Путовање кроз историју српске штампе
22. 04. 2025.
Алкохолизам у српској и југословенској штампи прве половине 20. века - од извештавања о последицама, до едукације
Шта мислите, која је пошаст из шпила карата болести зависности била најодговорнија за раст криминала, насиља и друштвене маргинализације? Ако читате штампу прве половине 20. века одговор је јасан - алкохолизам.
Медији су одиграли значајну улогу у обликовању јавног мњења, од повезивања алкохолизма са криминалом до покушаја његовог сузбијања кроз едукацију. Да ли је штампа заиста била оружје у борби против ове болести? Како су се приступи овој теми мењали кроз различите историјске периоде?
Српска штампа почетком 20. века, за време Краљевине Србије, посматрала је проблем алкохолизма не само као појединачну слабост, већ као озбиљан друштвени проблем са негативним последицама по здравље заједнице.
Медији су служили као снажно средство информисања и едукације, али и као активни инструмент у борби против ове болести.
Лист "Полицијски гласник'' значајно се истицао у истраживању теме алкохолизма, и то кроз спону алокохолизма са криминалом, представљајући га као један од главних узрока злочина. Они су одговоре на своја питања успостављали уз помоћ анализа научника и лекара.
Њихов најбитнији закључак за криминалистички аспект је одсуство психичке радње услед пребрзе физичке реакције особе под дејством алкохола.
Међутим, како су писали, алкохол не може бити узрок свих врста злочина: "Злочини дела из користољубља, као што су: крађа, утаја, превара, претпостављају мотив извесне материјалне користи, а за њихово извршење потребна је потпуна присебност и извесно размишљање о начину извршења, а код дела, за која је потребан неки насилнички акт, као код телесних повреда, убистава итд. не само да није потребан ни један од мало час поменутих момената, већ на против та се дела по правилу врше без размишљања, а мотив им је реакција на извесно надражење'', писао је у јануару 1900. године "Полицијски гласник'' у 4. броју.
Да би и сатистички потврдили везу алкохола и криминала у свом шестом издању, 13. фебруара 1900. године, упоредили су број кривичних дела учињених на дане када се алкохол конзумира мање и оне када се користи више. У то време дани за опијање били су дан када се добија зарада и онај следећи.
Раднички свет је своју зараду добијао углавном суботом увече а често, како се може сазнати из штампе, нису могли ни да сачекају недељу за чашицу.
Истраживање доктора Коблинског показало је да се заиста највећи број телесних повреда и убистава дешавало ових дана, са недељом на првом месту. Међутим, на лествици је и понедељак био на високом месту, што је указало на оно што данас зовемо мамурлук, поред припитости која остаје и следећи дан, човек је додатно тог дана раздражљив и нерасположен.
Након детаљне анализе алкохолизма штампа је почела да истражује и начине сузбијања ове болести.
"Полицијски гласник'' је представио предлог мера за регулисање конзумације алкохола: сузбијање речи алкохол и његове употребе са лица земље кроз васпитање, оснивање друштва против употребе алкохола, високо опорезивање јаког алкохола попут ракије и вина а мањи порез за пиво, ограничавање радног времена радњи са алкохолом и оснивање азила за алкохоличаре и њихово лечење.
Закључци новинaра били су базирани на анализама стручњака- медицинских експерата и социолога.
Професор др Аугуст Форел упозоравао је да алкохол делује на мозак и у најмањим дозама, нарушавајући способност говора, равнотеже и расуђивања.
Новинари као седма сила заједно за стручњцима у овој области успели су да заједно успоставе почетак борбе против алкохолизма у Краљевини Србији.
Први српски неуропсихијатар др Јован Данић, др Милош Ђ. Поповић и др М. Миљковић основали су ,,Друштво за сузбијање алкохолних пића''1901. Године.
Покрет је наишао на одобравање од стране др Форела и организације ,,Добрих храмовника'' или ,,Гуд-темплерски ред'' (eng. Order of Good Templars), која је настала 1851. године са главним циљем промовисања штетности алкохола и потпуне апстиненције од алкохола.
Захваљујући њиховој материјалној помоћи штампан је низ преведених књига и брошура, али и оригиналних српских књига попут "Алкохолизам и лудило'' од др Јована Данића и ,,О алкохолизму у Србији'' од др Милоша Ђ. Поповића.
Покренута су и два часописа посвећена борби против алкохолизма: "Трезвеност'' 1908. под уредништвом др Јована Данића и "Савезник'' 1910. под уредништвом др Милоша Ђ. Поповића.
Часописи су се састојали од кратких, поучно пропагандних, позоришних комада, који су се и изводили међу ђацима и студентима. Ове представе служиле су као средство брзог ширења свести о трезвености што је допринело укључивању угледних личности у покрет.
Извештаји из новина додатно су потврђивали овај правац, примењујући приступ који је у исто време био информативан и корективан.
У ратно доба доминанта штампе била је национална одбрана, те се простор за критичке анализе друштвених проблема, попут алкохолизма, знатно смањио.
Постојали су ратни дневници који су бележили тешкоће свакодневног живота, указујући на повећање конзумације алкохола као одговор на немир и оптерећеност становништва.
Подаци објављени у "Службеном војном листу'' ,у априлу 1917. Године, указују да су, услед строге војне дисциплине и примене чврстих прописа, нивои конзумације алкохола међу војницима били ниже.
У истом издању, из априла 1917. године, "Службени војни лист'' је писао о прописима и правилима за конзумацију алкохола у целом свету: "Аустрија је издала наредбу против печења ракије и стварно војницима ограничила потрошњу алкохола. Данска је забранила печење ракије од жита и кромпира. У Италији број алкохолних продавница ограничен је законом.''
По завршетку рата и успостављању Краљевине Срба, Хрвата и Совенаца (касније Краљевина Југославија), штампа је поново преузела своју улогу кључног фактора у обликовању јавног мњења о проблему алкохолизма и борби за његово сузбијање.
Интеграцијом искустава и пракси из различитих делова новоосноване државе, где су раније развијани приступи регулисању конзумације алкохола, они су добили нову, универзалну димензију.
О овоме писао је "Просветни гласник'', у свом првом издању јула 1920. године, наводећи пример у коме је Друштво апстинената у Загребу успело да иницира да се сваког 8. маја у свим средњим, стручним и сличним школама одржавају предавања о штетним последицама алкохола, што је онда допринело томе да Министарство народног здравља заједно са Министарством просвете, препознајући значај превентивних мера, овај начин регулисања алкохолизма примени на целокупну државу.
Тиме је осигурана уједначена едукација младих о опасностима прекомерне конзумације алкохолних пића. Питање алкохолизма постајало је све распрострањеније међу грађанима али и међу медијима тог времена.
Листови попут ,,Заставе'', "Времена'' и "Нове Европе'' пружали су читаоцима слику о штетности алкохолизма кроз научне радове, реалне животне примере и кроз новинарску анализу теме.
Специјализовани медији су се издвајали својим прецизнијим приступом, па је тако педагошко књижевни лист "Учитељ'' посебно наглашавао важност превенције алкохолизма и информисања о њему у школама.
И први југословенски феминистчки часопис "Женски покрет'', кроз анализу проблема алкохола у контексту родних односа доприносио је дубљем разумевању ове појаве.
Трансформација у медијском приступу осликава значајне разлике између периода Краљевине Србије и периода Краљевине Југославије. Док је у првом периоду нагласак био на основним здравственим и моралним аспектима алкохолизма, нова слика интегрисала је институционалне мере, систематску едукацију и специјализоване анализе, чиме се формирао свеобухватан и динамичан одговор на изазове које је алкохолизам постављао у савременом друштву.
Овај текст настао је у оквиру пројекта "Преломни догађаји 20. века кроз београдску штампу", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.