УНС вести
22. 09. 2025.
Сутра се навршава 30 година од убиства сниматеља и возача РТРС Саше Колевског и Горана Пејчиновића
Удружење новинара Србије (УНС) подсећа да се сутра, 23. септембра навршава 30 година од убиства сниматеља Радио-телевизије Републике Српске (РТРС) Саше Колевског и возача ове телевизије Горана Пејчиновићa.
Колевски и Пејчиновић убијени су 1995. године, на радном задатку на ратишту Озрен, у обележеном новинарском возилу. Починиоци злочина, припадници такозване Армије БиХ до данас нису откривени.
Августа и септембра 1995. године Војска Републике Српске је била у дефанзиви. Екипе Радио-телевизије Републике Српске свакодневно су одлазиле на прву линију фронта.
Тог дана, 23. септембра, новинарску екипу РТРС предводио је ратни репортер Раде Малешевић.
У возилу које је на предњем ветробранском стаклу имало новинарску ознаку, у тренутку напада били су новинар Радио-телевизије Републике Српске Раде Малешевић, сниматељ Саша Колевски, возач Горан Пејчиновић и водич Душко Катанић.
Малешевић и Катанић су се спасили искачући из аутомобила.
Како је Малешевић раније испричао за Досије УНС-а о убијеним и несталим новинарима, он је седео иза сувозача водича Душка Катанића, а сниматељ Саша Колевски иза возача Горана Пејчиновића.
„У једном тренутку угледао сам десетак војника који су се кретали путем према нама. Неки од њих су имали зелене траке око главе. Кад су нас видјели одмах су запуцали. Гледао сам како меци пробијају хаубу, нешто као кад се кокице пеку, на десетинама мјеста су биле рупе од метака, један ми је пролетио поред главе. Отворио сам врата и бацио се на земљу поред возила“, рекао је Малешевић.
Како је додао, видео је да је возач погођен.
„Ја сам од полупаног стакла добио расекотину, лила ми је крв из образа. Кад сам уочио да нам се приближавају, искочио сам из аутомобила и побјегао уз обалу. Све вријеме су пуцали на нас. Поред мене је лежао возач Пејчиновић, ослоњен на лактове, крвав. Дозивао ме и говорио да је рањен, да му треба помоћ. Како да му помогнем!?“, прича Малешевић.
У тим секундама је, каже, чуо бошњачке војнике који су, док су прилазили, говорили да хоће да их ухвате живе.
„Одлучио сам да се бацим у провалију, да по сваку цијену избјегнем заробљавање“, рекао је и додао да у том метежу није видио шта се десило Колевском, а да је Пејчиновић био рањен и жив.
Месецима након тога породице и колеге добијале су информације да су Колевски и Пејчиновић живи, да су у затвору у Тузли и да ће бити размењени. Нада и агонија трајали су две године.
У међувремену су из Тузле размењени сви српски војници и цивили заробљени на Озрену, па је нада ишчезавала.
Горанов отац Драган Пејчиновић је октобра 1997. позван у Добој на идентификацију тела. Трајче Колевски је идентификовао и сина Сашу сахранио 21 месец након што га је последњи пут видео живог.
Истрага без резултата
Упркос притисцима чланова породица, колега, институција и удружења из Републике Српске и појединих међународних организација, истрага о починиоцима злочина није померена са почетне фазе.
Новинар и сведок злочина Раде Малешевић каже да га никад нико од истражилаца није позвао да да изјаву. Ни са породицом Пејчиновић нико од представника правосудних институција није контактирао.
Трајче Колевски је тек 2017. године дао исказ инспекторима Министарства унутрашњих послова Републике Српске који је прослеђен Тужилаштву БиХ.
Чланови породица кажу да увек добијају исти одговор - да је истрага у току. Један од истражилаца рекао им је да је мала вероватноћа да ће убице икада бити откривене и кажњене.
Одговори на фотографијама
Пријатељ породице Пејчиновић, приватним везама, дошао је у посед фотографија на којима су тела Саше и Горана, по свему судећи, снимљена непосредно након напада на њих.
Видео их је и Малешевић.
„На фотографији је Гораново тијело поред аутомобила, у положају у којем сам га посљедњи пут видио. Изнад аутомобила, у сједећем положају, уз дрво је наслоњено беживотно Сашино тијело. Скинута му је мајица, превијен је у предјелу груди, али су те ране, нажалост биле кобне“, рекао је он.
Одликовања и спомен плоче
Сниматеља Сашу Колевског постхумно је, 2021. године, одликовала председница Републике Српске Жељка Цвијановић.
Сашино име налази се на списковима убијених новинара светских новинарских организација и у УНС-овом Досијеу, заједно са Горановим.
Радио-телевизија Републике Српске је поставила спомен обележја погинулим колегама на улазу у РТВ-дом у Бањалуци и на месту страдања на Озрену, где је данас административна линија између Републике Српске и Федерације БиХ.
Колега Бранимир Ђуричић писао је 2023. за Досије УНС-а о убијеним и несталим новинарима о случају убиства Саше Колевског и Горана Пејчиновића. Његов текст у целости можете прочитати ОВДЕ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.