УНС вести
07. 06. 2018.
Бугарска новинарка Диљана Гајтанџијева за УНС: Отпуштена сам због новинарског истраживања, али сам ипак победница
Слободна новинарка из Бугарске Диљана Гајтанџијева добила је отказ у бугарском дневном листу „Труд“, због серије текстова о оружју које је Бугарска продавала терористичким организацијама у Сирији. И поред тога, како каже за УНС, сматра да је из приче изашла као победница јер је јавност сазнала да њихова држава помаже терористичке организације.
На панелу „Новинари и власт: Ко кога контролише“ одржаном у оквиру конференције „Гласна Пиштаљка: Узбуњивачи и новинари против корупције“ Диљана Гајтанџијева рекла је да је „новинарство оружје, једнако моћно колико и конвенционално“.
„Власт и политичари ово оружје често користе као своје, али оно се може окренути против њих, тако да је увек питање ко кога контролише“, рекла је Гајтанџијева.
Новинарка из Бугарске за УНС је испричала да је све почело децембра 2016. године када је из Сирије извештавала о бици за Алепо.
„Локални камерман и ја смо добили информацију од мештана да се из једног дела источног Алепа повукала терористичка група Ал Нусра, део Ал Каиде у Сирији, која је тај део града држала под окупацијом, након чега смо и ми, али и други новинари, ушли у тај део града. Мештани су ме питали одакле сам, а када сам им рекла да сам из Бугарске, питали су ме: ’Зашто ви шаљете оружје терористима у Алепу?’ Знала сам и пре тога за причу да се бугарско оружје шаље у Сирију, Бугарска је мала земља, све се чује, и то ме није превише изненадило. Само, до тада нико није имао доказе за то“, прича Диљана.
Она наводи да су, када су ушли у тај део града, новинари у једном подруму наишли на оружје које су терористи оставили за собом. Било је то, како каже, велико оружје, гранате калибра 122 мм, којe терористи нису могли да носе са собом.
„Било је много муниције, различитог оружја, граната... Фотографисала сам све то. Када сам се вратила у Буграску, пратила сам бродове којима се шаље оружје јер сам знала серијске бројеве оружја, произвођаче, ко и како шаље оружје из Бугарске. Објавила сам серију текстова о томе, али и умешаности Америке у кријумчарење оружја“, каже Диљана.
|
БИРН није објавио све релевантне информације Како је рекла раније на конференцији „Гласна Пиштаљка: Узбуњивачи и новинари против корупције“, зна да је и БИРН у Србији писао о снабдевању терориста оружјем, али да није навео да је и Америка у то умешана. БИРН је навео да Србија кријумчари оружје у Сирију, али ниједном речју није поменуо умешаност САД и чињеницу да ниједан метак не може да се из Србије извезе без дозволе Вашингтона. |
„Након објављивања текстова, добила сам поруку на Твитеру са анонимног налога. У њој су били поверљиви дипломатски документи из амбасаде Азербејџана у Бугарској. Потврдила сам аутентичност ових докумената у амбасади, а они су издали и званично саопштење да им је неко упао у систем и имао приступ документима. Бугарске власти су касније истраживале овај сајбер напад, али не и садржину докумената, што је веома интересантно“, прича Диљана.
Након сајбер напада добила је позив из бугарске Агенције за националну сигурност да дође на разговор.
„Питала сам их одакле им мој број, пошто је то био пословни број, а они су рекли да имају своје изворе. Била сам припремљена на то да разговор неће бити пријатан. Полиција није пронашла особу која је дошла до докумената, а чак и да сам знала ко је та особа, никада је не бих открила“, каже Диљана.
„Одмах након тога позвала ме је секреатрица из листа у ком сам радила и рекла да дођем да потпишем да дајем отказ. Нисам никада добила образложење оваквог поступка. Она је у разговору само рекла да ’дођем одмах’ и да су ’уредници љути’“, прича Диљана.
Како наводи, уредници никада пре тога нису коментарисали да прича није добра или да се не може објавити.
„Први пут су два, три дана размишљали да ли да објаве причу и на крају су то урадили. Наредне текстове су нормално објављивали, желели су да наставим са истраживањем и нисам сумњала да нешто није у реду. Чак сам била у поступку да поново добијем визу и одем у Сирију да наставим истраживање. Због тога знам да су сигурно у том тренутку имали директне притиске из власти и да нису умели да им се одупру“, рекла је Диљана за УНС.
Како каже, колеге су јој касније говориле да им није јасно како је уопште икада и добила дозволу уредника да такву причу објави јер „ниједан медиј у Бугарској не сме да прича о том оружју“. Нико од колега, каже, није је подржао након отказа.
„Када причам са колегама приватно, сви ме подржавају, али јавно није нико. Јавност је реаговала јер сам на Фејсбуку и Твитеру објављивала све што се дешава, чак ме је и главни уредник звао и молио да то избришем јер ’ће их људи мрзети’. Рекла сам му да и треба да их мрзе, била сам веома љута“, прича Диљана.
Како каже, у „почетку је била веома емоционална, веома љута на колеге“.
„Какви су то новинари ако не могу да устану и да бране своја права? Како ћеш бранити права грађана, сиромашних или угрожених ако не можеш да одбраниш своје право да будеш новинар? Све што они кажу је: ’Ти немаш децу, ми имамо’. Као да ја због тога нисам људско биће и да једино због тога могу да будем слободни новинар. Други ми причају да имају кредите, да им треба посао“, каже Диљана и истиче да је ипак касније све то прихватила и да мисли да свако има право на избор.
„Ја могу да причам о својим изборима и не могу више да их осуђујем. Они само хоће да задрже своје послове“, каже Диљана.
У интервују за УНС Диљана је рекла да је након што се све то десило саопштењем реаговало и Удружење новинара Бугарске, али да се разочарала јер јој касније нису одговорили на захтев да постане њихов члан.
„Подржали су ме само речима, не и делима. Интервјуисали су ме недавно и ја сам их упитала после тога могу ли да се учланим, али ми они никада нису одговорили. Од тада ме нису ни звали више. Шта могу да ми кажу: ’Не желимо да имамо невоље?’. Такво удружење није потребно новинарима у Бугарској, они морају имати неког ко ће стати иза њих“, рекла је Диљана.
Ипак, само неколико сати након интервјуа Диљана је УНС-у јавила да је добила одговор од Удружења и да ће постати њихов члан.
„Лепе вести, постаћу члан Удружења. Ипак су ме подржали“, рекла је УНС-у.
Након отказа, она више не ради за бугарске медије. Како истиче, сарађује са два страна медија, а после 17 година рада у медијима покренула је и свој сајт dilyana.bg.
„Либанска телевизија је један од медија за који радим. Они су веома професионални, подржавају мој рад и и финансијски помажу моја истраживања. Мој сајт још увек није почео да ради пуним капацитетом, тренутно припремам озбиљну истраживачку причу и када је будем објавила, промовисаћу страницу“, рекла је она.
Како каже, сајт неће бити место на ком ће зарађивати новац.
„Многи истраживачки новинари, да би имали ресурса за независно истраживање, уводе могућност донација. Ја то не желим јер ту врсту помоћи сматрам скривеним финансирањем. Тада нико не може да зна ко ми је уплатио новац“, каже она и додаје да ће сваки независни новинар или узбуњивач који буде имао озбиљну истраживачку причу, моћи да је објави на њеном сајту.
„Ако након провере свих информација и докумената видим да је прича стварно истинита, дефинитивно ћу је објавити“, рекла је Диљана.
Коментари (1)
Остави коментар08.06.
2018.
žene su hrabrije
Bravo, žene su hrabrije od muškaraca.
Одговори