Насловна  |  Деск  |  Регион  |  Словенски новинари на суду јер су објавили полицијске пријеписе
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Регион

14. 05. 2019.

Аутор: Блаж Згага Извор: www.nacional.hr

Словенски новинари на суду јер су објавили полицијске пријеписе

КАЗНЕНИ ПРОГОН НОВИНАРА нису покренули полиција или тужитељство због објаве тајних података, него повјереница за информирање због повреде приватности особа.

Троје словенских новинара – Примож Цирман, Весна Вукович и Сузана Ранков – присуствовало је прије десетак дана предрасправном рочишту на Окружном суду у Љубљани. Оптужени су да су починили казнено дјело злоупорабе особних података и у случају осуде могу бити кажњени новчаном казном или казном затвора до једне године. Казнено дјело наводно су починили објавом тајних пријеписа полицијског прислушкивања телефонских разговора словенског бизнисмена Томажа Ловшеа, који је при купњи Мерцатора лобирао за Ивицу Тодорића. Сви троје порицали су кривњу. Осим њих, у истом предмету суоптужени су и новинар Томаж Модиц и новине Дневник, а почетак суђења био је попраћен просвједом Друштва новинара Словеније, које сматра да је казнени прогон облик притиска на новинаре који су објављивали информације у јавном интересу, као и злостављање и мијешање у слободу говора. Поред тога, новинарско друштво позвало је словенско тужитељство да одустане од прогона. Ријеч је о судском процесу који привлачи позорност медија, медијских и правних стручњака и новинарских организација, јер би можда могао утјецати на судску праксу када је ријеч о томе колико и које особне информације новинари могу објављивати и како.

АЛИ ОВО СУЂЕЊЕ ОТВАРА једно врло осјетљиво питање – је ли то класични примјер покушаја ограничавања права на слободу говора и права јавности да зна истину, сличан бројним другима у којима државни репресивни апарат покреће поступак против новинара и медија због откривања државних тајних докумената иако су у јавном интересу, или је ту барем дјеломично било ријеч о повреди комуникацијске приватности приватних особа, што није нужно било у јавном интересу. То је подручје у којем нема судске праксе на овим просторима па би то суђење могло утјецати и на успоставу судске праксе у Хрватској, а и широј регији. У многим државама западне Еуропе та судска пракса је већ дуго успостављена и слични казнени поступци, покренути ако новинари повриједе најужи круг приватности, не привлаче више толико реакције новинарских удружења. Један је од најпознатијих случајева тужба некадашњег предсједника Међународног аутомобилистичког савеза Маџа Мослеyја против већ укинутог Мурдоцхова таблоида News of the World 2008. године у Лондону, кад су објавили видеоснимку Мослеyја с проституткама и нацистичком иконографијом. Мурдоцх је укинуо тај таблоид кад је The Guardian разоткрио велику аферу у којој су новинари, поред славних особа, хакирали и телефоне многих “обичних” британских држављана. У пракси Национала и у сурадњи с еуропским медијима, партнерима у Еуропској истраживачки сурадњи (EIC), увијек се води велика брига да се објави само оно што је у јавном интересу и што је потребно да се потврди новинарско откриће, а никако садржај који се не подудара с јавним интересом и могао би повриједити особна права појединца. Да би се у овом случају могло радити о повреди приватности, потврђује и чињеница да казнени прогон четверо словенских новинара и новина Дневник нису покренули словенска полиција или тужитељство, већ словенска повјереница за информирање, која има законску дужност омогућити новинарима приступ информацијама од јавног значаја, а с друге стране осигурати заштиту приватних података свим држављанима.

ОПТУЖЕНИ ПРИМОЖ ЦИРМАН, један од најпознатијих словенских новинара, у име оптужених четверо новинара изјавио је за Национал да суђење сматра покушајем тужитељства да се у тој причи пронађу извори и покуша успоставити судску праксу како се не би писало о одређеним стварима: “Суђење апсолутно сматрамо притиском на наш новинарски рад, с обзиром на то да смо код објаве пријеписа прислушкивања пратили јавни интерес на највишој могућој разини”, рекао је Цирман. На питање јесу ли пазили на сваку објављену реченицу, одговорио је да су “приликом објављивања пријеписа пажљиво за сваку појединачну изјаву одмјерили је ли њезино објављивање било у јавном интересу”. “Продаја Мерцатора била је тада највећи посао у Словенији и радили смо у доброј вјери и с највећом пажњом. Стојимо иза свега што смо објавили свим својим професионалним интегритетом”, додао је. Свих четверо новинара примило је више награда за новинарски рад у Словенији. Сузана Ранков била је и уредница Дневника у вријеме објављивања пријеписа, али 2016. године сви четверо истовремено су напустили те новине и започели сурадњу с интернетским порталом Сиол.нет, који је у власништву државног Телекома Словеније. У 2017. Ранков је чак напустила новинарство те је постала гласноговорница новоосноване државне твртке за управљање шумама Словенски државни гоздови. С друге стране, у поларизираном словенском медијском простору у којем су се тијеком послједњих 15 година видљиво срозавали професионални новинарски стандарди, свих четверо новинара више пута је нападано, највише од медија из круга деснице, и оптуживано да у својем новинарском раду углавном слиједе пословне интересе власника Дневника Бојана Петана, што су они порицали.

СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО У ПРВИМ ДАНИМА ЛИСТОПАДА 2013. ГОДИНЕ, када је Дневник објавио три чланка о позадини Агрокорова преузимања највећег словенског трговачког друштва Меркатора словенског трговачког ланца Меркатора. Објавио је и тајне пријеписе полицијског прислушкивања једног од најбогатијих Словенаца Томажа Ловшеа, који је у Словенији лобирао за купњу Меркатора у име тадашњег власника Агрокора Ивице Тодорића. Поред тога су објавили дио пријеписа с датумима и сатима телефонских разговора и фотографијама Томажа Ловшеа, Ивице Тодорића, директора банке Голдман Сацхс за средњу и источну Еуропу Алеџандера Дибелиуса и словенског одвјетника Мире Сенице. Могуће је да је управо тако детаљан начин објаве комуникације држављана главни разлог њихових правних проблема.

ПРЕМА ТВРДЊАМА ДНЕВНИКА, пријеписи су открили трговање услугама намијењено искључиво рјешавању властитих финанцијских проблема, мрежу познаника, преговарање за позиције у  надзорним одборима и управама те позивање на политичаре и друге пријатеље на важним положајима. Цирман је додатно објаснио да је јавни интерес за објаву био изражен и зато што је то била “једна од највећих аквизиција у повијести Словеније, која је била вођена врло нетранспарентно, а њезине штетне посљедице дошле су на видјело 2017. године с коначним финанцијским колапсом Агрокора”. У вријеме објаве пријеписа Томаж Ловше био је у притвору због сумње да је оштетио властиту твртку ДDiners Club Slo за 9 милијуна еура. Касније се у преговорима с тужитељством изјаснио кривим и нагодио се на увјетну затворску казну од једне и пол године и новчану казну од 250.000 еура. Тајни пријеписи прислушкивања словенске полиције настали су на темељу одредбе истражног суца у липњу 2013. и били су међу главним доказима за судски налог за провођење кућне истраге и притварање Ловшеа у коловозу исте године. Тај случај потакнуо је велики интерес хрватских медија, с обзиром на то да је Ловше до 2007. године био сувласник хрватске твртке Diners Club Adriatic, уз Жарка Краљевића и одвјетника Маријана Ханжековића. Убрзо након што је ухићен, у словенске медије почеле су цурити информације о томе који су се министри словенске владе нашли у телефонским разговорима с Ловшеом, али објављивање пријеписа у Дневнику изазвало је прави потрес. Продаја Меркатора Агрокору, која је дуги низ година била једна од најважнијих прича у словенским медијима, поновно је доспјела на насловнице, а пријеписи телефонских разговора указивали су на многе сумњиве сурадње и лобирање иза кулиса.

ОДМАХ НАКОН ОБЈАВЉИВАЊА ЧЛАНАКА словенско Специјално државно тужитељство јавно се одазвало и најавило казнени прогон у случају сумње у почињење казненог ђела приликом објављивања полицијских пријеписа. На приједлог Ловшеа Окружни суд у Љубљани је крајем листопада 2013. привременим налогом Дневнику забранио даљње објављивање пријеписа и затражио повлачење већ објављених чланака с интернета. Али казнени прогон нису покренули словенска полиција или тужитељство, него повјереница за информирање. Одмах након објаве пријеписа државни наџорник за заштиту особних података из Уреда повјеренице покренуо је по службеној дужности инспекцију, а у просинцу 2013. тадашња повјереница за информирање поднијела је казнену пријаву тужитељству због злоупорабе особних података. Замјеник повјеренице за информирање Јоже Богатај објаснио је да је државни надзорник при надзору самосталан и обавља своје дужности на темељу устава и закона. “Државни надзорник има право и дужност да кад у поступку инспекцијског надзора утврди да постоји сумња у почињење казненог дјела, поднесе казнену пријаву”, рекао је Богатај. Љубљанска одвјетница Наташа Пирц Мусар, која је 2013. године обављала дужност повјеренице за информирање, објаснила је за Национал да је код те казнене пријаве против новинара имала намјеру упозорити на прекомјерну интервенцију у комуникацијску приватност: “Право на слободу изражавања није апсолутно право, што значи да је ограничено правима других. Устав одређује строге увјете за интервенције у комуникацијску приватност. Ти се увјети примјењују прије свега на тијела за проведбу закона као што је полиција, али и на односе између појединаца или између медија и појединца, при чему се мора имати на уму да постоји ограничење за објављивање приватних информација. Јавни интерес, за који се залажу новинари, пречесто се злоупотребљава јер се под тиме често скрива само оно што је јавности занимљиво. Ако то илустрирам интервенцијом у најужем кругу приватности – рецимо, у нашим спаваћим собама и купаоницама – чак и најпознатије особе имају право на приватност у том најужем кругу.”

ТАКОЂЕР, КОМУНИКАЦИЈСКА ПРИВАТНОСТ ИЛИ САДРЖАЈ ИНФОРМАЦИЈА размијењених између двију особа, имају сличне заштитне елементе, устврдила је Наташа Пирц Мусар: “Бојим се да новинари услијед данашњег темпа писања у медијима и брзог ширења информација путем интернета, не знају, не могу или не желе судити што је допуштено објавити у јавном интересу, а што није. Темељ за било које интервенције у људска права, укључујући новинарске, јест начело пропорционалности, које упућује на обраду само онолико информација колико је потребно да би се постигла сврха, у том случају јавни интерес за откривање неправилности у друштву. Ако окренемо причу, како би се новинари осјећали ако би њихова комуникација с изворима дошла у јавност? Вјерујте ми, вјеројатно ће многим људима бити лако обранити јавни интерес за нешто тако и рећи јавности како настају неке новинарске приче, кога неки новинари слушају и тко је ‘претплатник’ приче. Ако такво понашање непоштовања комуникацијске приватности остане некажњено, брзо ће постати трајна пракса. ‘Медијска убојства‘ с интервенцијом у ужи круг приватности, нешто су око чега новинарска професија мора бити посебно опрезна и посветити максималну позорност том елементу новинарског рада.” Због објаве пријеписа полицијских прислушкивања Томаж Ловше поднио је крајем листопада 2013. против Дневника двије цивилне тужбе у укупној вриједности 70.000 еура. У оба случаја окружни суд је пресудио у корист Дневника, а пресуде због жалби Ловшеа на виши и врховни суд још нису правомоћне. На новинарско питање Примож Цирман је у име свих четверо новинара одговорио да због те приче и тужбе нису имали негативних посљедица у редакцији Дневника и да то нема везе с њиховим пријелазом на Siol.net три године касније.

БУДУЋИ ДА СЕ ОПТУЖЕНИМА СТАВЉА НА ТЕРЕТ да су у Дневнику у листопаду 2013. године, осим информација које су очито биле у јавном интересу, објавили и неке изјаве у којима је теже препознати јавни интерес, љубљански суд провест ће важно суђење које би могло назначити како ће судови размишљати о томе што ће словенским новинарима убудуће бити допуштено, а што не. У Словенији је већина приватних медија у власништву господарственика, који су готово сви у казненим истрагама због господарског криминала, а медији често не поштују минималне професионалне стандарде, што понекад има погубне посљедице. На примјер, у 2014. години равнатељ једне школе починио је самоубојство након што је на једној од најгледанијих приватних телевизија Каналу А емитирана видеоснимка његова наводног сексуалног чина с једном од учитељица. Пола године касније Новинарско вијеће части одлучило је да је 48 словенских новинара, уредника и водитеља те 12 медија, међу којима све водеће словенске телевизије, прекршило етички кодекс приликом извјештавања о том случају. А у 2018. години дугогодишњи новинар, дописник и уредник Владимир Водушек осуђен је на годину и пол дана затвора због покушаја уцјене приликом новинарског рада. Пресуда још није правомоћна.

КАКО САМОРЕГУЛАЦИЈА У СЛОВЕНСКИМ МЕДИЈИМА често није успјешна и не поштују се одлуке Новинарског вијећа части, очито ће регулацију у будућности више вршити судови и државна тијела, што се може закључити из најновијег суђења словенским новинарима. Унаточ свему, четворица оптужених новинара и новине Дневник вјеројатно се не би требали бринути да ће бити кажњени. Будући да им пријети максимална казна од године дана затвора, а апсолутни рок застаре је шест година, апсолутна застара наступит ће већ за пет мјесеци, у првим данима листопада 2019. године. То ће можда бити довољно времена за одлуку првоступањског окружног суда, која би могла одредити важну судску праксу за новинарски рад убудуће. Али како у случају жалбе на пресуду одлучује и виши суд, врло је вјеројатно да ће прогон завршити у застари.

 

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси