Медији и инклузија

30. 12. 2024.

Аутор: Слађана Грнчарски Извор: УНС

Маријана Миланков и Богдана Опачић: Музеји и галерије су и за особе са инвалидитетом

Више од половине музеја и галерија физички и програмски је недоступно особама са инвалидитетом, а у три четвртине ових установа не постоји комуникациона приступачност за ове особе.

То су резултати истраживања „Култура приступачности: истраживање о приступачности музеја и галерија у Републици Србији“ које је пре три године радио Завода за проучавање културног развитка. Са ауторкама истраживања, Маријаном Миланков и Богданом Опачић, истраживачицама Завода, разговарали смо који су разлози зашто установе културе нису приступачне особама са инвалидитетом и да ли се нешто променило у протеклом периоду.

Прошло су три године од овог истраживања, да ли се нешто променило?

Маријана Миланков: Оно што имамо као званичну информацију је да у конкурсу Министарства културе за наслеђе, приступачност је један од критеријума за позитивно вредновање пројеката. Постоји интересовање да и у другим конкурсима Министарства културе приступачност буде критеријум који ће се позитивно вредновати.

Као пратећу активност истраживања имали смо едукације за музејске раднике и на забаван начин, кроз паб-квиз смо хтели да прикажемо тему приступачности. У неким одговорима које смо добили у упитнику видели смо да људи уопште не знају како да приступе проблему приступачности. Али оно што је јако позитивно је да људи у култури нису имали отпор на ту тему.

Богдана Опачић: Осим што је Министарство културе променило критеријуме, знамо да су неке установе контактирале удружења особа које су слепе за прилагођавање програма. Скоро смо на једној радионици коју је организовао Савез слепих Србије чуле да је Музеј афричке уметности део сталне поставке прилагодио слепим и слабовидим.  

А у том квизу је било добро што смо направили да на нека наша питања одговоре дају особе са инвалидитетом и мислим да су представници музеја који су били на те две радионице схватили да када говоримо о приступачности не мислимо једино на физичку приступачност.

И у вашем истраживању, када се помене приступачност, углавном се мисли на физичку приступачност, односно на првом месту је да ли постоји рампа да може да се уђе у објекат.

Богдана Опачић: До овог истраживања, ми се нисмо бавили темом приступачности. Морам да признам и ја сам када се говорило о приступачности размишљала да ли имају рампу. У суштини проблем је много сложенији. Није само рампа. А и та рампа мора да буде под одређеним углом. Па имамо и слепе и слабовиде особе, имамо и глуве и наглуве особе, имамо и особе са интелектуалним потешкоћама. То је велики спектар људи и управо на тим радионицама смо нашим колегама запосленим у култури показали да може да се прилагоди и за слепе и слабовиде и за глуве и наглуве и за особе са интелектуалним потешкоћама.

Маријана Миланков: У резултатима истраживања смо видели да више од 70 одсто види приступачност и теме инклузије као развојну прилику своје установе. Јер битно је доћи до што веће публике. Према подацима Националне организације особа са инвалидитетом, око 12 одсто популације су особе са инвалидитетом. То је 12 одсто више публике. А свака особа са инвалидитетом има и неког члана породице. И ако просечна породица има четири члана, то је 40 одсто више нове публике.

Као закључак нашег истраживања истакла бих да постоји вредносна орјентација у сектору културе која препознаје важност примене принципа универзалног дизајна, инклузије и приступачности у свом раду. Оно што недостаје је едукација, да би имали алате да то да примене. Али спремност је јако важна, макар била и друштвено пожељан одговор. Приметили смо нове иницијативе у различитим установама. Имали смо недавно у Музеју савремене уметности Плаву изложбу која је прилагођена за слепе и слабовиде особе. У оквиру изложбе Надреализма постоји аудио дескрипција. У оквиру нове сталне поставке Галерија Матице српске део поставке под називом Другост је посвећен различитостима.

Најчешће одговори због чега се не ради више на приступачности били су немамо довољно средстава. Или када је физичка приступачност, зграда је под заштитом, не смемо ништа да дирамо!

Маријана Миланков: То је тај мит - зграда је под заштитом. На тој радионици су били представници Републичког завода за заштиту споменика културе који су објаснили да Закон о планирању и изградњи мора да се поштује и да ће Завод уз адекватно архитектонско решење дати дозволу. По том закону сви објекти морају да буду физички приступачни, не само јавни. А јавни додатно. Проблем је примене тог закона.

Богдана Опачић: Ми имамо 14 завода, један републички и ако се нека нека зграда налази у неком граду или општини контактира се територијално надлежни завод. Он им даје услове и свака установа итекако може да буде пиступачна, да се направи рампа, па чак и лифт без обзира да ли је споменик културе или споменик културе од великог значаја, а ретко где имамо да је од изузетног значаја. Али чак и у том случају госпођа је показала примере објеката који су споменици културе, примере неких цркава и манастира, али принцип је исти, само је битно да се обрате заводу. 

Друга ствар коју сте споменули у истраживању, људи који раде у култури су отворени, али имамо осниваче. Колико су оснивачи заинтересовани да решавају проблем физичке приступачаности.

Богдана Опачић: Нигде нисмо наишли на одговор - нисмо заинтересовани. Обично пребацују да немају довољно средстава. Оснивачи немају проблем да се постави рампа, да се постави лифт, ако постоји сва пројектно техничка документација  

Спомињали сте у истраживању и да велика већина музеја на сајту нема информације да ли су приступачни особама са инвалидитетом.

Богдана Опачић: Битно је да стоји на сајту да ли је установа приступачана. Како нам је рекла једна саговорница која је корисник колица, боље је да знам да ли да се запутим тамо или да се не запутим. Битно је да стоји и која је цена карте и где се налази паркинг и да ли има тоалет за особе са инвалидитетом. Према нашим подацима само 14 одсто установа има тоалет за особе са инвалидитетом.  

Потребно је и да особа која је слепа може сама да посети сајт. Галерија Матице српске је направила шему целе установе и тактилне мапе. Музеј 21. октобар у Крагујевцу има тактилну мапу. Међутим, већина сајтова нема информације да ли је установа приступачна или није. Добар пример је Лесковца где имамо и опис сталне поставке, видео приказ за слепе и слабовиде као и приказ за глуве и наглуве. Када се говори о глувим и наглувим често се заборавља да не знају све особе српски знаковни језик и онда нема титл, а онда би требало да постоји титл.

Када причамо о ефектима истраживања, касније смо прегледале сајтове установа, музеја и галерија, није се ту много променило на боље, нису још увек кренули да обавештавају колико су приступачни и у коме делу су приступачни.

Због чега?

Маријана Миланков: Многи зазиру да напишу да нешто немају. Али морамо кренути од малих корака. Имамо прилагођен један део. Описати који делови јесу, који нису приступачни. Самим тим би се показала одговорност, један искорак дељењем таквих информација.

Када причате о ажурирању сајтова, колико су запослени у музејима прихватили нове технологије. Са појавом вештачке интелигенције имамо на пример, апликације прилагођене слепим особама…

Богдана Опачић: Проблем у музејима је што су кустоси углавном старија генерација, а имају и страх од нових технологија. Али имамо и добре примере. У Сомбору, Лесковцу, Књажевцу су направили апликације. Мислим да је овде недовољно знања, јер постоји обавеза да се дигитализују предмети у музејима, али се не размишља о томе да би било добро истовремено направити апликацију за слепе особе.  

Колико се размишља о прилагођавању музеја и галерија слепим особама или онима који имају интелектуални инвалидитет?

Маријана Миланков: Имамо неколико иницијатива које су прилагодиле своје поставке у музејима слепима и слабовидима. Што се тиче ментално недовољно развијених видимо да се ту највише ради са децом и са школама са децом са потешкоћама у развоју. Народни музеј је имао различите радионице, Галерија у Шиду... Али свакако сматрамо да на све категорије особа са инвалидидтетом треба обратити мало више пажње.  

Богдана Опачић: Ја мислим да је јако битна едукација директора, односно враћам се на оно ваше питање оснивача, односно на градске управе, можда и градоначелнике и чланове градских већа за културу или друштвене делатности. Постоји сет закона који иде ка томе да се унапреди и побољша живот особа са инвалидитетом и ми смо дошли до закључка да се не познају ти закони.  

Ту је и запошљавање. Наши подаци говоре да мање од петине музеја и галерија у Србији запошљава особе са инвалидитетом. Мислим да је битна едукација како директора, менаџмента, управе тих установа, а са друге стране и запослених. Они су стварно отворени за све, али немају довољно знања на који начин би могли да прилагоде слепим и слабовидим неки програм. Постоје и те како начини и уз помоћ нових технологија, а и без њих може да се направи нешто тактилно. За особе са интелектуалним потешкоћама наилазили смо на одговоре - они су слатки, када долазе, ја их помазим по главици. Није то решење.

Маријана Миланков: Ми смо тој теми посветиле део истраживања и едукације, а то је употреба једноставног и лаког језика. Показало се у светским музејима да оно што је прилагођено за децу су најпосећенији делови музеја, јер добро кореспондира. Нама је Бојана Почуч из удружења Живети усправно из Новог Сада дала потпуно нову перспективу приступачности када је рекла да бизнис сектор је највише приступачан, јер када погледате тржне центре они негују све те принципе. Ко је први применио принцип приступачности - то су управо тржни центри. Јер су приметили да тиме имају додатне купце. То је и овде али не на нивоу профита него на нивоу друштвене одговорности.

Богдана Опачић: Морамо да избацимо и оно што смо чули од неких саговорника који кажу - па ми смо за стручну јавност. Јер они мисле да ће се сада направити вртић од тога. Не, нисте за стручну јавност, ви сте за све. Поготово ако сте јавна установа, то је власништво свих нас.  

Маријана Миланков: Ви сте сада поменули прилагођавање програма и поставки и комуникације, не само физичко прилагођавање, већ и за различите облике инвалидности. Ту такође имамо додатну вредност-ја сам фан аудио дескрипције што је примарно вид прилагођавања за слепе и слабовиде. У галерији Матице српске су имали прилагођавање изложбе слика Уроша Предића кроз аудио-дескрипцију. То је један потпуно другачији доживљај уметности. Ја као видећа нисам обраћала пажњу на све те димензије, на све слојеве те слике. Не треба те таблете који имају аудио дескрипцију давати само слепим и слабовидим. Треба отворити за све. Титловање јесте алат приступачности за глуве и наглуве, наравно и знаковни језик, али се показало као јако важно за учење језика, тога имамо и у операма, а генерално тако и више обраћамо пажње на садржај-увек имамо додатну вредност. Не добија само заједница особе са инвалидитетом него заиста добијају сви и то није флоскула, то се показало у пракси.

Колико галерије и музеји сарађују са удружењима особа са инвалидитетом?

Маријана Миланков: Показао се да мали број у своје редовне ПР активности укључује особе са инвалидитетом, а послати информацију, укључити и тај део јавности, то нас апсолутно ништа не кошта. Особе са инвалидитетом можемо да поставимо и као спољне сараднике, саветнике за приступачност. У сваком граду постоје удружења особа са инвалидитетом, па имамо кога да питамо. У установама треба одредити ко је тај ко ће се системски бави питањима инклузије и приступачности. Јер, то углавном раде људи који имају нека лична интересовања или личне приче и који то раде из ентузијазма. А ентузијазам се временом троши.

У суседној Хрватској постоји Тифолошки музеј намењен за особе са инвалидитетом. Колико је у складу са идејом инкузивности постојање музеја који је намењен особама са инвалидитетом? 

Маријана Миланков: Овде се није покретала иницијатива да имамо неку врсту тако специјализованог музеја. Важно је да сви музеји у својим програмима прате принципе приступачности и прилагоде своје програме. То је крајњи циљ. Уколико имамо посебне установе, оне могу да послуже као ресурс центри да се тај принцип прилагоди у свим музејима. Мислим да је принцип инклузивности, циљ коме тежимо.

Када спомињемо Тифолошки музеј из Загреба, колико је регионална сарадња битна у промоцији приступачности?   

Маријана Миланков: Мислим да постоји добра сарадња, постоји Балканска музејска мрежа у којој учествују музеји које смо помињали као примере добре праксе. Тифолошки музеј је радио прилагођавање слика Надежде Петровић за слепе, у Чачку као Националној престоници културе. Ми смо учествовали на конференцији Култура различитости на којој су биле све земље из региона. У Тифолошком музеју у току је изложба „Ликовни разговори Зоја и Лола-нас двије“, о мојим ћеркама близнакињама, од којих један има потешкоће у развоју. Тифолошки музеј је препознао њих две као персонификацију принципа инклузивности и разноликости -  истовремено смо идентични и исти, а и различити. Те слике много говоре о љубави, али и о борби читаве породице. Мислим да и то говори о доброј регионалној сарадњи, да две девојчице из Србије имају изложбу у Загребу.

Колико су породице особа са инвалидитетом пионири инклузије?

Маријана Миланков: Мислим да су породице мотор инклузивности. И неке иницијативе су потекле од министара који имају лично искуство. И ми смо у Заводу отворили ову тему кроз породично искуство. Све те иницијативе - после чујемо, неки има сестру, брата, дете, блиску особу или је сам особа са инвалидитетом. Важно је да то обелоданимо,  јер лична искуства нам показују да то заиста живимо и да нам је важно да се те теме отворе. Породице које имају члана који је особа са инвалидитетом увек ће бити пионири инклузије и увек ће гурати напред и правити искораке. Али је важно да ту тему пригрле и остали чланови друштва.

Ја сам поносна и срећна и захвална мојим колегама, нарочито Богдани што је ову тему препознала као своју. Радује ме када видим неке иницијативе које не потичу од личног примера него су препознате као важна друштвена тема. И важно је ширити ту причу.

У Заводу смо имали тактилну изложбу и долазиле су и организовано школе и појединци, а највише су долазиле слепе особе. И неке колеге су први пут упознале људе из те популације. Оно што смо видели је да у првом сусрету постоји нелагодност, не знају како да приступе и шта да кажу. Они проведу неко време код нас, прођемо кроз изложбу. И  после сат времена причамо које књиге волимо, филмове, долази до свакодневне комуникације која надилази било какав инвалидитет. Али потребни су сусрети. И више не видиш инвалидитет, видиш особу.