УНС вести

18. 07. 2014.

Аутор: К. К. Извор: УНС

Објављујемо транскрипт полемике са трибине Савета за штампу

УНСонлајн преноси својим читаоцима дискусију са прве у низу трибина о раду Савета за штампу, на којој се говорило о одлукама Комисије за жалбе у претходних шест месеци и функционисању овог саморегулаторног тела.

Снимак трибине доступан је на сајту Прес центра УНС-а, а око чега је уследила полемика председника УНС-а и НУНС-а Љиљане Смајловић и Вукашина Обрадовића можете прочитати и у наставку.

Објављујемо транскрипт:

Гордана Новаковић: Добар дан, хвала вам што сте дошли, ово је редовна трибина Савета за штампу о резултатима рада Комисије за жалбе и ово је нешто што ћемо у наредном периоду радити на свака три месеца. Представљаћемо јавности оно што је Комисија за жалбе радила у протеклом периоду, овога пута 6 месеци пошто је прва ове године.  Са вама су данас Стојан Марковић, председник Комисије за жалбе у претходном периоду, Љиљана Смајловић, председница Управног одбора Савета за штампу и Божо Прелевић, члан Комисије за жалбе, представник јавности у Комисији за жалбе. Њих двојица ће говорити нешто детаљније о случајевима које смо имали у протеклом периоду. Ја бих само за почетак да вам дам неке податке о томе шта смо заправо радили у првих шест месеци ове године. Савету за штампу су поднете 33 жалбе у првих 6 месеци, у процедури је још 5, и у односу на, рецимо, прошлу годину, то је неких десетак жалби више у односу на исти период прошле године. Тај број, чини ми се, стално расте. Од кад смо почели да радимо, сваке године се повећава и сад то изгледа овако: Комисија је одлучивала у 15 случајева и у 2 није успела да усагласи одлуку. Шест жалби је одбијено, оцењено је да Кодекс није прекршен, у 7 случајева је закључено да јесте прекршен Кодекс и сад, рецимо, да су све различити медији. Оно што примећујемо у последњих, у овом периоду је да се повећава број жалби које се односе на онлајн медије за разлику од штампаних и даље се, оно што је карактеристично, најчешће крше основне одредбе Кодекса које се односе на истинитост извештавања, на то да се не проверавају информације, да се не консултује више извора, да се не разликују чињенице од претпоставки и нагађања. У два случаја имали смо прекршај Кодекса када је реч о дискриминацији и оно што се односи на прекршај неговања културе, етике и јавне речи је текст који је садржао увредљиве квалификације. Оно што је у протеклих 6 месеци изазвало можда највише пажње у јавности су две жалбе које је поднео Томислав Николић, председник Србије. Комисија за жалбе је у оба случаја одлучила да Кодекс није прекршен и добро је да имамо јединог представника Комисије који је мислио супротно - Божу. Оно што је уследило после тога је преписка са председниковом саветницом, па уколико буде питања на ту тему, наша председница Савета за штампу ће радо одговорити на било шта што је у вези са тим. Сад бих дала реч Стојану да мало говори о томе шта смо радили.

Стојан Марковић: Ја бих издвојио, да кажем, на неки начин три ствари које су јако битне биле за рад Комисије за жалбу у ових 6 месеци последњих. Прво је да смо имали једну посету, радну, Немачком савету за штампу, Пресерату, уз помоћ Канцеларије Савета Европе, ако сам се добро изразио, а то је нама било јако корисно због размене искустава и да видимо како то функционише у земљи која је, бар у тој сфери, ако ни у чему другом, а јесте и у свему другом, далеко испред Србије и било нам је корисно да сазнамо та искуства тамо и јако корисне ствари смо сазнали, између осталог смо сазнали и како се финансира Пресерат, дакле, отприлике њихов буџет годишње милион евра, од чега 600.000 евра дају оснивачи Савета за штампу, а 400.000 евра долази из државне благајне, при чему немају обавезу да подносе било какав извештај држави о томе како су тих 400.000 евра потрошили, што је, како да кажем, код нас једна потпуно незамислива варијанта финансирања и неоправдавања тих средстава. Разлог томе је пре свега у томе што се битно смањују трошкови медијских спорова који би били вођени по редовним судовима, у редовном судском поступку. Колика је огромна уштеда коју држава Немачка има види се по томе што добар део тих примедби или жалби не иде на судску тужбу него се жалиоци обраћају Пресерату, тј. њиховој Комисији за жалбе и на том нивоу се решава. Ја мислим да је то један од оних разлога са којим и ми треба на неки начин сутра да разговарамо око даљег функционисања Савета за штампу и, пре свега, финансирања, али не само то, та посета нам је била корисна и због упоредне анализе жалби које они добијају, предмета и које ми добијамо и ја досад нисам чуо, а имали смо доста разговора са преставницима неких других Савета за штампу и Комисија за жалбе како из бивше Југославије, тако и из Европе, да се један председник државе обратио Савету за штампу, тј. Комисији за жалбе да тражи да се оцени да ли је неки медиј који је о њему нешто написао или објавио прекршио Кодекс новинарски. И зато, без обзира шта ја лично, или било ко мисли о нашем председнику државе, мислим да је ово једна јако значајна ствар, ове две жалбе које је председник Србије Николић упутио Савету за штампу, тј. Комисији за жалбе јер је то пре свега, са тог нивоа једне високе, или највише државне функције, једно велико признање Савету за штампу и Комисији и један подстицај самој регулативи у медијској сфери у Србији, а и додатно сам поносан што је Комисија те жалбе оценила да немају елементе прекшаја Кодекса, чини ми се да смо се и ми кроз Савет за штампу и Комисију за жалбе доказали мало праведнији него ово наше реформисано правосуђе, јер не верујем да би исход био исти да се председник обратио суду и што не значи да га стимулишем да то уради, напротив. Једино што остаје непознаница, то је да ни дан данас не знамо где је председник државе био она два дана која су спорна у тим текстовима у Блицу и Ало! и чини ми се да је помало ова његова саветница за медије бацила сенку на тај поступак Николића, који подржавам (што се обратио Савету), тиме што се накнадно упустила у дискусију око тога да ли је та одлука наша била исправна или није. Не мислим наравно да сви треба да прихвате одлуке Савета за штампу, тј. Комисије за жалбе, као богом дане, него просто мислим да није било упутно да се са тог нивоа ради. Трећа ствар је да смо из уобичајеног простора где иначе Комисија за жалбе заседа, а то је у објекту који је седиште Асоцијације медија, мајску седницу одржали на Факултету политичких наука где смо очекивали присуство петнаестак до 20 студената, међутим, сви смо, ја мислим, били изненађени кад смо тамо ушли у амфитеатар који је био препун, где је било преко 200 студената и мислим да је то било једно драгоцено искуство, како за нас у Комисији за жалбе тако и за студенте завршне године, то им је било последње предавање које су имали на факултету, а вероватно ће се многи од њих сутра бавити новинарством или на неки други начин бити везани за новинарство, тако да мислим да је то и за њих било једно огромно и значајно искуство. То бих издвојио као најзначајније догађаје у ових 6 месеци колико је иза нас у раду Комисије за жалбе.

Гордана Новаковић: Да видимо, представници јавности обично мало другачије виде рад Комисије од новинара који у њој седе, па можда Божа има мало другачију идеју о томе шта смо радили.

Божо Прелевић: Ја мислим да је чињеница да нема судских поступака иза оних, или мени нису познати у сваком случају, текстова који су били предмет одлучивања пред Комисијом за жалбе. Из тога се могу извући неколико закључака. Прво, да су оштећени имали довољну сатисфакцију одлуком Комисије за жалбе, односно, да су веровали у ауторитет људи који седе у Комисији за жалбе. Друга ствар је да су медији и новинари уштедели знатна средства чињеницом да ови текстови нису процесуирани судски путем јер би одштете у оним текстовима где смо ми нашли кршење Кодекса било значајно више него што су Асоцијације новинара спремне да подрже Савет за штампу, пре свега мислим материјално. Оно што ја могу закључити, то је да број таблоидних текстова којима се крши етички Кодекс, нажалост је у великом порасту, а ја сам пре десетак година као неко ко се некад бавио новинарством, рекао да се ја плашим да ће таблоиди појести озбиљне медије. Они их још нису појели, али их и даље озбиљно угрожавају и ја мислим да се мора приступити неком паметнијем начину срозавања медијске сцене, политичке сцене, свих вредности овог друштва осим оног судског, јер суд није довољан. Ја просто видим да је на делу једно убиство озбиљног новинарства и бојим се да ово друштво од тога може имати само зла, а никаква добра и видимо да су се неки магови спиновања вратили и поново јашу и то све уноси један додатни страх, да ли ће медији служити за дезинсформисање или информисање. Комисија за жалбе ради неким својим темпом, верујем да би много више текстова заслужило да дођу, скоро да би Комисија могла да заседа, чини ми се, једном недељно, са по неколико представки. Видећемо да ли ће грађани, да ли ће неко препознати још да је то бољи модус него ићи на суд па чекати одлуку 6,7 година. Додуше, ту се чека и одштета коју Комисија за жалбе не даје. Што се тиче тога што сам био против, односно, имао сам другачије мишљење - могуће да је то моје полазиште бившег судије, а сада адвоката, а пре тога новинара. Ја сам убеђен да текстови који су изашли за Томислава Николића, без обзира, ја кажем за грађанина Томислава Николића, мене у овом тренутку не занима да ли је он председник Републике. То да ли је он председник Републике, занима ме само утолико што је он фактички дао кредибилитет Савету за штампу и рекао: „ За мене је то легитимно тело, да о ономе што ја мислим другачије, одлучи“, а ја мислим да за те наслове новинар није имао ниједног доказа да их напише и мислим да се не могу писати ни наслови, ни текстови без доказа. За мене је апсолутно без значаја што новинари нису знали где је неко. То не дозвољава никоме, не даје за право, ако не знам где си, да напишем да си тамо што ја мислим да би за тебе било политички штетно, и ја сам ту нашао да се ради о кршењу Кодекса. Ја наравно ту одлуку поштујем јер је донета у складу са прописима и у складу са већином, са Статутом, Правилником рада Комисије, а сматрам добрим духом рада у Комисији чињеницу да се можете озбиљно неслагати са већином. Хвала.

Стојан Марковић: Само да допуним, мислим да је то занимљиво и карактеристично знати, ми смо до сада имали од почетка рада, пре тога, ја мислим две жалбе политичара који су високо котирани. Прва је била жалба тадашњег министра здравља против текста у НИН-у, која је такође оцењена као неоснована тј. није било кршења Кодекса. Томица Милосављевић је имао жалбу на писање НИН-а и после смо имали жалбу гувернерке Јоргованке Табаковић на писање медија у низу, што штампаних, што електронских, и имали смо и Ђиласа као тада градоначелника који се жалио на писање Курира. Осим код Ђиласа где јесмо нашли да је повређен Кодекс и то у многим тачкама, у ова два претходна случаја оцењено је да нема кршења Кодекса и сви су прихватили то као меродавно мишљење и нису ишли, ни Томица Милосављевић, ни Јоргованка Табаковић на суд, као ни сада што, претпостављам, председник Николић неће ићи и мислим да је то јако важна порука коју политичари високог ранга, функције коју обављају, дају и шаљу као поруку јавности и помажу саморегулативу у Србији.

Гордана Новаковић: Ово је више замишљено као некаква врста дијалога него да ми сад вама нешто мног причамо, па изволите ако има питања, коментара. Вукашин Обрадовић.

Вукашин Обрадовић: Добар дан, ја сам Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а. У ових 6 месеци рада Комисије за жалбе и Савета за штампу чини ми се да треба споменути и случај жалбе због текста Иштвана Каића, објављеном у „Политици“ под насловом „Трећи метак Бранке Прпе“. Овај случај издвајам од осталих и мислим да га треба поменути управо што је пред нас све ставио у дилему о начину одлучивања у Комисији за жалбе. Због тога, подсетићу вас да је упркос већини која је сматрала да је „Политика“ прекршила Кодекс објављујући овај текст, захваљујући начину одлучивања који, за оне који не знају, сада тачно гласи да се одлука доноси већином гласова, али да је обавезно да у тој већини мора да буде и представник сваког од оснивача. Овога пута, један од оснивача није гласао за одлуку да је прекршен Кодекс, иако је већина мислила супротно. Због тога, дужан сам да вас обавестим, је НУНС покренуо иницијативу и упутио допис свим оснивачима за измену Статута Савета за штампу са две тачке, односно, једна се тиче начина одлучивања- ми предлажемо да се Статут Комисије за жалбе и Управног одбора Савета за штампу измени и да се одлуке доносе натполовичном вечином, али без оног услова да мора бити из сваког оснивача један глас, мислимо да би то побољшало и ефикасност, а на неки начин и правичност у одлучивању и друга тачка око које такође тражимо сагласност наших партнера је да иста особа не може бити и у Управном одбору и у Комисији за жалбе. До сада се већина оснивача позитивно изјаснила о нашој иницијативи у целини или делимично и очекујемо да у неком догледном периоду председница Управног одбора закаже седницу на којој ће се одлучивати о овој иницијативи. Понављам, НУНС пружа пуну подршку Савету за штампу, мислимо да је ово саморегулаторно тело веома значајно за нашу медијску сцену и овом иницијативом само желимо да његов рад учинимо ефикаснијим и бољим. Хвала вам. 

Љиљана Смајловић: Вукашине, хвала на овом питању, то ми пружа прилику да објасним процедуру одлучивања. Тачно је да је у документа Савета за штампу, на захтев НУНС-а, кад је прављен Савет за штампу, ушла одредба да мора да гласа један од оснивача за сваку одлуку да би одлука била пуноважна, и то је стварно правило проблеме, између осталог рецимо, Стојан Марковић је представник Локал преса, ми заправо нисмо могли да донесемо ниједну одлуку са којом се Стојан Марковић не слаже и Удружење новинара Србије се на састанку Управе недавно сложило. Ти си сад направио једну интервенцију која се управо уклапа са оним што смо ми рекли, ми се слажемо да се то право вета оснивача укине и у Управном одбору и у Комисији за жалбе. Иначе, УНС се није користио тим правом вета увек. Кад се гласало у Комисији за жалбе, ту је постојао аутоматизам, ту је Гордана водила рачуна да се правила поштују и да ако не гласа један макар од чланова оснивача, да одлука не може да буде примењена. Међутим, у Управном одбору, односно на састанцима оснивача, Удружење новинара Србије је тражило да Тришић на пример, главни уредник „Актера“ не буде изабран за члана Комисије за жалбе. УНС је тада могао да захтева да се примени правило да УНС има право вета. Ми, иако се нисмо слагали са избором Тришића, нисмо тражили да Тришић не буде изабран, зато што верујемо у начело да када се покрене саморегулаторно тело, независно тело, да је важно да се оснивачи поштују, да се изгради поверење. Пошто је Асоцијација медија предложила господина Тришића, ми нисмо захтевали да се тај предлог измени, да се неко други предложи, иако смо то могли. УНС нема никакав проблем са тим да се укине то правило вета и понављам још једном, тај вето је иначе унесен у документе на захтев НУНС-а својевремено.

Гордана Новаковић: Ако могу да закључим, нама врло ускоро предстоји промена Статута Савета за штампу и Пословника о раду Комисије за жалбе којом би заправо било укинута та варијанта да мора сваки од оснивача да се сагласи са сваком одлуком.

Вукашин Обрадовић: Ја не спорим да је ово правило унесено у Статут на захтев НУНС-а и у том тренутку, по мишљењу свих, оно је имало своје разлоге због којих је унесено, будући да је Савет за штампу, подсећам, прва институција у коју смо сели и заједнички се договорили о њеном функционисању. Мислим да је, међутим, време показало да је та одредба превазиђена и управо је то био наш разлог да покренемо ову иницијативу.

Љиљана Смајловић: Али, ако могу да кажем, време је изгледа показало још нешто. Време је показало да заправо, у Комисији за жалбе постоји много више чланова НУНС-а него што су она два члана које је НУНС делегирао. Тако да, међу тим разлозима, ја се плашим да није порасло поверење између оснивача него је просто бројчана надмоћ таква да сада се то правило које је НУНС тражио да уведе, сад му је то сметња за доношење одлука какве им се допадају.    

Вукашин Обрадовић: Не бих сад да настављам ову полемику, не знам на основу чега закључујуте...

Љиљана Смајловић: Ја могу да објасним тачно на основу чега.

Вукашин Обрадовић: ... али ја бих могао да наведем да је, рецимо, један од представника јавности, господин Аздејковић, члан УНС-а. Дакле, ми се нисмо руководили бројчаном предношћу, евентуалном, коју Ви сада нама инпутирате као наш мотив, већ пре свега ситуацијом у којој је у гласању 7 према 3, када се ради о конкретном тексту, одлучено да није повређен етички кодекс, само захваљујући томе што представник УНС-а није гласао за такву одлуку. Дакле, нема говора о томе, мислим да није у реду да сада спекулишемо о томе да ми сада покрећемо ову иницијативу јер сматрамо да имамо већину у Савету за штампу, него једноставно из разлога што мислимо да, сами сте навели, да сутрадан Локал прес може да блокира апсолутно све одлуке и Управног одбора и Комисије за жалбе.

Љиљана Смајловић: Ни ја не бих да настављамо полемику, али Локал прес је такође и председник Надзорног одбора НУНС-а, ако могу да подсетим. Ако већ говоримо о избору Предрага Аздејковића, онда бих подсетила да је УНС тада подржавао кандидатуру Драгане Бољевић и да је, заправо, истим гласовима, истом већином изабран господин Аздејковић. Он није био кандидат УНС-а.

Вукашин Обрадовић: Али је члан УНС-а.

Љиљана Смајловић: Јесте.

Стојан Марковић: Ако можемо да се вратимо на тему конференције, ако се не љутите вас двоје председника. Да интервенишем ја као најслабија карика у Савету за штампу и Комисије за жалбе, пошто ту Локал прес има само једног представника и у једном и у другом телу, за разлику од свих осталих оснивача који имају по неколико. Ја само хоћу да повучем једну другу паралелу коју сматрам много значајнијом, а то је да је Савет за штампу, за ово кратко време колико постоји, јер смо једно од најмлађих Савета за штампу на територији Европе, чини ми се, урадио много више него неки из земаља у окружењу, рецимо у Босни и Херцеговини или у Црној Гори где не знате ни колико има Савета за штампу, у Македонији где је то још увек у повоју. Мислим да ми заиста идем једним јако добрим путем и да је саморегулација показала све своје добре стране и само они који имају посла са РРА, а рецимо, запослени су у електронским медијима па им је због тога РРА као регулаторно тело надлежно, и који могу да направе упоређење, схватају шта значи Савет за штампу, а шта је рецимо РРА. Такође, они који се обраћају као, условно речено, оштећена страна, неко ко има примедбу па се због тога обраћа неком регулаторном телу са захтевом за заштиту у односу на оно шта су медији о њему објавили. То сам хтео да кажем као једну успоредбу и мислим да, без обзира на ове зачкољице које се повремено појављују, да је Савет за штампу одрадио један, што би Енглези рекли, гоод јоб.      

Божо Прелевић: Ја нисам задовољан радом Савета за штампу јер, ја сам можда перфекциониста, мислим да смо ми за ту почетну варијанту доста урадили и да су ова фина штеловања о којима говоре представник УНС-а и НУНС-а неопходни и да је то јако важно, као и ти одласци негде напоље да се просто прокоментаришу праксе. Сад имамо тај текст „Трећи метак“, ту се отвара једна врло занимљива дилема, а то је – где је граница ауторског текста, односно, шта то уредник сме да пусти, а шта то уредник не сме да пусти. Ја сам ту гласао да је ту прекшен Кодекс, али морам вам рећи да је Савет за штампу у сличним ситуацијама доносио одлуку код ауторских текстова да то није текст новинара и ми у претходним случајевима нисмо утврђивали да се ради о кршењу Кодекса. Дакле, то је једна од дилема коју треба отклањати и ја нисам осетио у Савету за штампу код тог текста да се суштински водило рачуна о томе ко је члан УНС-а, ко је члан НУНС-а, него је ово била суштинска дилема, једни сматрају да за ауторски текст сам по себи одговара аутор, други сматрају, а ја сам се њима приклонио, да уредник мора водити рачуна о томе шта пише у том тексту и то је преседан, и ја мислим да је то добар преседан и могуће да је то за некога од вас заначајно.

Љиљана Смајловић: Ја не знам да ли да монополишемо ову дискусију, али ја бих радо, ако некога занима текст Иштвана Каића, ја бих радо о томе да одговорим на нечије питање, али опет нећу да одвлачим време од новинарских питања о раду Савета за штампу.

Петар Јеремић: Ја се осећам прозвано исто и као Божа. Ја сам тај представник УНС-а који је ту одлуку, да кажем, блокирао. Што је Божа рекао, ми смо имали, и ако поштујемо неко правило да постоји нешто што се зове судска пракса, Савет за штампу није суд, али ако ми имамо нешто што је пракса, а негде ћемо да прелазимо преко тога, а негде нећемо. Овде се радило о ауторском тексту где смо ми већ имали праксу да ауторски текстови, односно коменатри, нису кршење Кодекса новинара Србије и дубоко сам уверен да то није кршење Кодекса новинара Србије. Не слажем се са Божом да ту нема тога УНС – НУНС, дубоко сам уверен да су колеге из НУНС-а то исполитизовале да би то испало да је УНС блокирао ту одлуку. На прошлој седници, управо онај слајд који је малопре био, она насловна страна „АЛО!“-а, ја сам поново искористио то право вета јер сматрам да је оно дубоко кршење Кодекса новинара и, упркос већини, Божа и ја смо били у мањини, искористио сам право да се ту не донесе одлука да то није кршење Кодекса. Све то остаје записано и ја желим сам пред собом да будем чист да сам гласао по својој савести, а колеге из НУНС-а нека раде оно што мисле да треба да раде, то је њихово право.

Љиљана Смајловић: Када је реч о тексту „Трећи метак Бранке Прпе“, по мени, то је савршен контраст овом тексту у вези са председником Србије, „Србија се дави, а председник..“ не знам где је. „Трећи метак Бранке Прпе“ је апсолутно егземпларан пример коментара у коме су све чињенице проверљиве и тачне. Госпођа Прпа је покушала да оповргне неке чињенице на сајту „Пешчаника“ ја сам јој одговорила са доказима, цитатима из судске пресуде. Никад ме није позвао нико из НУСН-а да ми каже: „Види, баш нас је срамота, ми смо хтели да осудимо тај текст због лажи, а ти си доказала да су чињенице истините“. Коментар Иштвана Каића је пример веома провокативног става где је мишљење слободно, а чињенице су тачне, господо. То је потпуно различито од овог текста где чињенице нити су доказане, нити су проверљиве, нити су уопште постојале са овим печењем ракије. Тако да мислим да пример тог текста и пример одлучивања о тексту Иштвана Каића и о овом тексту о печењу ракије је суштина новинарства, суштина због које треба да постоји Савет за штампу, то што се ми не слажемо, ја уопште не доживљавам као трагично. Суштина новог тела, независног тела, саморегулаторног тела је у томе да се ми окупимо и да пробамо да избрушимо, заједнички, критеријуме и да видимо шта ми данас у Србији сматрамо етичким, шта не сматрамо. То су ствари које се мењају, данас је могуће нешто рећи што би пре неколико година изазивало саблазан. Није ништа страшно ако се разликујемо, није ништа страшно ако се некад донесе одлука коју ја сматрам врло неправедном или Вукашин сматра врло погрешном и неправедном, битно је да ми радимо заједно, да се поштујемо, да упоређујемо своје ставове и да не рушимо тај Савет пре него што смо га подигли као грађевину, а то подразумева да поштујемо једни друге чак ни када се не слажемо ни професионално ни етички. Причали смо мало о томе да ли се неко жалио суду. Знате, ја сам уверена да Савет за штампу заправо мора да буде строжији од суда. Ми бисмо морали да санкционишемо и оне етичке пропусте који на суду не би били санкционисани. У томе је и суштина, што је наш етички кодекс такав да и оно што је законом дозвољено, често је неморално и неетично и неко мора да постоји да то каже. И зато, само да кажем, да и ја заиста дубоко подржавам ово тело и када ми се одлуке свиђају и кад ми се не свиђају. Хвала вам.