УНС вести
28. 05. 2014.
Како је фотографу Бранку Белићу поплава уништила 40 година рада у НИН-у
Бранко Белић, фотограф и дугогодишњи уредник фотографије НИН-а, из поплављеног Забрежја код Обреновца, изашао је само са оним што је носио на себи. И то што је било на њему није била његова, већ комшијска, позајмљена одећа и чизме.
У УНС је дошао да нам донесе фотографије своје куће, сада када се вода из ње повукла. Испричао нам је и како је вода за сат времена потопила педантно чувану и марљиво прикупљану фото-архиву насталу током 40-годишњег рада у недељнику НИН.
„Претекао је само један флеш и цвикери. Били су скроз горе на штампачу до ког је до пола стигла вода“. То је све што је остало прича нам Белић.
Иако је Обреновац у то време већ био поплављен, Белић није очекивао да би се то исто могло десити и Забрежју. Чак је сат времена пре трагедије обишао критична места и утврдио да нема опасности.
„Тог петка око 13 сати чуо сам неки жамор. Плитка вода текла је улицом Аце Симовића, у којој је и моја кућа. Утрчао сам да заштитим мању кућу у којој је моја 90-годишња мајка. Пунио сам вреће песка. За десет минута вода је прешла вреће и избила улазна врата. Убеђивао сам мајку да изађе. Није хтела. Говорила је да се спасавам и да њу оставим ту. Када ми је вода дошла до груди успео сам мајку да пренесем у своју, новију кућу, саграђену 1952. године, мислећи да вода ту неће доћи. Погрешио сам. Вода је све брже и брже расла. Видео сам комшијин чамац који је раније био на сувом, у дворишту. Сада га је вода дигла метар и по од земље. Све се дешавало у пола сата. Дозвао сам комшију који је уз надљудске напоре чамац превезао преко улице до нас. Испрва га је вода однела 30 метара, а између мене и њега је 10 метара. Текла је стравичном брзином. После тога сам спасавао комшије. За сат времена више није могло да се уђе у моју кућу. Вода је прекрила врата и прозоре“.
Белић нам прича да је помислио да ће бити евакуисани хеликоптером. Међутим, хеликоптер, који се на кратко задржао изнад његове главе одлетео је.
„Преноћили смо код комшије на спрату. Било нас је деветоро. Мокри. Испод нас, на пола метра је била вода. Евакуисали су нас сутрадан, у суботу, са комшијине терасе. Дошли су по нас чамцима“.
Каже нам да му није толико жао фотоапарата који су потопљени, колико фото архиве из вишедеценијског рада у НИН-у.
„Потопљен је мој 40-годишњи рад у НИН-у. То су филмови који више не могу да се спасу. Све што је сликано аналогно, на филму, пропало је. Покушавам да спасим оно што је у дигиталној форми. Сушим два хард диска која сам узео пре два дана. У води су била четири дана. Не знам хоће ли се ту нешто моћи спасити“.
У Белићевој кући страдало је неколико хиљада књига коју је планирао да поклони библиотеци „Влада Аксентијевић“ у Обреновцу. Страдала је и колекција уметничких слика наших највећих ликовних стваралаца, међу којима су и дела 14 академика.
О поновном животу у истој кући не размишља, јер, како нам је објаснио, не би било безбедно. Зидови су попуцали. Једино о чему мора да размишља је како да сазида нову кућу. До тада, такође мора да размишља о привременом смештају и да настави да ради.
Д.Б.
Коментари (2)
Остави коментар31.05.
2014.
Re:
Pre svega, moram da kažem da nemam reči utehe za Branka i za tragediju koja mu se dogodila, izgubio je sve sto je fotografisao ceo zivot - u jednom činu je nestao ceo život ispričan kroz fotografiju. A Branko je majstor svog posla, vrhunski fotograf i fotoreporter
ОдговориNama foto-reporterima fotografije su kao deca, svaka prica svoju pricu, podseca na to kako je nastala, a gubitak arhive je nenadoknadiva šteta.
Kuća se popravi, nameštaj se opere i osuši - ali negativi su bespovratno uništeni i tu nema pomoći.
Što se tiče arhive, tako je uvek bilo dok "Politika" prilikom pravljenja TV studija neke davne godine kompletnu foto-athivu nije bacila u đubre da bi oslobodila prostor za studio, uključujući i staklene ploče iz prošlog veka - sve je završilo na smetlištu. Neke kolege su bile pametne i na vreme su spasale svoje negative pre nego što su sa šutom i obijenim malterom završili na deponiji - jer da nije danas ne bi ni bilo fotografskog svedoćanstva minulih vremena.
Slično prolaze i ostale foto arhive u Srbiji, jer o njima niko ne vodi računa, na prvom mestu država koja nema sluha da sačuva svoju istoriju na fotografijama.
28.05.
2014.
Naše je moje
Rastužujuće! Ne samo zbog propasti kuće nego i zbog tolike dokumentacione i umetničke gradje. Ali nešto je, ipak, nejasno: kako je kolegi moglo da propadne 40 godina rada u NIN-u, na filmovima? Pa zar ti filmovi nisu vlasništvo NIN-a i zar se ne čuvaju u fototeci tog lista?Trebalo bi da je tako. Nije moguće da svaki fotoreporter nosi filmove sa posla, ili CDe, svojoj kući. To je službena gradja. Tako je uvek bilo.
Одговори