УНС вести

23. 12. 2022.

Аутор: Драгана Бјелица Извор: УНС

Ново УНС-ово истраживање о убијеним новинарима: Заборављена смрт Јусуфа Чехајића

Смрт Јусуфа Чехајића, дописника „Вечерњих новости“ из Вуковара није истраживана. То је време када су убијене бележили и сахрањивали. Рат у Хрватској и бившој Југославији се захуктавао.

Била је субота, 12. октобар 1991. године када је граната, прва која се чула тог јутра, пала у двориште куће у чијем је подруму живео Јусуф са супругом Надом.

Међу трећином мешовитих бракова у граду од 45 000 становника био је и овај пар.

Јусуф се родио у Босни и Херцеговини, у селу Варалићи, 25. августа 1941. године. Као грађевински техничар прво запослење добио је у предузећу „Пут“ из Сарајева. У својим раним двадесетим преселио се у Вуковар, запослио у комуналном, па у стамбеном предузећу, а затим у Установи за информисање. Ту је започео новинарску каријеру у „Вуковарским новинама“ и у „Радио Вуковару“, где је водио емисију о пољопривреди „Земљаци“.

У то време услов је био две године бављења новинарством и када је то испунио Јусуф је постао члан Друштва новинара Савезне Републике Хрватске, што је аутоматски значило чланство и у Савезу новинара Југославије.

Одлука о пријему у чланство педантно је сачувана у породичној документацији, у којој се налази и решење о запослењу у „Вечерње новости“, тада издању Новинско-издавачког предузећа Борба. Новинар-дописник из Вуковара београдског медија постао је на празник рада, 1. маја 1975. године, и ту је радио до погибије.

„У 10 сати је пала граната у двориште и погодила га у прса и бацила у подрум. А уписан је у књигу умрлих под бројем 186 у гробници код болнице“. 

Овај текст је последњи запис у Јусуфовој новинарској бележници коју је у одећи имао излазећи тог преподнева из подрума у двориште. Исписала га је супруга.

Силина експлозије гранате која му је пала пред кућу бацила га је назад, у подрум, и преминуо је њој на рукама.

Људи из подрума

„Наша кућа је била на спрат и погођена је много пута па се срушила. Родитељи су прешли у подрум куће уз улицу, комшијску кућу, напуштену“, прича УНС-у син Сеад Чехајић, који је у време избијања рата студирао машинство у Новом Саду.

Кућа у којој су Чехајићи живели налазила се у центру Вуковара, близу главне раскрснице и православне цркве. На ту раскрсницу су с пикапом долазиле хрватске снаге и испаљивале гранате на српске положаје, па се брзо повлачиле, говори Сеад, а затим су следили повратни удари војске на град.

Југословенска народна армија је крајем јуна 1991. године почела са гранатирањем Вуковара, затим, у августу, окружила град. Војска и паравојне формације су у порушен град ушле 18. новембра и наредне четири године га држале под контролом.

Сеад у разговору за УНС прича да је обдукцију очевог тела радио сада покојни патолог Зоран Станковић и да је ударни талас детонације био смртоносан, да ниједан гелер није погодио Јусуфа.

„Чија је граната? Ко да је сада то важно. Био је на погрешном месту у погрешно време“, каже.

Јусуф је прво сахрањен у масовној гробници код Градске болнице у Вуковару. Према речима сина, после идентификације и обдукције Јусуф је добио своје гробно место, али се после испоставило да је дошло до замене тела.

После рата породици су се обратиле хрватске власти, ексхумирани су остаци покојног новинара и поново сахрањени 1999. године на вуковарском гробљу.

Име у музеју новинарства

У свом Досијеу о убијеним и несталим новинарима УНС о Јусуфу Чехајићу бележи један ред.

„Новинар ’Вечерњих новости’, убијен 12. октобра 1991. године у Вуковару. Имао је 50 година“.

Јусуфова фотографија, уз нетачан текст да је нестао под неразјашњеним околностима, чини одредницу у бази музеја посвећеног новинарству и слободи говора „Newseum“.

Овај музеј се налазио у Вашингтону, затворен је 2019. године, али његов сајт, видљив и даље, садржи базу имена 2 355 убијених новинара. Први који је убијен, забележили су, Elijah Lovejoy у 1837. години био је борац против робовласништва, а последње име унесено је пре четири године када је музеј угашен. Ahmed Hussein-Suale Divela, истраживачки новинар из Гане, у ког је испаљено три метка. Истраживање о корумпираности фудбалских судија у његовој земљи, сумња се, коштало га је живота.

За Јусуфа нема много биографских података.

Организација: Вечерње новости. Година: 1991. Земља: Хрватска. Писао је за београдски таблоид.

Уз погрешан навод да је нестао, то је све од текста за Чехајића.

Измешани подаци

За истраживање УНС-а показала се да није од користи опсерваторија убијених новинара за коју је задужен UNESCO. Као општи податак ова опсерваторија истиче да је од 1993. године убијено 1573 новинара.

За Србију UNESCO везује четири имена, а то су Славко Ћурувија, Милан Пантић, али и Душко Јовановић из црногорског дневника „Дан“ за ког погрешно пише да је убијен у Србији.

Четврто име је Лука Попов уз напомену да је случај разрешен.

О Попову су писали УНС и српски медији као жртви двојице малолетника који су покушали да га опљачкају у његовој кући у Српском Крстуру. Српски медији писали су да их је полиција ухапсила. Попов је имао 60 година и био је водитељ у локалним радио станицама у Чоки и Новом Кнежевцу.

Иако је Душко Јовановић убијен у Подгорици, за Црну Гору UNESCO не везује ниједно убиство новинара. Такође, ниједан случај није забележен за Босну и Херцеговину.

За Хрватску се наводе убиства Ива Пуканића и Нике Франића из 2008. године

Ова база коју води UNESCO омогућава у претрази одредницу Косовар, али и ту нема евиденције за убијене косовске Албанце.

У Досијеу о убијеним и несталим новинарима УНС бележи да је од јануара 1999. године до јуна 2005. године на Косову и Метохији убијено осам новинара који су радили за медије на албанском језику.

Потрага за подацима о Чехајићу не даје резултате ни кроз претрагу базе Комитета за заштиту новинара (CPJ) са седиштем у Њујорку. Почетна година је 1992, а Јусуф је убијен 1991.

Упућенији истраживач већ на први поглед наведених имена убијених новинара у земљама бивше Југославије види да је база непотпуна.

На пример, CPJ за Србију везује два имена- Радисава Дада Вујасиновић и Бардуљ Ајети. За Вујасиновић постоји датум 8. април 1994. године не и „врста смрти“, док је за Ајетија наведено да је убијен 25. јуна 2005. године.

УНС је у Досијеу о убијеним и несталим новинарима за колумнисту листа „Бота сот“ Бардуља Ајетија детаљно писао. Нападнут је 3. јуна када је пуцано на његов покварени аутомобил, док га је шлепало друго возило, у близини села Бресалца, код Гњилана. Неколико недеља је био на апаратима, пише у Досијеу, а преминуо је 28. јуна у болници у Милану, у Италији. 

Репортери без граница имају у својој евиденцији жртава име Јусуфа Чехајића. Других података нема.

Мртвих је 75

БиБиСијев John Simpson, уредник спољно-политичке рубрике средином 1995. године, сам је сачинио комплетнији списак убијених новинара за бившу Југославију.

Када је његов радијски колега са британског јавног сервиса John Schofield, са непуних 30 година, убијен у Хрватској 9. августа 1995. године, објавио је дугу листу у Индепенденту, на којој је и Чехајић.

„Мртви у бившој Југославији“ је списак са 75 имена убијених новинара и медијских радника од јуна 1991. до августа 1995. године.

Чехајић се налази у првом делу листе, што је логично јер је 1991. година и почетак рата у бившој Југославији, али је нетачно наведен податак да је убијен 12. новембра, уместо на исти дан у октобру.

Број 14: Милан Жегарац, Вечерње новости, 7. октобар.

Бројеви 15, 16, 17 и 18: Зоран Амиџић, Бора Петровић, Дејан Милићевић, ТВ Београд, и Сретен Илић, Радио Шабац. Сви убијени 9. октобра.

Број 19: Јусуф Чехајић.

Ко је био Јусуф

„Сретали смо се на догађајима или на кафи крајем 80-их када је Јусуф долазио у Београд. Нисмо се видели, мислим, од 1989. године. То је још било нормално време. Више смо били колеге. Нисмо се сувише дружили“, говори за УНС Милорад Петровић, пензионисани новинар и уредник Дневника Радио-телевизије Београд у то време.

Када су новинари у питању, наставио је разговор, Јусуф је имао две значајне карактеристике.

„Честит човек. Лепо васпитан. Имао је своју личност. Није био човек кога би могао да превариш, да наговориш на нешто са чим се није слагао. Био је коректан“, прича Петровић.

 

Друга карактеристика је да је био „прави новинар од нерва“.

„Знао је да направи вест ни из чега. Када је ’суша новинарска’, јул, август, када почну да се појављују у најмању руку несвакидашњи наслови о летећим тањирима, знао је да направи причу о људима и догађајима. Био је сјајан дописник ’Вечерњих новости’. Кад није имао вест нико, он је имао. По свим параметрима једне личности која живи и све зна у малој средини, али која је слободно могла да игра и на великој сцени. Да је дошао у Београд био би запажен као професионалац“, говори Петровић.

Петровић је живео у Осијеку и сећа се малог дописништва Новости у том граду у које је Јусуф понекад долазио. За то дописништво радили су Перо Станивуковић, Драган Калинић, Драган Глушчевић, касније Ратко Стевић...

Волели су да провере вест код Чехајића, прича даље Петровић, јер је био поуздан.

Дописник „Вечерњих новости“ из Загреба Јурица Керблер за УНС прича да је поштење особина по којој памти Јусуфа.

„Ту и тамо сам га виђао. Мало сам га познавао. Био је драг човек. Много је радио. Поштен је био“, говори Керблер.

Детаљи о страдању Јусуфа нису му познати.