Медији и инклузија

03. 12. 2024.

Аутор: Слађана Грнчарски Извор: УНС

Стварно оболели, а здрави за рад

За оболеле од малигних болести не постоје олакшице у радном праву, осим у колективним уговорима за државне службенике, запослене у локланим самоуправама и неким јавним службама. Од скоро 23 хиљаде повреда на раду у прошлој години, не постоје подаци колико запослених су постале особе са инвалидидтетом. У Србији у прошлој години регистрован само један случај пофесионалног обољења

Светлана Николић на први поглед је здрава особа. Међутим, болује од тешке форме Кронове болести, запаљенске болести црева. Светлана је особа са хендикепом и инвалидитетом, али проценом комисије нема право на инвалидску пензију. При запошљавању, за њу би требало да важе олакшице које држава прописује Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидидтетом. Међутим, тако је само на папиру.

“Када сам почела да тражим посао наилазила сам на неразумевање послодаваца који нису били отворени за прилагођавање радног места мојим потребама. Рад од куће, који би мени одговарао, до недавно  није био честа појава. Послодавци ми нису омогућавали краће, а чесшће паузе и нешто блажи обим посла него су захтевали да радим пуном паром, као здрава особа”, каже Светлана Николић.

Она је заједно са колегиницом која је такође особа са инвалидитетом, стицајем околности, због недостатка простора, радила од куће у фирми која се бави електронском продајом. Добијале су минималац, а у коверти нешто са стране, али не сваки месец. 

“Буквално смо биле израбљиване до крајњих граница, као особе са инвалидитетом којима је теже да нађу посао. Остајале смо зато што нам је био потребан посао. Пристајале смо чак и на те лоше услове надајући се да ће ситуација да се промени. А доживљавале смо мобинг, психичко и вербално малтертирање, емотивне манипулације и уцене”, прича Светлана

Од огромне количине стреса поново јој се активира Кронова болест, завршава у болници и одлучује да се не враћа у стару фирму. Када се опоравила, јавила се на оглас за посао за особе са инвалидитетом у коме се наводи да постоји могућност рада од куће.

На разговору, Светлана истиче да јој је потребно да ради од куће због досупности тоалета и ризика од вирусних и бактеријских инфекција којима је подложна. Одговарају јој да је WЦ близу, а да 2-3 месеца мора да долази у фирму због обуке. Међутим, убрзо јој се стање погоршало и поново завршава на болничком лечењу. Јавља јој се и тим лидерка са питањем када ће да се врати на посао. 

“Практично ми је претила отказом у смислу -  ако ускоро не кренем да радим, ми се разилазимо. Предложила сам компромис, рад од куће или неки хибридни модел, изложила зашто ми је то потребно. Али високим тоном са њене стране сам добила одговор да не могу да радим од куће јер сам почетник”.

Светлана Николић је једна од особа које имају невидљив хеникеп, односно неку од системских болести које у нашем закону нису препознате. Дијабетес, малигна обољења, улцерозни колитис и сличне болести нису разлог да нека особа добије инвалидску пензију, а у Закону о раду нису препознате.

Такође, не постоје подаци колико особа годишње услед повреда на раду стекне инвалидитет и шта се дешава са њима. А у Србији по званичним подацима само једаној особи је прошле године признато да болује од професионалне болести.

Иницијативе за унапређење безбедности на раду не наилазе на одговор

Када се дигла бука у јавности после отказа који је добила Виолета Петровић, радница Јуре, оболела од карцинома, појавиле су се иницијативе да радник не би смео да добије отказ уколико болује од тешке болести. Међутим, по речима Душка Вуковића, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије, синдиката који је упутио ову иницјативу, све њихове иницијативе за унапређење безбедности и здравља на раду не наилазе на одговор извршне власти.

Међутим, малигне болести су се нашле у колективним уговорима, бар у смислу исплате надоканде за први месец болести. По Закону о раду, само они који задобију повреду на раду или професионално обољење имају право на 100 плаћно боловање. За све остале је 65 одсто.

Међутим, Колективним уговором за државне службенике, Посебним колективним уговором за запослене у јединицама локлане самоуправе, Посебним колективним уговором за здравствене установе чији је основач Република Србија, Аутономна покрајна и јединице локалне самоуправе и Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика и још неким појединачним, запослени који не ради до 30 дана због малигног обољења има право на 100 одсто основне плате.

Саша Димитријевић, председник Одбора за безбедност и здравље на раду УГС „Независност“ сматра да свако ко је то успео да испреговара колективним уговором је урадио одличан посао. Али подсећа да је велика разлика између јавног и приватног сектора, где је успех да колективни уговори уопште постоје. Додаје и да малигне болести треба да буду препознате од стране државе и регулисане законом, а не да зависе од појединачних колективних уговора.

Бојан Урдаревић професор на Правном факултету у Крагујевцу се такође слаже да је 100 одсто боловања за оболеле од малигних болести доста прогресивно. Подсећа да је дуго година породиљама и трудницама исплаћивано 65 одсто боловање, а општине дотирале до 100 одсто. Сматра да исто тако треба гурати иницијативу за малигне болести, али се плаши да би то био велики притисак на Фонд за здравствено осигурање, јер је велики број онколошких пацијената.

Што се тиче иницијативе да оболели од маллигних болести не би смели да добију отказ, сматра да то “неће проћи, јер није чак ни у складу са међународним препорукама и подсећа да су садашњим законодавством само труднице заштићене од отказа.

Из правне службе АСНС-а подсећају да се оправданим разлогом за отаз не сматра привремена спреченост за рад услед болести, али да је ова одредба “ипак начелног карактера и не пружа пуну заштиту оболелима од малигних болести, који су услед дужег одсуствовања изложени реалном ризику од губитка посла”.

На питање да ли имају неку заштиту запослени од хроничних болести из АСНС-а кажу да немају али да би за ову категорју колективним уговором требало предвидети неки вид солидарне помоћи коју би послодавац под одређеним условима исплаћивао.

Саша Димтирјевић из УГС Независност каже да можда има појединачних случајева да хронични болесници имају неке олакшице, али “послодавци у Србији ће пре гледати да вас се реше, него да изађу у сусрет”.

“Појединачни случајеви не чине правило, па и ако негде постоји та доза хуманости, није сигурно нешто што се шире поштује”, зкључује Димитријевић.

Од 5000 случајева канцера годишње, 400 - 500 би требало да буде третирано као последица рада

Малигне болести могу настати и на пословима и радним местима на којима се остварује контакт са канцерогеним материјама и налазе се у Правилнику о утврђивању професионалних болести.

Иако су за разлику од хроничних, професиналне болести дефинисане законом, у пракси није тако. 

У Србији је прошле године само једном раднику признато професионално обољење, синдром карпалног тунела, показује извештај Инспекората за рад. То је обољење шаке које настаје услед тешког физичког рада или понављања покрета, који се често праве током рада на рачунару.

У последњих 15 година број професионалних обољења био је мањи од 10 годишње, показују подаци Управе за безбедност и здравље на раду.

У свету сваке године око 160 милиона радника оболи од професиналних болести, а код нас је број професионалих болести значајно испод броја који се очекује на основу броја запослених, наводи проф. др Петар Булат у раду “Професионалне болест, права и обавезе”. Он сматра да би у Србији тај број требало да буде око 300 годишње.

Саша Димитријевић из УГС Независност каже да ако би се примениле европске норме, 8 - 10 одсто канцера плућа је последица излагања неким агенсима на радном месту.

“Ако имате 5000 канцера у Србији годишње, онда би 400-500 морало да буде третирано као последица рада. Поставља се питање система утврђивања, доказивања, ко то кочи”, каже Димитријевић.

Он мисли да би требало да буде покренута инцијатива у том правцу, јер “у Србији постоји експанзија канцера”.

Димитријевић наводи да постоји листа професиналних обољења, али послодавци налазе разне рупе у закону и прописима, како не би снослили одговорност или имали обавезу надокнаде штете запосленима и њиховим породицама.

Проф. др Петар Булат такође се слаже да актуелни прописи не прописују процедуре утврђивања професионалног обољења и да није јасно да ли специјалиста медицине рада има право да посумња или утврди порофесинално обољење.

Он такође, истиче да у оквиру критеријума за утврђивање професиналног обољења, само 17 је прецизно дефинисано, а 49 није, што оставља могућност различитог тумачења. Проблем је по његовом мишљењу  што незадовољна страна има право жалбе, али није дефинисано коме треба да се жали.

Булат сматра и да због могућих трошкова у случају да се утврди постојање професиналног обољења, послодавац није заинтересован да финансира дијагностику, а запосленом би то било велико финансијско оптерећење. Подсећа да у развијеним земљама процес утврђивања професионалних болести сносе државна осигурања од професионалних болести и повреда на раду.  

Инспекторат за рад такође у свом извештају наводи да се не поштују законске обавезе о појединачном пријављивању и регистровању професиналних болести и да се многе не третирају као такве због непрепознавања везе између болести и услова рада.

“Уколико се ове болести и пријављују, то се чини спорадично, несистематски и потпуно неадекватно, па су подаци и евиденција о њима веома непотпуни”, пише у извештају Инспектората за рад.

Смрт радника је вест од 15 мунута

У Србији је прошле године евидентирано 22.910 повреда на раду, од којих 3661 тешких, показују подаци Републичког фонда за здравствено осигурање. Међутим, нигде не постоји евиденција колико особа које задобију тешке повреде, као последицу имају неки вид инвалидности или смањене радне способности. 

Такође, подаци Управе за безбедност и здравље на раду показују да је у прошлој години евидентирано 13.406 повреда на раду, од којих 612 тешких. Ове бројке се знатно разликују од података РФЗО-а.

Бојан Урдаревић подсећа и да свака повреда на раду мора да се пријави инспекцији рада, а накнада за боловање у случају повреде на раду у целом трајању пада на терет послодавца.

„Зато што накнада пада на терет послодавца и то у износу пуне зараде, они ће често избегавати обавезу да је пријаве. Онда се у ствари тражи од самог радника да он позове инспекцију, да се обрати инспекцијским органима и да онда инспекцијски органи изађу на терен и утврде да ли је послодавац избегао ту обавезу“, каже Урдаревић.

Подсећа и да ако се повреда на раду не пријави у законском року и по утврђеним процедурама, запослени нема право на исплату боловања, па се те повреде не показује у евиденцијама.  

Указује и на недовољан број инспектора за рад, којих је 218 по подацима Управе за безбедност и здравље на раду, а по Урдаревићевим речима треба да их је више од 300. Такође, каже да и је сам Закон о инспекцијском надзору супротан конвенцији 81 Међународне организације рада јер предвиђа да инспектор мора да се најави пре него што дође код послодавца у надзор.

„По свим међународним документима надзор је најефикаснији када ви дођете изненада. Јер ако се ви најављујете, свако ће у та 2-3 дана да припреми терен. А они су то оставили тако и не оглашавају се поводом те одредбе, а она је значајно смањила делотворност инспектората“, наводи Урдаревић. 

Саша Димитријевић из Независности каже да постоји та европска мантра о једном инспектору на 10.000 радника, али суштинско питање је како они раде свој посао и да ли пријаве завршавају у фиокама.

„За лоше послодавце најбољи пример је кажњавање неког другог послодавца. Да ли сте некада чули да је неки послодавац осуђен за нешто. Кључна карика у свему је суд. Јер ако сте читали Закон о безбедности на раду, видели сте да су казне по 2 милиона динара. А судови изричу према прекршајном поступку 100 хиљада, 50 хиљада. Па се „злочин исплати“, односно кршење закона“, каже Димитријевић.

Он подсећа да је прошле године 40 особа страдало на раду и да су то „вести од 15 минута или један дан“. И после тога више нико се не бави ни страдалим радницима нити онима који постану инвалиди због повреде на раду.

„А они можда и не остану код тог послодавца да раде, нити могу да пронађу запослење на другом месту, па постају социјални случајеви, и они и њихове породице“, каже Димитријевић.

Закон прописује да у случају повреде на раду, ако запосленом буде умањена радна способност, односно буде проглашен особом са инвалидитетом, послодавац је дужан да му обезбеди обављање послова према преосталој радној способности, ако су такви послови предвиђени систематизацијом. 

Бојан Урдаревић каже да у Закону о раду не постоје одредбе које штите особе са инвалидитетом, него ако за њих има посла, има. Ако не, потпадају под Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом.

“Послодавац се обавезује да на одређени број запослених, запосли одређени број особа са инвалидитетом. Међутим, најчешће се ослобађају те обавезе плаћањем тзв. пенала”, каже Урдаревић.

На питање да ли му је познато да у таквим случајевима послодавци огранизују преквалификације за радника који је постао особа са инвалидитетом одговара да им је “лакше да нађу готовог радика, него да се баве његовом преквалификацијом”.

“Могуће да друштвено одговорни послодавци то раде, али они су мањина и углавном су везани за мултинационалне компаније. А домаћи послодавци, мислим да се тиме никада неће бавити”, каже Урдаревић.

Слично мишљење има и Саша Димитријевић, који каже да су искуства УГС Независност шаренолика, “нису сви послодавци лоши, али да нису ни добри.

“Имате послодаваца који ће у том случају запосленом наћи одговарајуће радно место. А имате и оне који немају ту дозу емпатије ни солидарности према таквим радницима, па користе закон као и за остале области”, каже Димитријевић.

Нови Закон о безбедности на раду - има побољшања, али питање је примена

У мају прошле године ступио је на снагу нови Закон о безбедности и здрављу на раду. Међутим, послодавцима је остављен рок од две године да пословање организују у складу са новим законом. Односно, пуна примена се очекује од маја 2025. године.

Из правне службе АСНС-а кажу да је значајна новина увођење регистра повреда на раду, као јединствене, електронске базе података. Закон први пут препознаје рад од куће и рад на даљину и у тим случајевима послодавац је дужан да обезбеди безбедност и здравље на раду у сарадњи са запосленим и да утврди услове за безбедан и здрав рад.

Законом је уведена и већа заштита радника прописивањем обавезе послодавца да запосленог, на његов захтев упути на лекарски преглед који одговара ризицима на радном месту у редовним интервалима и да трошкове прегледа сноси послодавац.

У високоризичним делатностима као што је грађевинарство, где је постојао велики број смртних повреда, прописана је обавеза израде елабората о уређењу градилишта и пријава инспекцији почетка радова. Новим законом дата су већа овлашћења инспектору рада прописивањем обавезе инпектора рада да забрани рад на привременим и покретним градилиштима за време трајања околности које доводе до угрожавања безбедности и здравља запослених.

Инспектори рада мораће и да обнављају лиценце на сваких пет година. Такође, из правне службе АСНС-а наводе да је новим законом пооштрена казнена политика.

Саша Димитријевић наводи да у новом закону има побољшања, али и ствари којима они у Независности нису задовољни. Међутим, истиче да је најважније питање поштовања закона.

“Погледајте извештај Инспектората за рад и видите колико има прекршајних, кривичних и других пријава. А то ја само део, који су они утврдили. Постоји и део који никада не дође до њих, ни до јавности јер се рад одвија у сивој зони. Постоји истраживање да од 100 кривичних пријава 3 или 4 буду осуђујуће. Па се поствља питање сврсисходности”, закључује Димитријевић.    

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“