Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015)

02. 07. 2015.

Аутор: Теофил Панчић Извор: Време

Ћирилична повест квалитетног лагања

"Угроженост ћирилице" била је ономад лажни и лажљиви повод за "буђење народа", баш као што је и сада из прста исисани повод за полемику "ћириличних" и "латиничних" новина(ра).

Био је донедавно, а можда је и даље тамо, неки чова који је ординирао на свим књижевним промоцијама и трибинама у Културном центру Београда: сео би обично у први или други ред и помало одсутно одслушао шта говорници имају за рећи, а кад би дошао ред на питања из публике, чова би се јавио и строго прекорним гласом приупитао да зашто је предметна књига штампана на латиници, јер да је то противно Уставу који дефинише ћирилицу као писмо у службеној употреби (чова не разликује службену и јавну употребу, али хајде сад).

Више пута сам говорио тамо, о својим и туђим књигама, и не памтим да је чова икада изостао: по жези или по леду, вазда би пркосно стао на браник светих ћирилских слова, упоран и бесловесан попут муве која стално изнова кидише на стакло затвореног прозора (јер не конта концепт прозирних ствари, што би рек’о Набоков).

Није њега било бригеша ни каква је књига ни шта има у њој, него смо зашто није ћирилична, ако није. Ако пак јесте, ако је на ћирилици печатана, чова би се некако смежурао, утањио би на оној столичици и ћутке отрпео до краја, пошто није имао шта за рећи.

Као епизодни глумац којег редитељев хир пред саму премијеру остави без једине реплике. Гледаш га онако покуњеног и просто ти га буде жао, дође ти да му приђеш, ставиш му сућутно руку на раме и обећаш му да ће следећи пут, и то врло брзо, поново бити промоција неког латиничног издања, па ће моћи изнова да заблиста, да се истакне, да испуни своју животну тегобу драгоценим зрнцем смисла.

Непознатом грађанину, и где чуо и где не чуо, желим свако добро, и да у здрављу и весељу постави још много пута своје исто питање, јер није у њему проблем; као биће лишено друштвене моћи и "јавног значаја", он дејствује на једини доступан му начин, то јест, на трибинама се понаша по принципу већ споменуте кућне муве: јесте досадан и бесмислен, али није опасан. Он само пресликава научени модел, он је (споредна) последица, а не узрок било чему.

Узрок је негде другде, подалеко; узрок је у једној (социо)патологији којој је ћирилица само релативно случајан и апсолутно недужан медијум. Па добро, у чему је онда ствар с том ћирилицом?

То питање ме наводи на неке реминисценције. Неко је три пута видео Тита Маршала, неко се три пута ожени, други се три пута прекрсти кад прође поред цркве, а ја сам, ето, три пута учио ћирилицу.

Први пут онако, од своје воље: имао сам пет година, и хтео сам да знам шта сва та слова која сам виђао око себе – на уличним фирмама, на аутобусима, у очевим новинама – значе и шта ми поручују. Тада сам научио и ћирилицу и латиницу о истом трошку, и од тада ми се нијесу раздвајале.

Други пут сам ћирилицу учио кад сам кренуо у школу. У Социјалистичкој републици Србији, а богме и у мојој САП Војводини, ћирилица се учила у првом разреду, а латиница у трећем.

Мада сам је, рекох, већ добро знао, две године сам је изнова дељао по буквару: Мама има Мому, Мима има маму, мама има мене, и све већ по реду. Кад знаш да одгонетнеш и напишеш "Чизма главу чува, шубара је квари", то је то, апсолвирао си ћирилицу. Запамтио сам то за цео живот, мада сам, тја, развио антипатију и према чизмама и према шубарама.

Не лези враже, таман кад је требало да кренем у трећи разред и по други пут "учим" латиницу, отац добије напрасну прекоманду у братску Социјалистичку републику Хрватску, а и ми кренемо за њим.

У СРХ латиница се учила у прва два разреда, а ћирилица у трећем. И тако мене тамо опет дочека учење ћирилице, треће по реду: Мама, Момо, велико, мало, рке, коке, штампано, писано...

Па све нешто контам: биће да сам је и успео научити, ту ћирилицу, из толиких понављања (што каже виц: Фата је Фата, али трипут је трипут!), бар подједнако добро као наши родољубни драмосери чији васколики идентитет, лични и национални, непосредно зависи од постотка ћирилице у јавном простору и оптицају – или тако бар кажу. Мада ја све некако мислим да ни сами себи не верују док то говоре, али нека их, њихова ствар.

Добро памтим време када су ћирилица и латиница супостојале у мом простору, без озбиљнијег конфликта. Свака је радила своје, не сметајући оној другој.

Истини за вољу, бивало је и тада људи који су живели у свом ексклузивно латиничном или ексклузивно ћириличном простору, али нисам ни по чему могао закључити да им је то нека предност у односу на мене (или било којег мог сународника), напротив. Па, нису оне вино и пиво па да не смеју да се мешају!

А онда је, као увод у "српско национално буђење", што је само квазиромантично име за апсурдни, и највећим делом самоскривљени пад Србије и "васколиког Српства", кренула прича – ма шта прича, права кампања! – о "угрожености ћирилице" и... заправо више никада није престала; само би пролазила кроз фазе плиме и осеке.

Наратив о угрожености ћирилице ни по чему битном се не разликује од било којег другог националистичког наратива: о "угрожености хрватског језика" (јер му се, ма замислите само, не признаје да јесте оно што није, тј. лингвистички засебан језик у односу на српски, босански и црногорски варијетет), угрожености племениташких Европљана од примитивних имиграната, угрожености беле већине у УСА, угрожености мушкараца од еманципације жена итд.

Што, опет, не значи да у односу ћирилице и латинице није било промена током XX века, и то понајвише у Србији: да, било их је, и биће их још.

Латиница је продирала међу Србе много више него што је била присутна раније, али Срби због тога нису постали ни Хрвати ни Шпанци, нити ће то постати све и да ћирилица заиста "изумре до 2050", што се наравно неће десити, као што неће изумрети ни Срби, ни Европљани, ни "бели Американци", ни хетеросексуална породица ни било која друга тобоже угрожена "традиционална вредност". Само ће, ето, морати да деле простор с нечим другачијим, па им је мало тешко да се навикну да су изгубили монопол. Или бар привилегију да буду норма, дочим је све друго одступање, које се у најбољем случају толерише.

Другим речима, нема доброг националистичког мита без конструкције идентитетске угрожености, само се различити национализми фокусирају на различите ствари; код Срба је то, ето – писмо. Компаративно гледано, то је једна од бенигнијих, али и једна од блесавијих параноја у широком асортиману понуде.

Да ли то онда значи да се баш ништа не дешава, тј. да није дошло ни до какве промене? Не, не значи: националистички радар је промену исправно детектовао, али ју је погрешно и јалово протумачио; погрешно зато што једном неминовном културолошком процесу дубоких корена и сложених узрока приписује епитете неке "зле завере" противу Срба, а јалово зато што већ четврт века покушава да административном присилом и другим бизарним палијативним мерама заустави епохални тренд – што никада, нигде и никоме још није успело, па неће ни њима.

Зашто су се, дакле, Срби до неке мере "расћириличили", тј. зашто је данас латиница њихово друго, равноправно писмо – а кадгод, ето, није била (бар не у "ужој" Србији)?

Ексклузивно је ћирилична Србија могла бити једино као мала, полаутархична кнежевина и после краљевина, која се у својим најраскошнијим тренуцима простирала од Ристовца на југу до Дорћола на северу; већ су Борча и Земун били тешко иностранство. И суштински се та Србијица није баш много културно разликовала од Бугарске.

Настанком Југославије све се мења из корена, али има ту и разлога старијих и по нарави трајнијих од Југославије као државе, који зато и сасвим природно наџивљују смрт Југославије.

Кад наши душебрижници питају "А како то да Македонци и Бугари и даље користе само ћирилицу?" (додуше, то бар за Македонце више није тачно, али хајде де), они заборављају неколико битних ствари. Македонци и Бугари не деле заједнички језик – са свим утицајима и прожимањима која то неминовно подразумева – са Хрватима и Бошњацима, а Срби га деле; Македонци и Бугари нису саставни део становништва Босне и Хрватске, а Срби јесу, столећима, у значајном проценту.

Није Македонцима и Бугарима, него баш Србима, средњоевропска и мултијезична Војводина (с историјски кључним немачким, јеврејским и мађарским културним утицајем) заправо Мека и Медина савременог културног идентитета (чак је и Матица српска у Пешти основана! И прва гимназија, и позориште, и све друго, све је "из прека"...).

Па, не можеш истовремено имати и Војводину и "девичански" концепт културног идентитета прављен по мустри реткумановске Србијице! Мораш се одлучити, а свако разуман ће изабрати ону бољу и ширу опцију...

Наравно, све што сам написао у претходна три пасуса залудна је работа, јер се тиче формалног меритума ствари (тј. контекстулизације и деконструкције наратива о "угрожености ћирилице"), а невоља је баш у томе што је меритум ствари – ирелевантан. Гле, како то? Зато што се у овој ствари ради о свему само не о самој ствари...

Додуше, ни то не гледамо премијерно. "Угроженост ћирилице" био је један од лажних и лажљивих разлога за ономађашње "национално буђење", и исто је тако лажан повод за ову нову, до сржи бесмислену и из малог прста (умоченог у стинкy пинкy, па неопраног) исисану полемику "ћириличних" и "латиничних" новина(ра).

Као и пречесто с помпезним националистичким конструкцијама, иза целе громопуцателне вербалне скаламерије стоји код кључних играча баналан материјални и статусни интерес, а код раје која се наивно пали и жари искрена, али сасвим бесмислена напаљеност за дежурну "нашу ствар". Ево, од чега је ово кренуло?

Од иницијативе да се штампаним медијима, које криза најжешће дрма, преполови ПДВ. Сви су били за ту идеју. А онда су се неки издвојили из тих свих и досетили се да им је то мало, него да би било баш херзлицх да њих држава сасвим ослободи ПДВ-а.

Зашто, забога, то јест: зашто само њих? Зато што се они, ето, штампају на ћирилици, чиме "доприносе очувању националног идентитета" и бла, бла. А и много су им некако велика та углата слова ("ка катриге", што рече један рођак Анте Томића, неуспели београдски студент), па заузимају више новинског простора...

Молим да запазите један знаковит моменат. Могла је бити покренута иницијатива да Све новине буду ослобођене ПДВ-а (кажу да је тако, рецимо, у Француској), па би то самим тим биле и оне ћириличне. Али не, националисти никад није довољно да буде равноправан с другим (мада на неравноправност стално кука): он заправо мора да буде и делатно и симболички привилегован не би ли се осећао колико-толико једнаким. Како ли се зове, откуда ли извире тај комплекс?

Иначе, моја прва, стомачна реакција на иницијативу о ћириличном изузећу била је: "Чекај, бре, је л’ ови то озбиљно?!" Наравно да је озбиљно, та екипа је увек смртно озбиљна (и забринута, стрепња јој дубља од наде). Тако се најквалитетније лаже, с гробно озбиљним изразом лица.

А националисти вазда много лажу и баронишу, на свим језицима и писмима. Јер, да се разумемо, на латиници се подједнако добро може лагати, али наши мајстори ипак преферирају да мажу и масте на ћирилици (нарочито ако им се то исплати). У том смислу, ћирилица факат јесте угрожена, али управо од њих. Кад би такви прешли на латиницу, ћирилица би начисто продисала, просмејала, проплесала, вратила би јој се румен у испијене обрашчиће.

Ко зна, можда је дошло право време да се заменимо?