УНС вести

11. 12. 2019.

Аутор: Д. Бјелица Извор: УНС

Истраживачка новинарка Стефанија Маурици: Ако униште Викиликс нико неће објављивати злочине америчких служби

Новинарка италијанске Ла Републике Стефанија Маурици већ десет година објављује добро чувана тајна документа до којих је дошао Викиликс. У Београду је неколико пута поновила да нико не сме да каже да га је баш брига за то што се дешава Џулијану Асанжу, оснивачу Викиликса, под изговором да за разлику од њега који је контроверзан човек, ми припадамо обичном свету за чији живот се не интересују безбедносне службе. Штавише, каже, не сме да нас не занима што су укинута сва права неким тамо терористима, јер се под изговором борбе против тероризма усвајају закони, попут оног о неограниченом притвору, који онда важе за све.

 

„Неприхватљиво је да издавач буде у затвору због откривања ратних злочина“, рекла је Маурици о Асанжовом случају. 

Наглашава да је баш у томе разлика између демократије и ауторитарне државе.  Да у ауторитарној држави не можете открити ратне злочине, јер вас убију. У демократијама то можете.

„Ако изгубимо овај случај, изгубили смо демократију“, изричита је Маурици уз објашњење да то онда значи да није дозвољено да откривамо ратне злочине, људе који су починили мучења и друге злочине.

Ова новинарка тврди да је Викиликс јединствен и да једини открива злочине моћних америчких служби.

 „Желе да сломе Асанжа и униште Викиликс да не би нико објављивао ова документа. И нико не би. Ако погледате конзорцијум око „Панама паперс“, објавили су врло важне информације и тај случај је пример доброг новинарства. Али никада нису објавили документа која откривају мучења, злоупотребе ратова у Авганистану и Ираку“.

То што је Асанж у затвору и рат који се води против Викиликса јесу за њу јасне поруке моћних тајних служби да ће свако ко буде кренуо њиховим путем проћи исто. Биће смрвљен, каже она да је порука медијским организацијама, свако ко ко жели да разоткрива ЦИА, ратне злочине, Пентагон...

Посебно је љути што упркос чињеницама да нико није страдао као последица Викиликсових објава о ратовима у Авганистану и Ираку новине настављају да понављају да су угрозили животе. То је назвала кампањом заснованом на нетачним информацијама.

„Пентагон је основао јединицу која се само овим бавила – колико штете је узроковало објављивање тајних докумената. Шеф те јединице сведочио је на суђењу Челзи Менинг и рекао је јавно, пред судијом, да нико није мртав нити повређен као последица објављивања Викиликса и то докумената које је доставила Челзи Менинг“.

И даље се, закључила је, дискутује о жртвама којих нема, уместо о правим жртвама у Авганистану, Ираку и другде.

ЦИА шпјунирање Асанжа    

Пре три недеље је Ла Република објавила скандал који су открили новинари шпанског Ел Паиса. У амбасади Еквадора не само да је Асанж био шпјуниран већ и адвокати, новинари који су се састајали са њим. Снимали су чак и женске тоалете. Испоставило се да безбедносна служба која је требало да заштити Асанжа и амбасаду све шпјунира. Те информције добијала је ЦИА, потврдила је Маурици која је и сама била жртва незаконитог прислушкивања и снимања. Каже да је скандал откривен када су ти који су снимке имали желели да изнудом дођу до новца.

Због ове шпјунске афере, најавила је у Београду, поднеће кривичну пријаву и извести на суд одговорне. Нада се да ће због ове афере пропасти случај екстрадиције Асанжа.

„Све се дешава у Лондону, не у Северној Кореји, Пекингу“, каже Маурици.

Ако случај Асанжовог изручења не пропадне, сматра, ми смо следећи.

Промена партије на власти у Британији и Асанж На питање из публике да ли очекује да се однос према Асанжу промени са евентуалном променом владајуће партије у Британији Маурици је рекла да се нада да ће бити тако и да се све врти око политике. „Овај случај је политички у потпуности. Надам се да ће се променом партије на власти нешто променити“.

„Биће то први пут у америчкој историји да новинар заврши у затвору због разоткривања истинитих информација у јавном интересу“.

Узбуњивачи увек плате високу цену

Као један од најзначајнијих новинарских извора икада наводи Челзи Менинг, која је открила поверљива документа о ратним злочинима, мучењу, убиствима, рату у Авганистану и Ираку, идентитете Гвантанамо притвореника...

„Захваљујући томе знамо право лице ратова у Ираку и Авганистану. Новинари који иду на та места са америчким трупама изложени су војној цензури. Нису слободни да извештавају шта су све видели“, каже Маурици.

Занимљиво је да за узбуњиваче, за које Маурици каже да су њени хероји јер делују по савести и у јавном интересу, у Италији не постоји реч и зову их као и Енглези - whistleblowers. 

„Узбуњивачи увек плате високу цену. Ако погледам цену коју су платили моји извори Челзи Менинг или Џулијан Асанж, они су платили огромну цену“.

Описала је да за седам година проведених у амбасади Еквадора Асанжу није ни до болнице допуштено да оде, да сат времена напољу проведе, док је најокрутнијим злочинцима у Италији, мафијашима који убијају децу тако што их убаце у киселину, дозвољено сат дневно напољу. 

„Третман Асанжа је невероватан. Знам га добро. Захваљујући њему и новинарима из Викиликса сазнали смо кључне информације. Рецимо, о шпјунирању наших лидера“. Објашњава да бивши премијер Берлускони јесте лош, али пита - зашто да га шпјунира Америка, иначе савезник Италије?

Осврнула се на психички притисак који постоји, а који Челзи Менинг није могла поднети. Особи коју једва познаје открила је коју је документацију дала Викиликсу.

„Викиликс је омогућио технолошки да узбуњивачи анонимно достављају документа и није одговоран за њено разоткривање. Није све до технологије, има нечега у људској психологији. Ако около људима говориш шта си урадио, доспећеш у проблем“.

Дехуманизација - Зар то није онај силоватељ?

Асанж је од почетка био у праву, каже новинарка. И није био, како су му импутирали, параноичан.

Њој је  јасно да у свету пропаганде у ком живимо, уништавање репутације, јесте први корак до могућности физичког уништења. Кампања дехуманизације Асанжа довела је да се обичан човек запита: Џулијан Асанж, зар то није онај силоватељ? Зар не помаже Трампу? Русима? Зар то није онај што угрожава америчке животе објављивањем тајних докумената?

„Људи су убеђени да је лош момак“, констатује Маурици, упркос томе што су УН утврдиле да се радило о арбитрарном притвору и да је Асанж изложен психичком мучењу.

 „Почели су са људима који нису савршени. Тако лако помислите кога брига за Асанжа, кога брига за терористе, то није ствар нормалних људи. Не тиче ме се. Али није тако. Ми смо следећи“, сматра новинарка.

Објаснила је да у медијима обично видимо политичаре и схватамо да имају моћ над нашим животима, али да је мало оних који схватају да постоји виши ниво моћи који такође има утицај на наш живот.  Безбедносне службе и поступци дипломатских служби држава.

„Ови људи су изнад закона. Никоме не одговарају. Убијају. Муче. Киднапују. Немају невоља. Нико их не стрпа у затвор. Јако је тешко имати доказе о погрешном чињењу ових људи, јер раде у тајности“, наводи Маурици.

Викиликс је, каже, почео да открива управо тај ниво власти, обавијен тајном. Зато се тај ниво власти устремио на Асанжа.

„Ови људи не воле светлост дана. За њих је хорор открити како се понашају и њихове тајне. Желе да униште Викиликс. Желе и да пошаљу поруку, немој то да радиш уништићемо ти живот“.

Стотину извештача – једна новинарка

Занимљиво је да је у распетљавању „шведског случаја“ о наводном силовању које је Асанж починио, једино новинарка Ла Републике дошла до документације и то користећи право из Закона на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Италијански тужилац ког је 2015. године питала за објашњење рекао је да је случај права збрка.

Позив усред ноћи Када је новинарка Ла Републике Стефанија Маурици истраживала 2008. године причу о чувеном напуљском ђубрету извор је упутио на „групу лудака“. То је био Викиликс, објашњава Маурици и додаје да скоро нико није знао за Викиликс који је настао две године раније. Телефон је пробудио усред ноћи. Био је то позив из Викиликса. Рекли су да има сат времена да преузме документ у вези са њеном причом. У документу је било занимљивих података о умешаности италијанских безбедносних служби у тај скандал. Из Викиликса су од ње тражили да потврди да ли се ради о оригиналном документу. То исто траже свих десет година сарадње, што је, каже Маурици, огромно оптерећење. Постоји стални страх да не изгуби тешко стечену репутацију тиме што би објавила лажни документ.

 „Био је у правном лимбу. Шведски тужилац није желео да оде у Лондон да испита Асанжа да би одлучио да ли да подигне оптужбу или је одбаци“.

Зашто једноставно шведски тужилац не одлети из Стокхолма за Лондон? То је било питање које је мучило новинарку. Поднела је захтев за приступ информацијама од јавног значаја Шведској и добила је документа која су била важна открића. Испало је да шведски тужиоци нису отишли у Лондон јер су им тужиоци из Лондона рекли да не долазе да испитају Асанжа.

„Испитајте га тек по изручењу Шведској. Молим вас да не мислите да се ради о случају екстрадиције попут било ког другог“, написали су британски тужиоци шведским колегама.

Када су 2013. године шведски тужиоци желели да одбаце случај, поново им британске власти говоре да га не затварају.

Зашто британске власти имају посебан интерес у овом случају? Када је британске тужиоце Маурици то питала по истом законском праву, рекли су јој да су уништили документацију.  Зашто сте уништили документа о случају који је још у току, поново је питала и добила одговор - зато. И ту је био крај што се тиче британских власти.

„Јако је лако правити медијски циркус и извештавати о мачки у амбасади Еквадора. Тешко је откривати чињенице“, каже Маурици.

 „На стотине новинара је извештавало о „шведском случају“ али нико није покушао да добије документа. То говори много о стању новинарства данас“

Са београдском публиком Маурици је поделила и податак да је, за четири и по године, колико се бори истражујући овај случај, потрошила 20 000 евра за правно-административне трошкове.

Трамп и Викиликс - документа објављујете када их имате

Маурици негира оптужбе да је Викиликс намерно помогао Трампу у његовој борби за власт када је у октобру 2016. године објавио имејлове шефа изборне кампање Демократске странке.  Подеста имејлове Викиликс је објавио неких пола сата пошто су америчке новине објавиле Трампов аудио снимак у ком се чује како непристојно коментарише жене.

„Била сам једини новинар код објављивања Подеста мејлова. Други новинари то нису желели да покривају. Могу да вам кажем да сам информисана дан раније. Није била одлука Викиликса донета у последњи минут како би помогли Трампу“.

Маурици је затим још једном поновила да је одлука донета дан пре.

„Знам да многи мрзе Викиликс због те објаве. Али шта новинар да ради када добије документа у јавном интересу? Имамо дужност да објавимо. Ако не објавиш корумпиран си“.

Јасно јој је да Викиликс није савршен и објаснила је да зна многе њихове грешке. Да су поједине Асанжове активности контрапродуктивне и навела да мисли да није баш била добра идеја његов сусрет са британским евроскептиком Најџелом Фараџом.

Међутим, истакла је, новинар се сусреће са различитим и не баш увек добрим људима. И то је посао новинара. Да је једино исправно судити о новинару на основу квалитета његовог или њеног рада, а не никако на основу тога са ким се састао.

Убиство у Пакистану и Обамино прво извињење

Узбуњивачи и Викиликс помогли су разумевању случаја киднаповања свештеника усред дана у Милану које је спровела ЦИА у сарадњи са италијанском тајном службом.

Италијански тужиоци су урадили све што је било до њих, открили су идентитете и били у прилици да на суд изведу 23 ЦИА агената, али, испричала је Маурици, то нису успели јер је шест италијанских министара правде одбило да проследе захтеве за привођење Американцима. Викиликс је објавио документа из којих се видело да су Американци притискали италијанске власти да се не уруче захтеви за привођење.

Маурици је сазнала и да су америчке власти преговарале са породицом убијеног Италијана у Пакистану и за „исплату саучешћа“ дали милион евра.

Радило се о Италијану који је као хуманитарац киднапован у Пакистану и држан у згради која је била мета америчког дрона. Због нежељеног убиства западњачког таоца први пут се догодило да се председник САД Барак Обама јавно извинио. Никад америчке власти нису објасниле шта се догодило, каже Маурици.

За убиства на десетине људи у Сомалији, Јемену, каже Маурици, Америка се никада није извинила.

Средњовековно мучење и дронови

Ако сте у деловима света попут Јемена, Сомалије, Авганистана можете бити мета дрона, прича Маурици.

„Не знате зашто. Убију вас на основу тајног списка. Можете бити и на погрешном месту у погрешно време и убију вас“.

Маурици сматра да ће то што раде у удаљеним деловима света, пре или касније радити у Европи. Упозорава да дронове користе у надгледању миграната и избеглица.

„Пре или касније почеће да користе дронове да убију, можда, криминалце, мафијаше“.

Права која постоје у демократијама -  право на адвоката, да знаш шта су оптужбе када завршиш у затвору, право на суђење, да буду изнети докази против вас, а ви да се браните са доказима у своју корист, упозорава Маурици, суспендована су тамо неким терористима за које нас је баш брига.

„Кажу, то су лоши људи. Не можемо их процесуирати. Можда ћемо морати да их затворимо доживотно. И ви помислите добро, то су ипак терористи. Али када усвоје законе, ти закони важе за све“.

Маурици каже да се заправо не ради о тероризму, већ о ширењу моћи и да се то дешава све време после 11. септембра.

„На пример неограничени притвор. То је закон који је из нацистичке Немачке када су могли да вас затворе заувек без адвоката, суђења, оптужбе. Сада имамо тај закон у Америци“.

Закључује да се ради о борби - ми против њих. Да они који не поштују, морају да почну да поштују људска права и законе!

„Не морају ићи около и мучити. Имају 75 милијарди долара да би упослили безбедносне службе. Не морају користити средњовековне технике мучења да би дошли до информација. Имају сателите. Пресретање. Све што им треба“, наводи Маурици и додаје да упркос томе нису у стању да спрече терористичке нападе.

Нисам мета

Новинарка Ла Републике каже да није била мета. Сматра да је то из разлога што је традиционални новинар, члан синдиката и има моћне новине иза себе.

Узбуњивачи – нада за неразрешена убиства Маурици је говорила о дугој историји политичког насиља у Италији и осврнула се на 70-те и 80-те и „стратегију тензија“ када су, како каже, тајне службе биле повезане са фашистима који су постављали бомбе у возовима и на станицама, док су црвене бригаде имали појединце за мете. Толико година после породице жртава је зову када Викиликс нешто ново објави и питају налази ли се у откривеним базама података нешто о њиховим случајевима. Иако је прошло 50 година људи желе да знају зашто су страдали њихови вољени и ко је одговоран. Сматра да је то и њихово људско право, али да се истина никада неће сазнати ако неко изнутра не одлучи да каже нешто о томе. „Не можемо се ослонити да ће држава декласификовати документа јер је наша држава била у „кревету“ са тим криминалцима. Надамо се узбуњивачу који ће бити спреман да преузме ризик одавања тајних докумената“.

„Никада ме нису тужили. Нико ме није затворио, нити ми претио. Морам бити фер и рећи да имам интелектуалну храброст, а да се не ради о физичкој храбрости, јер ми живот није угрожен“.

Каже да је свесна да никада нећу стећи моћне пријатеље и да зна да неће постати уредник или моћни новинар.

Наглашава важност чувања извора и закључује да имејлови, телефони, нису најбољи избор у ери масовног шпјунирања.

„Наши извори нам верују све док смо у стању да заштитимо информације које нам дају“.

Као истраживачки новинар урадила је све што је било до ње како би заштитила изворе. Уложила је у енкриптовану технологију, научила енкрипцију. Међутим, само један одсто извора зна да користи безбеднију комуникацију.

Многи од нас не схватају моћ праћења телефона које сви држимо у свом џепу, рекла је Маурици и додала да мобилни телефон зна о нама више него што сами о себи знамо јер се не сећамо шта смо радили 25. децембра 2012. године у 16 сати.

„Ови уређаји знају где сте били, кога сте срели, које сте поруке размењивали. Те информације нису доступне само на вашем уређају већ било коме ко има приступ вашем уређају“.

Каже да човек не може да размишља како води досадан живот и да нема шта да крије.

„Није ствар у томе да имате нешто да тајите, већ у томе да треба да нешто заштитите“.

Можда не желите да неко други зна да имате одређену болест, користите неки лек, то није злочин, каже Маурици. То је  ваша интимна информација, не желите да је неко други има, а ова врста технологије дозвољава да се задре дубоко у вашу личност, ваше страхове, наде…

Људи који раде за мултинационалне компаније и владе имају ресурсе, додала је Маурици док новинари немају, чак и када раде за важне новине као што је Ла Република.

Новинарство је посао јаких мотива

Новинарка Маурици каже да бавећи се својим послом новинари неће постати богати. Али, да се новинарство ради из јаких мотива, поготово када је реч о истраживачком новинарству. Мотив је, каже, објављивање кључних информација за јавност како би променили стварност.

Занимљиво је да сматра да више никоме не требају вести. Да су вести свуда. На телевизији, интернету. 

„Не требају вам вести више, већ истраживање, да откријете шта власт не жели да знате“.

Сматра да Истраживачко новинарство доноси промену. Новинарство које иде дубоко.

Филозофски театар у Битеф театру Новинарка Ла Републике Стефанија Маурици говорила је на Филозофском театру у Битеф театру 30. новембра 2019. године. Са њом је разговарао Срећко Хорват.

* Преузимање делова или целокупног текста је дозвољено уз обавезно навођење извора