УНС вести
21. 04. 2025.
Авалски торањ: оријентир и симбол солидарности - данас 15 година од његове обнове
На данашњи дан, пре 15 година, “поново се винуо Торањ врх Авале плаве“. Ова кула срушена је за време НАТО бомбардовања 1999. године и све до 2010. године била је, како је писао Милорад Павић, рана на души Београда.
Бројни новинари, уредници, спортисти и ђаци дали су све од себе да се ова рана зацели и да Авалски торањ својим светлима поново махне свима који долазе у престоницу Србије.
Као што је Ајфелова кула симбол љубави, Авалски торањ је симбол сусрета - путника са Београдом, прошлости са садашњошћу и рушевина са новим животом.
Натпис “Код куће сте” који је лебдео међу облацима
Авалски торањ се, како пише на званичном сајту, градио од 1961. до 1965. године када је пуштен у рад, а био је једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао.
“Кад се прилазило Београду, он је са све четири стране света поручивао: ‘Стигли сте, ту сте’. С друге стране, сваки добронамеран путник би увек када га види рекао ‘Хвала ти, Боже, што сам стигао у вољени Београд и дај ми да се поново вратим”, рекао за сајт Удружења новинара Србије (УНС) Милош Бато Милатовић, који је заједно са овим удружењем покренуо акцију обнове Авалског торња.
За Милатовића је Авалски торањ био оријентир, али и место састајања, јер би ту са супругом, са којом је у браку 58 година, дочекивао заједничке пријатеље. За пилота је, каже Милатовић, Авалски торањ био замена за натпис “Добро дошли” или поруку “код куће сте”.
Крик попут Мунковог
Стабилан, на три ноге, Авалски торањ одолевао је кошави, громовима, земљотресима. Бомбама, нажалост, није могао.
У ноћи између 29. и 30. априла 1999. године у јеку НАТО бомбардовања, Авалски торањ је срушен.
Милатовић је рекао да је рушевине уочио ујутру, 30. априла, из градског саобраћаја.
“Када сам са супругом ишао од Трошарине према Раковици, Аваласки торањ би се видео са леве стране. Тог дана смо сви забринуто ћутали, а аутобус је био препун. Одједном је уследио крик. Сви су погледали у лево, и рекли: ‘А где је Аваласки торањ? Нема га“, рекао је Милатовић.
Уследила је реакција која је подсећала на Мунков ‘Крик’.
Тада је, каже, обећао себи да ће га обновити. Неколико година касније састао се са колегама из УНС-а са којима је покренуо заједничку акцију обнове Торња на Авали.
Почетак УНС-ове акције
Медијска акција обнове Авалског торња почела је, каже Бато Милатовић, 2005. године, када је свој план представио тадашњем председнику УНС-а Нину Брајовићу.
“Сео сам код њега и испричао му своју жељу. Он је рекао: ‘Добра ти је идеја. Ево ти канцеларија и наша подршка”, сећа се Милатовић.
Садашњи генерални секретар, а тадашњи председник УНС-а, Нино Брајовић каже да је Милатовићева идеја за њега била одлична, али да је истовремено и страховао.
“У питању је био страх како ћемо ми, као аматери, то да изведемо без ичије помоћи”, каже Брајовић за сајт УНС-а.
Због тога су, како је рекао, почели да тестирају јавност, мотивишући медије да пишу о идеји обнове Авалског торња. То је, додаје Брајовић, добро разумео и генерални директор РТС-а Александар Тијанић, који им се придружио у акцији.
Торањ зрачио лепотом и модернизмом
Авалски торањ, каже Нино Брајовић, одликовала је не само архитектонска лепота, већ и дух модернизма с краја 60-их и почетка 70-их година 20. века.
Након што је НАТО срушио Авалски торањ, показало се, каже Нино Брајовић, да је он део нашег колективног памћења. Он га је и након што је срушен увек погледом тражио, иако је знао да га тамо више нема.
“Сматрао сам да Београд не може да буде то што јесте уколико торањ не вратимо на његово место. Поражавајуће и понижавајуће деловала је та хрпа срушеног бетона и гвожђа која је стајала на Авали”, рекао је Брајовић.
Београд је остао без заставе
Акцију је отворио егзибициони меч који су у препуној хали “Пионир” 2005. године одиграли Ана Ивановић и Новак Ђоковић. Приход од улазница ишао је за изградњу Авалског торња.
Убрзо је Авалски торањ добио и своју химну, коју је компоновао Корнелије Ковач, а текст “Са Авале плаве” написао Љубивоје Ршумовић.
Ршумовић је за сајт УНС-а рекао да свима који су учествовали у изградњи Авалског торња честита јубилеј. Подестио је на стихове песме, рекавши да је те 1999. године “Београд остао без заставе”, и да су биле потребне “нове близине да загрејемо руке и главе, да се опет поносно вине Торањ врх Авале плаве”.
Осим стихова и нота, важне за обнову биле су и слике, а ту је важну улогу, како каже иницијатор акције Бато Милатовић, имала Оља Ивањицики.
“Оља Ивањицки нам је помогла да окупимо велики број сликара, који су доносили своје радове. Преко Јутарњег програма РТС-а смо водили аукције за продају тих слика”, прича Бато Милатовић.
Акцији се придружило много грађана Србије – од запослених у културно-уметничким друштвима и позориштима до ђака и пензионера.
“Један величанствен догађај био је када је школа „Васа Чарапић“ заједно са школом „Драгојло Дудић“ са Звездаре организовала сусрет. Прикупљали су ђачки динар. Упоредо су и пензионери слали по 100, 150 динара. Ми смо им говорили да то не раде и да сачувају новац, али нису нас слушали”, рекао је он.
Недостајао је много и морао је да се врати
Удружење новинара Србије је током ове акције са РТС-ом сакупило скоро три милиона евра за изградњу торња, а остатак до девет милиона финансирала је држава.
Генерални секретар УНС -а Нино Брајовић истиче да је на крају тешко било набавити скупу опрему која се налази на врху Торња.
“Помогао нам је и министар Оливер Дулић, јер је, иако је торањ био завршен, за добијање употребне дозволе било потребно набавити скупе лампе које служе као сигнализација за авионе који лете тим коридором”, рекао је Брајовић.
Брајовић је додао да је најважнуију улогу са стране државе у овој акцији имао министар за капиталне инвестиције у две Владе Србије — Велимир Илић. Он је, заједно са УНС-ом и РТС-ом, формирао Одбор за изградњу Авалског торња.
Велимир Илић за сајт УНС-а каже да је, имајући у виду изазове са којима су се сусретали, обнова Авалског торња била на нивоу ремек-дела.
“Пробали смо камионима да разносимо материјал, али је све то тешко ишло. Када би се камионима ишло низбрдо, услед тешког терета, запалиле би се кочнице”, прича Илић за УНС.
Будући да се радило на великим висинама, проблем су, како је навео Илић, правили и облаци, а све то је изискивало и громобранску заштиту.
“Набављали смо мреже како бисмо заштитили раднике који су били на великим висинама. Када би се наоблачило, за неколико минута облаци би стигли до радника и потпуно их блокирали. Уз то проблематично је било покрити и све трошкове, али смо успели да све изведемо у рекордном року”, навео је он.
Ипак, Илић је истакао да је вредело упустити се у акцију и придружити се иницијативи коју су покренули новинари у Одбору за изградњу Авалског торња.
Ова акција за њега је, како је додао, подразумевала и повратак симбола Београда.
“Када сам као студент путовао ка Београду, Авалски торањ је био знак да смо већ надомак града. Недостајао је пуно и морао је да се врати”, рекао је Илић.
Награда “Ђоко Вјештица” као природан наставак акције
Авалски торањ се вратио и свечано је отворен 21. априла 2010. године. Обновљени Авалски торањ је за два метра виши, али га, како је писао Матија Бећковић, треба посматрати као споменик старом.
Троножац на којем је стајао обновљени Авалски торањ чинила је новинарска акција. Њен логичан продужетак била је награда за новинараку хуманост, која је установљена 2011. године.
Првобитна идеја је, каже Брајовић, била да се награда званично зове „Авалски торањ“, али да су, схвативши колико су новинари моћни у акцијама солидарности у УНС-у решили да она носи име новинара.
“У сваком случају, ми смо имали у виду чињеницу да су новинари пре свега најзаслужнији за обнову Авалског торња. Сматрали смо да тај новинарски ангажман, пре свега заснован на хуманости, заслужује награду”.
Хуманитарни рад Ђока Вјештице је, каже Брајовић, био најближи тој идеји.
“Био је велики неимар у новинарству. Награда за новинарску хуманост данас поносно носи његово име”, навео је Брајовић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.