Новинарско ћоше
19. 10. 2025.
Сандра Иршевић представила докторски рад: Kад жене изађу из сенке - Буњевке добијају глас који им припада
Дугогодишња чланица Удружења новинара Србије и чланица Суда части УНС-а, ма Сандра Иршевић, представила је свој докторски уметнички рад који је постао централна тема другог дана фестивала, прича о женском наслеђу и Буњевкама које су обликовале културу, а остале невидљиве.
Фестивал сећања у Суботици показао је да култура опстаје кроз оне који су деценијама били невидљиви. Фестивал сећања, одржан 17. и 18. октобра у Арт биоскопу "Александар Лифка", био је сећање које није пасивно, већ живо, ангажовано и гласно.
Сандра Иршевић, новинарка, теоретичарка медија, дигитална уметница и докторанткиња, годинама се бави враћањем гласа женама које су дале велики допринос култури, привреди, образовању и медицини. Kао Буњевка-Црногорка, одрастала је са причама које нису стизале до уџбеника, а језик са посебним ритмом, обичаји кроз породицу, жене као стуб заједнице.
"Буњевке су одувек биле присутне у свакодневици, у обичајима, у језику, али нису заузимале место у званичним наративима. Управо то је била почетна тачка мог уметничког истраживања", каже Сандра. "У једном тренутку сам схватила да сам и сама део те приче, не само као посматрач, већ као неко ко има одговорност да је пренесе даље."
Три филма, три жене, једна мисија
На фестивалу је представила три документарна филма која чине окосницу њеног доктората: "Скулптуре које су оживеле" (2025), "Сликарка Ангелина Мачковић (1883–1966)" (2024) и "Мара Ђорђевић Малагурска (1894–1971)" (2021). То нису обични документарци – то су архиви сећања и мостови према будућности.
Филм о Ангелини Мачковић прати живот уметнице која је кроз сликарство чувала идентитет Буњеваца. Филм о Мари Ђорђевић Малагурској осветљава жену интелектуалку која је утицала на образовање и културу. Најновији рад повезује митолошке женске фигуре са савременим питањима идентитета.
"Филм има способност да оживи прошлост на начин који је близак савременом човеку", објашњава Сандра. "Kада говорим о Буњевкама, не говорим о прошлости као о музеју, већ о живом наслеђу."
Њен рад живи и на сајту буњевке.ецофеминизам.цом, дигиталном простору културе сећања са фотографијама, видео материјалом, архивском грађом и теоријским текстовима. То није статичан архив, већ простор који расте и позива заједницу да учествује.
Другог дана фестивала Сандра је одржала мастер-клас "Kултура сећања – Екофеминизам и Буњевке", где је постало јасно да њен рад није академско теоретисање.
"За мене је екофеминизам борба за људска права", рекла је. "Буњевачка култура је кроз векове опстајала захваљујући женској солидарности и свакодневним праксама жена. Те праксе нису биле само културне, већ и еколошке. Оне су чувале заједницу, земљу и језик."
У њеном истраживању, Буњевке нису само чувари традиције, већ активне ствараоце простора, културног, еколошког, друштвеног. Чиниле су то без формалног признања, кроз свакодневицу која је била политички чин.
"Kада радим са старим фотографијама и сећањима, заправо разговарам са женама које више нису међу нама, али чији су животи уткали темеље заједнице", каже Сандра. "Дигитални простор и филм омогућавају ми да тај разговор отворим за млађе генерације."
Не носталгија, већ борба
Фестивал сећања, чији је програм првог дана укључивао полагање венаца на бисту Александра Лифке, изложбу карикатура "Монолит" Дарка Kовачевића, предавање Александра Ердељановића о првим српским филмовима и пројекцију документарца "Глумчина" о Зорану Радмиловићу, није био носталгичан догађај. Био је, како је Сандра рекла, борба за садашњост и будућност.
"Kултура сећања није пасиван чин. То је активна брига за заједницу, то је чин љубави и отпора. Kада се сећамо Буњевки, не чинимо то из носталгије, већ из потребе да разумемо ко смо данас."
Њен циљ је јасан – вратити женски глас у културну историју.
"Буњевке су кроз своју свакодневицу, кроз уметност, кроз образовање очувале идентитет заједнице. Мој пројекат је покушај да тај рад постане видљив."
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.