Медији и инклузија

25. 02. 2025.

Аутор: Слађана Грнчарски Извор: УНС

Матковић: Нисмо у стању са спроведемо становање уз подршку за особе са инвалидитетом, а потрошене су грдне паре

Доношењем Закона о социјалној заштити, пре скоро деценију и по и увођењем нових услуга које су требало да спрече или одложе смештање особа са хендикепом у институције, Влада Србије се декларативно определила за деинституционализацију. Подаци из Годишњег извештаја за 2023. годину о реализацији Акционог плана за спровођење Стратегије унапређења положаја особа са инвалидитетом за период 2023-2024. године показују да смо од деиституализације далеко.

Становање уз подршку, услуга која би требало да буде основ овог процеса присутна је у само три локалне самоуправе и доступна за 22 корисника. Услугу персоналног асистента, по овом извештају, има 375 корисника у 26 општина, а дневни боравак за особе са инвалидитетом има у нешто више од трећине општина са 1681 корисником. Услуга личног пратиоца детета са инвалидитетом, која је и најраспрострањенија не постоји у трећини локланих самоуправа.

Који су разлози за овако споро спровођење постојећих и неувођење нових услуга за особе са хендикепом разговарали смо са Горданом Матковић, некадашњом министарком за социјална питања, професорком на Факултету за економију, финансије и администрацију (ФЕФА) и програмском директорком Центра за социјалну политику (ЦСП).    

У Републици Србији на снази је више од 110 закона, конвенција, уредби, правилника, стратегија и акционих планова, који или директно уређују области осигурања и заштите права особа са хендикепом. Да ли оволика нормираност, која доводи до преклапања и неусаглашености погоршава права особа са хендикепом?

Када је реч о било којој рањивој групи, суштински су то мултидисциплинарна питања и немогуће је да то буде регулисано само у оквиру једног система или сета закона који су везани за један систем. Ту имате питања која су везана за запошљавање, која су везана за социјалну заштиту, за здравство, за пензије… Код нас, као и у већини земаља законска регулатива је организована секторски, тако да је то нормално. Да ли је нормално да има 110 закона, да ли би требало да се уложи напор од стране администрације и удружења да људи могу да се лакше пробијају кроз то, да ли негде постоје неусаглашености, то би било питање посебног пројекта који ја нисам радила.

Средином 2023. године измењен је Правилник о утврђивању телесних оштећења и додато је поглавље које се односи на реуматске, ретке и малигне болести. Шта је потребно урадити да оболели од ових болести остваре повластице које се односе на особе са хендикепом?

Неки највиши акт у смислу дефинисања тога шта су особе са инвалидитетом, то је свакако Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом. Већина земаља, а колико видим и Србија, су преузеле дефиницију да се инвалидитет односи на људе који имају дуготрајне физичке, менталне и интелектуалне проблеме и оштећења. Ако неко има такву врсту болести да изазива дуготрајне проблеме, мора да прође кроз процедуру где би се та дуготрајност и смањење функционалне способности утврдили. Значи није по аутоматизму, као што није по аутоматизму ни у другим земљама које прате Конвенцију, и то има смисла. Е сад шта се дешава у појединачним случајевима, то је посебно питање.

Питала сам вас јер се до сада у том Правилнику нису препознавале ретке болести, малигне болести и по том основу нису могли да иду на процену инвалидитета и нису препознати као особе са инвалидитетом. То је правилник који има велики број медицинских дијагноза и процената на основу кога се процењује да ли је неко особа са инвалидитетом или не. И оне нису препознате као особе са инвалидитетом.

Па и не треба по аутоматизму да буду препознате као особе са инвалидитетом. То је питање да ли дуготрајно оштећење као резултат болести постоји. То је, да кажем, нека дефиниција особа са инвалидитетом по Конвенцији УН која је код нас прихваћена. А онда се иде на посебно вештачење у том смислу да ли вам неко реуматско обољење представља дуготрајно оштећење и да ли вам то смањује функционисање. То је посебно питање да ли те комисије раде како треба, да ли постоје контролни механизми, како функционише жалбени механизам. Не тврдим да је идеално, него кажем шта је логика.

У колективном уговору за државне службеника и неким посебним колективним уговоромима за јавне службе препозната су малигна обољења, бар да имају право на 100 зараде у првом месецу боловања. Да ли постоји начин да се овај проблем системски реши?

Постоји начин да се тај проблем системски реши, а то је закон који ће да укључи и овакве случајеве, ако је то питање. Очигледно постоји та опција да се то системски реши.

Значи промена Закона о раду?

Јесте!

Више од деценију не уводе се нове услуге у заједници. Колико због тога “трпе” особе са хендикепом и које су по вама нове услуге које би требало увести? 

Што се тиче услуга у заједници, за мене није проблем толико што се не уводе нове услуге у заједници, мада то и јесте проблем, већ оне које већ постоје и које су јасно намењене особама са инвалидитетом, су недовољно развијене. У студији „Мапирање услуга социјалне заштите и материјалне подршке у надлежности јединица локалних самоуправа у Републици Србији 2021. године” и то је последње што имамо податке,  у само 18 јединица локалне самоуправе са 284 корисника постоји услуга персоналне асистенције. А услугу становања уз подршку које је основ за деинституцијализацију има свега пет општина и градова са 92 корисника. Постоји један број општина, мислим 15-ак, 10-ак, које имају дневне боравке за особе са инвалидитетом, а и тај се број такође смањује и то око 400 људи користи. А и то је услуга која се не развија. Чињеница је да сада има дневних боравака за децу где су махом млади.

Оно што је посебно важно да се нагласи, у „Стратегија деинституционализације и развоја услуга социјалне заштите у заједници за период 2022-2026.године” се говори о два пројекта који су направљени за становање уз подршку у коме се каже да је 150 корисника напустило установе захваљујући том пројекту. То су паре из европских фондова, неких 5 милиона евра, али због изостанка стабилног извора финансирања и системске и практичне опредељености за процесе трансформације, већина корисника се вратила у установе из којих су изашли. Прича се наставља пројектом Отворени загрљај 2, за који је издвојено 6.5 милиона евра где је још један број корисника напустио домски смештај, али се из истих, горе наведених разлога, већина вратила у установу. Дакле ми једноставно нисмо у стању, или да се задржимо на овим званичним усвојеним документима када је реч о једној тако важној, одлучујућој услузи за деинституционализацију ми то нисмо спровели а потрошене су грдне паре.

Шта је ваше мишљење, због чега?

Па то стварно морате да питате оне који су на томе радили. Нема ту мишљења због чега. Исто могу да имам мишљене као и ви. Ја вам само говорим које су чињенице. И то чињенице које су изнете у званичном документу Стратегије која је усвојена.

Расте број деце која користе услугу личног пратиоца, али у много мањем проценту расте број персоналних асистената. То значи да већина деце са хендикепом када заврше школовање остаће без подршке.

Лични пратилац јесте намењен за децу. Не знам да ли деца на студијама могу да остваре персоналне асистенте. Када бисте претпоставили један савршено уређен и функционалан систем, ако неко нема намеру да студира, онда би ишао на услуге које су везане за запошљавање или на неке услуге персоналне асистенције када се запосли, ако имају ту врсту тешкоће.

И услуга личног пратиоца детета такође треба да се преиспита, јер постоје велике разлике како се примењује, да ли лични пратилац улази у школу, не улази, у чему све представља подршку за дете… Да се анализира, па да се предложи њено унапређење, да се види која је тачно улога тог личног пратиоца у односу на образовање. Иако постоји велики број локалних самоуправа које немају ту услугу, она  уопште није постојала 2015. године па је у истраживању нисмо ухватили. А практично се за 9 година јако развила. И то је доказ, ако постоји притисак заједнице, услуге могу да се развију.

Са друге стране постоји механизам наменских трансфера, дакле давања са националног нивоа који су управо намењени за то да услуге можете флексибилно да постављате. И ако се на националном нивоу формулише нака реформа, ви можете у значајној мери да пренесете средства локалним самоуправама да ту услугу унапреде. Али услуга није идеално формулисана, а механизам наменских трансфера сада се додељује по инерцији.

И за разлику од новчаних давања која се много лакше имплементирају, за услуге је потребан и капацитет локалних самоуправа и администрације и капацитет пружалаца услуга и капацитет експертске заједнице да осмисли стандарде и спремност некога да анализира и да стално преиспитује и унапређује нешто што је успостављено, а то се код нас не дешава.

Да ли сматрате да је исправно да право на персоналног асистента имају само особе које имају право на увећан додатак за туђу негу и помоћ?

Када ме питате да ли персонална асистенција има смисла ако је везана само за оне који имају право на увећан додатак за туђу негу и помоћ, да. Постоји тај, мени се чини добар пример Словеније који може да буде полазни модел пошто су они исто везани за запошљавање, али су били флексибилнији, можда ту могу да се нађу неки модели, мора све то да се истражи, да се процени колико све то кошта и да се озбиљно предложи.

Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом није донео велике ефекте, односно и даље се мали број особа са инвалидитетом запошљава. Шта би, по вашем мишљењу, требало урадити да се побољша запошљавање ових особа?

Од пенала за незапошљавање особа са хендикепом само петина се троши наменски Више од пет милијарди динара прикупљено је 2020. године у Буџетском фонду по основу пенала за незапошљавање особа са инвалидитетом, објавила је Државне ревизорска институција. У истраживању Форума младих са инвалидитетом за исту годину, наводи се да се „само 20 одсто средстава Фонда користи за предвиђене намене.”  Такође, и да Фондом не управља министарство надлежно за послове запошљавања, већ Министарство финансија, што није у складу са законским одредбама.

О Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом не знам довољно, али оно што знам је да се по основу пенала за незапошљавање особа са инвалидитетом прави фонд. Оно што имамо, последње податке, које смо успели да добијемо, а цитирам из студије која је рађена за Форум младих са инвалидитетом, 5 милијарди је уплаћено 2020. године а милијарда је искоришћена за предвиђене намене. Значи, остатак се враћа суштински у буџет. И при том су се смањивала средства која су се прикупљала у том буџетском фонду. Немојте само да ме питате како и зашто, пошто за ту врсту информација, као и за ону причу о деинституционализацији можемо само да претпостављамо шта могу да буду проблеми.

Скупштини Србије је 2016. године упућен предлог Закона родитељ-неговатељ, али девет година касније нема одговора на тај предлог.

Нисам гледала тај предлог закона. Концептуално посматрано, ми имамо хранитеље којима се дају накнаде за рад и за трошкове за дете. Ако дете има неке тешкоће, може да оствари право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, односно увећани додатак који би требало да буде врло близу минималне зараде. А сада се ту врло вероватно направио раскорак. Нема податак за 2024, немате оно што је некад било на сајту министарства колики су износи тих права, него тражите по неким решењима. Суштински се тај износ задржава за породицу и родитељ онда не ради. И плус наравно постоји дечији додатак који би негде требало да рефлектује то што су увећани трошкови. Да ли је он довољан или није довољан, да ли би требало да буде већи, да ли је његова адекватност довољно унапређена, то је сада посебно питање. Али не разумем шта је идеја предлога родитељ-неговатељ. Да родитељ добија плату.

Да, на нивоу минималне зараде.

Па то је ово практично ово што је накнада за негу и помоћ другог лица. А при том је уведено Законом о социјалној заштити пре десетак година, ако је родитељ неговао дете има право на неку врсту социјалне пензије, односно накнаде која је у износу минималне пензије како не би дошао у ситуацију када дође у старосну границу нема од чега да живи. Јер је користио накнаду за негу и помоћ условно говорећи, уместо да иде и да ради.

Приступачност, како физичка, тако и комуникациона за особе са хендикепом и даље није задовољавајућа. Да ли томе доприноси и казнена политика и непостојање казни или минимални износи?

Немам довољно увида у то, ви овде говорите о казненој политици. За мене је основно питање да ли смо ми обезбедили и у којој мери приступачност када је реч о јавном институцијама. Да држава саму себе кажњава, тешко. Ако кажете да је приступачност нешто нормално, а ви сами нисте обезбедили, онда ниједан приватник неће да улаже у нешто што не мора. А шта је предвиђено као казнена политика, казне. Оно што такође не знам, а што има смисла као што сте за све ово што се гради ново предвидели да мора да има паркинг…

Сви јавни, пословни и стамбени објекти са десет и више станова морају бити приступачни особама са хендикепом Законом о планирању и изградњи прописано је да ће инвеститор објекта бити кажњен новчаном казном у износу од 300.000 динара ако не обезбеди приступ објекту особама са инвалидитетом у складу са стандардима приступачности. Истим законом се прописује да стандарди приступачности подразумевају да зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу (тргови, паркови и сл.) се морају пројектовати, градити и одржавати тако да омогућавају несметан приступ свима, а нарочито особама са инвалидитетом. Такође, стамбене и стамбено-пословне зграде са десет и више станова се морају пројектовати, градити и одржавати тако да омогућавају несметан приступ, кретање, боравак и рад свима, а нарочито особама са инвалидитетом.

Предвиђено је Законом о планирању и изградњи да све нове зграде морају да буду физички приступачне.

И да ли се то поштује, не знамо, пошто немамо ни контролне механизме, ни инспекторе, руше нам се надстрешнице. Ако нисмо у стању да спречимо да падне надстрешница и да се без употребне дозволе користи железничка станица и да немамо никакав капацитет када је реч о тим инспекцијским службама и када можете сваког да потплатите да прескочи баш вас и да нисте сами спремни да примером покажете да је то важно, постаје све бесмислено.

 

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“