УНС вести

31. 01. 2024.

Аутор: Јелена С. Спасић Извор: УНС

Досије УНС-а о убијеним и несталим новинарима

Смрт на Меденој главици

Ратни репортер Радио Новог Сада и Радио Фоче, дипломирао новинарство у Сарајеву 1987, али је овим послом почео озбиљно да се бави тек кад је почео рат. Мало више од годину дана је радио као новинар

Десети јун 1993. године био је четвртак. Новинар Ранко Елез, познат као Зико, за два дана требало је да се вери дугогодишњом девојком, ту из Фоче. Али, тог четвртка у последњем моменту убацио је ранац и ускочио у "пинцгауер" да извештава са коте Медена главица, значајне Војсци Републике Српске коју је минуле ноћи освојила. Био је то пут с ког се неће вратити. Од једног метка остао је на месту мртав. Имао је 32 године.

Ранко Елез рођен је 1. јануара 1961. у засеоку Борјанице, у Миљевини, општина Фоча. Био је прво од троје деце Милорада, рудара из рудника угља у Миљевини и домаћице Рајке. 

Још од детињства волео је фудбал, те је играо за "Рудар" из Миљевине, а по славном Бразилцу добио надимак Зико. И данас, када о Ранку говоре и његови најрођенији, сестра Славојка и брат Бранко, говоре о Зику.

- Основу школу завршио је у Миљевини, а средњу Саобраћајно-техничку у Сарајеву. Новинарство дипломира 1987. године на Факултету политичких наука "Вељко Влаховић" у Сарајеву. По завршетку студија враћа се у своју Миљевину, те је био хонорарац Радио Фоче - каже за УНС Славојка Филиповић, четири године млађа Елезова сестра.

Активно је учествовао и у политици, у праскозорје распада државе. Поткрај 1990. године у СФРЈ су први вишестраначки избори. Бирачко тело у тадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини распоређује се спрам националне, односно верске припадности. Ранко Елез је, као и већина Срба, био уз Српску демократску странку.

- Зико је био активан члан СДС у Фочи, о чему и данас многи причају. И као такав знао је сваки педаљ општинске територије јер је много радио на терену уочи тих првих вишестраначких избора, те му касније, кад је рат почео, није било тешко ни да извештава с овог подручја - каже за УНС Јанко Филиповић, председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Фоча, младић коме је Ранко Елез ујак, али кога ни не памти јер је био врло мали кад је он погинуо. 

Рат у самој Фочи званично је почео 8. априла 1992. Од тог датума, према "Монографији погинулих бораца и цивила одбрамбено-отаџбинског рата у општини Фоча 1991-1995" Ранко Елез је био учесник рата, у ком је, према истој, у јединици имао дужност новинара.  

- Имао је значајно учешће у организовању одбране Фоче одмах након напада муслиманских снага, а пре него што је званично настала војска Српске - каже Јанко Филиповић.

До почетка јуна 1992. јединицама Територијалне одбране командовао је кризни штаб. Војска Српске Републике Босне и Херцеговине, потоња Војска Републике Српске основана је 12. маја, а подручје општине Фоча и мобилисани борци припадали су Херцеговачком корпусу, који је покривао фронт дужи од 300 км, од Требиња на западу па све до Вишеграда, тј. Дрине на истоку.

- Зико је био у Тактичкој групи "Фоча", која је мало касније преименована у ТГ "Дрина", што је уствари била команда фочанске бригаде, а паралелно се бавио и новинарским послом - објашњава Филиповић, који је податак о томе где је Елез тачно био распоређен нашао у уверењу о његовој погибији.

Ратни репортери су били тражени у то време. Новинар Драго Тодоровић, који је још од 1980. године радио у сарајевском "Ослобођењу", а извештавао и за Радио Сарајево, те '92. напушта град на Миљацки и враћа се у родну Фочу, па постаје ратни репортер ТВ Нови Сад. У посао је, како каже, увео свог пријатеља Зика, који је неретко боравио код њега током осамдесетих, када је долазио у Сарајево да полаже испите.

- Кад је рат избио углавном сам извештавао са гораждевског ратишта, са Трескавице, Бјелашнице, а Зико је практични део новинарства почео први пут у рату, са мном. Како сам био репортер ТВ Нови Сад, предложио сам му да ради за Радио Нови Сад - каже за УНС Тодоровић.

Одговорни уредник информативног програма Радио Нови Сад у то време био је Фочанац пореклом - Будимир Марковић.

- Са свих ратних подручја имали смо репортере, а када је кренуло и на фочанско-горажданском ратишту, у пролеће '92, ангажовали смо Ранка. Објективно је извештавао, не навијачки, не острашћено, него професионално. Ниједно његово јављање са терена није било обојено великим национализмом, мржњом, било је то искључиво пресликавање стања. Врстан човек, професионалац, дружељубив, мирољубив, такав се ретко рађа - прича за УНС Марковић, коме се у сећању урезала и једна ствар с почетка рата.

- Ранко је био на ручку код мене, у Новом Саду, па каже: "Брате, ово на добро неће изаћи. Плашим да се не понови '41. и покољ као на мосту на Дрини. А највише се плашим да не страда невин народ, и с једне и с друге стране. Толико су нам мржње унели". Гледали смо се, нисмо могли ни да једемо. Рекао је: "Не знам шта можемо да помогнемо, али враћам се назад, нећу да бежим из Фоче, нећу да оставим народ."

Није се увек могао послати материјал с ратишта, па је морао и да доноси репортаже у Радио Нови Сад.

- Цела редакција га је волела. Нажалост, више не постоји ниједан Ранков снимак с ратишта јер је у бомбардовању зграде РТВ Нови Сад 1999. уништена читава фонотека - истиче.

Крвави Никољдан - Масакр у Јошаници У сећање Будимира Марковића урезан је и крвави Никољдан 1992, дан када су припадници Армије БиХ убили 56 Срба, цивила, почев од двогодишње девојчице па до човека од 88 година, у фочанском селу Јошаница. То није било "само" убиство, него масакр и иживљавање над Србима. - Ранко ме је позвао и кроз плач јавио: "Помози, брате, шта може да се помогне онима који су преостали живи"- каже Марковић.

На самом почетку рата Елез је имао могућност за запослење с којом би можда све било другачије.

- Понуђено му је да буде директор Центра за културу у Фочи, што је заправо Радио Фоча. Одбио је, јер је већ имао плату од РТВ Нови Сад, али пре свега зато што би то значило да са тог места склони човека кога је поштовао. "Зар ја да без хлеба оставим онога који ме је учио новинарству?", рекао је и одбио понуду - истиче сестра Славојка Филиповић и додаје да је с ратом извештавао и за агенцију Срна. 

Почетак јуна 1993. био је релативно миран на овом делу ратишта. Ништа се велико није дешавало. Било је то затишје пред операцију "Лукавац 93", која ће месец дана касније почети, а у којој ће суделовати и Херцеговачки корпус.

- Фоча је у то време била наша, линије фронта смо вратали према Горажду, већ смо избили и на Дрину. Све је било наше и мирно у фочанској општини. А Чајниче је било у шкрипцу и отишли смо њима у помоћ, да помакнемо линију. Био је то први пут да идемо на чајаничку територију, на којој смо остали петнаестак дана, можда и дуже. Борили смо се на десетак километара широком фронту. Медена главица била је једна од две коте важне и доминантне за само Чајниче, између тог места и Горажда, на 45 минута вожње од Фоче по неприступачном терену. То је, заправо, венац, ненасељен, на ком су у време Аустроугарске била утврђења и земунице - каже за УНС Драган Ђуровић звани Ђуро, заменик команданта интервентног вода "Драган Николић", названог по његовом првом команданту, који је погинуо на самом почетку рата.

Кроз вод је, истиче Ђуровић, прошло око 120 људи, увек су ишли на најтежа места.

- Мој предратни пријатељ Зико био је с нама у бројним акцијама. Као новинар, али и као борац. У почетку јесте мало био у својој Миљевини, али потом углавном са нама - наводи Ђуровић.

Дан пре него што ће доћи на кобну Медену главицу Елез је био у родним Борјаницама, на сахрани стрица, који је погинуо.

- Мајци је рекао да ће се вратити до суботе. Планирао је да се вери с девојком с којом је био дуго. У то ратно време, на дан-два пре дођеш и кажеш да се вериш, венчаш, да крстиш... Ништа се није унапред планирало, ни правило на велико - каже сестра Славојка и додаје да је жена коју је требало да ожени преминула пре неколико година.

Када се 9. јуна увече вратио у Фочу, Елез је отишао до пријатеља Владе Ђајића, с којим је заједно био у Сарајеву за време студија.

- Немам брата, Зико ми је био као брат. Ранко Милорадов Зико, како смо му од миља дали уметничко име - песник, људина, бунтовник. Било га је срамота само да извештава, па се и борио кад је требало. Тих дана било је тешко на ратишту према Чајничу. Борбе су вођене већ десетак дана, а Зико је два дана пре погибије напустио фронт код Чајнича јер је истовремено био напад на његов село, на позицији Миљевине. Кад је одбијен напад на Миљевину, 9. јуна 1993. дошао је у Фочу и код мене на вечеру - казује за УНС Ђајић и наставља.

- Донео ми је књиге, међу којима је била и "Исламска декларација" Алије Изетбеговића, а ја сам се управо вратио из Београда одакле сам му донео "Црну Гору" Милована Ђиласа. То вече смо дуго причали, рекао ми је да ујутру иде у Чајниче, да види шта се догађа и направи извештај. Ишао је срцем. Као да је осећао грижу савести што је претходно морао да напусти то ратиште због Миљевине.

Седели су у дворишту, прича Ђајић, жучно расправљали па их је његова супруга замолила да уђу у кућу.

- Није хтео, кренуо је у стан у ком је боравио и као да се поздрављао: "Ево, брате остављам ти пиштољ, пошто ћу да носим пушку". Хтео је да ми га поклони, али нисам узео, рекао сам да ћемо то после рата. Дао сам му муниције. Био је то, заправо, испраћај, изљубили смо се. Ујутру смо се сели испред зграде оптшине Фоча, отишао је за Чајниче, а ја на објекат Кмур пошто сам био у систему веза - објашњава Ђајић.

Тог јутра је и Драган Ђуровић срео Елеза.

- Ишао сам на неки састанак, било је око 10 сати. У брзини му рекох: "Зико, ићи ћеш с нама горе кад се будемо враћали", а он: "Не, стопираћу". Мало касније, пењући се горе, ка Меденој главици, срео сам камион у ком је било његово тело - каже Ђуровић.

Колегу је срео истог јутра у Чајничу Миодраг Мишо Вујовић, новинар "Експерес политике". Док је Вујовић у новинама гледао своју репортажу послату претходног дана, Елез је стајао крај њега у маскирном оделу. У том моменту настала је последња фотографија Ранка Елеза.  

- Фотографију на којој Зико стоји поред мене снимио је Раде Бошњак, фоторепортер "Експрес политике", непун сат пре Зикове смрти. Зиков празан поглед као да је слутио  несрећу  - каже за УНС Мишо Вујовић.

Елеза је упознао у Миљевини, у пролеће '92.

- "Овде ће букнути велики пожар", рекао је ми је Зико кад смо се упознали. Те ноћи дуго смо причали о страдању тих крајева у Другом светском рату, о лажном братству и јединству које у Фочи никада није заживело, о масовним ликвидацијама Срба од Ханџар дивизије, о одмазди црногорских четника над муслиманима, о јами Понор за коју сам тада први пут чуо - говори Вујовић, те додаје да му је Елез тада рекао: "Наставак оног рата почео је у Сарајеву, убиством Николе Гардовића на Башчаршији, првог марта. Студирао сам и живео у Сарајеву. То више није град који се радовао животу, отворен за све. Сарајево су посељачили Санџаклије и неки мени непознат свет, острашћен и агресиван."

Вујовић се сећа и да је Елез тог четвртка био потиштен, због стрица, али ми је казао и да је за суботу заказао веридбу.

- Мајци је на растанку рекао: "Тркнућу до Чајнича, да направим извештај и враћам се сутра кући". Журило му се да се тог дана нађе са својим Фочацима, са којима је стизао од Дрине до Јахорине и Игмана. Сви су га волели. Растали смо се, уверени да ћемо увече, као и пре, разменити информације уз неку "мученицу", меку, какву су пекли у тим крајевима - прича Вујовић и додаје да су Зико и Раде Бошњак отишли лево, према Меденој главици и Потркуши, а он преко Козаре према Дубишту и Дрини.

Чим је направио поменуту фотографију Раде Бошњак кренуо је, како каже са извесним пуковником Маљковићем, који није више међу живима, да обиђе линију фронта, тачније Медену главицу, у појасу Оглечево.

- Зико трчи за нама, убације ранац у ходу и ускаче у "пинцгауер", који се већ кретао. Стигосмо горе. На равни је старији човек са ПКП митраљезом, покушавам да га сликам, а Зико ми говори да је чувар у затвору у Фочи, те да је чувао и Алију Изетбеговића (осамдесетих био у затвору у Фочи, прим. нов.) Тај стари ми бежи из кадра, покушавам да га ухватим поред муслиманске бајте, укопаног утврђења од букових брвана и земље, коју наши само што су освојили. Док "хватам" старог у кадар, неко поред мене викну: "Е, новинар, пази пуцају". Окренем се и видим Зико пао. И сам падох уназад, отвори ми се торба, скупљам све. Каже неко: "Погибе новинар", помислих да говоре за мене - говори Бошњак за УНС.

Метак је, наводи, изблиза дошао, можда чак са свега 50 метара. Убеђен је и 99% сигуран да је тане с непријатељске стране, јер је испаљено из шуме.

- Да не би био на ветрометини, Зика однеше на носилима иза цистерне, где се и сам сакрих. Чуо сам да је удахнуо или издахнуо, нисам сигуран шта је то било, рекох "жив је", кад докторка из Бањалуке одмахује главом - није. Докторка заврну одећу, малокалибарски метак "Побједе" из Горажда ушао је испод левог пазуха, а кад је излазио поцепао му је слабину на десној страни. Пуковник Маљковић каже: "Ово је твој метак био. Али оде на јединца". А сад од вас сазнајем да Зико, кога сам упознао на ратишту, није био јединац - прича Бошњак.

У штурим информацијама о смрти Ранка Елеза за ове три деценије помиње се и да је у моменту смрти диктафон био укључен, те да је снимао изјаву.

- Могуће, он је увек нешто радио. Али ја сам у том моменту "јурио" тог старог, те нисам обраћао пажњу на Зика - каже Бошњак.

На Меденој главици тада је био и Неђељко Пантовић, борац интервентног вода.

- Зико је на положај донео боцу вињака и боцу крушке да нам честита јер смо направили велики подвиг и у борби претходне ноћи узели коту Медена главица, важну за даљи продор. Муслимани притисли Чајниче, упадали у села, па и убијали нејач, морало се то пресећи и направити коридор према Зидинама, које су биле следећа кота, а коју смо освојили после Зикове погибије. Дошао је и да узме изјаве, а с њим је био и неки сниматељ или фоторепортер - прича Пантовић за УНС и наставља:

- Шалили смо се, смејали, Зико је био у полулежећем положају на војничкој врећи. И таман кад је устајао само је пао. Чуо се један пуцањ, личио је на пригушени снајпер, није дошао из далека, 100 метара максимално. Да је била пушка "М48" јаче би се чуо пуцањ, те зато мислим да је снајпер. Контали смо да су нас напали, скочили смо.

Пантовић се сећа и да је мало изнад њих, на 300-400 метара, била цистерна за воду.

 - Ту су били бањалучки Крајишници (1. крајишки корпус Војске Републике Српске имао је седиште у Бањалуци, прим. нов.), који су два дана покушавали да узму те зидине. С њима су били и санитети и та цистерна. Наши су нам одмах рекли да је Зику метак ушао испод пазуха с једне стране и изашао на другу страну. Иако смо одмах скочили, никакве више пуцњаве, нити окршаја тада није било - прича Пантовић.

На брду Кмур где је био радио-релејни центар везе за читав Херцеговачки корпус, већ је био Владо Ђајић. Ту је могао, како наводи, да слуша сва догађања на простору одговорности овог корпуса.

- Кад сам ушао у објекат, кроз систем веза чуо сам само реченицу: "Погинуо Зико!". А чуо сам и на горажданским станицама, на другој страни, код непријатеља, славље: "Убили смо великог четника!". У фочанској бригади то још нису знали, па сам одмах позвао, кратком везом, доле, у интервентну јединицу, Ћосу (Брано Ћосовић, командант интервентног вода, прим. нов.) и Ђуру. Рекли су ми да су, кад су кренули са положаја Медена главица у Чајниче на допуну муниције, срели Зика, који је отишао горе, у јединицу. И, очигледно, чим се попео горе, непријатељ је отворио ватру и погодио га је метак. Журио је, ишао по метак - каже Ђајић.

Бошњак је помагао да Елезово тело, које је било на носилима, ставе у камион и крену ка Чајничу.

- Носила су била мало дужа, једва смо их ставили у камион. Возач је у једном моменту видео змију на путу, нагло укочио и Зико нам је спао с носила. Негде на пола пута одоздо срели смо возило у којој су били Ћоса, Журо и Рада Елез, медицинска сестра и Зикова рођака, ишли су горе, на Медену главицу. Застали су, Рада је кукала за Зиком - каже фоторепортер.

Сећање Радмиле Раде Шушњевић, девојачки Елез, данас се размимоилази од других у детаљима, што ваљда није чудно.

- Био је на првој линији, тек дошао од куће, умро нам је један стриц. Седела са својим друштвом, а Зико је питао "Је ли ово моје сестре врећа?" и легао на ту војничку врећу. Тај дан није било дејстава, рикошет је залутао и погодио га у срце. Само се сагео напред. Погођен је на самој средини грудног коша. Док сам узела непромичиво платно које иде на плућно крило кад дође до рањавања, издахнуо је. Није било излазне ране, мислим да је удаљеност са које је метак дошао била велика.

Драган Ђуровић се, ипак, сећа да је сусрет њихове групе са возилом у коме је било тело Елеза био на пола пута.

- "УАЗ"-ом смо се пели ка положају, сећам се чак и момка који је возио камион са телом. Како смо после анализирали, снајпером је убијен, с највише 150 метара раздаљине, с једне косе. А 99% смо сигурни да су муслимански положаји - говори Ђуровић, који данас није сигуран ко је још осим Ћосовића био с њим у "УАЗ"-у.

Драго Тодоровић кобног дана није био са Елезом. 

- Цео дан сам био километар и по даље од Медене главице и ништа нисам знао док увече нисам дошао у Чајниче. Рекли су ми да је погођен и рањен, нису ми одмах казали да је мртав - сећа се Тодоровић.

Идентификацију је у болници у Фочи обавио брат Бранко Елез.

- Метак га је погодио испод срца, мало устрану, што сам видео када смо га облачили за сахрану. Нисам га окретао, тако да нисам видео да ли је имао излазну рану - каже за УНС Бранко Елез.

У болници у Фочи не постоји никакав документ о Ранку Елезу, како је речено сестри Славојки Филиповић, која је то званично тражила. 

- У уверењу о погибији, које сам нашао у канцеларији Борачко-инвалидске заштите Општине Фоча пише: место погибије Медена главица, Чајниче, погинуо од усташког снајпера, јединица ТГ "Дрина". Уверење је потписао пуковник Мирко Броћета - каже Јанко Филиповић. 

Место на ком је Елез погинуо касније је, како наводи Владо Ђајић, било минирано, те нису смели ни да иду горе, па не зна да ли је и до дан-данас потпуно разминирано. На дрвету, то зна, испод кога је погинуо било је одмах уклесано његово име.

Сахрана је била у родним Борјаницама.

- Кренуле су борбе, мало ко је отишао на сахрану јер смо морали да радимо, шаљемо материјал. А и није се могло тако лако отићи, морало је около, преко Пљеваља - наводи Бошњак.

Али на сахрану је отишао Будимир Марковић, који је одржао и говор.

- Када су ми јавили да је погинуо, био сам окамењен. Одмах смо се организовали у редакцији да одемо у Борјанице. И сахрана ми је била убитачна - расплака се Марковић док прича.

Меморијални турнир - Зику у част Меморијални турнир у фудбалу "Ранко Елез Зико" у Миљевини одржао се већ 26 пута у част њиховог суграђанина који је млад погинуо.    - Када је рат завршен у Миљевини смо установили турнир у фудбалу у Ранкову част, чију организацију је касније преузела борачка организација. И дан-данас га организују, не заборављају свог Зика - наводи Будимир Марковић. Пре турнира сви пале свеће на гробу у Борјаницама. Тамо су их сва ова лета дочекивали Елезови родитељи, брат и сестра. Више неће бити тако. Мајка је преминула почетком новембра прошле године, три деценије након смрти сина. Сахрањена је поред првенца, по последњој жељи.

Постхумно је Елез добио Орден Његоша трећег реда од председника Републике Српске.

Име Ранка Елеза, као новинара убијеног у рату, наведно је на више места - у Досијеу УНС-а о новинарима и медијским радницима убијеним или отетим од 1991, на списку убијених Међународне федерације новинара, ОЕБС-а, Балкан инсајта, Индипендента... Комитет за заштиту новинара наводи да је "убијен муслиманским снајпером током борбе између муслимана и Срба недалеко од Фоче".

Истрагу о смрти новинара нико није водио - само још једна у рату и на положају.

- Како су нам причали био је на положају, седело је ту неколико бораца и само је однекуд дошао метак и погодио га. На месту је остао мртав. Метак луталица - каже брат Бранко, док сестра Славојка наводи:

- Неколико дана пре него што је погинуо прошао му је метак изнад главе. Где, како, зашто не знам, али један је избегао, други није.