Вести
11. 06. 2020.
ТАЧКА 2: Медији као механизам уз помоћ којег се лакше влада (ЕМИСИЈА)
Ваше је право да знате све, а не сазнате све што треба – порука је коју нам програмским садржајима већ годинама шаљу Јавни сервис и четири националне телевизије. После приватизације локалних медија ништа другачије није ни када су у питању медији у већем броју градова у Србији.
Ситуација је таква и поред тога што Устав и закони гарантују слободу говора и право на слободно, истинито, објективно, потпуно и благовремено информисање. За програм РТС-а грађани новац издвајају и кроз буџет државе, али и плаћањем месечне претплате. Све то морало би да гарантује да ћемо заиста сазнати све. У том смислу слоган РТС-а “Ваше право да знате све” био би примерен да је та телевизија јавни сервис. Али није.
Уз то, националне фреквенције које користе електронски медији спадају у јавно добро, односно у власништву су грађана Србије. Јавном сервису и власницима приватних, комерцијалних телевизија – Пинк, Прва, Б92, Хепи – све то обезбеђује потенцијално велику зараду од гледаности програма и реклама.
Локални медији се финансирају такође новцем грађана, и то тако што значајан део новца добијају из локалних буџета преко конкурса за разне пројекте.
Зато дезинформисање и пропаганда коју спроводе не може бити ствар уређивачке политике. Кршење закона и основних медијских и грађанских слобода спроводи се, међутим, годинама, а тако ће бити све док се не стави тачка на злоупотребу моћи – медијске и политичке.
„Тачка“, други део
Многи ратови за истину су изгубљени. Било је неколико покушаја освајања слободе у Србији у последње три деценије. Никада до краја није успело.
Право на истину гушили су прво тенковима, убиствима новинара, после демократских промена претњама, финансијским уценама и на крају данас – усавршеним механизмом. Успостављена је готово потпуна контрола над медијима који су и најутицајнији – телевизијама.
Слобода медија није и не сме да буде важна грађанима само у изборној години. Али за политичке актере тако је већ неколико деценија. Да нема услова за фер изборе јер су медији под контролом власти тврдили су и представници Српске напредне странке док су били опозиција. Од када су на власти, последњих осам година, тврде да слободе има више него икада и да медији слободно раде.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Нажалост, тешко бисмо могли да кажемо да су Уставом гарантована права грађана у погледу информисања остварена. Како је то рекао први генерални директор ББЦ-а сер Џон Рит, телевизија не сме у наше домове да унесе ништа вулгарно и штетно, а погледајте. Пазите, то је човек рекао пре више деценија, а када ми данас погледамо наше, колико имамо вулгарног и штетног, а у информативним програмима, са те тачке гледишта дакле да се понашају перманентно пропагандно, да пристају на то да буду пропагандни део режима овог или оног.
Зоран Гавриловић, БИРОДИ: Улога медија је да контролишу власт, не да је хвале, не да је критикују безразложно, него просто износећи, што би се рекло, позитивне и негативне ствари, чињенице, научне ствари, документа… кажу какво је стање. Зашто? Зато што ми као грађани без тих медија нећемо знати шта нам се дешава у друштву.
РЕМ је институција која по закону треба да контролише и кажњава електронске медије када крше законе, када је програм такав да нема разноврсног садржаја и када је заступљена само једна страна, односно власт.
О раду РЕМ-а требало би да говори председник Савета. То, међутим, није могуће јер већ четири године тако важна институција нема председника Савета. Није изабран и то никоме, по свему судећи, не смета.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: РЕМ нема председника три и по године, али има заменика председника и с обзиром да је сада попуњен састав РЕМ-а сачекаћемо да се мало боље упознамо, пошто је петоро нових чланова дошло пре месец, месец и по дана. Зашто није изабран? Није било потребе зато што господин Горан Петровић, који је заменик, изузетно добро води целу причу.
Инсајдер: По закону би морао да постоји председник.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Е сад, по закону. Он има сва овлашћења као заменик председника и негде в.д. председника РЕМ-а као председник.
Овлашћења председника пребачена су на заменика председника Горана Петровића, који је на ту функцију именован још 2014. године, али се он као заменик не оглашава јавно. У име РЕМ-а готово увек у последњих неколико година наступа Оливера Зекић, која је тренутно у сукобу са опозицијом и не прихвата критике на рачун рада РЕМ-а.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: РЕМ смета делу опозиције зато што морају да нађу кривца за то што не могу да успеју на политичкој сцени.
Инсајдер: Да ли ви имате право, као представница РЕМ-а, да тако потцењујете опозицију?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Да потцењујем?
Инсајдер: Тако је, са тим да они не могу да се изборе за своје гласаче?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Па неко мора да буде крив. Ја вама сада покушавам да кажем да РЕМ није политички субјект, да РЕМ није политички актер, али немање политике дела опозиције и тражење кривца, па хајде сад да окривимо РЕМ, јесте оно што је кључно у захтеву који је био на тапету преговора између европских парламентараца, опозиције и власти, јер морао је бити пронађен кривац.
Инсајдер: Добро, а шта је на пример потребно Европској комисији, зашто је њима потребан кривац? У последња четири извештаја о напретку Србије управо регулаторно тело означавају као кључног кривца за, како наводе, неизбалансирано медијско извештавање, неуспешно надзирање и кажњавање медија, који не испуњавају своје програмске обавезе.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Видите, то је јако интересантно, у извештајима разних међународних организација…
Инсајдер: Ово је Европска комисија.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Између осталог и Европска комисија. То што сте сада прочитали се наводи, али ко год је био од њих код нас, и представници Европске комисије и ОЕБС-а и ОДИР-а, на састанцима код нас, нико није отишао а да је рекао да не радимо добро. Напротив, верујте.
Инсајдер: Значи, вама говоре једно, а пишу друго, то хоћете да кажете?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Да.
Инсајдер: Па јесте ли их питали што то раде када изађе овакав извештај?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Па то су процедуре и дописивања која трају. Ви знате колико је спора европска администрација, али доћи ћемо до неког заједничког решења.
Европска комисија у редовним извештајима о напретку Србију у испуњавању европских стандарда, из године у годину износи критике када је реч о слободи медија. „Амбијент у Србији не погодује слободи изражавања“, наводи се у неколико последњих извештаја. Представници власти по правилу реагују негирањем и тврдњама да се свет удружио против Србије.
Ана Брнабић, председница Владе Србије (29. мај 2019): Мислим да неки делови извештаја немају никаквог смисла, необјективни су, у домену су политичких мишљења и преферирања политичких играча.
Сем Фабрици, шеф Делегације Европске уније у Србији (29. мај 2019): Извештај је објективан, избалансиран, и није пристрасан. Он је слика како ми видимо степен реформи на које се Србија обавезала на путу ка Европској унији.
Србија је у области слободе медија годинама у паду на листи Репортера без граница – од 180 посматраних земаља 2017. Србија се налазила на 66 месту, 2018. на 76, 2019. на 90, 2020. на 93 месту.
Инсајдер: Ви сте након извештаја из 2020. рекли да Репортери без граница нису фер или су љубоморни на резултате Владе, да су цинични. Оно што се поставља као питање јесте, како може било шта да се промени ако се одговара на тако детињаст начин?
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Та моја изјава је тачна и мислим да није фер да у тренутку када се цео свет, укључујући и Србију, бори против короне вируса. У тренутку када бијемо битку да нас критикује да нема објективности, да овде медији нису слободни. Међутим, остаје једна ствар, ја бих лично волео да се видим са Репортерима без граница и Фридом хаус представницима и да поразговарамо како они то виде, како долазе до тих закључака да нас тако третирају како нас третирају. Једноставно, да су пренебрегли оно што је добро, већ су само се фокусирали на оно што је мањкаво.
Европска комисија последњих неколико година износи критике на рад РЕМ-а. У последњем извештају, између осталог, се наводи:
“Мора да се ојача независност РЕМ-а како би се омогуц́ила заштита медијског плурализама. Говор мржње и дискриминаторна терминологија често се чују и толеришу у медијима, а регулаторно тело и тужиоци на то ретко реагују.”
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Независно регулаторно тело није независно и очигледни су утицаји и власти и центара моћи из медијског бизниса. Ја сам недавно рекао да се наш РЕМ понаша као пословни партнер приватних телевизија и као сервис власти.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Знате шта, да ми је било ко из извршне власти дошао испред РЕМ-а са било каквим захтевом, па био и сам председник Вучић који је недавно рекао да би он највише волео да једна телевизија, која је кабловска, добије националну фреквенцију и да су ту надлежни органи који расписују конкурсе, да је дошао, и да је то рекао, исто бих ушла у рат са њим јер ми нисмо фонтана жеља.
Инсајдер: Добро, то је рекао иронично, колико сам ја схватила.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Не, ја га уопште нисам схватила иронично. Ја немам проблем да браним оно што је независност. Јер верујте, мени је опозиција дошла тек после сукоба са министром културе и, кад већ делите етикете, вероватно омиљеним позиционим власником медија, ни са њим нисам имала никакав проблем да да уђем у рат.
Чињеница која је прошла потпуно незапажено јесте та да се на сајту Владе Србије у званичном документу, односно у новој медијској стратегији, наводи да би РЕМ по закону требало да буде независно тело, али се у пракси налази између „органа државне управе“ и независног регулаторног тела. Констатује се да могућност политичког утицаја пре свега постоји због начина избора чланова Савета и да из процеса предлагања кандидата требало искључити скупштински одбор.
Инсајдер: Да ли је РЕМ независно тело?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Апсолутно.
Инсајдер: Није под политичким утицајем?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Не.
РЕМ је по закону независна институција, али је одговорна Скупштини Србије, односно народним посланицима. И ту је заправо узрок проблема. Од самог настанка, прво РРА 2003. године, па касније РЕМ-а, осам од девет чланова Савета бира и разрешава скупштинска већина. Осам изабраних чланова бира деветог члана, који мора да буде са Косова.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Што се на један систематичан начин настоји да ескивирају управо они људи који су стручнији и који су независнији и који би баш требало да буду, а да се угурају у Савет они који ће радити по задатку.
Када независност тако важне институције гарантује скупштинска већина, онда све зависи од политичке воље. Телевизије крше закон, РЕМ не примењује закон који мора да примени, а скупштина то све подржава. И тако је круг контроле, односно неконтроле затворен. Зато су медији такви какви јесу и поред потпуно јасних закона.
Рад РЕМ-а већ дуго критикује део опозиције, а организовани су и протести испред зграде ове институције. Лидери Савеза за Србију оптужили су чланове Регулаторног тела за електронске медије да су „одговорни за медијски мрак у Србији“ и да су „један од одбора СНС-а“.
16.10.2018. године
“Знате шта је проблем? Не знате законе”, поручила је Зекић лидерима опозиције.
Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас: Кажите новинарима, оно саопштење кад сте били у Истри, је л' Вам господин Вучић на телефон директно диктирао или сте га сами саставили? А ја имам сведоке који су били поред вас...
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Мислите саопштење...
Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас: А што не кажете да Вам саопштења која издајете директно диктира Вучић? Ево тужите ме, ја ћу Вам дати сведоке.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Мени било ко да диктира? Ја бих Вама врло радо дала закон који не знате... А ово што радите је чист фашизам, изигравате домаћу верзију Информбироа, господине Ђилас, и остали из ове комби коалиције.
:::::
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Па нисам ја отишла испред седишта Савеза за Србију, него су они дошли испред седишта РЕМ-а, као и Бошко Обрадовић
Инсајдер: А је л’ то забрањено да демонстранти дођу?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Да ли је забрањено да ја изађем и кажем оно што мислим? Да се прво обавесте о законима, да се обавесте о надлежностима РЕМ-а, па да онда дођу и држе конференције и држе банку, јер по свему судећи појма немају. Не знају! Једноставно, не знају, а кажем Вам, потребан им је дежурни кривац.
Закон о електронским медијима, којим је дефинисано шта је улога РЕМ-а је потпуно јасан. Члан 28 Закона наводи које све мере може да примени РЕМ.
„Регулатор може пружаоцу медијске услуге изрећи опомену, упозорење, привремену забрану објављивања програмског садржаја, односно може му одузети дозволу, због повреде обавеза које се односе на програмски садржај, прописане чл. 47-71. овог закона“, наводи се у члану 28.
Чак 24 члана Закона дефинишу обавезе које се односе на програмски садржај телевизија. Довољно је прочитати само шта пише у првом ставу првог члана тог закона, па да се закључи да ли РЕМ ради свој посао када телевизије са националном фреквенцијом прекрше оно сто су дужни да не крше:
Пружалац медијске услуге, дужан је да:
1) обезбеди слободно, истинито, објективно, потпуно и благовремено информисање
Зоран Гавриловић, БИРОДИ: Ја сам се бавио кодексом новинара, тај кодекс је сјајан. Његова примена би омогућила нама да имамо балансиране медије који би радили у складу са европским стандардима. С друге стране, РЕМ када би радио свој посао и када би пратио примену Закона у делу члана 5 о раду електронских медија, члана 47 о електронским медијима, ми бисмо имали заиста пристојну ситуацију. То се заиста не дешава. Политичари су искористили неодрживост медија у незавршеној транзицији да од њих направе средства за промоцију, пропаганду и одмазду.
Јавни сервис и четири телевизије са националном фреквенцијом крше закон, док РЕМ не примењује санкције које је по закону дужан да примени. И док слобода медија и објективно информисање постоји, али само у законима и у Уставу, али не и у реалности, сви који су одговорни за ситуацију у медијима већ 20 година своје поступке оправдавају тако што тврде да су дежурни кривци само зато што је неки кривац некоме потребан. Управо такав однос свих власти од демократских промена до данас довео је до тога да данас медији раде у интересу власника и власти, а не у интересу грађана.
Сњежана Миливојевић, професорка на Факултету политичких наука: Медији и јавност су природни савезници, е сад, некад се власти јако труде да то природно савезништво, не само онемогуће него да га чак криминализују, да га огласе проблематичним, да медији који раде у интересу јавности због тога страдају… То стално настојање да се та веза покида у ствари говори колико је она важна.
Поред РЕМ-а који по закону треба да штити слободу изражавања у области електронских медија, надзор над доследном применом закона из области јавног информисања и давање мишљења о његовој примени обавеза је Министарства културе и информисања.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Ја мислим да су грађани Републике Србије јако добро информисани. Чак бих рекао много боље него многе земље ЕУ. У чему је плурализам? У различитости, у различитим изворима.
Инсајдер: Конкретан пример да се то не поштује је чињеница да представници опозиције, коју такође подржавају неки грађани ове земље, немају простор на телевизијама са националним фреквенцијама, које користе етар као јавно добро и дакле дужни су да поштују и неке одређене норме и по елаборатима… Они немају ту простор, осим у негативном контексту. Зашто кад се то сагледа, и кад се чују ваше речи, Министарство игнорише реалност?
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Одмах да Вам кажем што се тиче електронских медија, за њих је задужено независно Регулаторно тело за електронске медије, скраћено РЕМ. Министарство културе и информисања се бави системом јавног информисања.
Инсајдер: Па ово јесте, а зар не мислите да је ово систем?
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: А шта значи систем, то значи доношење закона, доношење стратегије.
Инсајдер: И ви донесете закон и дигнете руке?
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Праћењем њихове реализације и поштовања…
Инсајдер: Тако је.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Е па да, али пазите да Вам кажем, када неко не поштује закон тај треба, онај ко мисли да је тиме оштећен, било чиме, он може да својом тужбом, да то уради. Ми се тиме не бавимо.
За шта је задужено Министарство чији је Гајовић државни секретар, јасно пише и у Закону о министарствима и на сајту самог Министарства. У закону се у члану 18 као једна од обавеза дословно наводи: „Праћење спровођења закона у области јавног информисања“.
Сњежана Миливојевић, професорка на Факултету политичких наука: “Царацтер ассассинатион” је у ствари једна тако сурова кампања дискредитовања која не физички, али уништава појединце и њихове репутације, то смо видели у више наврата овде. Министарство које обожава да се сакрије и да се прави да су за њих медији “терра инцогнита”, они са медијима немају никакве везе, они су Министарство које ето нема никакве надлежности у области за коју су надлежни, не зато што неко призива политичку интервенцију медија, него зато што регулатива и стандарди постоје да би свима нама тај простор био боље, за све нас, био заштићен, не само због тих људи који су томе изложени.
2011. године тадашња власт коју су чиниле ДС и СПС је усвајањем Медијске стратегије тврдила да ће све бити много боље. Међутим, у јануару 2020. донета је нова Медијска стратегија која садржи и анализу претходне, а уједно и признање ове власти да се ништа суштински није урадило по питању слободе медија ни у периоду од 2012 до данас.
У документу се констатује да претходна стратегија није донела погодно окружење за развој слободе изражавања, нису створени услови подстицајни за развој медијског тржишта, односно држава средствима из буџета и даље у великој мери утиче на тржиште, није обезбеђено адекватно финансирање јавних медијских сервиса, као ни непристрасно и независно информисање, нарочито у информативног програму.
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Медијска стратегија је у својој суштини документ Владе, али ова влада како би управо променила то о чему ви говорите, стање у медијима, донела је одлуку да буде равноправан партнер са свима који су медијској заједници у Србији.
Инсајдер: Значи медијска стратегија решава све?
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Не, не, мислим да медијска стратегија је израз односа према медијима и слободи медија у земљи.
Инсајдер: Али што бисмо Вам сад веровали, тад нисте, ево за колико година нисте, а сада ћете променити?
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Поредите начин на који је доношена ова медијска стратегија са било којом другом.
Инсајдер: Али важила је од 2011, данас је 2020. Девет година је прошло.
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Једна од ствари која је потпуно другачија на било који раније период када је упитању медијско законодавство јесте да ће истоветна радна група која је радила на стратегији радити на акционом плану и бити укључена у писање свих медијских закона који ће морати да се мењају као резултат те медијске стратегије.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Ја верујем да је то можда један од најкритичнијих Владиних докумената, где Влада сама себе на неки начин прозива и критикује за нешто што није или јесте урађено у претходном периоду. Али ако та критика и та анализа не буде полазна основа за неки здрави нови почетак, онда је све то узалудно.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Одмах да Вам кажем, мене као државног секретара не обавезује да се сложим са тиме, са том оценом.
Инсајдер: То није тек таква оцена, то је званичан документ објављен на сајту Владе.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Званичан документ, али то мене не обавезује да се ја сложим потпуно са њим. Анализа је скроз критички настројена, каже се да је тако и тако и онда се у другом делу каже шта треба изменити.
Стратегија је тек први корак, након којег би требало да се донесе акциони план, па да се мењају закони. Проблем је, међутим, што и сама стратегија констатује да се ни претходни закони нису поштовали.
Инсајдер: Али зашто нису довољно добри? И сада су добри закони, али се не поштују.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Знам, знам, али морамо да уведемо очигледно мере контроле. Морају да буду јаче или мере, не могу да кажем кажњавања, али да просто мере контроле буду, да закони у том смислу буду јачи, односно бољи, да не бисмо долазили у ситуацију да се медијски закони крше и мислим да је то једини начин да се се медијска ситуација у Србији на тај начин и реши и побољша.
Излазак државе из медија планиран је још од демократских промена. Приватизација је одлагана више пута. Спроведена је тек 2015. године.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Због недостатка воље власти са тиме се одуговлачи, јер један број медија, поготово на локалном нивоу, је и даље имао статус јавног предузећа чији је оснивач локална самоуправа. А у тим локалним самоуправама су на власти били људи који су или још после оних избора ’96. године дошли на власт и онда властима није сметало што њихови представници, њихових политичких странака на локалном нивоу, имају те медије у својим рукама. Али ствар је у томе да медији не смеју да буду у рукама власти, ниједне, ни на регионалном, ни на локалном, ни на покрајинском нивоу, ни на државном нивоу, јер ви имате изборе и то је недопустиво да кад се смене на изборима они који су носиоци власти на било ком нивоу, онда се мењају директори, главни уредници, уређивачка концепција, то са независношћу медија нема никакве везе.
Саша Мирковић, бивши државни секретар Министарства културе и информисања каже да је 2015. године држава урадила важну ствар спровођењем приватизације локалних медија. На то се, како подсећа, чекало 15 година од демократских промена.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Постојао је консензус у овој земљи, волео то неко или не, између опозиционих и партија које су биле на власти, сви су се до последњег залагали да држава мора да изађе из власничке структуре медија. Друга битна ствар је била да паралелно са процесом изласка државе из власничке структуре медија на свим нивоима, неопходно је увести пројектно суфинансирање које промовише и штити јавни интерес. Јавни интерес је по први пут дефинисан новим законским оквиром, тако да ни ту није постојала никаква дилема.
Тања Максић из БИРН-а била је члан Радне групе за израду нове медијске стратегије. Детаљно се бавила и ранијим покушајима и ефектима приватизације 2015.
Тања Максић, чланица Радне групе за израду медијске стратегије, БИРН: Још од те 2003. године уствари је постојала стално та политичка воља да се медији на неки начин дисциплинују и држе под контролом кроз тај власнички модел и та приватизација је неколико пута и у разним гарнитурама власти била саплитана. С променом власти 2012, променом законодавства 2014. тј. 2015. године решено је да се више заврши цео тај посао. Међутим, изгледа да се наша владајућа странка тј. да се СНС много боље него професија припремила за ту врсту приватизације. У крајњем свом исходишту та приватизација је у ствари показала да нови власници имају врло отворен пут ка владајућој странци.
Инсајдер: Приватизација на локалу се свела практично то да неки локални шерифи, блиски власти поново, постану власници медија.
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Па то је Ваша оцена како је изгледао процес приватизације, али процес приватизације у медијима…
Инсајдер: Али има доста спорних ствари око тих процеса приватизације на локалу, односно, десило се нешто потпуно супротно. Формално је држава изашла, али су власници постали људи, бизнисмени блиски разним представницима власти на локалу.
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Опет кажем то је процес приватизације медија. Ја бих волео да разумемо да и у том процесу постоји слобода. Значи, када је нешто у процесу приватизације небитно да ли је медији, небитно да ли се ради о циглани или било чему другом, постоји процедура која се спроводи. Не могу ја, нити било ко да одређује ко те медије купује, а ко их не купује.
2015. године оглашена је продаја 50 локалних медија, по моделу аукцијске продаје, односно власник ће постати онај ко понуди више новца. Продато је 34 медија. Десило се, међутим, да су највећи број локалних медија, и оне најутицајније, купили људи мање или више директно повезани са странкама које су на власти.
Радоица Милосављевић, крушевачки бизнисмен који се никада није бавио медијима, а који је до 2012. био функционер СПС-а, а касније се доводи у везу са СНС, купио је чак осам медија у приватизацији 2015.
ТВ Панчево – 87.200 евра
ТВ Крушевац –14.000 евра
РТ Крагујевац –85.500 евра
Телевизија Пожега – 39.000 евра
ИЦ Нови Кнежевац – 480 евра
РТВ Цариброд – 18.600 евра
ТВ Пирот – 26.300 евра
РТВ Брус – 10.200 евра
Радоица Милосављевић одбио је разговор за Инсајдер. Оспоравано му је учешће у приватизацији јер је раније осуђиван, али су приговори одбачени пошто према Кривичном законику све последице пресуде престају 10 година по одслужењу казне и особа се тада сматра неосуђиваном.
Био је директор Спортског центра Крушевац, председник ФК Напредак и председник Спортског савеза Града Крушевца. Власник је предузећа за производњу пластичне амбалаже „Слога“ и клинике „Слога медик“ која је у међувремену брисана из регистра. Сам Милосављевић је изјавио да је сувласник и Више школе за менаџмент, али о томе не постоје подаци у званичним регистрима.
Радоица Милосављевић: „Ја сам уствари пензионисани инжењер технологије. Значи, имам фабрику за производњу пластичне амбалаже, Факултет за менаџмент и Дом здравља Слога медика у Крушевцу и нормално сада имам и медијске куће“. (новембар 2015)
У везу са СНС-ом доведен је јер је био један од 27 чланова конзорцијума који су куповали пословне просторе и касније их донирали Српској напредној странци 2016. године, укључујући и ону у Београду где се налази страначка централа. Информацију о члановима конзорцијума објавила је сама СНС када је ЦИНС својим истраживањем довео у питање законитост овакве донације.
О наводима медија о његовим везама са Братиславом Гашићем, првим човеком СНС-а за Крушевац и Расински округ, који је функцију у Српској напредној странци замрзнуо када је именован на место директора БИА 2017. године, Милосављевић је рекао да га са Гашићем повезује само то што су из истог села и што је са његовом мајком седео у истој клупи у школи.
Радоица Милосављевић: „Телевизије купујем само у свом интересу и парама из свог џепа, а не из џепа СНС-а или Бате Гашића. Њега познајем, али немам никакве пословне везе с њим” (2015)
И породица Гашић доводила се у везу са приватизацијом Нишке телевизије. 2015. године ту телевизију купио је конзорцијум који чине Слађане Остојић и Народне новине. Слађана Остојић је директорка телевизије Зона Плус која је већ годинама у власништву Гашићеве породице.
Јос један купац локалних медија током приватизације била је компанија Коперникус цабле нетwорк, у власништву Звездана Миловановића, повереника СНС-а за Ниш. У приватизацији медија купили су Радио Шид, Радио Рашка и предузеће Нови пут из Јагодине, које у свом саставу има радио, ТВ и недељне новине.
Звездан Миловановић је и власник кабловских канала Коперникус. Део система Коперникус до 2018. био је и истоимени кабловски оператер, који тада за 195 милиона евра купује државни Телеком. Власници кабловског оператера у тренутку продаје Телекому били су 51 одсто пољски фонд Абрис, 49 одсто брат Звездана Миловановића, Срђан Миловановић, који одмах након продаје кабловског оператера купује две телевизије са националном фреквенцијом – Прва и О2.
Очигледна је политичка веза и у Новом Пазару, где је локалну телевизију купио конзорцијум физичких лица на челу са директором те телевизије Денисом Маврићем. Осим Маврића, конзорцијум су чинили високи градски функционери, чланови странке Расима Љајића – Музафер Драгуловчанин, помоћник градоначелника Новог Пазара, Нихат Бишевац, директор филијале Националне службе за запошљавање у овом граду, а сада градоначелник, и привредници Мулаз Дацић и Емил Хаџић, који је и председник Управног одбора ФК Нови Пазар. Нихат Бишевац постаје градоначелник Новог Пазара у мају 2016. и након тога излази из власништва у телевизији.
Приватизација медија 2015. била је замишљена тако да је свако могао да учествује, а власник је постао онај ко је понудио више новца.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Ја се сећам јер сам ја у разним расправама учествовао, ишао по целој Србији, па људи кажу – па чекајте код нас је месар или пекар или не знам аутомеханичар постао власник неког медија. Ви не можете ниједним законом да кажете да месар или аутомеханичар не може да буде власник. Јер у чему је ствар, власништво и уређивачка концепција и уређивање су две ствари. У нормалним околностима се подразумева да власник, који се бавио неком сасвим другом делатношћу и који не зна медиј ангажује неког ко је за то стручан и постави га на место директора, или главног и одговорног уредника и на тај начин бира и остале. Али онда мора да га пусти да он аутономно, независно ради свој посао.
Испоставило се да се дешавало и то да су медије практично куповали новцем из буџета или им се улагање у куповину медија брзо исплатило тако што су добили средства на конкурсима локалних самоуправа.
Један од најдрастичнијих примера је РТВ Крагујевац.
Радоица Милосављевић је купио РТК за 85.500 евра. Само неколико дана касније овој телевизији је из буџета града исплаћено око 250.000 евра субвенција. Град је одлуку да новац уплати након приватизације правдао претходно преузетим обавезама финансирања ове куће, које су се односиле на период пре њене продаје. Међутим, РТВ Крагујевац је у том тренутку већ добио око 363.000 евра, исто колико и претходне године.
Случај Телевизије Крагујевац показује колико су нови власници медија рачунали на новац из буџета преко конкурса, а не на улагање свог новца.
Наиме, приватизација телевизије Крагујевац раскинута је јер је нови власник рачунао на средства из градског буџета, а упркос законској обавези, градоначелник Крагујевца Радомир Николић, иначе син бившег председника Србије Томислава Николића, одбијао је да распише конкурс за пројектно суфинансирање медија.
Радоица Милосављевиц је тада рекао да је прича о РТК за њега завршена. Одбио је да за Инсајдер одговори на питање због чега опстанак својих приватних медија условљава новцем из буџета локалних самоуправа
„Нисам испуњавао обавезе. Схватио сам да је нереално да испуњавам обавезе на основу претходних дуговања и да ми је овако много мањи ризик. Запослени, њих 67 нису зарађивали новац, комерцијала није зарадила ни динар и телевизија тако није могла да опстане“, рекао је Милосављевић за УНС 2017. године.
У јуну 2017. Град је поново преузео власништво у РТК, иако је то законом забрањено. То је урађено на основу посебне Уредбе Владе Србије, која је такође у супротности са законима.
Средства за телевизију Крагујевац и даље се издвајају директно из буџета као субвенција, док за друге медије без законом предвиђених конкурса нема никаквих средстава.
Радомир Николић, градоначелник Крагујевца (21. фебруар 2020): Ми сматрамо да смо кроз РТК задовољили основне потребе грађана за објективним информацијама, за сервисним информацијама, покривамо и радио и телевизију и не видим никакав проблем у том смислу. Као што га, верујем, не виде ни грађани Крагујевца. То што ви покушавате од тога да направите драму, то је већ ваша ствар и мислим да пре свега има везе са политиком.
До доношења закона 2014, медији у државном власништву су добијали највећи део средстава у виду директних субвенција из буџета, а давања осталим медијима била су спорадична, далеко мања и без јасних критеријума.
Тања Максић, чланица Радне групе за израду медијске стратегије, БИРН: Идеја приватизације је заправо била да се смањи утицај државе на уређивачку политику тих медија и да се са друге стране утиче на конкуренцију на тржишту. Друго је наравно било јако важно да нови власници донесу нову врсту квалитета, да унапреде програм, да воде уређивачке политике независно од тога ко је на власти и да у том смислу унапреде у глобалу јавно информисање. Нажалост, оно што је била добра почетна идеја се наравно у међувремену извитоперила у своју потпуну супротност и ми смо сада добили у суштини партијске медије.
Телевизија Панчево један је од ретких локалних медија који је када је био у власништву државе, односно Града и зависио од директних субвенција из буџета, уз потешкоће, али ипак успевао да извештава пре свега у интересу грађана.
Невена Симендић била је главни и одговорни уредник телевизије Панчево и у време претходних власти, од 2004. године до приватизације 2015. Остала је на телевизији као главни продуцент до 2018, када напушта ТВ Панчево.
Невена Симендић, уредница телевизије Панчево (2004 – 2015. године): Све локалне самоуправе су локалне медије настојале да држе на краткој узици тако што увек дају бар за 20 посто мање пара. Па онда кажу зарадите на тржишту, а онда тржиште или не постоји или га контролише власт. Или вам не дају фреквенцију каква треба, па онда не можете да се видите па онда им десет пута пишете. Онај ко се не види, тај не може ни да има тржиште. То је био један од главних проблема и било је доста проблема. Ја то могу да кажем. Мени су се смејали моји пријатељи – тебе сваких шест месеци смењују, кад ће више да те смене. Али смо се ми тукли.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Ствар је у томе да ми у овом друштву коначно преломимо хоћемо ли ми стварно стандарде демократског света. У законима их већ у великој мери имамо. Хоћемо ли их примењивати или нећемо, да не обмањујемо више ни себе ни друге. Али та обмана је уствари самообмана, ми себе обмањујемо и ми себи штету правимо.
Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије (2010-2017): Идеја пројектног суфинансирања сама по себи није лоша, а она је толико искарикирана у стварности. Тако да смо ми добили заправо један медијски систем где уместо јавног интереса кроз систем пројектног суфинансирања се заправо моделирају медији који штите партијски интерес.
Нови принцип финансирања медија који је предвиђен законом из 2014. подразумевао је да сви имају исто право да конкуришу за средства из буџета и да највише добију најквалитетнији пројекти. Најбоље пројекте бирају стручне комисије, чије чланове именују даваоци средстава – локалне самоуправе или Министарство. Испоставило се да су већину гласова у комисијама често имали представници тек формираних и мање познатих новинарских удружења, као што су ПРОУНС или Друштво новинара Ниша, чији су легитимитет оспоравају највећа и најстарија удружења УНС и НУНС.
Тања Максић, чланица Радне групе за израду медијске стратегије, БИРН: Одједном имамо процват неких медијских удружења која се апсолутно не виде на медијској сцени, осим у тренутку када треба да дају чланове за конкурсне комисије. И онда ви видите да члан комисије у једном граду да новац медијском пројекту у другом граду, а да је онда из тог другог града у овом првом граду и том првом члану комисије се такође одобре средства за пројекте и та линија се лако прати јер тих људи нема много.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): И управо због досадашњег искуства плашим се да ми можемо писати нове стратегије, можемо мењати законе, али суштински, ако нема политичке воље да се ти закони спроведу и да ми заиста искрено јачамо примену тих закона, онда ту нема светле будућности, нити реалних очекивања да ће се ствари у скорије време побољшати. Значи, ви можете да промените законски оквир за пројектно суфинансирање и да дефинишете ко је тај, ко је експерт, можете да дефинишете и критеријуме али, како да вам кажем, увек ће се пронаћи оно што се зове рупа у закону.
Све анализе показале су да највише средстава добијају медији наклоњени властима. Ово се чак констатује и у новој медијској стратегији, документу Владе Србије.
„Појединци који су дошли у посед некадашњих државних медија, по уређивачкој политици блиски владајућој странци, фаворизовани су у расподели средстава на конкурсима за суфинансирање садржаја од јавног интереса.“
Један од најбољих примера на основу којих се може видети како се новим власницима кроз пројекте брзо вратило улагање у куповину медија је Радоица Милосављевић. Он је свих осам медија платио укупно 281.280 евра, а исти ти медији су само током 2017. и 2018. добили из различитих буџета око 530.000 евра. Примери како се новим власницима улагање брзо вратило су бројни.
Тако је телевизији Нови Пазар у првој години након приватизације локална самоуправа доделила највише новца – чак 1,2 милиона евра за трогодишњи пројекат. Телевизију су купили управо функционери локалне самоуправе за 89.350 евра.
Занимљив је и пример Студија Б који је прво купила компанија Максим медија у власништву брачног пара Ружице и Милоша Крџића за 530.000 евра. Ту медијску кућу 2018. продали су фирми Глобал медиа тецхнологy, чији је власник Саша Благојевић, који је раније купио и таблоид Ало. Студио Б редовно добија значајна средства на конкурсима, пре свега из буџета Града Београда, директно и преко повезаних продукцијских кућа.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Не можете рећи да је на републичком нивоу Министарство културе и информисања било каква средства поделило тако како Ви хоћете да сматрате. Проблем постоји на локалу и ту се слажем са том једном оценом да постоји, не овде, јер одмах да Вам кажем, од када сам ја дошао, не знам како је било раније, зацртао сам једну ствар, пројектно суфинансирање медијских садржаја мора бити најпоштеније што може.
Измене закона 2014. значиле су и успостављање регистра медија како би се јасно видело ко колико средстава добија из буџета. Подаци су непотпуни, а средства која се одређеним медијима сливају преко продукцијских кућа које учествују на конкурсима нису ни предвиђена да се пријављују јер су то углавном формално фирме, а не медији.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Тај закон није то разрешио и та прилика је била такође пропуштена. Значи, ми смо имали серију пропуштених прилика зато што није било разумевања и политичке воље да се тај процес заокружи, где ћемо након приватизације имати јачање пројектног суфинасирања, да ћемо са друге стране инволвирањем других министарстава утицати да се тај процес комплетира и да имамо могућност да у једној бази података можемо да једним кликом видимо колико је ко приходовао од локалних самоуправа, од покрајинске власти, од републичке власти. Затим колико је приходовао од јавних предузећа која се рекламирају, погледајте закон, погледајте колико таквих података има. Плашим се мало или нимало.
Приватизација није до краја спроведена. Пре свега је остао споран статус Тањуга који је угашен одлуком Владе, али наставио да постоји и добија средства од државе. У већинском државном власништву и даље је лист Политика, док је телевизија Крагујевац враћена локалној самоуправи.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Не желећи да браним лоше примере из процеса који су произашли након приватизације медија, морам да Вас подсетим на то да апсолутно нико није имао било какву примедбу на сам процес којим су медији продавани односно нуђени потенцијалним купцима. Оно што је јако битно јесте да многи медији су продати за изузетно ниске износе. Значи ви сте имали могућност да неки други људи, неки други ентитети, нека друга правна лица постану власници тих медија. Мислим да је право питање зашто они то тада нису урадили.
Процес приватизације медија надгледао је ОЕБС. Право да учествују у приватизацији имали су сви – па и новинари.
Раде Вељановски, професор Факултета политичких наука и одборник Грађанског демократског форума: Моје непријатно искуство је било да сам имао прилике да се уверим да један број новинара то уопште не жели, тако да ту не може се рећи да нема одговорности и самих новинара. То је стварно реалност и с тиме се требало суочити. А друга је ствар да су једноставно и новинари навикли да неко други то организује, да неко други брине о томе, они раде свој посао. Нису били спремни да постану мали предузетници.
Они који су били спремни на предузетништво новим моделом расподеле новца уместо да буду подстакнути, практично су саплетени. О томе сведочи случај Новина Врањских које су 2017. угашене после 23 године због, како каже њихов оснивач и бивши председник НУНС-а Вукашин Обрадовић, финансијских и политичких притисака. Не само да нису добијали средства на конкурсима за медијске пројекте, неопходна за опстанак свим локалним медијима који нису привлачни великим оглашивачима, већ су им рад отежавале честе пореске и друге инспекције. Након гашења Врањских, Вукашин Обрадовић је ступио и у штрајк глађу, као последњи покушај да нешто промени. Без резултата.
Вукашин Обрадовић, оснивач Врањских и председник Независног удружења новинара Србије (2010-2017): У случају Врањских конкурси су били тај завршни ударац, међутим, оно што је било суштински питање решавања судбине Врањских је онај тренутак када је мени саопштено директно из владајуће странке да су Врањске њихов политички противник. То је оно што карактерише нашу медијску сцену и друштво у целини. Медије власт посматра као политичког противника и према вама се понаша у складу са правилима која важе у политичкој игри, а не на медијској сцени.
После спроведене приватизације медија 2015. године, када држава формално излази из власништва у медијима, пре свега локалних, ситуација је таква да је сада већина приватних медија на неки начин под контролом власти или интересних група, односно појединаца који су блиски власти.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Мислим да ако желимо да будемо фер, мислим да је ситуација коју имамо у медијској сфери рефлексија нашег политичког живота и рефлексија онога што ми имамо годинама и деценијама уназад, што се на овај или онај начин испољава. И напросто не можете очекивати да у овој сфери ствари буду боље, да не кажем драстично боље или горе у другим сегментима. А са друге стране, имајући у виду реално стање ствари, чини ми се да је, док сам ја макар био у Министарству, учињен максимум колико је то могло да се уради у датом тренутку.
Уместо Саше Мирковића, на место државног секретара 2016. именован је прво Нино Брајовић из УНС-а, а после њега Александар Гајовић чију смену су висе пута тражила новинарска удружења. Осим сто тврди да Министарство за културу и информисање, чији је државни секретар, нема никакве надлежности када су медији у питању, више пута је, уместо да стане у одбрану новинара који су нападнути, релативизовао и претње и нападе .
Када су новинару Недиму Сејдиновићу упућене претње смрћу, рекао је да је Сејдиновић можда сам себи претио да би се представио као жртва јер је то човек, како је рекао, који нема добре намере. За напад на новинара Н1 Николу Радишића рекао је да је ради целовитости истраге пожељно да се чује мишљење друге стране, па се стекао утисак да државни секретар чека мишљење батинаша. Након што је запаљена кућа новинару портала Жиг Инфо из Гроцке Милану Јовановићу, умањивао је значај напада речима да Србија није једина земља у Европи у којој су новинари и медијски радници на мети.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Било је ту доста са моје стране неспретности, то данас могу да кажем. Много недоречености и нисам баш био најбоље сконцентрисан када сам одговарао на та питања. Данас то никад не бих рекао, поготово што Недима лично познајем и није он човек који сам себи би је л’ претио, да би од себе направио је л’ да случај. То је једна ствар. Друга ствар, постоји заиста велики број новинара и изван Србије који се нападају. У овом делу где сам рекао да се чује и друга страна, потпуно једна моја непрецизност јер сам у том тренутку помислио на другу страну, не на батинаше јер ја ту нисам поменуо батинаше, већ другу страну. Другу страну сам помислио да видимо шта ће рећи они који процесуирају тај процес, значи да видимо шта је рекао МУП у истрази, шта је рекао истражни судија, до којих су сазнања они дошли, то сам помислио, али вам кажем данас вероватно тако не бих реаговао, то је била једна, ајде да кажемо, моја деконцентрација.
Инсајдер: Да ли Ви као државни секретар, који има своју тежину функцијом, имате свест о јавној изговореној речи с обзиром на све гафове које сте имали?
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Погледајте, моја изговорена реч од пре три године и после тога, сад је две године се поприлично разликује, не у ставовима, него једноставно у изношењу чињеница, у познавању материје итд, итд. Ја ниједног тренутка Вама нисам спорио да сам то изговорио и знам зашто сам изговорио и објаснио Вам због чега сам изговорио, али враћати се после толико времена на то да би сада прежвакавали једно те исто оно што није добро било за мене ја тврдим…
Инсајдер: Не, господине Гајовићу, није било добро за државу коју представљате.
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Ја тврдим да то данас… И још нешто, платио сам дебелу цену.
Инсајдер: Коју?
Александар Гајовић, државни секретар Министарства културе и информисања: Тада, што сам од првога дана рекао да ћу сваком медију бити на располагању, па знате шта можда је требало да заузмем и други став.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Данас, ви данас немате претње новинарима као што сте имали у оно време.
Инсајдер: Како немате претње? Па имате паљење куће новинару.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Бранкице, добро, то је један случај.
Инсајдер: Имате свакодневни малтене линч против новинара који открију нешто.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: На пример, на пример, који линч, ко је кога линчовао?
Инсајдер: Само да Вам кажем, ако Вам смета, а са правом може да Вам смета ако се позива на убиство било кога у овој држави, то не сме да се ради. Исто тако се црта мета на чело разним појединцима и путем ТВ Пинк и путем Информера, захваљујући изјавама представника власти, разних аналитичара, морате дакле имати подједнак однос према томе.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Ја потпуно подједнако однос према томе имам, ја само хоћу да кажем, ви га немате.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Шта је страшно?
Инсајдер: Па ево страшно је да се запали кућа на пример новинару.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Ту се апсолутно слажем, ту се апсолутно слажем са вама.
Инсајдер: Страшно је што се на насловним странама налазе фотографије новинара који су објавили нешто што се власти не свиђа.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: РЕМ се не бави штампаним медијима.
Инсајдер: Па то преузимају националне телевизије, па политичари онда то коментаришу, представници власти, па разни аналитичари итд, направи се просто хајка против одређене особе.
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Зато ја и кажем хајте да струка то уреди и да се казне за лаж, неистину, лажне вести којих има колико год хоћете. Повећају и то повећају толико да више никоме не падне на памет да отпринта или емитује било какву лажну вест или клевету о било коме.
Инсајдер: А ко, ко је против тога?
Оливера Зекић, чланица Савета РЕМ-а: Па никако да се поведе расправа о томе.
Матрица медијског линча опаснија је од сваке цензуре. Све почиње тако што таблоиди прво објаве информацију која често није тачна или је само делимично тачна – о појединцима или групама. Тако пласирану информацију, као истиниту, преузимају комерцијалне телевизије са националном фреквенцијом, а често и локалне. Следе целодневни ванредни програми. Слика таргетираног појединца врти се цео дан на екранима. У студијима се смењују аналитичари који такве информације коментаришу, а најопасније од свега је то што се са својим коментарима у линч укључују и представници државних институција, односно власти.
Оно што је откривено у само два дана, 7. и 8. новембра 2015. године у свакој уређеној земљи значило би тачку на рекетирање, уцене и злоупотребу медија. Тадашњи власник Курира Александар Родић улази у сукоб са представницима власти. Позадина сукоба, како се испоставило, био је бизнис, а не интерес јавности. Родић одлучује тада да себи на кратко додели практично улогу јавног сведока сарадника.
“Желим да кажем истину пред целокупном јавношћу: медији у Србији нису слободни и изложени су великим притисцима. Отворено кажем – и сам сам учествовао у пројекту улепшавања стварности, заједно са 80 одсто других власника медија, међу којима су и Жељко Митровић и Драган Вучићевић. Све је почело тиме да смо сви заједно директно учествовали у раду изборног штаба Александра Вучића. Убеђивали се и некад и веровали да је то добро за нашу земљу. Признајем да сам током свих ових година осећао да сам под притиском и уцењиван да избацим сваку озбиљнију критику на рачун Владе и премијера. Ти притисци су увек били у форми економског слабљења моје компаније и претњи прогоном због неких радњи за које нема никаквих елемената моје кривичне одговорности. Отворено кажем да сам пристао на то, као и на цензуру, из које је, логично, настала аутоцензура. Признајем да у Србији цензура постоји“.
Ово је део садржаја отвореног писма “Србијо, извини” које је у новембру 2015. године објавио тадашњи власник листа Курир Александар Родић. Такво признање Родића, али и све што је уследило као реакција власти – да се власник тог таблоида годинама бави рекетирањем и уценама, представља заправо шамар свим грађанима јер се после свега тога – ништа није десило. Тврдње ни једних ни других нису испитане, у међувремену су се помирили.
Пласирањем неке своје истине и улепшавањем стварности годинама обмањују грађане, али такве услуге добро наплаћују. Све то познато је одавно, али осим анализе текстова и програма мало је конкретних доказа. Зато је све оно што је откривено у писму “Србијо, извини” и међусобним оптужбама које су уследиле у круговима тадашњих сарадника и привремено противника, остало записано као део историје која се дешавала паралелно у односу на креирану стварност коју смо могли да видимо.
„Сви уредници и новинари у Србији знају истину. Данас, кад сам ја под директним ударом и притиском на уређивачку политику, стајем испред целе наше професије и кажем – доста! Овог пута нећете ме застрашити вашим претњама и уценама, без обзира на цену коју ћу морати лично да платим због тога. Апелујем на све да сачувају образ и народу Србије почну да саопштавају истину“. (део из писма Александра Родића)
„Ви грађани Србије добро знате да сви напади које рекеташ Родић изводи против мене, али и против свих других, имају три циља: први је да Александар Родић и целокупна династија Родић наставе да краду, пљачкају и рекетирају свакога ко се дрзне да им се супротстави. Други циљ је да мали човек, а велики рекеташ, покуша да обезбеди подршку за своје политичко деловање. Трећи циљ је да избегне одговорност и заслужену казну за сва своја криминална дела. Шеф свих политичких септичких јама Александар Родић каже да је радио са нама у изборном штабу Александра Вучића. У чијем изборном штабу данас ради, или је то некакав други штаб, а не изборни, или је проблем у томе што му Вучић није исплатио ни Политику, ни Новости, ни четири милиона евра за његове тобожње услуге, онако како су му Тадић и његови сатрапи обећали. (писмо власника Пинка Жељка Митровића)
Разговор за Инсајдер одбили су и Александар Родић и Жељко Митровић, док је Драган Ј. Вучићевић рекао да хоће, али само у емисији која се емитује уживо.
До сукоба између тадашњих медијски сарадника долази, по свему судећи, због пословних трансакција које немају никакве везе са извештавањем у интересу јавности, већ имају везе са бизнисом и новцем. У октобру 2015. Александар Родић саопштава да намерава да преузме власништво у листу Политика јер је купио потраживања немачке компаније WАЗ. Уследио је деманти Политике, уз напомену да се око наведених потраживања воде судски спорови, који су настали пре него што је WАЦ у лето 2012. продао свој удео у Политици фирми Ист медија група из Москве. Испоставило се да је то ћерка фирма компаније Фармаком шабачког бизнисмена Мирослава Богићевића.
Компликована шема ко је, када и како био власник Политике тема је посебног серијала, али оно што је занимљиво јесте чињеница да у тренутку када Александар Родић улази у сукоб са представницима власти и власником Пинка, Богићевић који је у то време оптужен за злоупотребу положаја, током гостовања на Пинку износи тврдњу да су га представници бивше власти натерали да купи Политику, а да га је власник Курира рекетирао.
Мирослав Богићевић 8. новембра 2015: “2011. је почело све, када су ме Тадић, Мики Ракић и Душан Петровић замолили да ја купим Новости, Политику и Новосадски Дневник, а претходно је Аца Родић уговорио комплетан аранжман. И наравно ми смо се договорили, ја сам прихватио то, тај неки аранжман је обављен 2012. А после тога је то све завршено, они су дошли да ме замоле да купим ја, а Аца Родић је пре тога уговорио цео аранжман, без пара. Али колико ја знам, Мики Ракић, Тадић и Петровић нису хтели да он учествује у тој причи. Он је дошао код мене са Душаном Бјелопетровићем и тражио да му дам милиона евра на конто провизије што је он уговорио тај посао. Ја сам му, шта сам могао, дао милион евра. Како сте ви дали те паре? Како како сам дао? На руке у кешу“.
Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је тада, 2015. да ће полиција и тужилаштво реаговати и проверити све чињенице у вези са тврдњама које је изнео власник Фармакома Мирослав Богићевић и да ће, ако се оне потврде као тачне, неко морати да одговара. До данас није познато да ли је било шта од ових тврдњи проверено.
У међувремену, суђење Богићевићу по оптужници за злоупотребу положаја у Фармакому почело је 2016.године. Брани се са слободе.
У правом медијском рату који је тада почео, Курир узвраћа ударац тако што на свом порталу објављује снимак бившег директора тог таблоида Александра Корница који у видно неурачунљивом стању износи тврдњу да су му Александар Вучић и његов брат Андреј, затим власник и уредник Информера, Драган Ј. Вучићевић и Дамир Драгић тражили да за 120 евра исприча, како је рекао, неке лажи и неистине о власнику Курира Александру Родићу.
Вучић одлази самоиницијативно на полиграф, министар полиције сазива ванредну конференцију за новинаре и саопштава да Курир води срамну кампању јер жели да избегне плаћање пореза. Александар Корниц је у међувремену променио причу и изнео тврдњу да му је уствари Родић платио 5000 евра да јавно оптужи Вучића , Митровића и Вучићевића.
О томе да је тадашњи власник Курира оштетио државни буџет утајом пореза, да се бави рекетирањем говорили су највиши представници власти. Истрага није покренута.
Да ли је Курир, који има велики тираж, успео да уцени представнике власти тако што је кренуо у отворен рат против њих, или су представници власти успели да уцене тадашњег власника да престане да објављује о њима све и свашта – остало је непознато до данас, али се ситуација нагло и опет привремено, мења само годину дана касније.
У јеку предизборне кампање за председника Србије, 1. марта 2017. Вучић на изненађење целокупне јавности, после свих оптужби, одлази у посету Адрија Медија групи, односно Куриру.
После тога на насловним странама Курира више нема Александра Вучића ни у негативном ни у позитивном контексту, али Курир наставља да објављује текстове о раду других институција. Међутим, у јуну 2017. године Пореска управа блокирала је рачуне Адрија Медије због пореског дуга. Адрија Медија тврди да је реч о притисцима, и да ништа не дугују Пореској управи.
Рачуни су одблокирани неколико месеци касније, 26. октобра 2017. Никада није утврђено какав је дуг био у питању.
Део из Инсајдер дебате са Александром Вучићем, 3. новембар 2017.
Бранкица Станковић: Кад сте говорили о рекетирању, тада сте оптуживали Курир да је рекеташки медиј. Сад сте се помирили?
Александар Вучић: Уопште се никада нисам мирио.
Бранкица Станковић: Па како дајете ексклузивну изјаву за, цитираћу Вас, рекеташки Курир?
Александар Вучић: Нисам дао никакву ексклузивну изјаву, дао сам обичну изјаву из Њујорка, зато што бисте ми Ви рекли, да нисам дао изјаву – како можеш једној од највећих медијских кућа да не дајеш одговоре?
Бранкица Станковић: Јесу они рекеташки медиј или нису?
Александар Вучић: Не, они су покушали, у једном тренутку су измислили комплетну причу, најстрашнију причу око тога да смо мој брат, ја, и не знам ко дали 130 марака некоме за… Иначе, немам никакве друге односе са том кућом и не могу да кажем да су ми било шта добро учинили.
Бранкица Станковић: Јако је чудна прича око Курира, Србијо, извини, да ли су они учествовали у вашем изборном штабу итд.
Александар Вучић: То Ви са њима око извињавања.
Бранкица Станковић: То је нека позадина између вас?
Александар Вучић: Ја њима нема за шта да се извињавам ни данас ни јуче.
Рат је некако завршен те 2017. године, али је све остало на међусобним оптужбама без реакције тужилаштва.
2019. године само је штуро саопштено да је Игор Жежељ нови власник Адрија медија групе, у чијем саставу послује и Курир.
Игор Жежељ, током 90-тих један од организатора студентских протеста и припадник Отпора, власник је и директор фирме Wирелесс медиа у оквиру које послује и фирма „Мондо ИНЦ“, која је власник и портала Мондо и Адрија медија групе.
Због сарадње коју је Мондо портал имао са Телекомом у јавности се поставило питање да ли заправо Телеком стоји иза куповине Курира. Игор Жежељ одбио је снимање за Инсајдер, али су из компаније Мондо Инц одговорили на два од пет постављених питања, писаним путем.
У одговору Инсајдеру наводе да је Мондо портал комерцијални пројекат, а Мондо Инц фирма која је основана 2011. године и да не треба злонамерно мешати те две ствари. Како наводе, није никаква тајна да је Мондо портал настао као заједнички комерцијални пројекат Телекома Србије и Wирелесс Медиа и да је трајао од 2004. до 2018. године.
„Основни бизнис модел при настајању је био подела прихода од продаје садржаја за мобилне телефоне, који је тих година био иновативан и уносан посао, док су вести на порталу имале улогу стимулације потрошње тадашњег ГПРС саобраћаја. Верујемо да због имена сајта Мондо и фирме Мондо Инц долази до забуне и да ће ово разграничење довести до престанка наношења штете компанији Мондо Инц кроз тенденциозне негативне објаве у медијима тј. привредним друштвима која опонашају медије“.
У одговору наводе да, осим са Телекомом, комерцијално сарађују са бројим другим компанијама, међу којима је и Јунајтед медијом у оквиру које послује Н1.
Детаљи о купопродаји Адрија медија групе у оквиру које послује Курир нигде нису званично обављени, али према сазнањима која су објавили поједини медији, износ трансакције је 25 милиона евра, и он ће се уплаћивати у наредних неколико година.
Према истраживању ТВ Н1, Жежељева фирма Мондо Инц, која је купац Адриа Медија Групе, имала је профит од само 16.000 евра 2018. године. Из финансијских извештаја се види да је та фирма пре куповине Адрија Медије примила авансну уплату од 10 милиона евра. У истој години је Телеком Србија дао 17 милиона евра краткорочних аванса непознатим правним лицима.
На питања Инсајдера да ли је Телеком уплатио аванс фирми Мондо Инц, као и о наводима које је објавила ТВ Н1, уместо одговора, у допису се наводи .
„Истраживања Н1 и њихова извештавања о нашој компанији су необјективна, тенденциозна и недобронамерна, те смо на таква питања престали да одговарамо. Трансакција куповине АМГ извршена је из средстава компаније Мондо Инц и власника, уз потпуно поштовање свих закона и прописа. Ми смо 100% приватна компанија, чији је крајњи власник искључиво Игор Жежељ. Са компанијом Телеком Србија имамо комерцијално-пословни однос заснован искључиво на тржишним принципима“.
У међувремену је, у време ванредног стања, РЕМ заседао и дозволио компанији Адрија Медија група да, после штампаног и интернет издања, покрене и кабловску телевизију која ће, бар за сада, бити доступна преко државног кабловског оператера Телеком.
Од новооснованих таблоида после демократских промена 2001. године Курир има најдужу историју. Њихова сарадња са свима који су на власти, с времена на време , прерастала је у сукобе, али се исто тако све и решавало далеко од очију јавности. Рат је увек био видљив, договори тајни.
После демократских промена разни сарадници тајних служби, криминалних група, бизниса из времена Милошевића, почињу да улажу у оснивање таблоида, чији је циљ тада оспоравање прве демократске власти.
Сњежана Миливојевић, професорка на Факултету политичких наука: После 2000. једини део медијског спектра који је био отворен за инвестирање је био тај таблоидни. И подсетићу Вас да ниједне новопокренуте новине после 2000. нису биле ништа друго него таблоид, и то је веома занимљиво – да ли се овде никад није формирала нова публика која је хтела нови, другачији информативни медиј, да ли је само нарасла публика за таблоиде, зашто су само таблоиди нашли простора да се појаве.
У време акције Сабља, која је уведена због убиства премијера, угашени су таблоиди Национал и Идентитет јер је, како је саопштено, утврђено да иза њих стоји Земунски клан. Из тих угашених медија, а са истим новинарима настали су Курир, Балкан, Центар , Интернационал, Национал. Сви ти листови, осим Курира, су се после обављеног посла гасили и оснивали су се нови. Тако су касније настали Правда, Пресс, који су у међувремену и угашени, као и Наше новине, Српски телеграф, Информер.
Регистар медија није постојао све до 2014, па су такви таблоиди због непознатог порекла новца били најјефтинији и убрзо постајали најтиражнији. Могли су да објављују шта хоће, а када неко и поднесе тужбу они угасе новине и оснивају нове. Зато никада нису сносили последице, нити плаћали казне. Сада и када суд наложи да морају да их плате, казне су симболичне.
Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије (2010-2017): Таблоиди су на самом почетку били нека врста пудлице, које су се чуле доста, али нису биле опасне. Сада су то питбулови који своју жртву уништавају, развлачећи је на све стране. Ми имамо таблоидно новинарство и у електронским медијима, и то је оно што је веома опасно.
Информер је основан 2012. године, месец дана пре избора на којима ће СНС победити ДС. Први број штампан је под именом “Инсајдер”, користећи име документарне истраживачке емисије која се у том тренутку на ТВ Б92 емитује већ осам година и открива бројне злоупотребе. Б92 је успела да судским путем забрани коришћење имена Инсајдер, а Вучићевић тада штампа лист са новим именом – Информер. Међутим, фирма која издаје тај лист и даље се у АПР-у зове Инсајдер Тим.
Док Информер од настанка отворено подржава СНС, само неколико месеци раније власник тог листа Драган Ј. Вучићевић био је у руководству таблоида Пресс који је отворено подржавао Демократску странку која је тада била на власти.
У Прессу 2008. пише да је Борис Тадић једини који може да спречи српску мафију да поново отме српску државу. У новембру 2012. наводи: “Хвала богу да ова будалетина Борис Тадић није више председник!”.
Вучићевић напушта функцију председника Управног одбора у Прессу у децембру 2011, да би се тек касније испоставило да је тај таблоид био у већинском власништву бизнисмена Мирослава Мишковића.
Занимљиво је како заправо долази до тог признања.
Све је почело тако што је у октобру 2012. Пресс објавио да Српска напредна странка тргује местима у дипломатији и локалној самоуправи.
Функционери СНС-а редовно постављају питање зашто крију власништво, тадашњи потпредседник Владе Александар Вучић тврде да су тајкуни кренули на њега јер се бори против корупције, да Мишковић жели да избаци СНС из Владе.
У то време Влада обележава сто дана рада, а јавност очекује резултате најављене борбе против корупције. Вучић саопштава да је Мишковић предмет неколико истрага. Делта Мирослава Мишковића саопштава да подржава наставак реформи и у том смислу и Владу Србије, али такво јавно исказивање лојалности није имало ефекта. Представници власти упорно траже да Мишковић и Драган Ђилас, који је тада градоначелник Београда и функционер ДС-а, престану да скривају власништво у Прессу.
У таквој атмосфери, Мишковић издаје једно од ретких саопштења које лично потписује, у којем наводи да се повлачи из дневних новина Пресс, као највећи појединачни власник тог листа.
„То је мој лични допринос настојањима Владе Србије да кроз транспарентне односе у медијима и престанак прикривеног финансирања и власништва успостави потпуну слободу медија и одговорно новинарство“.
Пресс убрзо престаје да излази због финансијских потешкоћа.
С обзиром на то да је највећи појединачни власник Пресса била фирма регистрована у офшор зони где су власници скривени, никада се не би ни сазнало да је Мишковић био власник да то није сам јавно признао. Због писања медија да иза Пресса стоји и Драган Ђилас, Агенција за борбу против корупције спровела је поступак контроле по службеној дужности, а у допису Агенцији Ђилас је навео:
“Без обзира што за то правно лице са Кипра које ви спомињете у вашем допису први пут сазнајем из вашег дописа, одговорно тврдим да ни ја, нити било које физичко или правно лице нема удео у том поменутом правном лицу. Ниједно лице које спомињете у допису није интересно повезано са мном”.
Драган Ђилас је у интервјуу Политици (2. 12. 2012), рекао да му основни посао градоначелника не дозвољава да буде власник било ког медија.
“Кад будем желео да оснујем неке новине јавно ћу то да урадим и гарантујем вам да неће финансијски пропасти јер ниједан посао који сам радио није финансијски пропао.”
Драган Ј Вучићевић неколико дана након Мишковићевог саопштења држи конференцију за новинаре.
“Никакве везе са уређивачком политиком и пословањем Пресса нисам имао у последње три године! Нисам могао нигде да се појавим. Био сам формацијски запослен на месту председника УО, али то нисам радио. Ако је то грех признајем! Осудите ме”. (16.11.2012)
Свака власт је имала своје бизнисмене и своје медије. Испоставило се да су до 2012, осим у листу Пресс, бизнисмени скривали власништву и у другим медијима, попут Вечерњих Новости које су биле у власништву Мирослава Мишковића и Милана Бека, или Политике, чије власништво до данас није утврђено, али је бизнисмен Мирослав Богићевић сам за себе рекао да је био у једном периоду власник.
Међутим, за разлику од свих претходних власти, у време ове власти направљена је спрега између најтиражнијих таблоида и телевизија са националном фреквенцијом које данас имају улогу таблоида. Резултат такве медијске сцене је да је Србија информисана онолико колико неко одлући да треба да буде.
Инсајдер: Једног дана ћете тим ћутањем и одобравањем свега што се дешава, вероватно довести до тога да се сви умуљају у блато и да вам одговоре на исти начин, а то никоме неће бити у интересу.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Ја не мислим да је то добро, ја не мислим да је то начин. Али ми ћемо пробати законским актима да уредимо медијску сцену тако да то не може да остане без казне. То је једино што држава може да уради. Ја не могу да забраним никоме, ни вама да сутра ставите не знам шта.
Инсајдер: Не можете, наравно.
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Држава може законски то да уради, да уреди медијски простор тако да постоје казне које ће бити изрицане за злоупотребу или информација или...
Инсајдер: Закони већ такви постоје, само што их нико не примењује. Просто немамо надлежне институције...
Сузана Васиљевић, саветница за медије председника Србије: Нису закони довољно стриктни, то мора да се поправи. Ту постоји већ препорука Европске уније, тако да на томе мора да се ради.
Када би се примењивали, постојећи закони сасвим су довољно да се казне сви који полуистинама и лажима уништавају животе и пресуђују уместо судова.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Са друге стране ви имате нешто што не може ниједан закон да регулише, а то је нешто што је успостављено пре много, много година, пре економске кризе, а то је то тројство које са једне стране генеришу рекламне агенције и њихова моћ и оглашивачи, са друге стране медији, и са треће стране политички центри моћи. Чини ми се да сви заправо суштински знају о чему се ради, а нико неће да каже да је цар го и да је то нешто што је замишљено па много година уназад, и од оног неког рудиментарног облика временом до ево данашњих дана доведено до савршенства. Где заправо тај троугао дефинише сва остала правила, где и сами закони по себи имају секундарни значај у односу на оно где је заправо права политичка, финансијска и медијска моћ.
Већина оних који су некада били уз власт Слободана Милошевића, а касније и уз сваку другу власт, успешно су опстајали свих ових година. Своје империје су развијали. Постали власници живота свих на јавној сцени јер врло лако синхронизованим кампањама униште свакога ко им засмета.
Инсајдер: То је механизам којим се уништава свако ко се не слаже са оним што власт каже и то је чињеница.
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Да вам кажем, ја ту не могу да се сложим са Вама... То је оцена иза које ви стојите. Али оно што могу да Вам кажем је да мислим да се… да таблоди врло често постају изговор. И врло често када се појавите на насловној страни неког таблоида, то просто буде одговор на сва могућа питања која постоје. Ја заиста не верујем да је утицај тог дела медијског спектра превелик.
Инсајдер: Медији су имали своју улогу и пре убиства Славка Ћурувије и пре убиства Зорана Ђинђића, тако да то нису ствари које можемо тако олако да схватимо, то могу да буду јако опасне ствари. Та врста кампање.
Младен Башић, саветник за медије председнице Владе Србије: Не, не, ја се у том делу слажем, у том делу мислим да врло често имамо неодговорно понашање медија са свих страна и да, мислим да управо ово што сте поменули, мислим да се овде врло често лако заборављају управо доста трагична искуства која су се десила.
Најбољи доказ да је ситуација у медијима лоша и да постоје политички и финансијски притисци је заправо признање Владе Србије. У Стратегији коју је Влада усвојила у јануару 2020, са четири године закашњења и роком за спровођење до 2025. наводе се бројни проблеми због којих медији нису слободни и не раде у јавном интересу. У изради медијске стратегије учествовала су бројна медијска удружења и организације.
Саша Мирковић, државни секретар Министарства културе и информисања (2013 - август 2016): Чини ми се да је за излечење медијске сцене неопходно и да се погледамо у огледало и да се суочимо и са пропустима које је свако од нас можда из најбоље намере правио, а за резултат је допринео неком својом коцкицом у том мозаику да ствари изгледају овако како изгледају данас.
Вукашин Обрадовић, председник Независног удружења новинара Србије (2010-2017): Морамо да будемо искрени и да кажемо да није Вучић 2012. измислио овај медијски систем. Тај систем је такав какав јесте, мањкав. Грађен је годинама. Он га је само усавршио и довео до перфекције. Дакле, то морамо да схватимо и да се суочимо са тиме и да евентуално у неким будућим временима поведемо рачуна о томе.
Сњежана Миливојевић, професорка на Факултету политичких наука: Медији су у међувремену постали много компликованији, велика су богатства, различити интереси у то упетљани и то пропуштено време, та комоција са некоришћењем те историјске шансе да се медији трансформишу се неће лако поправити.
Ограничавање слободе медија је сигуран знак да се у друштву сузбија демократија. А сврха демократије је да заустави превелико гомилање моћи у рукама једног појединца или неколико њих.
Уз помоћ контролисаних медија усавршен је механизам помоћу којег се лакше влада. Историја односа власти и медијских власника показала је да се стране мењају у зависности од интереса. Музика је увек тамо где је новац. Баш зато оправдано се поставља питање како би изгледала медијска слика и у случају да на изборима дође до промене владајуће гарнитуре.
Проблем је у томе сто такав систем није демократија, сто не обезбеђује слободу медија, и што све зависи од тренутних интереса и новца. Великим делом и новца грађана. Судбина слободе мисли и говора није само питање медија, већ и свих политичких субјеката, па и целе јавности. Зато је овога пута у рукама свих нас – тачка.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.