Вести
12. 06. 2020.
А ко штити новинарке?
Бојана Павловић је новинарка КРИК-а. Новинарску каријеру започела је у градској редакцији дневног листа „Политика“. Као стажиста радила је у невладиној организацији „Транспарентност Србија“ усмереној на борбу против корупције.
Истраживачким новинарством почела је да се бави у Центру за истраживачко новинарство Србије. Добитница је међународне награде Data Journalism Award која је 2017. додељена КРИК-у за пројекат „База имовине политичара“, као и годишње награде за истраживачко новинарство 2017. године. Говори енглески и италијански језик.
Бојану Павловић јуче је пресрело неколико мушкараца који су се представили као припадници МУПа, а потом још двојица неидентификованих лица, од којих јој је један отео мобилни телефон и задржао га све док један од вођа навијача Партизана, којем се суди за насиље, није тражио да јој се врати телефон. Са дотичним припадником навијачке групе Јањичари у друштву је у кафићу било штићено лице, син председника Србије.
Било би логично да се представници обезбеђења легитимишу и да они обаве радње које су предвиђене протоколом о штићеним лицима. Уместо тога, они који су се представили као представници МУПа препустили су новинарку лицима о којима извештава.
Неопходно је да се о овом случају утврде све чињенице, да се не остави ни једна дилема о овом догађају, утврди да ли је било прекорачења овлашћења, узимања закона у руке од стране неовлашћених лица и учине јасним процедуре када је реч о новинарском извештавању о штићеним лицима. Ако се то не догоди, страх за безбедност Бојане Павловић биће оправдан, као и осталих чланова редакције КРИКа. Остаће и нејасно ко је овде у ствари штићен и од кога, а ко су заштитари…
Био сам шест година штићено лице. Променило се више од двадесет полицајаца који су у различитим периодима били задужени за моју безбедност. Увек сам настојао да утичем колико год је могуће на то да буду неприметни, да буду пристојни у комуникацији, да задовоље све форме нормалног опхођења. Свакако да је било и ситуација када нисам ни покушавао да им се мешам у посао, када је требало озбиљно интервенисати.
У њиховим рукама често је велика одговорност, а напете ситуације захтевају присебност. Када се било ко умеша у процедуре, он угрожава безбедност свих учесника у догађају.
***
Када се погледају главни наслови медија данас, видеће се пуно текстова о 19. годишњици убиства новинара Милана Пантића, о додељивању награде која носи име покојног колеге Дејана Анастасијевића, на којег је својевремено покушан атентат, и наслови о овом инциденту са Бојаном Павловић.
Некажњивост је заједнички именитељ.
***
Никада ми неће бити јасно зашто су хулигани заштићена врста и пожељни другари, у нашој земљи, уместо на пример, људи из Дигиталне или Креативне Србије или бар оних који несебично помажу слабијима, искљученима…. Серијали Инсајдера започети су документацијом о бројним пресудама које нису извршене, бесконачним одлагањима издржавања казни, одуговлачењу судских процеса…
Онда се серијал претворио у хорор у животу Бранкице Станковић, којој је са трибина хорски поручено да ће се „провести као Ћурувија“… Уместо драстичног обрачуна кроз правосудни систем са хулиганством, конкретним делима и конкретним прекршитељима, свако је наставио да живи својим животом осим Бранкице коју је понекад морало да чува и по десетак полицијаца. Потом сам и сам изгубио слободу, са обезбеђењем.
Данас имамо наставак. Као да се ништа није догодило. И даље су новинари жртве хулиганства, али и цело друштво као да је заробљено недодирљивошћу људи са оне стране закона.
***
Разговарао сам са неколико амбасадора о суочавању са прошлошћу. Када се присетим шта смо све урадили у Б92, Фонду Б92, Rexu, Самиздату… Рекло би се да смо покрили целу лепезу од информисања до едукације, културе. И поред свега тога, као да смо на почетку.
Величање осуђених за ратне злочине, њихово присуство у политичком и јавном животу вуче нас у неку црну рупу. Ревизија историје прети да пређе у неповратни процес који ће гушити напредак као у неким суседним земљама.
Гледамо шта се догађа у Британији, Белгији, Америци… како се руше споменици трговаца робљем чија су имена и дела уткана у те развијене демократије. Свако друштво ће кад тад дочекати исто. Много је боље суочити се са прошлошћу на миран начин, мењати културни модел, постављати јаке темеље за будућност.
Један од амбасадора каже „и ми смо имали нашу Сребреницу, нисмо заштитили грађане једног града 1631. године, па је уследио масакр над 10.000 протестаната…“ Важно је подсећати се на датуме који могу представљати срамоту у сопственој историји, урадити све што је важно да се та срамота учини јавном и да се створе услови да се не понови.
Величањем осуђених за ратне злочине, допуштањем да постану модели пожељног понашања непоправљиво повређујемо жртве. И чинимо сопствени идентитет онаквим каквим не бисмо волели да нас таквим виде. Велики је то терет који стављамо себи, поред свих терета које већ имамо.
Због тога је један од најважнијих националних задатака суочавање са лошим и недопустивим делом наше прошлости.
Због паметније и мирније садашњости и будућности.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.