Преписка о укидању ПДВ-а на ћирилична издања (2015)
07. 07. 2015.
Гребање државе
Као што пре неки дан написах, национализам није нужно нешто лоше, напротив уме да буде врло користан.
Људским заједницама је неопходан неки лепак, неко заједничко осећање да би уопште могла да функционишу, а осећање припадности истом народу је једно од употребљивијих туткала.
Сад ће дркаџије да гракну: Јесте, а нацизам! Да, па шта?
Шта је, рецимо, лоше у социјализму као идеји, а шта је добро у севернокорејском социјализму? Људски род је гледамо то ових дана уживо, по ко зна који пут у стању да поквари камен за купус, а камоли сопствене добре замисли. Свет је такав. А зашто је такав, о томе објашњење потражите у Библији, а не интернет сајтовима.
Будући да сам већ поматора и врло искусна девојка, одавно немам илузија о могућности идеалних друштава на отоцима среће, мада и даље верујем да се међуљудски послови и дани могу довести у стање пристојне подношљивости.
Лично сматрам да су наднационалне монархије биле боља решења, али таквих државних заједница напросто више нема.
Данас сви живимо у националним државама, а оне су опсетите се, ђутуруми поникле из национализма, тачније из националног егоизма, како је то поставио један теоретичар чијег имена тренутно не могу да се сетим. Национални егоизами су поникли из личних егоизама а да одакле би друго а егоизми су врло мрачна област, писали смо овде о томе стотинама пута.
Ту долазимо до проблема контроле егоизама, како личних, тако и националних. Кад то измакне контроли, е онда, бато, настаје тежак пичвајз.
Почео је тај пичвајз деветсто четрнаесте и још траје, само се мечка сели од једних до других врата. Свратимо до наших врата.
Српски национализам није ни бољи ни гори од било ког другог национализма, невоља са њим је у томе што он, да кажемо, нема мере, не уме да засвира и да за појас задене, што не зна кад је рат, а кад мир, што у ствари уопште и не жели мир. И зато у Србији мира суштински никад и нема.
У кризним и ратним ситуацијама све националне реторике падају у амок, па кад белаји прођу из амока излазе, само наша ратна реторика никада не јењава. Овде је увек неки амок.
Добро де, не баш увек ратни, али сви остали су ту. Ако неким случајем за амок повода нема, ако ситуација случајно запрети да постане редовна и коликотолико нормална, српски национализам се моментално упусти у производњу хистерије.
Узмимо скорашњу „аферу ћирилица“. Уместо да се све овдашње новинчине без обзира којим се писмом штампају удруже и избоксују не само смањивање, него потпуно ослобађање посустале штампе од ПДВа, национални ћириличари се издвајају и траже повластице, да би после неколико дана активисти удружења „Ћирилица“ гребали латинична слова са Културног центра Београд, да би на крају државна полиција мирно гледала како „активисти“ уништавају државну имовину.
Државно је, Оверлорде, државно, без обзира да ли је написано латиницом или ћирилицом.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.