Новинарско ћоше
20. 09. 2012.
Ко ће да врати шрафове у пружне прагове
Са писцем кроз град
Слободан Стојићевић живи у Великом Борку, селу од историјског значаја. Ту је заседала Народна скупштина, изабрана прва влада и основана прва пошта у Србији.
Нешто смо мислили да би логично било да се овој рубрици промени име када се иде у походе писцу који живи у селу. Међутим, по повратку из Великог Борка, села у градској општини Барајево, чини нам се и да не мора.
Писац своје место толико онеобичи, надогради метафорама и симболима, да је оно за њега као градска кошница. Ево, на пример, одговора Слободана Стојићевића на просто питање:
„Да ли је за вас предност што сте из града прешли да живите на село?” „Живот у природи је живот по мери човека. У природи осећам да сам део целине. Целине са мравом, гугутком, брезом и мушмулом, каменом и бусеном, тишином, зујом васељене… У природи гледам како сунце излази (залази), огрева ме, купа у светлости, док га у граду не примећујем. Док изгрева месец, запахњује ме мирис ноћне фрајле, невена, мајчине душице, док зричци тару ножице. Босоног табанам делићем планете док се кроз мене претаче енергија земље и неба, све у круг, као животни сокови кроз тело храста лужњака…
Склоњен од свега накарадног што је човек, у умишљености да је паметнији од Творца, склепао, наружио и упропастио, пожелим кадгод нешто искрено да кажем. На хартији или рачунару, свеједно. И у кавезу од бетона, лима, загушљиве напетости, такође се може штошта рећи, али те речи су речи из кавеза. Завезане, склупчане, загађене, бледе и мртве.”
Има ли бољих реченица из света(свести) писца, да би се видело како се село претвара у личну легенду града. А у Велики Борак, Слободан Стојићевић није дошао случајно. У месту је својих предака Чарапића, дођоша са Проклетија. Од петорице браће најпознатији је Васо, који се нешто касније одселио под оближњу Авалу, и постао јунак устанички. „Ја сада живим на месту где су живели моји преци с краја 18. века. Једем грожђе с лозе коју је засадио мој чукундеда Драгослав. Ходам бос по земљи по којој су ходали мој наврдеда, наврбаба, курђел и аскурђел, можда и сукурдол. Гледам у даљини Космај који су и они гледали. Пијем воду са Црквенца, Точка и Рибаковца са којих су и они пили. У цик зоре гледам сунце које су и они гледали. То је, можда, нешто.”
Обилазимо три храста лужњака, који су раширили и спустили гране до земље, правећи кринолину, неких четрдесет метара широку. Када се уђе испод ниске крошње лужњака, као да се нађемо у загрљају предака. У центру села запуштена споменобележја Народној скупштини устаничке Србије, Правитељствујушћем совјету српском – Влади и првој пошти Србије. Скупштина је одржана поред куће кнеза Симе Марковића, на Велику Госпојину 1805. године, под руковођењем вожда Карађорђа. За председника Совјета је изабран прота Матеја А. Ненадовић, а за совјетника Нахије београдске Павле Поповић из Вранића.
Стојимо на историјском месту. Овде је колевка модерне српске државе. Запуштено је. Трава дивља, закључане спомензграде мусавих прозора. Питамо се какви су још значајни догађаји морали да се догоде у овом селу, да би га неко уредио. Шта је бре, то у нашем народу што му забрањује да коси траву и пере прозоре на местима од историјског значаја за нас саме. Споменик од бронзе кнезу Сими Марковићу нису однели сакупљачи секундарних сировина. Хвала им. Барем нешто је остало. Мада, писац прича како воз од Великог Борка до Београда путује споро, јер неко вади шрафове из пружних прагова, па композиција не сме да убрза да не би искочила. Ето, У Србији метафора вазда на свакоме ћошку.
Слободан Стојићевић нам каже да је завршио сценарио за играни филм, који ће се следећег лета снимати у Великом Борку. Глумиће и неки мештани, натуршчици. После новинарске каријере, и романа, Слободан се дао на писање сценарија. До следећег лета би требало да буде завршено снимање филма „Божић у Лос Анђелесу”, за који је написао сценарио. „Писац сам и редитељ позоришног хепенинга ’Бранко Винтер’, за који слутим да ће бити увршћен у програм Битефа.”
Ручамо органик парадајз, пилетину, кромпир пржен на масти од мангулице, црни хлеб од воденичног брашна. Са супругом Миленом, писац гаји Жозефину и Гарибалдија, мангулице, родоначелнике стада, и – „окончава остварење идеје о производњи цеђи као пандану свакој хемији за прање судова и осталог”.
Коментари (2)
Остави коментар28.12.
2015.
vreme sudi
Poštovana redakcijo,
ОдговориVeliki Borak je selo moga dede i lepo je pročitati o bogatoj istoriji koju g. Stojićević pominje. U vremenu posrnulih vrednosti u kojem moramo da živimo, istorija i nasleđe su na žalost veoma često zloupotrebljeni od strane raznih "čuvara" i "promotera", ljudi koji prošlost jednog mesta "otkrivaju na nov način" i koriste za samopromociju. Ovde mislim na g.Stojićevića i želim da skrenem pažnju redakciji a i vašim čitaocima (u koliko objavite komentar) na to da mešanje fikcije i činjenica u jednom tekstu može da dovede čitaoca u sumnju u istorijska fakta koja, ako se slažete, treba brižljivo čuvati i ne mešati sa ambicijama pojedinca. Kažem ambicijama jer to što vaš član navodi kao svoje stvaralaštvo nastalo u Velikom Borku nije ništa do tlapnja. Ako pogledate činjenice sada, nakon tri godine, saznaćete da nikakav igrani film u V.B. nije snimljen po scenariju dotičnog, ne znamo ni da li scenario uopšte postoji. Drugo, snimanje filma "Božić u L.A" u vreme intervjua nije ni počelo (izvor UFUS) a kamoli da je narednog leta bilo završeno (ne postoji podatak o takvom projektu ni do danas). Treće, iako doduše sa blagom rezervom i nadom, g.Stojićević sebe svrstava u program Bitefa, još jednog kulturnog spomenika istorije, a prema podacima Udruženja Dramskih Umetnika Srbije pozorišni događaj (hepening, kako to autor naziva) koji g.Stojićević navodno režira - ne postoji. Ove činjenice možete lako proveriti, informacije su dostupne putem navedenih izvora.
Vi ste, poštovana redakcijo, glasilo UNS-a a vaš sud časti čuva etiku novinarstva. Vama se veruje, zato sačuvajte se (a i vaše čitaoce) od navođenja ne proverenih informacija.
To što je g.Stojićević član suda časti novinara, to me manje brine. Nije moja čast, ja sam samo učitelj.
06.10.
2012.
KO CE DA VRATI SRAFOVE U PRUZNE PRAGOVE
Bravo za tekst.Povratak korenima.Povratak i obnavljanje sela. Povratak istinskim vrednostima. Povratak srpskoj duhovnosti i kulturi. To je jedno od resenja za izlazak iz krize.Svi kukaju kako im je tesko i navaljuju na gradove.Vise vole da rade bilo sta u gradu za plate koje uglavnom ne primaju, nego da budu gazde na svojim seoskim imanjima. Sto vise ovakvih tekstova.
Одговори