Вести
11. 06. 2020.
Ни постковидна "нова реалност" није редовно стање
Независни медији у недостатку ваздуха
Гордана Божић, директорка „Крагујевачких новина“, тек недавно се вратила на посао, пошто најстарији недељник у Крагујевцу није излазио током 52 дана ванредног стања.
Како истиче, први опипљив новац добили су од државе у пакету мера за опоравак привреде. „Тренутно имамо троје стално запослених и четворо хонорараца, који су годинама уназад у просеку примали између осам и десет хиљада динара на пар месеци. Функционишемо искључиво на ентузијазму и трудимо се да опстанемо“, каже.
Помоћ државе, међутим, пресушује крајем јула, након чега следи повратак у редовно стање, које, према речима Гордане Божић, није безбрижно.
„Број оглашивача, који је и иначе мали, у мањим срединама је још мањи. Притом, како ми словимо за опозициони медиј, мало је оних који имају петљу да нам уплате оглас. Да ствар буде гора, град Крагујевац већ пет година не расписује конкурсе за финансирање медијских садржаја“, каже Божић додајући да се уздају у европске пројекте и ситне огласе које су правна лица у законској обавези да објављују.
Према анкети коју је почетком априла спровела Асоцијација локалних и независних медија „Локал прес“, свега десет одсто локалних медија који су учествовали у истраживању рекло је да без помоћи државе или донатора може да преживи наредна три месеца.
Тридесет одсто њих навело је да има средства за одржавање рада тек за наредних месец дана. Најугроженији су електронски медији, где чак 87 одсто испитаних истиче да им је опстанак угрожен.
Значајно боље не стоје ни штампани медији, у којима 77 процената испитаника није сигурно да ли ће испливати на површину, али ни онлајн медији (66 одсто). Узроци овако суморне статистике су смањена продаја огласног простора, отказивање уговора од стране оглашивача и неплаћање средстава из донација.
„Када људима споменем могућност уплаћивања огласа, они ме гледају бело. Кажу ми ‘сачекај прво да саставим крај с крајем, па ћемо да видимо за огласе’. Цела ова година ће бити јако проблематична“, каже Драган Ђорђевић, председник Управног одбора „Локал преса“ и директор регионалног листа „Сремске новине“. Проблеме медија након избијања епидемије разлаже на две целине – отказивање готово свих уговора за објављивање реклама и драстично смањење тиража.
„Притом, трошкови производње уопште нису пали. Медији су се одлучивали на различите стратегије како би прегурали овај период. Неки су смањили број страна и проредили издања. Неки други су се концентрисали на електронска издања. Међутим, неће сви моћи да се врате на колосек једном када ово прође, тим пре што је одређен број медија већ био на ивици провалије“, истиче Ђорђевић.
А као што се одређени број медија налази на ивици, исто може да се каже и за одређену категорију новинара. Први на удару економске кризе, каже Драган Милановић, председник Гранског синдиката културе, уметности и медија „Независност“, биће слободни новинари, такозвани фриленсери, и они који су хонорарно ангажовани у медијима. „Тек ће да буде проблема, многи од њих ће остати без посла. Ми ћемо тек крајем године бити у стању да сагледамо размере кризе са којом се суочавамо“, наводи Милановић.
Наступајући талас кризе, истиче Милановић, само ће окрзнути запослене у јавним сервисима и великим кућама. Потрес ће се, с друге стране, најснажније осетити у малим срединама у кућама које немају политичку позадину. „Ти медији неће моћи да рачунају на пројекте, у мери у којој су то чинили раније, а оглашавање је већ било проблематично, имајући у виду неформалну забрану да се рекламирају у одређеним медијима“, каже Милановић.
Проблеми економске самоодрживости у медијској сфери свакако нису скоријег датума. А мало ко је тако прецизно скенирао како се немогућност решавања ових проблема пресликава на живот новинара као књига „Од новинара до надничара. Прекарни рад и живот“ објављене почетком 2016. године. Уредник књиге, социолог Срећко Михаиловић напомиње да је у истраживању „незанемарљив број новинара рекао да, када би поново могао да бира професију, изабрао неку другу“.
Анкетирајући више од 1.100 новинара Михаиловић је дошао до податка да три петине њих показује забрињавајуће прекаризовани рад и живот. Две су, каже, основне карактеристике тога. „Прва јасна особина је несигурно радно место, односно несигурна могућност да се оно пронађе. Други аспект је професионалног карактера и тиче се могућности да мислите својом главом. Дакле, прекаризован рад новинара подразумева да он не може да пише оно што мисли да треба, већ је принуђен да ради искључиво по диктату уредника или власника медија“, истиче Михаиловић.
Пред независним медијима, напомиње Жељко Бодрожић, председник Независног удружења новинара Србије и оснивач недељника „Кикиндске“, налазе се три пута. „Један је да се прикључите хорском извештавању и постанете пропагандно гласило власти. Други је да дигнете руке, као што су то учиниле ‘Врањске’, које су биле симбол независног локалног медија, јер просто више нису могли у оваквим условима да раде. И трећи пут је да наставите да радите, јер је то једино што умете да радите, и да се надате да ћете добацити до бољих дана“, истиче Бодрожић.
Многи медији на локалу већ су одабрали једну од прве две опције, што је, према речима председника НУНС-а, можда и кључна разлика у односу на медијску сцену из деведесетих година. „Велики медији су и за време Милошевића били под контролом, али је постојала јака локална мрежа независних медија који су разгртали тај медијски мрак и крунили популарност владара. Данас тога нема.
Тржиште не постоји, односно власти га контролишу. Оглашивачи заобилазе независне медије, а конкурси за суфинансирање медијских садржаја, на којима се дели огроман новац за наше стандарде, служе за награђивање послушних и богаћење лица блиских властима који су приватизовали медије“, каже Бодрожић додајући да је охрабрујуће то што су европски фондови нешто издашнији него претходних година, пошто су и „они увидели да је локална медијска сцена потпуно девастирана“.
Слично виђење економског стања у медијима дели и државни секретар у Министарству културе и информисања Александар Гајовић, оцењујући помоћ коју држава тренутно обезбеђује медијима као недовољну и ограничену.
Његово мишљење је да би држава требало значајније финансијски да помогне медијима, а као метод предлаже модел јавно-приватног партнерства. „Не разумем због чега је то толико страшно, када слична решења постоје у великом броју земаља. Држава у том случају не би имала никаквог утицаја на уређивачку концепцију, али би имала одређеног удела власништва у медијима“, наводи Гајовић.
Радна група која је радила на изради медијске стратегије, додаје он, пропустила је да предвиди могућност формирања јавно-приватних партнерстава. Међутим, ова могућности и даље постоји, имајући у виду да је у плану измена и допуна медијских закона. А да ли ће ова идеја пронаћи свој пут до закона треба сачекати најмање неколико месеци, додаје Гајовић, имајући у виду да Србију ишчекују парламентарни избори, а потом и летња пауза.
Криза, с друге стране, вероватно неће имати толико разумевања за специфичне прилике у Србији. Удариће свуда, а као и обично, највише ће болети оне који су и у „нормалним“ околностима склапали крај с крајем. У случају медија то су они мали и независни који још увек покушавају да се придржавају принципа професионалног интегритета. Да ли ће у долазећим месецима цена тог професионалног обављања посла постати превисока, остаје да се види.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.