OBRAZLOŽENjE - Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 broj 12223/10 od 3. 6. 2014. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Svetlane Vasović Makina iz Beograda i poništena kao nezakonita rešenja generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tužene „Politika novine i magazini“ d.o.o. iz Beograda, i to rešenje od 5. 3. 2010. godine, kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužilje Svetlane Vasović Makina iz Beograda i rešenje od 8. 3. 2010. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu kod tužene „Politika novine magazini“ d.o.o. od  10. 3. 2008. godine.

Obavezana je tužena da tužilju Svetlanu Vasović Makina iz Beograda vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju, sposobnostima. Obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 525.750 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 broj 3615/2014 od 14. 12. 2015. godine, preinačena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu i odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište kao nezakonita rešenja generalnog direktora i zamenika generalnog direktora “Politika novine magazini@. Odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da je vrati na rad. Odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 525.750 dinara, a obavezana tužilja da tuženom na ime troškove parničnog postupka isplati iznos od 336.000 dinara.

REVIZIJA - Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je balgovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila zaposlena na neodređeno vreme, počev od 1. 3. 2006. godine, a radni odnos joj je prestao 20. 4. 2010. godine. Tuženi je 27. 11. 2009. godine usvojio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i Pravilnik o sistematizaciji poslova, pa je novim Pravilnikom na nivou društva smanjen broj sistematizovanih mesta sa 504 na 356 mesta.

Dana 27. 11. 2009. godine, nakon sprovedenih organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova ili smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, tuženi je doneo odluku o prestanku potrebe za obavljanjem poslova za 18 zaposlenih. Utvrđeno je da za 18 zaposlenih ne postoji mogućnost premeštaja na druge poslove, ni mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije. Među 18 zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom je i tužilja Svetlana Vasović Makina. Na dan 9. 12. 2009. godine 75 zaposlenih dalo je saglasnost da bude utvrđeno kao višak zaposlenih.

Odredbom člana 153. stav 2. Zakona o radu propisano je da je poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih. Donošenjem elaborata iz novembra 2009. godine tužena je imala saznanja da će doći do smanjenja broja zaposlenih za 20 odsto, pa je u skladu sa odredbama člana 153. stav 2 Zakona o radu morala da donese Program reševanja viška zaposlenih, saglasno članu 153 stav 1 Zakona o radu, da iskaže primenjenu meru za zapošljavanje – premeštaj na druge poslove.

STAV PRVOSTEPENOG SUDA - Prvostepeni sud utvrđuje da je u situaciji kada se na novo sistematizovana radna mesta raspoređuju zaposleni čija su radna mesta novom sistematizacijom ukinuta, kriterijumi za raspoređivanje zaposlenih moraju postojati i moraju se primenjivati ravnomerno na zaposlene, naročito ako postoji više zaposlenih koji ispunjavaju uslove za rad na novopostojećim radnim mestima, a što tužena nije uradila u odnosu na tužilju. U toku postupka je utvrđeno da je kod tuženog bilo upražnjenih radnih mesta novinara u drugim organizacionim jedinicama, za koje je tužilja ispunjavala uslove, a na koja su raspoređeni zaposleni čija su radna mesta ukinuta, pa tužilja nije bila izložena konkurenciji primenom istih kriterijuma u odnosu na druge zaposlene koji su premešteni na nova radna mesta.

Prvostepeni sud je zaključio da su osporena rešenja nezakonita.

STAV DRUGOSTEPNOG SUDA - Drugostepeni sud je preinačio prvostepnu presudu navodeći da tužena nije bila u mogućnosti da tužilji obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno rad na drugim poslovima ili rad kod drugog poslodavca, a činjenica da je tužena izvršila preraspodelu drugih zaposlenih na radna mesta gde je mogla biti raspoređena i tužilja, ne utiče na pravilnost donetih rešenja, iz razloga što prednost za zaključenje ugovora o radu ili aneksa ugovora o radu postoji samo kada poslodavac zasniva radni odnos sa trećim licem, a ne i u situaciji kada vrši raspoređivanje već zaposlenih lica kod istog poslodavca. U situaciji kada je kod tužene bilo 372 zaposlena, u trenutku kada je utvrđeno da je 18 zaposlenih proglašeno tehnološkim viškom, tužena nije bila u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih.

ZAKLjUČAK VRHOVNOG KASACIONOG SUDA - Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je drugostepeni sud (Apelacioni sud u Beogradu - prim. UNS) pogrešnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu. Naime, ukupni višak zaposlenih po osnovu tehnološkog viška nije 18 zaposlenih, već se njemu mora dodati i broj od 75 zaposlenih kojima je radni odnos prestao uz isplatu stimulativne otpremnine, jer su i oni predstavljali tehnološki višak, pa samim tim broj ukupno zaposlenih kojima je dat otkaz po osnovu tehnološkog viška je veći od 18 kako to utvrđuje drugostepeni sud, zbog čega je tuženi i bio dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih, a što nije učinio.

Kada se ima u vidu  broj zaposlenih kod tuženog i broj zaposlenih kojima je po osnovu tehnološkog viška otkazan ugovor o radu, jasno je da je tuženi ima obavezu da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa  članom 153 i 155 Zakona o radu. Tehnološki višak su predstavljala 93 zaposlena i to 75 zaposlenih kojim je otkazan ugovor o radu uz isplatu stimulativne otpremnine i 18 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu uz isplatu zakonske otpremnine, pa se ne može tvrditi da je samo 18 zaposlenih tehnološki višak i da se prema njima određuje da li je bilo potrebno doneti Program rešavanja viška zaposlenih ili nije.

(Iz presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 384/2017 od 24. 5. 2017. godine) 

Povod za tužbu je da su AA i BB „sa okrivljenima VV sa umišljajem i u uračunljivom stanju u ... ozbiljnim pretnjama da će napasti na život i telo ugrozili sigurnost oštećenog GG iz ..., koji obavlja poslove od javnog značaja u oblasti ... „DD“, koje su kod oštećenog izazvale osećaj straha, uznemirenosti i nesigurnosti, te je tako:

- okrivljeni BB dana 05.04.2013. godine, oko 21,00 časova, nakon razgovora sa oštećenim putem mobilnog telefona i pozivanja da se vide u kafani „...“ u ..., te večeri, te njegovog odbijanja i razgovora oko pisanja oštećenog JKP „ĐĐ“ na internet portalu „DD“ uputio reči pretnje: „ne bi trebalo da se igraš ovakvim stvarima“ a okrivljeni AA, dana 05.04.2013. godine, oko 21,23 časova, nakon pozivanja da se vide u kafani „...“ u ... i odbijanja oštećenog, povišenim tonom oštećenom uputio reči pretnje: „zašto ste to pisali, državi ste napravili problem, mene je EE pozvao da rešim problem“, a potom vičući izgovorio: „ne igraj se vatrom.““.

Presudom Osnovnog suda u Nišu 13 K br. 1154/14 od 21.10.2015. godine okrivljeni VV, AA i BB iz ..., oglašeni su krivim zbog po jednog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje su im izrečene uslovne osude tako što su svakom ponaosob utvrđene kazne zatvora u trajanju od po šest meseci i istovremeno određeno da se one neće izvršti ako okrivljeni u roku od dve godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrše novo krivično delo. Istom presudom okrivljeni su obavezani da svaki ponaosob plati sudski paušal u iznosima od po 4.000,00 dinara, a na ime naknade troškova krivičnog postupka oštećenom iznos od 95.625,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Oštećeni je radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 br. 63/16 od 22.02.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih, a prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda i Višeg suda u Nišu na osnovu člana 482. i 483. ZKP, Republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi sa članom 489. stav 2. ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev, te da donese presudu kojom će osloboditi od optužbe okrivljene AA i BB za predmetno krivično delo. Presudom Vrhovnog kasacionog suda od 20.4.2016. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti, a optuženi je oslobođen optužbi.

Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda:

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona na štetu okrivljenih jer dela za koja su okrivljeni optuženi i pravnosnažno osuđeni, ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ, nisu krivična dela.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika čini lice koje ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, dok je stavom 3. istog člana propisano da će se učinilac krivičnog dela iz stava 1. kazniti zatvorom ako delo učini, pored ostalih, i prema licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja.

Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela (stav 1) sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost tog lica, što znači da se radi o kvalifikovanoj pretnji, tj. onoj kojom se stavlja u izgled tačno određeno zlo: da će se napasti na telo ili život pasivnog subjekta ili njemu bliskog lica. Pretnja objektivno mora biti ozbiljna i konkretna, dok se posledica ocenjuje subjektivno i moguća je situacija da je upućena pretnja doživljena od strane oštećenog kao ugrožavanje sigurnosti, iako to nije ostvareno i objektivno, ali i situacija da nesumnjivo ozbiljna i konkretna pretnja nije doživljena kao ugrožena sigurnost.

Iz spisa predmeta, izreke prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni BB oglašen krivim zbog predmetnog krivičnog dela jer je oštećenom uputio reči pretnje: „ne bi trebalo da se igraš takvim stvarima“ dok je okrivljeni AA oštećenom uputio reči pretnje: „zašto ste to pisali, državi ste napravili problem, mene je EE pozvao da rešim problem“, i „ne igraj se vatrom“.

Po oceni Vrhovnog kasacioniog suda iz činjeničnog opisa radnji izvršenja okrivljenih BB i AA, datih u izreci prvostepene presude, ne proizlazi da su okrivljeni oštećenom uputili ozbiljne i konkretne pretnje da će napasti na njegov život i telo odnosno ozbiljno mu naneti štetu, pa s`toga ni reči okrivljenog BB: “ne bi trebalo da se igraš ovakvim stvarima“ kao ni reči AA: „zašto ste to pisali, državi ste napravili problem, mene je EE pozvao da rešim problem“ i „ne igraj se vatrom“, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nemaju karakter pretnji koje bi kod oštećenog mogle stvoriti osećaj ugroženosti.

(Iz obrazloženja Presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 691/2017, od 11.7.2017.)

Povod za tužbu je da je M.I. „sa okrivljenima D.S. i M.J. sa umišljajem i u uračunljivom stanju u Nišu ozbiljnim pretnjama da će napasti na život i telo ugrozio sigurnost oštećenog P.B. iz N, koji obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja – novinara i glavnog i odgovornog urednika internet portala „...“, koje su kod oštećenog izazvale osećaj straha, uznemirenosti i nesigurnosti, te je tako okrivljeni I.M. dana 04.04.2013. godine u 09,19 časova, tokom telefonskog razgovora oko rada JKP „T.“ oštećenom uputio reči pretnje: „da ste takvu stvar objavili u Americi, da li biste živi dočekali jutro?“, na šta je oštećeni upitao da li to treba da shvati kao pretnju, a okrivljeni mu je rekao: “da vi kažete da ja lažem, a ja da vas milujem ili mazim, to neće moći“, nakon čega je prekinuo vezu“.

Presudom Osnovnog suda u Nišu 13 K br. 1154/14 od 21.10.2015. godine okrivljeni M.I., D.S. i M.J. iz N., oglašeni su krivim zbog po jednog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje su im izrečene uslovne osude tako što su svakom ponaosob utvrđene kazne zatvora u trajanju od po šest meseci i istovremeno određeno da se one neće izvršti ako okrivljeni u roku od dve godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrše novo krivično delo. Istom presudom okrivljeni su obavezani da svaki ponaosob plati sudski paušal u iznosima od po 4.000,00 dinara, a na ime naknade troškova krivičnog postupka oštećenom iznos od 95.625,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Oštećeni je radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Nišu Kž1 br. 63/16 od 22.02.2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih, a prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda i Višeg suda u Nišu zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.I. adv. N.S., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 439. tačka 1. ZKP, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači obe nižestepene presude, tako što će okrivljenog M.I. na osnovu odredbe člana 423. tačka 1) ZKP, osloboditi od optužbe.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda od 20.4.2016. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti, a optuženi je oslobođen optužbi.

Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda:

Osnovano branilac okrivljenog M.I. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona na štetu okrivljenog a po pitanju da li je delo za koje je okrivljeni optužen i označenim pravnosnažnim presudama oglašen krivim (iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ) krivično delo po zakonu.

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika čini lice koje ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, dok je stavom 3. istog člana propisano da će se učinilac krivičnog dela iz stava 1. kazniti zatvorom ako delo učini, pored ostalih, i prema licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja.

Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela (stav 1) sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost tog lica, što znači da se radi o kvalifikovanoj pretnji, tj. onoj kojom se stavlja u izgled tačno određeno zlo: da će se napasti na telo ili život pasivnog subjekta ili njemu bliskog lica. Pretnja mora biti ozbiljna i konkretna, dok se posledica određuje subjektivno i nije potrebno da je sigurnost i objektivno bila ugrožena.

Prema izreci prvostepene presude okrivljeni M.I. je oglašen krivim zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ jer je oštećenom uputio reči pretnje: „da ste takvu stvar objavili u Americi, da li biste živi dočekali jutro?“, kao i „da vi kažete da ja lažem, a ja da vas milujem ili mazim, to neće moći“, nakon čega je prekinuo vezu“.

Po oceni Vrhovnog kasacioniog suda iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog M.I. date u izreci prvostepene presude ne proizlazi da je okrivljeni oštećenom uputio ozbiljnu i konkretnu pretnju da će napasti na život i telo odnosno ozbiljno mu nauditi, pa stoga ni reči: “da ste takvu stvar objavili u Americi, da li bi ste živi dočekali jutro?“, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda kod oštećenog nisu mogle stvoriti osećaj ugroženosti.

(Iz obrazloženja Presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 433/2016, od 20.4.2016.)

Povod za tužbu je da su „u periodu od 28.08.2012. godine do kraja septembra meseca 2012. godine, u Nišu, Beogradu i Kragujevcu, u stanju uračunljivosti, svesni svojih dela i da su ona zabranjena, pri čemu su hteli njihovo izvršenje, na internet sajtu www.p... .com u okviru foruma pod nazivom „B.M., lik i delo“ u delu „D.“, ugrozili sigurnost oštećenog B.M. kao lica koje obavlja posao od značaja iz oblasti javnog informisanja u vezi sa poslom koji radi povodom filma „P. P.“ koji se bavi stradanjem francuskog navijača B.T. i sudskog postupka povodom istog, pretnjama da će napasti život i telo oštećenog, na taj način što je okrivljeni R.D. pod korisničkim imenom „S.“ dana 28.08.2012. godine u 17,42 časova postavio preteću poruku „Ljudi se potuku! Treba mu j. sortu balavu i smrdljivu! (znam, znam, ganglije …)“, okrivljeni M.N. pod korisničkim imenom „D.“ dana 30.08.2012. godine u 19,28 časova postavio preteću poruku „Kakav šljam. Dobijem poriv da mu se šipkama objasne neke stvari po rošavom licu. Strašno. Sadista“ i okrivljeni N.P. pod korisničkim imenom „N.“ dana 29.08.2012. godine u 16,45 časova postavio preteću poruku „Takođe, voleo bih da ovom otvaraču očiju neko zatvori jedno ili oba oka na cirka nekoliko dana“, a koje poruke su kod oštećenog izazvale osećanje ugroženosti i straha za život.“

Presudom Višeg suda u Beogradu KPo3 br.37/14 od 24.03.2015. godine, okrivljeni R.D., N.P. i M.N. oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koja dela su im primenom odredaba članova 64, 65. i 66. KZ izrečene uslovne osude, tako što su okrivljenima utvrđene kazne zatvora u trajanju od po jedne godine i istovremeno određeno da se utvrđene kazne zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 3 godine po pravnosnažnosti presude ne izvrše novo krivično delo.

Istom presudom, na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, oštećeni B.M. upućen je na parnicu radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva, a na osnovu člana 264. ZKP, okrivljeni R.D., N.P. i M.N. obavezani su da na ime troškova krivičnog postupka – sudskog paušala plate iznose od po 10.000,00 dinara svaki, u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te na plaćanje troškova oštećenog na ime angažovanja punomoćnika po advokatskoj tarifi, o čemu će sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1Po3 br.14/15 od 09.09.2015. godine, uvažavanjem žalbi branioca okrivljenih R.D. i N.P, advokata O.R. i branioca okrivljenog M.N, advokata D.L, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu KPo3 br.37/14 od 24.03.2015. godine u pogledu odluke o pravnoj kvalifikaciji i krivičnim sankcijama, tako što je Apelacioni sud u Beogradu radnje okrivljenih R.D, N.P. i M.N. opisane u izreci prvostepene presude, zbog kojih su oglašeni krivim, pravno kvalifikovao kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, za koje delo je okrivljenima izrekao uslovne osude, tako što je okrivljenima R.D. i N.P. utvrdio kazne zatvora u trajanju od po 6 meseci, a okrivljenom M.N. kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca, nakon čega je odredio da se utvrđene kazne zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrše novo krivično delo, dok su u preostalom delu žalbe branioca okrivljenih odbijene kao neosnovane i u nepreinačenom delu prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih R.D., N.P. i M.N. – advokat O.R., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, i to konkretno zbog povreda odredaba člana 25. i 138. stav 1. KZ i povrede člana 395. ZKP, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da je podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljene osloboditi od optužbe.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda od 20.1.2016. godine usvojen je zahtev za zaštitu zakonitosti, a optuženi su oslobođeni optužbi.

Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda:

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ističe da je pravnosnažnom presudom u pogledu krivičnog dela koji je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, odnosno da je pogrešno primenjena odredba člana 138. stav 1. KZ, to jest da radnje okrivljenih nisu krivično delo u pitanju.

Ovo stoga što u opisu radnji izvršenja krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude (kao i u optužnom aktu) nedostaje bitan element krivičnog dela iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika – pretnja okrivljenih da će napasti na život i telo oštećenog ili njemu bliskog lica.

Odredbom člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da krivično delo ugrožavanja sigurnosti čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Pri tome, mora se raditi o ozbiljnoj pretnji, jer je ona krivično-pravno relevantna samo kada je ozbiljna i mora se odnositi na napad na život ili telo oštećenog lica.

Pored toga, pretnja kao izjava (verbalna pretnja) kojom se najavljuje napad na život ili telo oštećenog lica mora biti jasna i nedvosmislena u smislu da će izvršilac dela zaista i napasti na život ili telo oštećenog lica, bez obzira da li on to i namerava učiniti.

U konkretnom slučaju, u izreci pravnosnažne presude utvrđeno je da su okrivljeni na internet sajtu www.p... .com u okviru foruma „B.M., lik i delo“ u delu „D.“, napisali sledeće: okrivljeni R.D. „Ljudi se potuku! Treba mu j. sortu balavu i smrdljivu!“, okrivljeni M.N. „Kakav šljam. Dobijem poriv da mu se šipkama objasne neke stvari po rošavom licu. Strašno. Sadista.“, a okrivljeni N.P. „Takođe, voleo bi da ovom otvaraču očiju neko zatvori jedno ili oba oka na cirka nekoliko dana“.

Dakle, izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je šta okrivljeni R.D. misli da bi oštećenom trebalo učiniti, kakav poriv okrivljeni M.N. ima u odnosu na oštećenog i šta bi okrivljeni N.P. voleo da neko učini oštećenom, u smislu ugrožavanja njegovog telesnog integriteta, no ne sadrži jasnu i nedvosmislenu pretnju da će upravo ova lica (okrivljeni) napasti na život i telo oštećenog, a što je bitno obeležje krivičnog dela iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika.

Pretnja kojom okrivljeni najavljuju i stavljaju u izgled oštećenom da će ga napasti ili ugroziti njegov život ili telo nije sadržana u izreci pravnosnažne presude, već izreka presude sadrži samo želje okrivljenih da se oštećenom desi neko zlo u smislu ugrožavanja njegovog telesnog integriteta, ali ne i izjavu da će okrivljeni oštećenom takvo zlo i naneti.

Kako, dakle, u izreci pravnosnažne presude (i u optužnom aktu) nedostaje bitan element krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, a to je konkretna pretnja okrivljenih da će napasti na život i telo oštećenog, to je po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju na delo koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, i to odredba člana 138. stav 1. KZ, a na koji način je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP u vezi sa članom 25. i 138. stav 1. KZ, budući da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu za koje su okrivljeni optuženi i pravnosnažnom presudom osuđeni.

(Iz obrazloženja Presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 1203/2015, od 20.1.2016.)

Povod za tužbu Đ. B. je tekst pod naslovom „Oduzeta četiri preduzeća i 660 hektara zemljišta“ koji je 28.9.2010. godine objavljen u dnevnom listu „Blic“, a tužilac je od tuženog urednika i novinara na ime nematerijalne štete potraživao novčani iznos od čak 20.000.000 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu od 25.09.2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev Đ. B., te su tuženi Simonović i Cvijić bili dužni da tužiocu solidarno isplate iznos od 100.000 dinara na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti (povrede pretpostavke nevinosti, čl. 37. tadašnjeg Zakona o javnom informisanju). Sud je glavnom uredniku lista „Blic“ naložio da presudu objavi bez komentara, pod pretnjom novčanog kažnjavanja. Takođe, prvostepenom presudom tuženi Simonović i Cvijić su bili u obavezi da tužiocu nadoknade i sudske troškove u visini od 135.900 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu od 23.10.2013. godine preinačena je presuda prvostepenog suda, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev Đ. B. kojim su tuženi Simonović i Cvijić bili u obavezi da tužiocu solidarno isplate iznos od 100.000 dinara na ime nematerijalne štete, kao i zahtev da tuženi glavni urednik lista „Blic“ objavi sudsku presudu. Takođe, presudom Apelacionog suda, tuženi Simonović i Cvijić su oslobođeni obaveze plaćanja troškova postupka, dok je tužilac Đ. B. obavezan da tuženima nadokandi troškove postupka u visini od 585.937 dinara.

Tužilac Đ. B, nezadovoljan pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu, izjavio je reviziju Vrhovnom sudu Srbije, a zbog bitne povrede odreaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda od 24.4.2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca.

Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda:

„Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u javnom glasilu – dnevnom listu „Blic“ objavljen je tekst koji sadrži informacije da je rešenjem Višeg suda u Beogradu privremeno zaplenjena imovina koja vredi više miliona evra, a između ostalog određena imovina oduzeta je i od tužioca Đ. B, koji je protiv ovog rešenja izjavio žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

Rešenje Višeg suda u Beogradu o privremenom oduzimanju imovine dostavljeno je Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom Ministarstva pravde. Ova informacija objavljena je verodostojno i potpuno i u javnom glasilu, tužilac nije označen niti učiniocem kakvog kažnjivog dela, niti je oglašen krivim ili odgovornim pre pravosnažnosti odluke suda ili drugog nadležnog organa, čime bi bila povređena pretpostavka nevinosti propisana čl. 37. Zakona o javnom informisanju.

Takođe, za ovu informaciju nije bio potreban pristanak tužioca u smislu čl. 45. tačka 2. Zakona o javnom informisanju, jer je reč o događaju koji je od interesa za javnost, a nadnaslov, naslov i podnaslov nemaju senzacionalistički karakter. Zato tužilac nema pravo na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda i pravo na objavljivanje presude o dosuđenoj šteti u javnom glasilu na osnovu člana 79. i 80. Zakona o javnom informisanju“.

(Iz obrazloženja Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 185/2014, od 24.4.2014.)