке, медији и узбуњивачи/це који су кроз свој рад допринели спасавању живота, у неким случајевима са тешким последицама по себе лично….
Платформа Савета Европе за промоцију заштите новинарства и безбедности новинара једно је од ретких места на којима се пружа могућност властима да дају своје виђење конкретног инцидента због којег су се нашли на поменутој платформи.
У последња два месеца, од четири слична навода, држава је одговорила само на један и то у случају хапшења Ане Лалић.
Када као држава исказујеш овакву незаинтересованост када је реч о решавању случајева угрожавања слободе новинара, онда се то разуме као порука и став који се рефлектује падом на листама медијских слобода и извештајима попут оног „нон-папера“ Европске комисије. Било какав одговор је бољи него ћутање… али често и када се неки од случајева реше ефикасно и брзо ни о томе нема извештаја на сличним платформама, за које је задужено Министарство културе и информисања али и Министарство спољних послова.
Овакав однос одаје генералну незаинтересованост, или недостатак храбрости, за суочавање са евидентним проблемом угрожавања слобода и безбедности новинара и медија. Већ одавно као друштво плаћамо велику цену таквог односа према медијима. Не сме се дозволити да ту цену плаћа било ко а првенствено новинари, када је реч о њиховим животима и могућем насиљу.
Политичка воља је опет нешто што би све то могло да погура у добром правцу.
Ако је могла медијска стратегије да се пише на инклузиван и танспарентан начин, да Комисија за истраживање убистава новинара на сличан начин допринесе да се починиоци и неки налогодавци ухапсе и првостепено осуде, да се врло брзо разреши случај паљења куће, односно покушаја убиства новинара Милана Јовановића и његове супруге, могла би да се реши и већина других случајева. Када нема константе у политчкој вољи, онда и оно што се постигне, као решавање случаја из Гроцке, врло брзо крене лошим путем кроз опструкције на суду, поновним виктимизацијама и трауматизацијама жртава итд…
Нова Влада Србије и њена надлежна министарства која имају везе са овом темом морају бити конципирана тако да се створе услови да се врло брзо покрену процеси који ће решити све проблеме у овој области.
Ако се то не догоди, пропаст ће бити неминовна. А онда ће нам преостати да се на медијском плану боримо за елементарну безбедност новинара и њихове животе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.