Вести
11. 06. 2020.
Предмет “Хаџија” – атентат на Дејана Анастасијевића и додела награде за независно новинарство
Награде за истраживачко новинарство сутра ће доделити Независно удружење новинара Србије уз подршку Америчке амбасаде у Београду. На дан када је убијен новинар Милан Пантић, дописник Вечерњих новости из Јагодине.
Погледао сам номиноване у ужем избору и ко год буде добио, заслужио је.
Списак номинација:
Додела је ове године одложена због пандемије а биће одржана у четвртак у Медија центру уместо на ФДУ.
Од ове године награда носи име по нашем колеги Дејану Анастасијевићу, који нас је прерано напустио. Пошто сам ових дана пажњу посветио некажњивости убистава новинара, и насиља над новинарима, свакако одмах после убистава Даде, Славка и Милана Пантића, један од најтежих нерешених случајева насиља према новинарима, тј. покушај атентата био је управо на Дејана и његову породицу.
Дејана сам познавао и сарађивао са њим кроз цео његов професионални живот. Често је то било и прожимање наших приватних живота.
На Б92 звали смо га Ананас. А онда се суочим са информацијом да има и „име“ Хаџија.
Хаџија, или ређе хаџи (арап. اجٍّ, “ходочасник”), почасни је наслов који се даје муслиманима који су обавили хаџ, односно ходочашће у Меку. Израз се у пренесеном смислу понекад користи за особе које су се истакле неким великим достигнућем, односно уживају ауторитет у заједници.
У полицијској администрацији, случај покушаја атентата на Дејана Анастасијевића и његову породицу, који се догодио 14. априла 2007. године, води се под кодним именом “Хаџија”. Помислио сам да је то виђење полицијског истражитеља или административца, како је он видео Дејана, међутим убрзо сам схватио да је име инспирисано Хаџи Милентијевом улицом у којој је живео Дејан. Ипак, Дејан је свакако био хаџија, како пренесено значење дефинише Wикипедиа…
Почео је каријеру на Радију Б 92 у емисији о стрипу “Облачић”, био је то својеврсни радио стрип. што и није чудно јер смо у Ритму срца, радио емисији имали и фото секцију. Био је један од свезналица, посвећен култури и феноменима. Док је радио у Б92, политика га није занимала. Преласком у Време, врло брзо се наметнуо као репортер, новинар истраживач, који се бавио најтежим темама. Уз Време, паралелно је радио за многе иностране медије, био дописник из Брисела, а последњи ангажман је био за редакцију ББЦ на српском. Као и други новинари који су извештавали са Косова, пратећи сукобе, злочине, доживљавао је прогон, а после сведочења у Хагу, сатанизација је достигла врхунац.
Поред свих тих догађаја, после покушаја атентата на њега и породицу, тадашњи министар полиције Драган Јочић, прокоментарисао је да је његов случај тешко решити због тога што се мотив напада не може утврдити. То је могао само циник да каже или неко ко се није потрудио да погледа текстове које је објављивао Дејан Анастасијевић – од Шкорпиона, чији је монструозни злочин откривен и учињен познатим кроз видео снимак злочина над Муслиманима који су сами направили, преко оптужених за ратне злочине у Хагу, починиоце злочина на Косову…
Када сам добио полицијску заштиту 24/7 објашњено ми је да је тако због свеукупне активности, због акумулираних претњи и догађаја, због чега се може претпоставити да ће ми бити угрожен живот. Поједине ухваћене комуникације између криминалаца и навијачких група у којима је помињано моје име само су убрзале акцију.
Сам Дејан у неким својим изјавама говорио је да је покушај атентата везан за његово свеукупно деловање… Али је изазван ставом министра полиције написао у Времену од 18. 10. 2007. године текст под насловом “Ко ми је ставио бомбе на прозор”: “Признајем да немам довољно доказа да било кога оптужим, али мислим да има довољно индиција за закључак да је атак на мене и моју породицу дошао из оног истог политичко-полицијског подземља који је без већих проблема преживео и 5. октобар и “Сабљу”. То је онај камен испод кога држава не сме да завири, да не узнемири акрепе којима је у мраку најлепше. Ово што следи је једноставно набрајање чињеница за које мислим да су релевантне, од описа догађаја до накнадних сазнања о мотивима и политичкој позадини. Читаоци ће сами моћи да извуку закључке.” Прочитајте текст, има много више информација од онога што су урадили полицијски истражитељи.
Овај текст морао би да постане део наставних планова за све новинаре, али и све који желе да се баве било каквих активизмом, политиком итд…
***
Када се чује од оних који су радили на случају преглед учињеног, схватиће се да све оно што је обећао председник Тадић одмах после атентата, нико није чуо у бази или је између нивоа власти редиректовано упуство: не урадити ништа, симулирати да се нешто ради. Провере су рађене по дојавама, да је неко нешто чуо, да се неко хвалио, да су можда Шкорпиони… Сви су наравно негирали, пролазили полиграфе, није било ДНК поклапања…
Верујем да сви овакви случајеви морају да доживе независне ревизије, јер је императив оваквих догађаја успешно решавање истих. Овде не да нисмо имали решавање, већ смо имали и од самог министра полиције уграђивање образложења због чега га неће ни бити. Судбину Србије одређују овакви симболи, Шешељ који доминира на друштвеној сцени Србије са свим злом које представаља његова политичка каријера, други осуђени злочинци су хероји, некажњене убице новинара који мирно живе са својим богатствима.
Био сам дан после покушаја атентата на Дејана у дворишту редакције Времена, када је дошао председник Борис Тадић и обећао да ће се све учинити… Одлазећи са тог догађаја нисам могао да уклоним једину импресију коју сам имао – рекламе за пиво које су доминирале тим догађајем на сунцобранима изнад столова. И заиста убрзо је један министар тврдио да нема мотива, а други министар информисања Којадиновић је говорио да је проблем у томе што је колега Анастасијевић живео у приземљу па је ето због тога стављена бомба…
И овај случај покушаја атентата мора бити истражен.
Жао ми је што не видим више решености да се на томе истраје и из наше новинарске професије.
Били смо често наивни да, попут Дејана, верујемо да ће једног дана (а поготово две деценије након 5. октобра) бити нормално да се на јавном сервису у приме тиме термину емитује емисија посвећена награди НУНСа за истраживачко новинарство и да се шира јавност упозна са радовима номинованих истраживачких новинара. Ниједна власт за претходних двадесет година то није установила као неписано правило. Зато су такви програми могли да се виде само на Б92, Б92 инфо и сада на Н1 а заправо највише у онлајн медијима и штампи. А то је неспорни јавни интерес који по основу Закона о јавном информисању и Закона о јавним медијским сервисима треба да испуњавају овдашњи јавни медијски сервиси.
Награде ће бити подељене, и заиста ће и они који их добију, и номиновани бити поносни.
Зашто тај понос не би делила цела заједница у Србији, без обзира колико су налази истраживања новинара болни као сазнање. Истине су лековите ако препознамо да нам је та лековитост потребна. Живети у лажи зна да буде можда наизглед лакше, али последице плаћамо перманетно. И цена постаје све већа када је реч о будућности. Обично обрнуто пропорцијална са некажњивошћу.
Фактографије ради за оне које мрзи да се подсећају:
14.4.2007. године око 2,45 у улици Хаџи Ђерина број 14, општина Врачар, испод металне окапнице прозора спаваће собе стана (који се налази у приземљу стамбене зграде) власништво Дејана Анастасијевића, рођеног 10.04.1962. године дошло је до експлозије ручне бомбе. У моменту експлозије у стану са Дејаном напазила се и његова супруга. Касније је Дејан изјавио да је срећа што је ћерка каснила са повратка из града.
На десетак метара од експлозије на улици пронађена је неексплодирана бомба М50, са делимичним оштећењем. У близини је пронађена кашинка бомбе да бројем … претпоставка је да је починилац поставио две бомбе повезане од којих је једна експлодирала а друга не, оштећена експлозијом прве. У соби на чији је прозор постављена овако конципирана експлозивна направа спавали су Дејан и супруга и захваљући чињеници да је лежај био заклоњен од правца распрскавања бомбе, остали су живи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.