Фељтон о Студију Б
18. 05. 2023.
Брзоговорећи радио
Радио се препознавао по брзом и кратком причању, што га је одмах издвојило и разликовало од државног Радио Београда, у коме је све било изрежирано и планирано. Студио Б је, у том смислу, донео радикални заокрет.
„Ми смо се договорили да говоримо природно, односно брже него водитељи Радио Београда који су металним гласовима, полако, артикулисано, у готово скандирајућем тону читали вести и говорили. Сматрали смо да морамо да будемо у духу времена, па чак и испред времена, и у томе смо успели“, присећа се Бекјарев. Отуда и анегдота о београдском таксисти који је на питање да ли слуша Студио Б одговорио питањем „Је л’ то онај радио који брзо говори?“.
Посебну драж за водитеље представљала је најава музике. Трудили су се да нешто осмисле, додају, повежу са одређеном ситуацијом, да буду маштовити… У таквом начину обраћања и комуникације, што је био један од квалитета Студија Б, имали су слободу али и личну одговорност.
„То је било нешто сасвим ново и забавно, неки нови радио израз“, потврђује и Злата, признајући да је врло брзо схватила озбиљност и тежину тог посла, који јој је, са друге стране, помогао да стекне искуство и сигурност јавног појављивања.
Као студент глуме, због строгих правила Академије за позориште, филм, радио и телевизију, Злата није смела да се најављује својим именом, а то је био случај и са Петром Маршом, који је био запослен у једном предузећу и то на месту техничког директора. Марш се годинама представљао као Пеца Петровић, па чак и када је после неколико година, за стално прешао у Студио Б.
Од првог дана установљена су нека правила: вести су се емитовале неколико минута после пуног сата – то су увек биле три нове, кратке информације и тренутни метеоролошки подаци. Све је ишло уживо. Програм је текао спонтано и слушалац није знао унапред шта га чека. На сваких 15 минута водитељ је био у обавези да идентификује радио станицу и каже тачно време и температуру у Београду. Све те мале, до тада непознате радио „цаке“, полако и сигурно придобијале су слушаоце.
| Аца Радојичић: „Радили смо заједно смену Иван Бекјарев и ја, падала је киша, али се у тренутку појавила дуга и ја му предложим да опише тај призор, да каже слушаоцима да је дивна дуга над градом. Он каже ’чекај док запишем’. Ма, какво записивање, док ти смислиш дуга ће нестати! и укључим га у програм. Иван се снашао, одлично је импровизовао. Слушаоци су волели такве детаље, да чују шта се дешава у тренутку и ми смо приказивали живот какав је у ствари.“ |
| Иван Бекјарев: „Цео Београд је изашао на прозоре да гледа дугу. Данас је најнормалнија ствар да водитељ тако обавештава грађане о разним стварима, али то је тада било револуционарно, ми смо то први радили.“ |
Програм Студија Б свакодневно је најављиван у Вечерњим новостима, као и програм Радио Београда и других великих радио-станица у Југославији. Чврста основа програма били су добар избор музике, кратке информације и занимљиве рекламе. Постојали су одређени блокови и рубрике, али они су могли увек да се прекину да би се саопштила важна вест или да би се разговарало са изненадним гостом. Ниједна популарна личност која је била у посети некој од редакција Борбе, није пропуштала прилику да гостује уживо и на Студију Б. И тај „фактор изненађења“ у програму био је један од разлога што је скала на радију била све чешће на средњим таласима 222 метра.
По форми је Студио Б желео да личи на Радио Луксембург, али да буде и информативно-политички радио, независтан од текуће политике, што је, по сведочењу Драгана Марковића, био деликатан и понекад тешко изводљив задатак. Борба, као оснивач, и Скупштина града, која је годину дана касније преузела оснивачка права и обавезе, имали су разумевања за такву самосталност. За то су били највише заслужни тадашњи градоначелник Бранко Пешић, а потом и његов наследник Живорад Ковачевић.
Радио Луксембург и ББЦ посебно су неговали диск-џокеје, али Студио Б није применио такву врсту вођења програма у којој једна особа ради и као водитељ, новинар, тонац и музички сарадник. Једноставно, није било техничких могућности за то. Покушао је то једном Зоран Модли, али је био кажњен. То је могло да буде дозвољено једино ако водитељ или новинар закасни на своју јутарњу смену. Тонац је морао да зна да прочита вести или да води програм. И обрнуто. Водитељ и новинар морали су да знају да укључе предајник и пусте музику. То се, срећом, није често дешавало, а када је програм почео да се емитује нон-стоп 30. децембра 1978, тај евентуални проблем је решен: смена није напуштала посао док не дође следећа.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.