Škoro je u intervjuu agenciji Beta kazao da je već deset godina suštinski zatvoren sa svih strana bez prava da piše, objavljuje i govori ono što misli.

„Pre deset godina, 27.aprila 2014, otišao sam, sasvim slučajno, u Jutarnji program RTS-a kako bih prelistavao štampu i komentarisao aktuelne teme, jer je predviđeni gost otkazao. Bio sam šef deska Večernjih novosti. Posle te emisije i onoga što sam tada rekao, postao sam slučaj ili persona non grata i to se zadržalo do današnjih dana“, kazao je Škoro.

On se priseća da je tada na RTS-u rekao da Vlada Aleksandra Vučića ne može da odgovori izazovima jer je sročena po sistemu „od svakog poneko, za svakog ponešto“.

„Evo primer ministra (srđana) Verbića, kad pitate nekog za njega niko nije čuo niti zna za njega. Možda je on genije, ali Srbija živi u takvom prosvetnom mraku da je nama potreban ne jedan Dositej Obradović, već nekoliko. Ovaj čovek to svakako nije. Imate primer i Lazara Krstića, ministra finansija. Da se Dragomir Karić nije neumereno hvalio, mi ne bismo znali da je on kadar BK Univerziteta, a nama je predstavljen kao genijalni stručnjak s Jejla. Vlada očigledno nije mogla ni bez Velimira Ilića koji se toliko puta dokazao svojim kreativnim sposobnostima. Stvorili smo društvo gde se za svaku sitnicu ide kod budućeg premijera, koji je, nije tajna, najmoćniji čovek u državi i ako imate problem s ličnom kartom ili pasošem traži se veza do Vučića i to je skroz pogrešno“, navodi Škoro šta je pre deset godina rekao na RTS-u.

Najčudnije je da je Vučić ubrzo posmenjivao baš te ministre, ali da mu te reči nikada očigledno nije oprostio, o čemu svedoči saopštenje SNS upućeno javnosti tog istog jutra o ljudima koji gostujući na RTS vode prljavu kampanju protiv premijera i vlade, naveo je Škoro.

On ističe da odavno nije urednik, ni novinar, da je predugo nezaposlen, bez ikakve perspektive ili najave da će se nešto u dogledno vreme promeniti.

Upitan da li je očekivao da će posledice „slučajne“ kritike vlasti trpeti čitavu deceniju, Škoro je kazao da bi mu bilo lakše da je robija na koju je „osuđen bez suda“ bila makar vremenski ograničena.

„Ovako ni sam ne znam koliko ću još moći da izdržim“, rekao je.

Naveo je da bi voleo da sazna šta je zapravo njegov stvarni greh.

„Ne znam šta sam tačno i kome skrivio da bih prolazio sve ovo što prolazim već deceniju. Ako je razlog činjenica što sam prvi, već tada, ukazao u kom pravcu će ići režim Aleksandra Vučića, valjda to zaslužuje nagradu i pohvalu. I danas, kao i pre deset godina kada sam na to upozorio, jedan čovek se za sve pita i odlučuje o našim sudbinama kao da nismo živa bića, postavlja ljude od portira do predsednika vlade i svi su mu bespogovorno odani“, kazao je Škoro.

On smatra da Vučić svakodnevno diktira „zapovesti“ na štetu naroda i države.

„I ogromna većina naroda se opredelila na ćutanje kao oblik preživljavanja pod vlašću SNS-a. Ćuti jer uvek može gore. Vuk Karadžić je otrgao od zaborava jednu rečenicu nastalu u vremenu najvećih turskih zuluma u Srbiji, a koja se i danas može primeniti na stanje duha ovog naroda, a glasi: Mrtva se glava po sokaku valja, pa se i goremu nada“, rekao je Škoro.

Naveo je da je posle četiri godina suđenja zbog otkaza u Večernjim novostima doneta presuda u njegovu korist.

„Četiri godine trajao je proces gde sam dobio pravosnažnu presudu na sudu pod kontrolom vlasti, da su ‘Novosti’ sve što su činile na čelu s Ratkom Dmitrovićem, to uradile na nezakoniti način. Mala, ali nedovoljna satisfakcija“, kazao je.

Škoro ističe da je u međuvremenu objavio dve knjige „Vučić i cenzura“ i „Pobuna“.

„Nijedna nije mogla da se prodaje regularno u knjižarama, iako zvanične zabrane nije bilo“, kazao je.

Na pitanje koji su bili razlozi da se upusti u političke vode, Škoro je rekao da je hteo da borbom, znanjem i upornošću, pomogne da se zlo koje je snašlo Srbiju, zauvek ukine.

„Suviše kasno sam švatio da u našim opozicionim redovima vladaju pravila koje do savršenstva sprovodi vlast. Da su opoziciji milije njihove Kebare i Pilje, nestručni, sa sumnjivim diplomama, nego ljudi sa stavom i iskustvom koji svoje znanje i školske diplome nisu kupili na pijaci“, smatra on.

Dodao je da nije bilo akcije protiv vlasti u kojoj nije dao doprinos bilo kao šetač ili govornik na protestima.

„Kao što me je vlast sankcionisala, učinio je to i najveći broj onih koji se predstavljaju kao opozicija jer imaju ozbiljan problem s ljudima koje ne mogu da kontrolišu i koji im neće aplaudirati za svaku glupost koju sprovedu“, ističe Škoro.

Na pitanje da li je kada je ostao bez posla, pokušao ili razmišljao da promeni profesiju, Škoro je rekao da je hteo da bude šofer ili noćni portir.

„Ali ni tu nije bilo mesta, jer se navodno ljudi plaše da me angažuju s obzirom da sam javnosti poznat kao žestok kritičar vlasti, ali i onih delova opozicije koji se po svojim postupcima ne razlikuju mnogo od SNS-a“, kazao je.

„U stalnim preispitivanjima koja su neminovna kad si non stop na udaru gorih od sebe, čovek ne može a da se ne zapita šta mu je sve ovo trebalo“, rekao je on.

„Da sam kojim slučajem dilovao drogu ili pljačkao banke, do sad bih odležao svoje i u ovom ambijentu još bio i ugledan član društva i naravno primao redovno platu u nekom javnom preduzeću. Ovako kad si nigde, kad su tvoja znanja i talenat nepotrebni, kako se ljudi plaše onoga što pričaš, čovek poput mene se stalno pita kako sam sebi mogao da dozvolim da se nađem u ovakvoj potpuno bezizlaznoj situaciji“, navodi novinar.

Ocenjujući stanje u medijima, Škoro je kazao da je u vreme kad je počinjao, u novinarstvu glavni uslov bio da budeš pismen.

„Danas je to najveća mana. Pismenost i znanje su jednostvano proterani iz medija i nikome to ne smeta. Naprotiv. Uvereni su i ubeđeni da baš tako treba. Nepismeni urednici favorizuju nepismene novinare, a nepismeni vlasnici ih za iskazano neznanje, čitaj slugerisanje, adekvatno nagrađuju“, smatra on.

Prema njegovim rečima, istinsko novinarstvo u Srbiji postoji samo još u tragovima.

„Laž je u potpunosti porazila istinu, činjenice i dokazi su izgubili bitku i niko ih više ne tretira ozbiljno. Previše činjenica zamara biračko telo. Važnije je postalo kako se razvela Dragana Mirković od toga da li običan čovek ima šta da jede. Vučić je odavno postao urednik svih medija i oni koji su to dozvolili snose podjednaku odgovornost kao i onaj koji ih uređuje“, naglasio je.

Komentarišući stanje u državi, Škoro je kazao da se „dozvolilo bezvrednim ljudima da u potpunosti obezvrede život, ponižavajući i proganjajući svakog ko se usudi da drugačije misli“.

„Legalizovali su laž, nekulturu i nasilje, i to su im postala programska načela preko kojih upravljaju svima nama. Neko ko nas posmatra sa strane mogao bi da pomisli kako su podaništvo i ropska poslušnost glavne karakteristike naroda koji živi na ovim prostorima“, ocenio je.

„Nisu nam dovoljne najave kako ćemo postati nuklearna deponija Evrope, jedina država gde će se na plodnom tlu kopati litijum koji će to trajno uništiti, korupcija koja je pojela sve pore društva“, kazao je.

„Pljačka i opšta otimačina su postale jedine privredne grane koje nesmetano funkcionišu. Šizofreno ponašanje vlasti i čudno opozicije, stvorilo je sliku da je u Srbiji otvoreno interno takmičenje ko će biti veći izdajnik kako bi se zadovoljili interesi stranaca koji su potpuno suprotni od onoga šta ljudi misle i hoće“, rekao je Škoro i naveo da deset godina „robije bez suda“ nije ništa spram onoga što nam tek sledi.

Više članova Komisije ocenilo je da je tekst objavljen posle "brutalne policijske akcije" u kojoj su dvoje mladih ljudi maltretirano, demoliran je stan i u trenutku kada je mladić koji je bio žrtva napada štrajkovao glađu.

Članica Komisije za žalbu Milena Vasić podnela je žalbu protiv Kurira, koji je u tri teksta prenosio detalje koji se odnose na "surovo ubistvo u zatvoru Padinska skela".

U žalbi se navodi da je Kurir prenosio niz uznemirjućih detalja torture koje je žrtva trpela, pri čemu je žrtva označena punim imenom i prezimenom i objavljena je fotografije sa Fejsbuka, rečeno je na sednici, na kojoj je pročitan i odgovor Kurira.

Članica Komisije Tamara Skrozza istakla je da su upravo takvi tekstovi razlozi zašto postoji Kodeks novinara.

Komisija je odlučila da je prekršeno pravo na privatnost, objavljivanje uznemirujućih sadržaja i obaveza poštovanja prava žrtve.

Udruženje Prijatelji dece Srbije podnelo je žalbu protiv nekoliko medija i portala - Informer/Informer.rs, Kurir/Kurir.rs, Alo/Alo.rs, Blic/Blic.rs, Republika.rs, Telegraf.rs, K1 info, zbog izveštavanja u slučaju smrti dvogodišnje devojčice Danke Ilić.

Generalna sekretarka Saveta za štampu Gordana Novaković rekla je da su stigli odgovore tri redakcije - Alo, Telegraf.rs i Kurir, smatrajući da su žalbe neosnovane i odbacujući sekundarnu viktimizaciju žrtve.

Članica Komisije Jelka Jovanović rekla je da su u ovom slučaju mediji uglavnom, čak i oni ozbiljni, prekršili Kodeks i sve običaje dobrog izveštavanja, čemu je donekle kumovalo i to što su bili nedostupni zvanični izvori.

Komisija za žalbe utvrdila je da su svi mediji prekršili Kodeks novinara u tački koja se odnosi na obavezu pažnje.

Apelacioni sud u Beogradu smanjio za godinu dana kaznu zatvora bivšem predsedniku opštine Grocka Dragoljubu Simonoviću i pravosnažno ga osudio na četiri godina jer je podstrekivao druge okrivljene da zapale imovinu novinara portala "Žig info" Milana Jovanovića.

Simonoviću je izrečena i novčana kazna od 100.000 dinara, a drugostepeni sud je smanjio i ostalim okrivljenima kazne.

Trećeoptuženom Vladimiru Novakoviću je takođe kazna smanjena za godinu dana te je osuđen na kaznu zatvora od dve i po godine.

Aleksandar Marinković koji se nalazi u bekstvu je kao direktni izvršilac osuđen na kaznu zatvora od četiri godine, za šest meseci manje od prvostepene presude, i novčanu kaznu od 100.000 dinara.

Odluka Apelacionog suda

Apelacioni sud smatra da se osnovano žalbama branilaca okrivljenih pobijaju navodi prvostepene presude da je prilikom požara nastupila šteta velikih razmera, kao i da je taj sud povredio zakon kada je okrivljene osudio za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti.

Veštačenje je utvrdilo da je tom prilikom nastala materijalna šteta veća od četiri miliona dinara.

Prema pravnom shvatanju, šteta velikih razmera, u slučaju teškog dela protiv opšte sigurnosti, postoji kada vrednost prelazi iznos od šest miliona dinara, a što nije ovaj slučaj.

Imajući u vidu navedeno – sud je preinačio presudu u pogledu pravne kvalifikacije i radnje kvalifikovao kao krivično delo izazivanje opšte opasnosti u odnosu na Simonovića i Mihailovića podstrekavanjem.

U odnosu na Novakovića pravna kvalifikacija ostala je neizmenjena.

Otežavajuće/olakšavajuće okolnosti Simonovića

Kada je reč o krivičnoj sankciji, prvostepeni sud je po nalaženju Apelacionog, pravilno utvrdio od olakšavajućih okolnosti na strani Simonovića ocenio da je neosuđivan, lične i porodične prilike, da se radi o porodičnom čoveku.

Od otežavajućih okolnosti je ocenio da je kao podstrekač, saučesnik u izvršenju krivičnog dela ostvario visok intenzitet ugroženosti zaštićenog dobra, da je krivično delo izvršio iz niskih pobuda.

Navodi se da je kao predsednik opštine Grocka, ne samo dužan da trpi kritike na račun vršenja svoje funkcije, već i da pokaže visok stepen tolerancije na njih, a odlučio da, koristeći svoj položaj i uticaj, preduzme nedozvoljene radnje – sve u cilju opomene Jovanovića da prestane da se bavi istraživanjem njegovog rada na poziciji predsednika opštine.

Otežavajuće/olakšavajuće okolnosti Mihailovića

U odnosu na Mihailovića prvostepeni sud je ocenio da je reč o porodičnom čoveku, da je priznanjem doprineo utvrđivanju činjeničnog stanja.

Što se otežavajućih okolnosti tiče, sud je uzeo u obzir da je ostvario visok intenzitet ugroženosti zaštićenog dobra, da je krivično delo učinio iz niskih pobuda i da je zahtev Simonovića prihvatio iz koristoljublja, da bi time obezbedio bolji status svoje supruge.

Otežavajuće/olakšavajuće okolnosti Novakovića

Sud je od olakšavajućih okolnosti na strani Novakovića ocenio da je neosuđivan, da je priznanjem značajno doprineo utvrđivanju činjeničnog stanja i da se radi o porodičnom čoveku.

Od otežavajućih okolnosti Novakoviću, sud je utvrdio da je krivično delo učinio iz koristoljublja, da je svojim delom ostvario visok intenzitet ugroženosti zaštićenog dobra i da tokom postupka nije izrazio žaljenje i kajanje zbog izvršenog krivičnog dela.

Otežavajuće/olakšavajuće okolnosti Marinkovića

Na strani Marinkovića sud je od olakšavajućih okolnosti utvdio da je priznanjem doprineo utvrđivanju činjeničnog stanja.

Otežavajuće okolnosti su njegova višestruka osuđivanost, te to da je izvršenjem krivičnog dela ostvario visok intenzitet ugroženosti zaštićenog dobra, kao i da je krivično delo izvršio iz niskih pobuda.

Drugostepeni sud je ocenio da se osnovano žalbama branilaca okrivljenih osporava pravilnost odluke o visini kazne imajući u vidu da je Apelacioni sud prekvalifikovao sa težeg na blaže krivično delo, a što svakako, opravdava odmeravanje blaže kazne.

Takođe, Apelacioni sud smatra da prvostpeni sud nije dovoljno utvrdio da su Mihailović, Novaković i Marinković priznali izvršenje krivičnog dela, dok je u odnosu na Simonovića propustio da utvrdi njegovu starosnu dob, a u odnosu na Marinkovića nije cenio porodične prilike, što su sve okolnosti od značaja kod odmeravanja kazne, dok u odnosu na Novakovića propustio da kao olakšavajuću okolnost prihvati da je sposobnost okrivljenog da shvati značaj svog dela i da upravlja postupcima bila smanjena.

Požar u kući novinara

Naime, u noći između 11. i 12. decembra 2018. godine zapaljen je automobil Jovanoviceve supruge, a požar se tada proširio na garažu i deo kuće.

U požaru je pričinjena materijalna šteta, ali niko nije povređen. Simonović se tereti da je druge optužene podstrekavao da u znak opomene zapale imovinu Jovanovića.

U svojoj poodavno očajničkoj borbi da naplate publiku koja im se razmilela po mrežama i aplikacijama, mediji su se, hteli ili ne, transformisali u internetska preduzetništva. Ako ne budu razumeli svoje novo tržište, šansa da jednog dana stvore sebi pristojnu egzistenciju uprkos ekspanzivnoj i dinamičnoj konkurenciji u svetu društvenih mreža i nesputane komunikacije, postaće minimalna.

U malom eksperimentu, odabrali smo nekoliko najnovijih preporuka jedne ovakve kompanije poslovnim ljudima koji koriste njihove usluge, a koje bi očigledno medijima bile od koristi.

Za početak, hajde da spojimo neprekidno insistiranje eksperata za društvene mreže na povećanju sadržaja koji kreiraju sami korisnici. U slučaju medija, to su komentari, postovi na mrežama koji se odnose na medijski sadržaj ili ga prenose, ako imate sreće i poneki video ili grafike.

Na američkom tržištu, na navike i odluke (uključujući i potrošačke) 79 procenata korisnika mreža snažno utiče upravo sadržaj koji generišu korisnici. Ako u bilo koji pretraživač unesete, na našem jeziku, frazu „sadržaj koji generišu korisnici“, rezultat će biti poplava marketing gurua koji grozničavo objašnjavaju važnost i različite koristi od njega. Dobro je izdvojiti neke.

Korisnički generisan sadržaj

Prvo, medij na čijim se platformama vode razgovori i vide reakcije stvara utisak (tačan ili ne) da ima lojalne korisnike koji ga na taj način promovišu bolje nego što bi to učinila bilo kakva plaćena reklama. Ako se takvi korisnici, uz pomoć same redakcije, još i nekako organizuju, brendiraju ili stvore komunikativne prostore određene samo pripadnošću korisničkoj grupi, to predstavlja pravu fabriku lojalnih korisnika. Naravno, pod uslovom da medij servisira te korisnike sadržajima koji su im važni i potrebni.

Sadržaj koji generišu korisnici stvara auru poverenja oko vašeg medijskog proizvoda, a to je korisnicima veoma potrebno, kao i svima nama. Takav sadržaj može da se koristi i za promociju na drugim komunikacionim kanalima i platformama, što je prilagodljivost kakvu komercijalni marketing ima, ali sa niskom stopom uticaja na korisnike.

Cena ovakvog marketinga je veoma povoljna: pored ulaganja u osobu ili dve koje će se baviti, pored ostalih vrsta promocije, i ovakvim sadržajima, ovi dragoceni sadržaji ne koštaju baš ništa. U malim redakcijama, sami urednici i novinari obično posvete sat-dva dnevno labavo organizovanoj komunikaciji sa korisnicima i zauzvrat dobijaju pravo zlato.

Ako tretirate svoje korisnike pošteno i date im dostojanstven način da učestvuju u vašem poslu, ako ih uvek potpišete ispod nečeg zanimljivog što su stvorili, ako uvek zatražite od njih dozvolu da to koristite, ako ne izmišljate takve sadržaje i predstavljate ih kao autentične (što se u marketingu smatra normalnim i preporučljivim), bićete na dobrom putu da stvorite zajednicu iskrenih podržavalaca.

Prema anketama sprovedenim u nekoliko gradova Srbije, lokalni mediji uživaju mnogo veće poverenje od nacionalnih i bilo bi prirodno da na tom poverenju počnu da grade i komunikaciju sa svojim korisnicima. Evo jeftinog i prirodnog načina, koji je koristan za sve. Jer ako neko koga stanovnici malog mesta poznaju komunicira sa poverenjem i emocijama sa vašim medijem, bolju reklamu teško da ćete dobiti za novac.

Video ostaje šampion

Samo na Fejsbuku, dnevno se pregleda stotinu miliona sati video sadržaja, koje prosečno pogleda pet osoba, što je već pola milijarde korisnika. Ti video materijali privuku 135 procenata više autentičnog učešća korisnika od fotografija.

Drugim rečima, video nastavlja da bude vodeća vrsta sadržaja na društvenim mrežama, što ne bi trebalo da bude ni tajna, ni iznenađenje. Najbrže rastuća društvena mreža na svetu, TikTok, izgrađena je samo za video i teško je smisliti bolji podsticaj za medije da počnu da ga proizvode ili preuzimaju kada im je to dozvoljeno i kada podržava njihove medijske proizvode.

Novo je, međutim, da od svakih pet videa na tom istom Fejsbuku, još uvek dominantnoj mreži u Srbiji – jedan ide uživo, odnosno strimovan je u realnom vremenu. Redakcije sve češće najavljuju uključenja u zanimljivije delove svog posla, terenski rad, redakcijske sastanke, trenutke u kojima beleže uspehe i slično.

Ovo, naravno, nije za svakoga, ili svaku redakciju, ali je jasan pokazatelj da će video uživo sve više rasti. Više i ne postoji važnija društvena mreža na kojoj to ne možete da izvedete, a većina njih gura video uživo u vrh izbora svojim korisnicima, posebno geografski i na druge načine bliskim vašem mediju.

Tako gledaoci mogu da komentarišu u realnom vremenu, da osete pripadnost zajednici, vaša redakcija dobija ljudske obrise u očima korisnika mreža, a ako još neko odgovori na nekoliko pitanja korisnika za vreme samog strima, postigli ste mnogo u pogledu promocije, koju možete jednako da iskoristite za informisanje koliko i za druge svrhe (privlačenje pretplatnika i sl.).

Besmrtno pripovedanje

Marketinške firme se, od kada postoje, bave pripovedanjem kao moćnim oružjem za prodaju svega i svačega. Dok su reklame često prave male priče, sada se poslenici digitalnog marketinga posebno obučavaju da u formi priče komuniciraju sa mušterijama, ali i u ličnim kontaktima sa poslovnim saradnicima.

Zbog toga je tužno gledati kako pripovedanje polako nestaje iz medija, koji su na njemu od samog nastanka zasnivali svoje postojanje. To što čitanje iščezava kao veština, potreba i način učenja i zabave, ne znači da se pripovedati ne da i na druge načine, one prirođene digitalnom svetu.

Naravno da će marketing, čiji su ciljevi često sve osim plemeniti, insistirati na „strahu od propuštenog“ kao načinu da se sekvenciranim pripovedanjem korisnici zadrže na željenim platformama, ali ako pričamo priču o nečemu u javnom interesu, nema ništa loše u tome da je prikažemo što većem broju korisnika, FOMO ili ne.

Neobično popularne priče koje nestaju sa interneta u roku od 24 sata jesu jedno od oružja koje medijima jednostavno nisu od koristi, upravo suprotno, ali priče u nastavcima koje ostaju na mrežama i sajtovima to svakako jesu.

Priče angažuju korisnike na emotivnim nivoima koji sa njima ostaju kao uspomena koliko na sadržaj priče, toliko i na doživljaj, iskustvo. Veština pripovedanja se skupo plaća u marketinškim vodama i za to postoje jako dobri razlozi. Razlozi na kojima su mediji izgradili svoju egzistenciju, a koje ovih godina ubrzano zaboravljaju, na sopstvenu štetu.

Osluškivanje mreža

Analitički podaci o prometu na društvenim mrežama i veb sajtovima su kriptična, magijska umetnost u kojoj je površno znanje jednako štetno kao i u svetu teorija zavere, samo što u poslovne svrhe može da se izračuna i koliko to košta u novcu.

Potreba za tumačenjem zbunjujućih eksel tabela sa brojevima korisnika, njihovim načinom korišćenja platformi, vremenom zadržavanja na sadržajima i mnogo čega drugog, proizvela je mnoge programe i servise koji će to uraditi za vas, a ako ponudite nekom od čet-botova koji koriste veštačku inteligenciju da vam protumače podatke, bićete zapanjeni tačnošću i detaljnošću rezultata. Čat GPT će vam čak ponuditi i zaključke u pogledu toga šta biste mogli da preduzmete na osnovu podataka, ako unesete adekvatne parametre u program.

No, pojam „osluškivanja mreža“, ili „društvenog osluškivanja“ (social listening) zapravo pokriva uvid u to šta se priča o vašem mediju, medijskim proizvodima i članovima redakcije u digitalnom svetu.

Iako vam se nude plaćeni onlajn servisi koji će to raditi za vas, ništa nije jednostavnije od unošenja ključnih reči u pretraživač koji će vam, ako ga tako podesite (a jako je jednostavno), izbaciti zbirne rezultate sa linkovima onoliko puta na dan ili nedeljno koliko ste mu zadali da to radi. Sve to, naravno, potpuno besplatno.

Na ovaj način, prevazići ćete svoj algoritamski mehur i videti šta se o vama piše, razmenjuje i misli i tamo gde nemate naviku da zalazite. Naravno, niko živ nema vremena da surfuje za takvim sadržajima svakodnevno, pa sve to i štedi vreme. Posebno ako neko u redakciji dobije zadatak da potroši pola sata dnevno na čitanje rezultata i izdvajanje onoga što se čini važnim ili korisnim.

Autentična komunikacija sa korisnicima

Vojske osoba sa odštampanim odgovorima na svako moguće pitanje o, recimo, omiljenoj kompjuterskoj igrici, širom sveta sede i odgovaraju na pitanja fanova i mušterija. Zato što ne postoji ništa što može da zameni komunikaciju sa živom osobom. Ko ima vremena za to, pogotovo u maloj redakciji u kojoj svi rade po tri posla? Verovatno niko, ali samo ako niko nije ni švatio koliko je to važno.

U vreme kada nije bilo interneta, pisma čitalaca su bila najzastupljeniji i najživlji oblik komunikacije redakcije štampanog medija sa javnošću. Televizija nije imala apsolutno nikakvu formu za tako nešto, a svi su mogli sa zavišću da slušaju kako radio stanice uključuju slušaoce i živahno sa njima razgovaraju.

Ali u svakom informativnom mediju na svetu, ako vam se na vratima pojavi građanka ili građanin koji traže da ih se sasluša, aksiom, prva zapovest i ustav redakcije zahtevali su da neko sedne sa tom osobom, ma šta ona imala da ispriča. Zato što su i tada svi razumeli koliko je važan razgovor sa ljudima koji vas čitaju, slušaju ili gledaju.

Danas imamo razoružavajuće lak način da tako komuniciramo sa korisnicima. Ali ga ne koristimo. Nema vremena, ljudi, para niti svesti o značaju takve interakcije. To je velika greška. Zapravo je malo redakcijskih poslova koji su važniji od odnosa sa korisnicima.

Vremena ima, samo ga redakcija nije odvojila, komunikaciju nije organizovala i promovisala, nije razvila protokole za tako nešto, niti odredila ciljeve tih aktivnosti. A ništa od toga nije kvantna fizika, i ništa tu nije novo. Ali dobro, da ponovimo.

Neke od koristi od direktne komunikacije medija sa korisnicima su: povratne informacije o medijskoj produkciji, zadobijanje poverenja korisnika, izgradnja zajednice korisnika, izvor informacija za izveštavanje, demonstracija transparentnosti i odgovornosti za izveštavanje, mogućnost saradnje sa korisnicima.

Suprotan tabor

Iako marketing radi u interesu sticanja novca, a mediji u interesu građana, alati kojima se marketing koristi po pravilu su beskrajno bolji. To je zato što se u to ulaže toliko više novca nego u razumevanje odnosa medija sa javnošću i korisnicima da je to jednostavno neuporedivo.

Neki od tih alata, međutim, mogu da se koriste i u plemenite svrhe kredibilnog i profesionalnog informisanja građana i ne postoji nijedan razlog na svetu da ih mediji ne koriste, posebno ako ne zahtevaju velika ili nikakva ulaganja. Zato što je ponekad to što možemo da postignemo na taj način važnije od onoga čime se ponekad bavimo u svakodnevnom poslu.

Komunikacija sa korisnicima verovatno je danas korisnija od obrade nečijeg saopštenja ili kompiliranja izveštaja od više agencijskih vesti. Te zanatske veštine danas sasvim lepo može da obavi i veštačka inteligencija, uz minimum etičkih dilema. Ako vam je neprijatno da ih koristite i osećate da to unižava vrednost vašeg posla, setite se samo odijuma prema kompjuterima i onog jednog kolege u ćošku redakcije koji je i dalje udarao po mašini s gađenjem i prezirom odbijajući da tipka po tastaturi.

Tog kolege više nema, kao ni pisaćih mašina. Ako ne skočimo u digitalne vode i ne zaplivamo sa iskrenom namerom da u tome postanemo dobri, verovatno ni nas više neće biti uskoro. Strah od digitalnog okeana je razumljiv, ali ne i opravdan. Njihova upotreba je zabavnija, vrlo brzo čovek švati i da je mnogo korisnija, ako ih se koristi uz nešto prethodnog učenja i praćenja trendova u svetu i okolini.

Uostalom, pisaće mašine su bučne, satiru šume i ne mogu da stanu u džep.

(Ovaj tekst je sačinjen uz tehničku pomoć veštačke inteligencije)

Čini se da ona već napreduje i u našoj zemlji. Medijski sektor u Srbiji će takođe biti sve više izložen ovom tehnološkom razvoju, a da bi se što bolje pripremio dobro je imati jasniju sliku o situaciji u vezi sa upotrebom veštačke inteligencije u ovoj oblasti u inostranstvu, odnosno, koji su trendovi, planovi, brige, ali i mogućnosti, piše Kaleidoskop.

Pre nego što se upustimo u analizu potrebno je da definišemo šta je to veštačka inteligencija. Na osnovu ažurirane OECD definicije: “Sistem veštačke inteligencije je zasnovan na mašinama koji, za eksplicitne ili implicitne ciljeve, zaključuje, na osnovu ulaznih podataka koje prima, kako da generiše izlaze kao što su predviđanja, sadržaji, preporuke ili odluke koje mogu uticati na fizičko ili virtuelno okruženje. Različiti sistemi veštačke inteligencije razlikuju se po stepenu autonomije i prilagodljivosti nakon primene”. Jednostavnije rečeno, sistem prima i posmatra veliku količinu podataka (dokumenta, slike, video, brojevi..) tražeći u njima vezu i na osnovu toga pravi odluke ili predviđanja.

Novinarstvo već godinama trpi značajne posledice tehnoloških promena jer su prihodi medija u konstantnom padu i sami mediji se takmiče sa društvenim mrežama za publiku i oglašavanje. U situaciji gde se mediji bore da svoj sadržaj učine dovoljno privlačnim, relevantnim i važnim u moru informacija, ali i dezinformacija kojima je danas čovek izložen, prisutan je i problem niskog poverenja u same medijske sadržaje.

Konačno brzina kojom se tehnologija razvija isto otežava medijskoj industriji da se prilagodi kako bi mogla da prati te promene efikasno i uspešno (obuke, inovativna rešenja i finansiranje tih rešenja). Kada na to dodamo i sve brži razvoj i korišćenje veštačke inteligencije nije iznenađujuće da postoji strah da će ona dodatno otežati ovom sektoru opstanak (gubljenje poslova, gašenje medija, još brže širenje dezinformacija). Međutim, ovo takođe treba posmatrati kao priliku i mogućnost da se stvari unaprede i poboljšaju. I upravo je takav pristup prisutan na međunarodnom nivou.  

Uređenje primene veštačke inteligencije u medijskom sektoru, međunarodni trendovi

Veštačka inteligencija je izuzetno kompleksna i uređivanje te oblasti predstavlja izazov sam po sebi, a Zakon o Veštačkoj inteligenciji usvojen u Evropskom Parlamentu 13. marta ove godine (AI Act), iako često kritikovan i sigurno sa nedostacima, ipak predstavlja korak u dobrom pravcu. Međutim, šta on zapravo i koliko donosi medijskom sektoru?

Na panelu AlgoSoc-a i AI, Media & Democracy Lab-a diskutovalo se o tome da, s obzirom da sistemi VI u medijskoj sferi nisu označeni kao sistemi visokog rizika prema ovom Zakonu, oštrije mere neće se primenjivati na kreatore medijskih sistema veštačke inteligencije, ali će morati da se poštuju obaveze izrade tehničke dokumentacije i transparentnosti samih modela (a to uključuje i trening setove podataka, procese testiranja modela i rezultata). Zapravo će na medijima biti da izaberu odgovorne VI tehnologije.

Ovo daje određenu slobodu ali i veću odgovornost koja je na strani medijskih organizacija, jer će morati da budu dodatno obučene kako bi mogle da ispune ove uslove. To možda neće predstavljati toliki problem za veće medijske kuće za razliku od manjih medija koji već imaju dosta izazova pred sobom. Treba takođe biti dodatno oprezan oko regulisanja upotrebe VI od strane država. Iako bitan korak, briga se odnosi na donošenje nacionalnog zakonodavstva koje će imati potencijal da se zapravo koristi za kontrolu javnog diskursa i gušenje slobode izražavanja.

Zato je izuzetno važno da postoji ujedinjenost  i saradnja u medijskoj sferi da se ova oblast zaista uredi tako da pomaže medijima, a ne da predstavlja prepreku njihovom daljem razvoju. To takođe može da doprinese uvođenju novinarskih principa i standarda u okviru širih standarda odgovorne VI.

Stoga, ovde takođe treba dodati i korake koje je sama medijska industrija na međunarodnom nivou rešila da postavi donoseći Parisku povelju o veštačkoj inteligenciji i novinarstvu  gde se podvlači transparentna, pravična i odgovorna upotreba VI u uređivačkoj sredini koja drži do novinarske etike. Reporteri bez granica su je inicirali a napisala je komisija od 32 medijska eksperta na čelu sa dobitnicom Nobelove nagrade za mir Marijom Resom i objavljena je u novembru 2023. godine.

Fokus ovog dokumenta je pre svega na etici i ističe da upotreba VI mora da ispunjava osnovne vrednosti novinarske etike, da je uloga čoveka u ovim procesima izuzetno važna i centralna kada se govori o strategiji upotrebe veštačke inteligencije, te da ovi sistemi moraju da poštuju legislativu koja se odnosi na privatnost, intelektualnu svojinu i zaštitu podataka. Suština je da zapravo mediji ostaju i dalje odgovorni za sadržaj koji objavljuju, da moraju da jasno naznače koji je sadržaj autentičan a koji je “sintetičan” (izmenjen upotrebom VI), da personalizacija i sistemi preporuke treba da uključe što veću raznolikost informacija i njihov integritet, kao i da budu transparentni kako bi korisnici mogli da ih isključe ukoliko ne žele da im se informacije filtriraju.

Konačno postoje i smernice, na primer u Velikoj Britaniji, koje ukazuju na  šest principa za odgovornu novinarsku upotrebu Generativne VI, diverzitet informacija i inkluzivnost. Ovde je, dakle, akcenat na tome kako postavljate upite na primer ChatGPT-ju i tumačite odgovore. Neki od principa su da uvek imate na umu da postoje već ugrađene potencijalne predrasude kad je u pitanju raznolikost informacija u samoj generativnoj VI, da kad postavljate pitanja tražite raznoliku ekspertizu i poglede kako biste u vaše upite uneli diverzitet, da prijavite greške i pristrasne rezultate koje primetite i da uvek posmatrate dobijene rezultate sa novinarskom skepsom.

Trendovi dakle ukazuju na to da je trenutno najviše na samoj medijskoj industriji i organizacijama da  regulišu i prilagode primenu veštačke inteligencije, što vodi ka zaključku da je neophodno da se novinari adekvatno obuče i pripreme. U tom segmentu, Zakon o Veštačkoj inteligenciji takođe propisuje da i medijske organizacije kao pružaoci i profesionalni korisnici moraju da preduzmu mere kako bi obezbedili VI pismenost kod svojih zaposlenih uzimajući u obzir kontekst sektora u kojoj se ova tehnologija koristi.

Međunarodna upotreba Veštačke inteligencije u medijskoj sferi

A šta se zapravo dešava u praksi? Vrlo je važno napomenuti da je VI već u upotrebi i da su u toku istraživanja koja se fokusiraju na to kako se primenjuje veštačka inteligencija u radu medija i kakav uticaj ima na njihovo funkcionisanje. Istraživanje WAN-IFRA-e, objavljeno u maju 2023. godine, pokazalo je da oko polovine redakcija već koristi generativnu VI u svom radu.  Brojne organizacije uvode razne onlajn obuke koje imaju za cilj da pomognu novinarima da se dovoljno edukuju da  izveštavaju o veštačkoj inteligenciji ili kako da je koriste u svom radu. Podizanje VI pismenosti je neophodan korak kako bi izveštavanje bilo kvalitetnije, a upotreba adekvatna.

Prema poslednjem istraživanju Rojtersovog instituta, najvažnija primena VI tehnologije odnosi se na pozadinsku automatizaciju proizvodnje sadržaja poput transkripcije ili revizije pisanog materijala, zatim korišćenje sistema za preporuke i na kraju u komercijalne svrhe, a da im najveći rizik predstavlja upotreba VI kada je u pitanju kreiranje sadržaja. Mediji upotrebljavaju VI kada je u pitanju kreiranje raznih sažetaka, naslova, prevoda, kreiranje slika, pa i čitavih članaka, ali i upotreba VI asistenta, koji pomagažu novinarima da prave interesantnije, tačnije i relevantnije priče, kao i upotreba VI za identifikaciju dezinformacija. Kreiranje raznih audio proizvoda pomoću VI se takođe pokazalo plodonosno jer, na primer, Aftenposten (novine iz Norveške) su eksperimentisale sa kloniranim glasovima koji čitaju članke da bi privukli mlađu publiku. Holandski javni servis koristi video kreiran uz pomoć VI kako bi deca sa oštećenim sluhom mogla lakše da prate podkast.

Kada govorimo konkretnije o upotrebi ChatGPT-ja, Pol Bredšo, profesor data novinarstva iz Velike Britanije, ističe da on može da se koristi za pravljenje sažetaka, objašnjavanja raznih sistema (zdravstveni, obrazovni itd.), za prilagođavanje teksta različitim publikama i formatima, traganje za izvorima, napredne pretrage,  inspiraciju/ideje za istraživanje, programiranje. Postoje i drugi primeri generative VI koje koriste novinari poput kreiranje slika, pretvaranje teksta u video.  U svim ovim procesima treba stalno imati na umu da ova tehnologija nije savršena i da je treba proveravati.

Kada je u pitanju upotreba generativne veštačke inteligencije, još jedno istraživanje posmatra kako su se redakcije nosile sa upotrebom generativne VI do kraja 2023. godine, čiji ispitanici su većinom iz Severne Amerike a potom Evrope, i koje je podržao AP. U tom istraživanju su istaknute i one oblasti gde  VI nije efikasan, a to se odnosi na tačnost i kvalitet sadržaja kada je zapravo tekst pristrasan i potom je potrebno vreme da se ti nedostaci isprave. Takođe je istaknuto da bi, na primer, raspoređivanje sadržaja (content layout) ili analiza analitike vezane za korisnike trebalo da se prepusti negenerativnim sistemima VI.

Dalje, ono što smatraju da treba zabraniti je pisanje kompletnog novinarskog teksta uz pomoć veštačke inteligencije, pitanja za intervju  i imitiranje stilova drugih umetnika. Na kraju ono što su učesnici podvukli jeste da smernice za upotrebu koje su i dalje nedovoljno rasprostranjene u redakcijama treba da budu konkretnije i preciznije (šta je dozvoljeno, a šta nedozvoljeno koristiti) i da one pre treba da budu živi dokument nego set pravila.

Šta čeka medije u budućnosti?

Iz gore pomenutih istraživanja, brige medijskih radnika odnose se ne samo na nagli porast sadržaja koji će se proizvoditi uz pomoć veštačke inteligencije, već i na  njihovu distribuciju kroz SGE (Google-ov VI pretraživač) koji koristi generativnu VI da sažme veliku količinu informacija i predstavlja ih kao rezultat Google pretrage sa listom ka linkovanim sajtovima. Naime, ovde je bojazan da ovo nije više tradicionalna lista sa linkovanim sajtovima, te da će želja korisnika da ode na originalni sajt biti još manja.  

Očekuje se da će se nastaviti sa ograničavanjem pristupa medijskim sadržajima kompanijama koje razvijaju generativnu VI da bi se zaštitila intelektualna svojina medija. Takođe, veliki akcenat će biti na etičkoj primeni VI i na tome da bi, recimo, bilo preporučljivo da se napravi uređivački interfejs koji bi olakšao ljudski nadzor tako što bi pomogao novinarima da lakše proveravaju rezultate dobijene od veštačke inteligencije.

Može se, dakle, zaključiti da VI u novinarstvu donosi brojne neizvesnosti, ali svakako i mnoštvo mogućnosti da se sektor dalje razvija. Najvažnije je da medijska scena zajednički radi na adekvatnoj i etičkoj primeni veštačke inteligencije i da deljenjem znanja, iskustva i primera dobre prakse doprinese ubrzanom VI opismenjavanju.

Savet REM-a pozvao je pružaoce medijskih usluga da 3. maja u 8 časova i 41 minut, odnosno 4. maja u 22 časa i 32 minuta, zatamne ekrane, odnosno obustave radijski program u trajanju od jednog minuta, sa tekstom: „3. i 4. maj 2023. Pamtimo.“

Britkog jezika, oštrouman, jasan i zauvek odan antiratnoj ideji, Bojan Tončić pisao je bez zadrške i neumorno o ratnim zločinima i odgovornosti Miloševićevog režima i svih drugih nalogodavaca i ratnih huškača, uključujući i deo medija.

Dobitnik je novinarskih nagrada „Dušan Bogavac“ Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za novinarsku etiku i hrabrost (2004), nagrade „Nikola Burzan“, koju dodeljuje dnevnik Danas (2001) i nagrade Podgoričkog novinarskog foruma (2014). Autor knjiga „Krivo srastanje“ (zbirka komentara i kolumni) i „Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina“ i koautor televizijskog serijala o Beogradskom krugu.

Vreme i mesto komemoracije i sahrane naknadno ćemo saopštiti.

– Nadam se da će ova nagrada dugo trajati i da će se stvoriti uslovi da se kriterijumi za njenu dodelu stalno povećavaju. Ipak nama u novinarstvu je najveće priznanje i najveća nagrada kada uspemo da uradimo nešto dobro za našu zajednicu. Mislim da smo mi jednim delom uspeli u tome kada je reč o znamenitim Aleksinčanima. Nekako smo te ljude koji su nepravedno bili zaboravljeni uspeli da rehabilitujemo – kazala je ova novinarka. 

U obrazloženju žirija istaknut je poseban doprinos novinarke Jelene Jovanović kroz medijske sadržaje visoke publicističke vrednosti objavljivane u listu „Al novine”. U istom listu Jelena, tada Radovanović, bila je glavni istraživač i autor serijala 2019. godine pod nazivom „Znameniti Srbi iz Aleksinca”, koji je pretočen u istoimenu knjigu.

– Danas se o njima mnogo više zna i govori, stiče se utisak ne samo u okvirima naše zajednice nego mnogo šire. Nadam se i da će naši velikani konačno dobiti neka obeležja u svom gradu po kojima će Aleksinac biti prepoznatljiv u Srbiji, a zašto da ne i van nje. Rad u jednoj maloj redakciji, ne po kvalitetu, već po broju zaposlenih danas je veoma izazovan jer smo svedoci tabloidizacije medija, posrnuća novinarske etike i zloupotrebe novinarstva. Mi se trudimo da sačuvamo obraz profesije i, ma koliko to naivno zvučalo, sebe i dalje smatramo borcima za istinu – završila je svoje izlaganje dobitnica ovog priznanja. 

Zahvalnice za ostvarene rezultate u novinarstvu za 2023. godinu dodeljene su Jovani Stanković za objavljivanje medijskih sadržaja na specijalizovanim portalima o pozorišnim dešavanjima na Festivalu prvoizvedenih predstava PIP, Novinarskoj sekciji učenika Aleksinačke gimnazije Hermes press, za izveštavanje na sajtu-blogu i fejsbuk stranici o događajima sa PIP festivala, Mihajlu Iliću, fotografu amateru, za doprinos u izveštavanju sa lokalnih sportskih događaja i Dijani Borojević za negovanje kulture govora na radiju.

Zahvalnice za doprinos razvoju lokalnog novinarstva dodeljene su Olji Denić, nekadašnjem saradniku lista „Novine sokobanjske”, pi-aru Opštine Sokobanja, za doprinos jačanju lokalnih medija, Zoranu Stevanoviću, istoričaru iz Aleksinca, za medijsku promociju istorijskih lokalnih događaja i Milanu Jovanoviću za medijsko promovisanje lokalnog sporta.

Žiri koji je odlučivao o nagradama i priznanjima radio je u sastavu Ninoslav Miljković, dugogodišnji profesionalni novinar u nekoliko lokalnih, republičkih i saveznih glasila, Milan Vlajić, član Upravnog odbora UNS-a, dugogodišnji novinar u lokalnim medijima i dobitnik „Aleksinačkog pera 2022”, Vlasta N. Cenić, književnik i novinar dobitnik „Aleksinačkog pera 2022”. Nagrade i priznanja uručio je Nino Brajović, sekretar Udruženja novinara Srbije.

− Sajam medija u Aleksincu je prvi put pokazao brigu i pažnju prema mladim novinarima što je jedinstven primer u Srbiji u ovom trenutku. Praktično kroz rad sekcija budućih novinara pokazali smo kako se postupa, odnosno kako se pristupa promenama u savremenom novinarstvu danas, zatim da kroz razgovor sa mladima ukažemo na važnost slika koju oni daju u prikazivanju stvarnosti i očuvanju kulture sećanja na svoj kraj i na pripadanje zavičaju. U tom delu posebno skrećemo pažnju na značaj saradnje sa matičnom bibliotekom, odnosno digitalizacijom školskih časopisa čime bi se kulturna ostavština Aleksinca i čitavog tog dela Srbije sačuvala za neka buduća pokolenja – kazao je ovaj univerzitetski profesor i nekadašnji uspešni novinar.

On je bio pun hvale za organizatore i medije koji su pomogli u realizaciji jučerašnjeg skupa i ukazao je na značaj obrazovanja budućih generacija novinara koji će medijske poslove da rade u vremenu digitalizacije i veštačke intelegencije, što će biti veoma izazovno.

− Mislim da je Radio Aleksinac i da su aleksinački novinari pokazali i drugim kolegama u Srbiji kako treba brinuti o budućnosti, odnosno kako samo treba da vode računa o generacijama koje će ih zameniti, pogotovo u vremenu digitalizacije koja danas, hteli mi ili ne, praktično oblikuje naše živote − završio je Jevtović svoju ocenu o ovom događaju.

Ovogodišnji lokalni sajam medija je bio posvećen školskim časopisima i na njemu je svoje predstavnike imalo pet osnovnih škola sa područja opštine Aleksinac, kao i Aleksinačka gimnazija. Bili su predstavnici, nastavnici i učenici, iz Osnovnih škola „Desanka Maksimović” – Katun, „Sveti Sava” – Subotinac, „Stojan Živković Stole” – Trnjane, i dve gradske „Vožd Karađorđe” i „Ljupče Nikolić”.

Oni su predstavili svoje časopise i uopšte rad kada su u pitanju sadržaji koje oni objavljuju u pisanom, digitalnom, audio i video formatu. Naravno, za takav rad škole su dobijale različita priznanja, a nastavnica iz OŠ „Ljupče Nikolić” je upoznala skup da su oni dobili i značajne republičke nagrade. Iz škole u Subotincu su najavili izlazak jedne zanimljive brošure koja će biti interesanta i za širu javnost, jer će se u njoj naći i napis o nadimcima u selu, kao i intervju sa potomcima značajnih ličnosti iz tog mesta. Bogata i sadržajna produkciju stići će nam iz škole „Vožd Karađorđe”, a sa puno posvećenosti i jasnim namerama govorili su prosvetari iz škola u Trnjanu i Katunu.

Prezentaciju svoje stranice je imala Novinarska sekcija učenika Aleksinačke gimnazije „Hermes press”. Iz ove škole je najavljen i ponovni izlazak štampanog izdanja „Gimnazijalac”.

Moderator skupa Ninoslav Miljković ispred Kluba novinara i Udruženja „DARS” je izneo mišljenje da su školski časopisi ponos sredine i predložio zaključak da u narednom periodu ova izdanja budu vidljivija i za građane, da Klub pomogne u njihovoj promociji, da se po mogućnosti ukoriče dosadašnja izdanja i predaju na čuvanje Zavičajnom odeljenju Biblioteka. Da se oni od strane ove ustanove digitalizuju, a da se iznađu i druge mogućnosti da se unaprede i održe ovi školski časopisi, imajući u vidu njihov značaj. Miljković je predložio da se ovakvi skupovi inteziviraju i da jedan od rezultata bude i izdavanje u budćnosti i jednog školskog časopisa na nivou opštine.

Šta će sve od ovog biti ostvareno videće se, da li su pozitivne ocene bile samo trenutna iskra u ovoj oblasti, ili će predanim radom biti ostvareni neki od zaključaka jučerašnjeg skupa koji je od prisutnih i stručne javnosti ocenjen kao veoma pozitivan primer.

Istraživanjem je obuhvaćeno 125 ispitanika u periodu od 20. januara do 25. marta 2024. godine. Ciljna grupa bili su medijski poslenici. Podaci su prikupljani slanjem upitnika mejlom, telefonskim razgovorom, neposrednim razgovorom sa ispitanicima, dubinskim intervjuima.

Među ispitanicima je 52 posto  žena i 48 posto muškaraca. Između  30 i 50 godina ima 36 poto ispitanika, 28 posto ispitanika ima između 50 i 60 godina, 20 posto ima više od 60 a 16 posto manje od 30 godina. Srednjoškolsko obrazovanje ima 20 posto anketiranih, sa fakultetskom diplomom je 70 posto ispitanika, od toga je 28 posto njih diplomiralo je novinarstvo, dok ostali imaju još viši nivo obrazovanja.

Polovina ispitanika radi u televiziji, 20 posto u štampanim medijima, 16 posto u portalima, osam posto na radiju dok su ostali angažovani u više medija. Na poziciji urednika nalazi se 41 posto ispitanika, novinara je 37 posto dok su ostali kategorizovani kao medijski radnici.

Informcije o razvoju veštačke inteligencije prati 29 posto ispotanika, 60 posto je delimično informisano dok ostali kažu da nisu. Da sa veštačkom inteligencijom stiže prosperitet veruje 20 posto ispitanika, 36 posto ispitanika je odgovorilo odrečno, dok ostali ne znaju odgovor.

Primena veštačke inteligencije će medijskim uposlenicima olakšati posao misli 28  posto ispitanika. Isto toliko smatra da neće, dok ostali nemaju odgovor. Više od polovine (52 posto) ispitanika ne strahuje da bi AI mogla da ih zameni na poslovima koje obavljaju, 16 posto ne veruje u takvu mogućnost, dok ostali ne razmišljaju o tome.

Velika većina (80 posto)  nema saznanja ko obučava AI. Da AI ne može da ima svest smatra 72 odsto ispitanika, ostali nemaju odgovor. Da veštačka inteligencija ne može realno da proceni kvalitet rada medijskog uposlenika tvrdi 68 posto, osam posto misli da može, ostali ne znaju odgovor.

Medijska industrija koistiće veštačku inteligenciju za generičko pisanje vesti, veruje 40 posto ispitanika, četvrtina misli da će se koristititi u komercijalne svrhe, isto toliko ne zna odgovor dok  ostali smatraju da može biti korišćena u različite svrhe pa i zloupotrebljena.

Kodeksom novinara Srbije treba definisati AI ukazuje 80 posto ispitanika, isto toliko smatra da AI ne može da učestvuje u socijalnom dijalogu. Da je Evropska unija usvojila Zakon o primeni veštačke inteligencije ne zna 60 posto ispitanika.

Polovina isptanika nema odgovor na pitanje da li će primenom ovog Zakona sadržaji generisani veštačkom inteligencijom u stvarnosti biti označeni onako kako je to ovim Zakonom definisano. Isto toliko veruje da se Zakonom može zaustaviti ekspanizija lažnih vesti emitovanih primenom AI.

Da je moguće usvajanje  jedinstveenih standarda kako bi se medijska industrija zaštitila od lažnih vesti i dezinformacija, što predlažu pojedini medijski stručnjaci veruje 66 posto ispitanika. Ipak, čak 84 posto ispitanika smatra da medijska i akademska zajednica nisu pripremljene za ovako brze tehnološke promene.

AI samo sredstvo za pomoć novinarima

Veštačka inteligencija je već u novinarstvu ali kako postaviti granice bila je jedna od tema na sastanku ekspertskih grupa Evropske federacije novinara (EFJ) u Beču, septembra prošle godine na kojima je učestvovalo 39 kolega iz 25 udruženja i sindikata evropskih novinara. AI je već tu ali ne bi trebalo da odlučuje već da bude alatka, sredstvo koje će pomoći novinarima u obavljanju njihovog posla, zaključeno je na skupu.

- Međutim, šta je pošteno korišćenje tog alata, pitanje je od milion dolara - rekao je Mogens Bjeregord iz Danskog sindikata novinara, nekadašnji predsednik EFJ.

Mora se naći način da se licencira korišćenje AI u medijima, smatra Mogens: 

- Veoma je važno da razumemo da AI sam po sebi nije inteligencija, već su ljudi, novinari su ti koji prave priče i vesti. AI je samo sredstvo. Neophodno je da se uvek obaleži kada se koristi AI u radu, to mora biti transparentno. Kada je reč o autorskim pravima, sve što novinar napravi AI koristi kao materijal i IT kompanije na tome ostvaruju zaradu. Zato novinari moraju da dobiju adekvatnu nadoknadu kada AI koristi njihov materijal - izjavio je Bjeregord u razgovoru za UNS.

Razvoj veštačke inteligencije, jačanje propagande u vremenima političkih i ekonomskih previranja i novi stilovi izveštavanja usred finansijske krize imaće snažan uticaj na 2024. godinu, naveo je Rojtersov institut u izveštaju u kojem analizira aktuelne tendencije u novinarstvu i kako bi one mogle da se odraze na budućnost profesije. Rojtersov institut predviđa i da će već 2026. godine veliki deo sadržaja na internetu biti proizveden sintetički, odnosno korišćenjem veštačke inteligencije i različitih računarskih tehnika, i upozorava novinare i novinske organizacije da pod hitno preispitaju svoju ulogu i svrhu u medijskim kućama u kojima rade.

Prema predviđanjima Rojtersovog instituta, menjaće se i način na koji se sadržaj distribuira: „Mnogi četbotovi vođeni veštačkom inteligencijom ponudiće brži i intuitivniji način za pristup informacijama. Nagli pad preusmeravanja sa Fejsbuka i Iksa (ranije Tvitera) na njuz sajtove mogao bi dodatno smanjiti sveukupnu posetu ovim sajtovima...“, navodi se u izveštaju Rojtersovog instituta.

Optimistični izdavači se, piše Rojtersov institut, raduju eri u kojoj bi prekinuli svoju zavisnost od nekoliko ogromnih tehnoloških platformi i izgradili bliže direktne odnose sa čitaocima, koji bi bili spremni i da plate da bi pristupili sadržaju.

„Može se očekivati da vlasnici medija ove godine u većoj meri štite svoj originalni sadržaj sadržaj, kao i da angažuju skupe advokate da zaštite svoju intelektualnu svojinu (IP)“, navodi se u izveštaju Rojtersa.

Ipak, zadatak, kako navode, neće biti lak, sudeći po tome da su mladi ljudi već zadovoljni personalizovanim sadržajem, odnosno, algoritamski generisanim vestima, i uz to u manjoj meri prate tradicionalne medije.

U upitniku Rojtersovog instituta koji je popunilo više od 300 najčitanijih digitalnih medija, manje od polovine, odnosno 47 odsto urednika, izvršnih direktora i digitalnih rukovodilaca navelo je da veruje da novinarstvo u narednoj godini očekuje prosperitet, a oko jedne desetine, odnosno 12 odsto urednika, navelo je da to ne očekuje.

Njujork tajms najavio je početkom februara da gradi tim za istraživanje veštačke inteligencije u redakciji:

- U pionirskom potezu, Njujork Tajms kreće u projekat integracije generativne AI u rad svoje redakcije. Na čelu sa Zakom Sjuardom, nedavno imenovanim liderom AI inicijativa će se fokusirati na razvoj i testiranje generativnih aplikacija za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje.

Ove tehnologije imaju za cilj da unaprede i proces izveštavanja i način na koji se vesti dostavljaju čitaocima, označavajući značajan korak u evoluciji modernog novinarstva. Tim, koji označava novo poglavlje u tehnološkoj evoluciji Tajmsa, trebalo bi da uključi mešavinu talenata, koji će se sastojati od inženjera mašinskog učenja, softverskog inženjera, dizajnera i nekoliko urednika.

Cilj je da se iskoriste mogućnosti generativne veštačke inteligencije i mašinskog učenja kao alata za poboljšanje izveštavanja i inovacije na koji način Tajms predstavlja svoj sadržaj čitaocima. Potencijal generativne veštačke inteligencije u novinarstvu prevazilazi puku automatizaciju. Nudi priliku za poboljšanu analizu podataka, nijansirano pripovedanje i možda novi oblik interaktivnog novinarstva.

Međutim, Tajms je očigledan u svom stavu: uprkos integraciji veštačke inteligencije, suština njegovog novinarstva – izveštavanje, pisanje i uređivanje – ostaće u rukama ljudskih novinara. Formiranje ovog tima je strateški potez, imajući u vidu prethodnu borbu Tajmsa sa generativnom veštačkom inteligencijom, posebno njegove pravne konfrontacije sa OpenAI i Microsoftom. Ovaj novi pravac mogao bi da ukaže na pomak od opozicije ka prilagođavanju, što bi moglo dovesti do razvoja vlasničkih AI alata ili saradnje sa dobavljačima AI modela pod novim uslovima.

Inicijativa Njujork tajmsa mogla bi, procene su, da bude ključna za industriju vesti, postavljajući presedan u tome kako veštačka inteligencija može da se etički i efikasno integriše u novinarstvo. Postavlja ključna pitanja o ravnoteži između ljudskog novinarskog integriteta i efikasnosti veštačke inteligencije i kako redakcije mogu da se kreću kroz razvoj digitalnog pejzaža bez ugrožavanja svojih osnovnih vrednosti.

Veštačku inteligenciju regulisati kao deo radnog odnosa

Da li smo spremni za ove promene, šta nas čeka u budućnosti, ima li razloga za strah ili optimizam, hoće li veštačka inteligencija unaprediti novinarsku profesiju ili je preuzeti, kako se zaštiti od dezinformacija i lažnih vesti, mogu li veštačka inteligencija i sindikati zajedno pitali smo predstavnike medijske i akademske zajednice.

Tim Davson zamenik generalnog sekretara medjunarodne federacije novinara (IFJ) izjavio je za SINOS da su novinske platforme uzbuđene što će im AI| omogućiti da proizvedu više materijala za manje radnih sati i pokušali su sve vrste eksperimenata da to urade, od horoskopa napisanih veštačkom inteligencijom, do automatizovanih kampanja pisanja pisama. Platforme za vesti su takođe pokušale da izvuku novac od kompanija sa veštačkom inteligencijom u zamenu za omogućavanje njihovim „velikim jezičkim modelima“ da uče iz njihovog sadržaja. Springer je postigao dogovor za koji veruje da je koristan. Njujork tajms je i dalje na sudu. Američki televizijski pisci su zapravo postigli dogovor sindikata o regulisanju upotrebe veštačke inteligencije u svojoj industriji.

Ima razloga i za strah i za optimizam, smatra Davson. Neki zadaci će biti pojednostavljeni ili automatizovani. Analiziranje podataka ili čak vođenje intervjua može postati lakše. S druge strane, novinari mogu biti izmešteni 'automatizacijom', biće moguće proizvoditi lažne vesti daleko većom brzinom, vesti mogu postati manje pouzdane zbog AI 'halucinacija'.

Sindikalno organizovanje i pregovaranje je, kaže Davson, najbrži i najefikasniji odgovor na pitanje kako se zaštititi od dezinformacija i lažnih vesti:

- Pogledajte Udruženje pisaca SAD i SAG-AFTRA. Nadnacionalna regulativa može napraviti razliku, kao i pravni postupak. Za oba su potrebni meseci i godine, međutim, tehnologija napreduje. Postoji mnogo načina na koje sindikati mogu sami da koriste veštačku inteligenciju – botovi za ćaskanje da preduzmu početno prikupljanje informacija od kandidata, sastavljanje rutinskih pisama saveta itd. Svi dolaze sa istim rizicima bilo koje upotrebe AI za „krajnje proizvode“. Sindikat može i imao je pregovore sa poslodavcima o njihovoj upotrebi AI. Ovo bi moglo da reguliše veštačku inteligenciju kao deo radnog odnosa – na primer u testovima za evaluaciju ili početnim intervjuima. Takođe bi mogao da reguliše njegovu upotrebu kao alata na radnom mestu.

Zakonodavstvo, smatra naš sagovornik, za sada ne prati ove promene.

- Razvoj veštačke inteligencije pokreću tehnološke kompanije koje očajnički žele da shvate kako da ostvare dominaciju na tržištu. Razvoj je skoro potpuno neregulisan. S obzirom na potencijalnu moć veštačke inteligencije, ovo je duboko, duboko opasno. Zbog toga su mnogi tehnološki lideri pozvali na moratorijum na razvoj. To se, međutim, nije dogodilo.

IFJ radi na tome da pomogne filijalama da se izbore sa izazovom najbolje što može, uglavnom podsticanjem industrijskog aktivizma. Ima radnu grupu za veštačku inteligenciju u kojoj pozdravlja učešće svih filijala. Savet novinarima i medijskim radnicima je:

-  Eksperimentišite sa alatkama kao što je ChatGPT da biste razumeli njihov potencijal. Podržite i postanite aktivni u svom sindikatu kako biste mogli da delite ideje sa kolegama radnicima i osmislite kolektivni odgovor koji odgovara vašim potrebama.

I Tanja Maksić, programski koordinator nevladine organizacije BIRN  podseća da nas istorija uči da uvođenje novih tehnologija u medijsku sferu uvek, s jedne strane, donosi inovacije i napredak, ali sa druge, donosi niz izazova i remetilački efekat na određene procese proizvodnje i distribucije sadržaja:

- Što se tiče uticaja same veštačke inteligencije na medije, mislim da celoj temi treba pristupiti sa umerenim optimizmom, ova tehnologija ima mnogo prednosti u smislu da može biti veoma efikasan i koristan pomoćni alat u kreiranju sadržaja, ali s druge strane, potpuno smo svesni mogućnosti koje ona zloupotrebljava. Uz njegovu upotrebu ili uvođenje, treba razmišljati o mehanizmima zaštite i etičkoj upotrebi.

Naša sagovornica kaže da trenutno ne vidi način da AI tehnologija u potpunosti preuzme novinarsku profesiju:

- Ima velike šanse da ga poboljša, uz napomenu da to podrazumeva njegovu etičku upotrebu. Na primer, AI može da transkribuje audio intervjue (govor u tekstu i obrnuto), da obrađuje velike količine podataka za vizuelizaciju, sumira određene delove itd., što ga čini prilično korisnim.

Kad je reč o zaštititi od dezinformacija i lažnih vesti to je, ukazuje, složen problem koji je širi od samog medijskog sektora. To podrazumeva ne samo tačno i provereno medijsko izveštavanje i proveru činjenica kao obavezan deo posla, već zahteva i angažovanje šireg društva, na primer, u oblasti medijske pismenosti, rada sa institucijama, transparentnosti podataka itd. Ipak, upotreba veštačke inteligencije u širenju dezinformacija  je jedan od najvećih problema koji dolazi:

- Tu pre svega mislim na generisanje fotografija koje deluju realno, a zapravo su izmišljene ili stvaranje tzv. dubokih lažnih video snimka ili drugi načini sticanja identiteta, koji nisu vidljivi golim okom i koji se teško dokazuju.

Srbija ima  strategiju o veštačkoj inteligenciji, ali se ona, ukazuje Tanja Maksić, više posmatra kao tehnička, inženjerska konstrukcija, bez ideje o društvenim posledicama:

- Medijski zakoni još ne priznaju AI, a Etički kodeks je trenutno u reviziji, a koliko vidim, smernice za AI će biti deo novog kodeksa. Mislim da će propis mnogo zavisiti od primene Zakona o veštačkoj inteligenciji, koji je EU nedavno uvela, a naša zemlja će morati da se pridržava ovog propisa u procesu integracije.

AI nezaustavljivo ulazi u različite profesionalne sektore, a postaće realnost i za sindikate, smatra sagovornica SINOS. To će, kaže ona, zahtevati od sindikata da se dobro pripremi i razmisli kako da na najbolji način iskoristi ove mogućnosti, a da ne ugrozi osnovne vrednosti i postulate rada. Centralno pitanje će svakako biti očuvanje radnih mesta i njihovo prilagođavanje novim zahtevima tržišta.

Predrag Rava, predsednik Društva novinara Vojvodine -Udruženja novinara Srbije (DNV-UNS) podseća da je propagandnih aktivnosti i manipulacije bilo oduvek, ali i da danas definitivno živimo u vremenu u kome je mnogo više mogućnosti i prostora za dezinformacije:

- Mediji su najdominantiniji agens socijalizacije mladih, jači od porodice i škole i taj rizik je realan. Ljudi se sve više informišu preko interneta, a prema zvaničnim podacima, od pre par godina, broj korisnika interneta u Srbiji je oko 5,5 miliona stanovnika. Činjenica je i da su mnogi dnevni listovi praćeniji u onalajn izdanju. Dodajmo još i sezacionalističko i tabloidno izveštavanje, odnosno, kršenje profesionalnih standarda u trci za većim brojem slušalaca, gledalaca i pratilaca i zaista dobijamo sumornu medijsku situaciju. Sada je prisutna veštačka inteligencija koja sve te rizike može da multiplicira. Teško je napraviti neku predikciju, ali ne treba sve gledati iz našeg ugla nego preispitati kako mladi gledaju na sve ovo, a čini mi se da oni to doživljavaju drugačije i mišljenja sam da možemo naučiti nešto od njih.

AI donosi rizik, oprezan optimizam kao rešenje

Čovek se, podseća Rava, i ranije prilagođavao promenama:

- Od poljoprivredne revolucije preko industrijske, pa do informatičke, čini mi se ipak da smo imali više koristi nego štete. Nisam nikada bio tehnofob, pa ću i sada biti optimista. Na žalost, straha će biti, jer se on i namerno proizvodi. Na strahu, skandalima, pornogafiji, ukratko na senzacionalizmu se lako i dobro zarađuje, pa je u medijima prisutan i kad realne opasnosti nema. AI svakako donosi rizik, ali kao inovacija nije autonomna u potpunosti i od čoveka zavisi u kom će to pravcu krenuti. Neki oprezan optimizam bi bio rešenje.

Do promena, ukazuje sagovornik SINOS, već dolazi.

- Na primer, nemački list Bild, jedan od najprodavanijih u Evropi, uveo je program smanjenja troškova, odnosno, otpuštanje nekoliko stotina radnika. Kad sagledamo sa kojom lakoćom se može koristiti veštačka inteligencija, pre svega aplikacija ChatGPT, aplikacije za kreiranje literarnog sadržaja, generisanje foto, audio i video sadržaja, jasno je zašto se troškovi smanjuju, ali još postoje ograničenja te inovacije. Sad se koristi za jednostavnije radnje i ako želite da, na primer, dobijete tekst o 100 najslušanijih pesama AI će to uradi mnogo brže nego čovek. Slično je sa nekim kvizovima u medijima, vremenskom prognozom i sl. E sad, smatra se da još ne može da kvalitetnog istraživačkog novinara. Tako da, ukratko, zameniće mnoga radna mesta i na to moramo biti spremni, ali će sigurno kreirati neke nove profesionalne pozicije.

Veštačka inteligencija analizira sisteme koji pokazuju razumno ponašanje i na osnovu toga donosi odluke sa određenim stepenom autonomije. Ipak, čovek je još taj koji kontroliše situaciju. Dobro je, kaže Rava, dok još sve zavisi od nas. Etika mora upravljati tehnološkim inovacijama unutar medija, a ulogu urednika mora obavljati čovek koji neće kršiti etički kodeks. Imamo Parisku povelju o veštačkoj inteligenciji i novinarstvu koja definiše načela za očuvanje integriteta informacija i očuvanje društvene uloge novinarstva i treba samo da je se pridržavamo.

Rava pretpostavlja da veštačka inteligencija i sindikati mogu zajedno ali, priznaje, nije dovoljno upućen u ovu temu…Sindikati će verovatno imati pune ruke posla u vezi sa zaštitom radnih prava ili na primer autorskih prava. Sindikati mogu, na primer da utiču da se prilikom korišćenja AI moraju navesti izvori, i poštovati prava intelektualnog vlasništva i osigurati pravednu naknadu nositeljima prava, uključujući medijske radnike.

Kad je reč o tome da li smo spremni za promene Rava kaže da je naše društvo već decenijama u stanju anomije:

- Jedan sistem vrednosti smo srušili, a drugi nikako da do kraja ustanovima. Mnogo je unutrašnjih  spoljnih faktora za to. Ono što zabrinjava je stanje obrazovnog sistema. Smatram da je obrazovanje ključ svega, a na žalost u taj sektor se ne ulaže dovoljno. U školi imamo preduzetništvo, ali ne i medijsku pismenost. Zakoni i kodeksi nam nisu loši, ali svest o važnosti njihovih primena nije na visokom nivou. Potencijal veštačke inteligencije je takav da je Microsoft uložio u Open AI preko 10 milijardi dolara. Država zato mora više da ulaže u znanje kako bi znali da iskoristimo tehnološke inovacije, ali i da se zaštitimo od potencionalnih opasnosti.

Značajna ulogu, potvrđuje Rava, pripada  medijskoj zajednici.

- Možemo da postuliramo efikasne i održive strategije regulisanja veštačke inteligencije kroz interaktivno učenje i praktične primere i da učimo od drugih, da vidimo koje su najbolje prakse u svetu ili bar u Evropi. Pomenuta Pariska povelja sadrži deset tačka i odnosi se na osnovne vrednosti novinarske etike: istinitost, pravičnost, nezavisnost, odgovornost, poštovanje privatnosti i poverljivosti izvora, a svaka upotreba AI koja je uticala na proizvodnju ili distribuciju sadržaja jasno mora biti naznačena. Ova Povelja će morati da se primenjuju u Srbiji, naravno uz neke dopune i prilagođavanja Kodeksu novinara Srbije.

Rava još kaže da se već neko vreme organizuju edukativne radionice na ovu temu:  

- Mediji, a posebno društvene mreže predstavljaju moćno sredstvo prenosa i razmene informacija, ali pružaju i mogućnost dezinformacija i manipulacija, pa se novinari moraju upoznati sa izazovima i zabludama u njihovom korišćenju. Na taj način povećaće se njihove kompetencije u ostvarivanju javnog interesa, odnosno pravovremenog, tačnog i objektivnog informisanja javnosti. Tu ulogu obuke novinara trebaju da imaju profesinalna strukovna udruuženja, uz korektno partnerstvo sa državom - zaključuje Rava.

Novim alatom unaprediti efikasnost rada

Saša Mirković, ekspert za medijsko zakonodavstvo smatra da najviše ima razloga za oprez  jer je potrebno pronaći balans između straha i optimizma:

- Strah je opravdan jer upotreba veštačke intiliegencije može temeljno ugroziti važeće principe i način obavljanja novinarskog posla. Sa druge strane, optimizam se zasniva na tehnološkim mogućnostima koje pruža veštačka inteigencija koja će nas lišiti zamornih poslova i radnji u medijskom tehnološkom procesu. Potrebno je pronaći zlatnu sredinu u kojoj će preovladati ono najbolje što novianrskom poslu može da ponudi veštačka inteligencija. O tome opet odlučuje čovek odnosno vlasnik medija, urednik, novinar od kojih na kraju iapk sve zavisi kada je u pitanju uloga veštačke inteligencije u novinarstvu.             

Da li će veštačka inteligencija unaprediti našu profesiju ili je preuzeti zavisi, kaže Mirković, od nas samih:

- Ako sudimo po tome kako nam jednobrazno zvuče formatirane radio stanice, većina televizija i dnevnih novina, plašim se da imamo razloga za brigu. Drugim rečima, dovoljna vam je samo inteligencija da u ovdašnjim medijima primetite nazadne neprofesionalne trendove kojima veštačka inteligencija nimalo nije doprinela. Doprineo je isključivo čovek svojim neprofesinalizmom, pohlepošću, nepoštovanjem novinarskog Kodeksa, tabloidizacijom medija...   

Mirković smatra da ćemo se veoma teško zaštiti od dezinformacija i lažnih vesti ako se one pohranjuju iz same vlasti koje bi trebale da se bore protiv toga: 

- Imamo više nego dobar medijski zakonodavni okvir čija bi dosledna primena ove probleme mogla u značajnoj meri da iskoreni. Problem je nedostatak političke volje za primenu zakona što za krajnji rezultat ima ohrabrivanje ovih negativnih trendova. Potrebno je raditi ne edukaciji mladih kako bi bili medijski pismeni. Nažalost, nema tog obrazovnog sistema koji se može suprotstaviti sistemskoj proizvodnji dezinformacija i lažnih vesti kojima pogoduje postojanje digitalnih platformi i društvenih mreža.

Mirković kaže da nismo i nećemo biti u dovoljnoj meri spremni za pomene sve dok vladajuće političke elite to ne budu iskreno želele:

- Evropska unija već ozbiljno radi na Zakonu o veštačkoj inteligenciji koji će do trenutka usvajnja biti premošćen Paktom o veštačkoj inteligenciji. Trebali bismo da koristimo njihova iskustva i da postepeno prilagođavamo ovdašnju regulativu izazvoima koji nam predstoje. Nažalost, mi to obično radimo kada nas primoraju i uslove što sužava prostor za istinsku korist od takve vrste regulative koja bi organskim rastom trebala da se prelije u svakodnevni život i posao. Veštačka inteligencija i sindikati mogu i moraju zajedno jer drugog puta nema.  Mora se pronaći balans jer ništa nije okamenjeno ni nedodirivo. Pa ni sindikati koji moraju da se menjaju i prilagođavaju- zaključuje Mirković

Prof dr Tatjana Vulić, sa Filozofskog fakulteta Departaman za komunikologiju i novinarstvo u Nišu smatra da što pre prihvatimo brzinu promena koje donose novi pronalasci lakše će mo se prilagoditi i na pravi način prihvatiti „novine“:

- Veštačku inteligenciju moramo da posmatramo, razumemo  kao novi alat u radu novinara. Do sada poslovi koji su novinarima oduzimali dosta vremena kao na primer transkript snimljenih intervjua, selekcija najvažnijih izvoda iz intervjua, pretraga obimnih arhiva i uopšte podataka u vezi teme koju novinar istražuje mogu se posmatrati kao prednost korišćenjem ovog sada još npovog alata „veštačke inteligencije“. I to će doprineti bržem kreiranju medijskih sadržaja. Kao pomoć možemo videti i na primer kod kreiranja naslova, odnosno inicijalne ideje koju će na kraju novinar odnosno urednik na osnovu kreativnosti, ali i uređivačke politike medija opredeliti se za konačnu verziju. Dakle, ovo na primer možemo posmatrati kao unapređenje profesije.

Kada je u pitanju preuzimanje profesije novinara smatram, kaže profesorka Vilić, da veštačka inteligencija nikada neće moći da preuzme s obzirom na to da tekstovi koje ona kreira imaju „isti obrazac pisanja“ uz odsustvo empatije koju u pisanju priče nosi svaki novinar pojedinačno, kao lični pečat odnosno autorski zapis po kome se prepoznaje sam autor. Reportera na terenu i njegov lični doživljaj događaja ne može da zameni niko.

Nov alat „veštačku inteleigenciju“ ne treba da doživljavamo sa otporom već, ukazuje profesorka Vulić, da je koristimo u onoj meri koliko može da unapredi samu efikasnost novinarskog posla prilikom kreiranja sadržaja. Naročito prilikom složenih i dugotrajnih istraživačkih tema. Možda je reporter izveštač – novinar jedan od retkih poslova koji ovaj alat ne može da ugrozi:

- Promene uvek donose neminovnost brzine prilagođavanja i ukoliko sagledamo promene i nove alate koje su postali kao deo stvarnosti prethodnih decenija nikada nismo bili dovoljno spremni ali smo se ipak prilagodili i prihvatili ih. U redakcijama i danas rade i novinari koji su prve tekstove pisali na pisaćim mašinama pa danas vrlo vešto koriste kompjutere i baze podataka na Internetu. Što se tiče zakona i kodeksa kako globalno tako i u Srbiji neophodne su mnogo brže promene. Zakonski i kodeksima još nisu uređene do kraja društvene mreže i Youtube na primer niti zaštićen pojedinac. Samo postavlja se pitanje kojom brzinom je moguće menjanje zakona i kodeksa s obzirom na to da se daleko brže razvijaju digitalne tehnologije i alati.

 Naša sagovornica ukazuje da medijska zajednica mora da upozna ovaj novi alat sa svim prednostima kao i opasnostima koje nosi. U okviru sindikata neophodno je organizovati seminare, radionice na kojima bi se novinari bolje upoznali na koji način i gde podvući crtu korišćenja ovog alata. Ali pored toga možda bi upravo odatle mogla da potekne akcija kako bi dosadašnje aktivnosti u okviru upoznavanja šire zajednice o medijskoj pismenosti organizovali i kao specifikum predavanja o veštačkoj inteligenciji.

 Akademska zajednica pokušava, kaže profesorka  Vulić, da ide u korak sa promenama koje donosi svaki novi pronalazak:

- Do sada smo uspevali da studente pripremimo za svaku novinu sa kojom smo se susreli pa je tako i sa veštačkom inteligencijom. Sa studentima razgovaramo o ovoj temi i mladi ljudi vrlo kritički posmatraju i dobro razumeju i prednosti, opasnosti i izazove ovog novog alata. Savet novinarima i medijskim radnicima je da svaki novi alat pa i veštačku inteligenciju koristite u onoj meri koliko može da unapredi vaš posao u smeru brzine i efikasnosti. Od dezinformacija i lažnih vesti i zaštitićemo se proverom informacija iz više izvora pritom posebno obratiti pažnju i na samog kreatora vesti kao i na kojoj platformi su plasirane.

Preciznim normama sankcionisati zloupotrebe

Digitalizacija rada i novi oblici rada dovode do značajnih promena u svetu rada. Ukoliko ovde dodamo razvoj veštačke inteligencije, možemo biti sigurni da će promene do kojih  dolazi biti još značajnije, smatra Aleksandar Kovačević,  naučni saradnik Fakulteta politićkih nauka:

- Ipak, da li to znači kraj određenih zanimanja? Istraživanja Karla Benedikta Freja i Majkla Ozborna iz 2013. godine određuju potencijalne efekte tehnoloških inovacija rangirajući čak 702 različita zanimanja prema mogućnostima njihove kompjuterizacije. Oni zaključuju da je čak 47 odsto ukupne zaposlenosti u SAD u velikom riziku što znači da će određene grupe zanimanja koja pre svega pripadaju sektoru transporta, administracije i usluga biti potencijalno automatizovana u naredne dve decenije. Ovo istraživanje je pokazalo da oblasti poput obrazovanja, prava, umetnosti i medija imaju nizak rizik od kompjuterizacije. Međutim, treba imati u vidu da je ovo istraživanje rađeno ipak pre nastanka popularnih četbotova poput ChatGPT koji koriste veštačku inteligenciju i običan jezik kako bi kreirali sadržaje solidnih kvaliteta. Međutim ovi sadržaji nisu u potpunosti pouzdani te se kao krajnji korisnici ne možemo u potpunosti njima prepustiti. Svakako mogu se složiti da olakšavaju određene poslove, ali da za sada ne dovode do njihove zamene. Ovo se posebno odnosi na one poslove gde se zahteva posedovanje niza sofisticiranih veština. Stoga, veštačka inteligencija svakako dovodi do porasta produktivnosti rada kroz automatizaciju pojedinih zadataka čime se pospešuju veštine zaposlenih. Njen rezultat je svakako nestanak niže kvalifikovanih poslova, ali će dovesti i do stvaranja novih oblika zaposlenja (Polak 2021). Kao takva može da nađe primenu i u novinarstvu, ali smatram da u skorijoj budućnosti ne može zameniti novinara ni ti narušiti novinarsku profesiju.

Preteranu bojazan od novih tehnologija, navodi Kovačević, često poredim sa pokretom ludista sa početka 19. veka kada su radnici za svoj težak položaj u kapitalizmu krivili mašine:

- Da li mi danas treba da razbijamo kompjutere kao što su ludisti razbijali mašine u Engleskoj koji su trebale da ih zamene u tkanju vune? Smatram da ne. Ipak, postoji opravdani strah za pojedina zanimanja koja ne zahtevaju upotrebu sofisticiranih znanja. Što se drugih zanimanja tiče, usudio bih se da kažem da postoji i umereni optimizam jer će veštačka inteligencija i uopšte digitalizacija rada unaprediti i time olakšati određene poslove slično kao što su to uradile i mašine u industrijskoj proizvodnji

Kovačević smatra da će veštačka inteligencija unaprediti novinarsku profesiju time što će obavljanje određenih zadataka poput korekcija teksta, skraćivanje teksta i objavljivanje u tačno zadatom trenutku u mnogome olakšati, da će  unaprediti ispunjavanje forme, dok će suština i dalje ostati u peru novinara.

Da je sve teže zaštiti se od dezinformacija i lažnih vesti saglasan je i Kovačević.

- Danas živimo u moru dezinformacija i lažnih vesti. Svedoci smo da sadržaji kreirani uz upotrebu veštačke inteligencije često obmanjuju javnost. Jedan od takvih videa koji kruži internetom je onaj gde Ilon Mask inače veliki podržavalac veštačke inteligencije izjavljuje da ima srpsko poreklo. Ovaj snimak je ubrzo postao popularan, te su ljudi koji su verovali u takve „teorije“ dobili svoju potvrdu. Iako je jasno da je video generisan uz upotrebu veštačke inteligencije, to nije sprečilo da se o njemu diskutuje u medijima. U javnom diskursu se veštačka inteligencija često zloupotrebljava tako što se i simuliraju govori javnih ličnosti čime se javnost dovodi u zabludu. Jedini mogući način za zaštitu od zloupotreba su jasne i precizne norme kojim će se sankcionisati zabluda javnosti, a odgovorna lica kazniti.

Promene su svakako došle, pitanje je da li smo mi spremi da kao društvo donesemo pravila ponašanja. Iako se možda našim građanima čini da kasnimo za ostatkom sveta, mogu slobodno reći, kaže Kovačević, da to nije slučaj.

- Nove tehnologije zahtevaju dobro promatranje te nije ni čudo zašto se zakoni i pravila ponašanja sporo donose. Evropski parlament je pre nekoliko dana usvojio Zakon o veštačkoj inteligenciji, dok usvajanje Direktive o platformskom radu visi o koncu zbog protivljenja pojedinih zemalja. Ipak, 8. februara 2024. godine Evropski parlament i Evropski savet su postigli privremeni dogovor o direktivi o platformskom radu koji je potvrđen od strane nadležnih ministara za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku u početkom marta. Ukoliko govorimo o novim oblicima rada koji su posledica digitalizacije rada i veštačke inteligencija smatram da je neophodno promeniti Zakon o radu gde će se insistirati na široj definiciji pojma zaposlenog koji će obuhvatiti i ove nove oblike. Takođe potrebno je zakonski omogućiti radnicima iz novih oblika rada da se sindikalno organizuju.

Potrebno je, ukazuje Kovačević, promeniti medijske zakone i kodekse ponašanja i u njih uneti zabranu zloupotrebe veštačke inteligencije i propisati stroge kazne za obmanjivanje javnosti.

- Smatram da sindikati treba da pruže adekvatan odgovor na izazove do kojih dolazi sa digitalizacijom rada i razvojem veštačke inteligencije. Oni pre svega treba da organizuju edukacije, stručne seminare, konferencije gde će se raspravljati o ovim izazovima. Sindikati i pored svojih ograničenih kapaciteta to i čine. Takođe, sindikati treba da koriste i benefite koje pruža veštačka inteligencija kako bi olakšali svoje poslovanje. Čini mi se da u situacijama kada postoji i minimalni rizik od urušavanja prava radnika prava adresa su i dalje sindikati.

Najsigurniji poslovi oni koji zahtevaju empatiju i originalnost

Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka  i predsednik UGS  “Nezavisnost” u prethodnom ukazuje da je moć sindikata i (medijskih) radnika određena njihovom strukturnom moći, odnosno vezom promena u procesu i načinima rada sa stanjem ponude i tražnje na tržištu rada. Njima  onda sledi   organizaciona moć i veštine pregovaranja oko profesionalnog statusa, uslova rada i zarada, radnih i socijalnih prava.

- Silver Beverli,  polazeći od diferencijacije moći na strukturalnu i asocijacijsku,   imenuje i  njihove podtipove . Prvi podtip, moć pregovaranja na tržištu je moć koja proizilazi  iz odnosa ponude i tražnje  na tržištu radne snage, a drugi podtip, moć pregovaranja na radnom mestu proizilazi iz strateške lokacije određene grupe radnika unutar, recimo, medijske industrije.  Moć pregovaranja na tržištu uključuje 1) posedovanje retkih veština za kojima vlada potražnja, 2) nisku opštu nezaposlenost i 3) sposobnost radnika da se povuku s tržišta rada potpuno i da prežive od prihoda koje nisu plata.

Posebno je to problem, kaže Stojiljkovć, u zemljama poput Srbije sa plitkim medijskim,  finansijskim i reklamnim prostorom a velikim brojem klasičnih i novih medija. Za pregovaračku moć na radnom mestu je  ključno i kako je organizovan proizvodni proces:

- U tom okviru, 2022. je  godina kada je veštačka inteligencija (AI) stekla ulični kredibilitet. Objavljivanje ChatGPT-a  pokrenulo je brojna  pitanja. Ako je AI sposobna  da, recimo,  položi pravosudni ispit, da li postoji razlog zašto ne može da napiše novinski izveštaj ili analitički tekst?  Očigledna implikacija je još brže pomeranje sa radnih mesta, u poređenju sa prošlim talasima automatizacije i brže restrukturiranje preživelih poslova. A poslovi koji će biti automatizovani neće biti ograničeni na niskokvalifikovane i nisko plaćene.  Najsigurniji poslovi će biti oni koji zahtevaju empatiju i originalnost. Ideja da će poslovi koji zahtevaju afektivnu empatiju ostati bezbedni od automatizacije (naivno) pretpostavlja da ljudi mogu razlikovati pravu empatiju od simulacije.Jedan od tvoraca veštačke inteligencije, bivši saradnik Gugla Džefri Hinton, nedavno je   upozorio na opasnosti od proizvoda koji može da postane inteligentniji od ljudi koji su ga stvorili.

Promena je, kaže Stojiljković, jedina izvesnost:

- Ritam proizvođenja promena je nešto što višestuko transformiše naše profesionalne karijere i tera nas da permanentno učimo.  Seća li se još ko vremena pre  mobilnih telefona i lap topova i rezultirajućeg instant vremena u kome izguglate neku informaciju u odnosu na spori ritam klasičnog učenja. Samo nas decenija deli od  velikih, preteranih i nekritičkih očekivanja od internet revolucije i demokratizirajućih učinaka društvenih medija i socijalnih mreža. Da li to onda znači da će  tradicionalni mediji, pre svega štampani,  i redakcije nestati. Ne, oni će se transformisati i menjati publiku. Informativna njihova funkcija opstaje, u tom kontekstu i njihovi demokratizirajući efekti, samo u uslovima medijskog pluralizma, autonomne pozicije, profesionalnih standarda. U vreme tehnološke demokratizacije i “građanskog novinarstva“ u kome  svaki građanin može emitovati poruke, novinarstvo kao profesija može opstati samo kroz visoke profesionalne , pre svega analitičke i istraživačke standarde.

Brojni strateški dokumenti  utvrđuju, navodi Stojiljković,  da su urušen ekonomski položaj medija, finansijska zavisnost i neuspešan proces privatizacije u ovoj oblasti doveli do velikog broja televizijskih i radio stanica s nekvalitetnom produkcijom, tabloizacije i autocenzure:

- U istraživanju Centra za medije i medijska istraživanja FPNa, sami novinari su kao najveće probleme medija u Srbiji u ovom trenutku istakli nekvalitetno novinarstvo, dominaciju senzacionalizma i tabloidnog novinarstva, jak politički pritisak i odsustvo medijske  autonomije, dok samo mali broj njih smatra da je to tehnološka zaostalost. Kao najveće probleme same novinarske profesije  novinari navode slabe plate, nizak stepen profesionalizma, a pre svega nedovoljno poštovanje novinarske etike i nizak društveni ugled i status profesije. Ove probleme vlasnici medija i menadžeri smatraju manje važnim od nepovoljnog ekonomskog položaja, zakonskog okvira za rad medija, loše medijske politike i nezainteresovanosti države za sudbinu medija.

Lista otvorenih problema od prekarnog položaja medijskih radnika, preko suženog i monopolizovanog tržišta  do  diktata i uslovljavanja, dovoljan su razlog za koordinirani nastup medijskih udruženja i sindikata koji čine dve strane istog pregovaračkog uloga, navodi Stojiljković.

- Istraživanja Fakulteta političkih nauka pokazuju, međutim, i da su građani zabrinuti za tačnost informacija. Posebno ih brinu netačne ili obmanjujuće informacije koje potiču od domaćih političkih aktera. Isto istraživanje pokazuje da više od polovine korisnika interneta nije medijski pismeno Milivojević, Ninković Slavnić i Bajčeta, 2020: 29 - 32).  Očito da kad je i o Srbiji reč ne može se reći da je ekspanzija digitalnog komuniciranja imala isključivo pozitivne efekte po medijske slobode i pluralizam mišljenja u virtuelnoj javnoj sferi. Iako iz godine u godinu raste broj korisnika interneta, i dalje postoji digitalni jaz. Bar petina građana spada u “digitalne parije „ jer nikada nije koristila internet- kaće profesor Stojiljković.

Umnožili su se, ukazuje navodi sagovornik SINOS; i onlajn-mediji koji služe kao partijska glasila: - Dodatno, angažovanjem botova, recimo, otvorile su se i mogućnosti prikrivenog uticaja na javno mnjenje, a kanal interneta često se zloupotrebljava za zastrašivanje i širenje govora mržnje (Kleut, 2021). Na drugoj strani, kontrola nad medijima sa nacionalnom frekvencijom, način konkursne raspodele projektnih sredstava namenjenih informisanju javnosti su, uz pokušaj da se država preko javne telekomunikacione kompanije i njenih plasmana u medije, posredno vrati u vlasništvo u njima,  neke su od ključnih karakteristika medijske scene u Srbiji.  Krajnje nejednako prisustvo, “bonus javnosti” u korist sveprisutnog vođe sa nabildovanom harizmom, izbegavanje nastupa i duela na “neprijateljskim medijima “ ili trenirano njihovo prevođenje u sveopštu larmu i pad ispod nivoa elementarne pristojnosti, stvar su veština koje se stiču na partijskim političkim akademijama.

Za populističke režime, smatra Stojiljković, ideja pluralističke debate između suprotstavljenih gledišta suprotna je njihovom shvatanju homogene, uniformne narodne volje:

- Populisti stoga teže da eliminišu posrednike i vrlo često da se „otarase novinara“ (Miler, 2017). Spin diktatorima su stoga mediji potrebni samo kao transmisioni mehanizam njihovih političkih poruka, a ne i kao slobodni entiteti koji te poruke kritički preispituju. Ključnu negativnu posledicu uspešnog »minulog rada« nastojanja politike da kolonizuje medije predstavlja činjenica da među građanima preovlađuje  mišljenje da se medijima ne može verovati. U tom okviru Srbija je odlična ilustracija stanja u kojima u populistićkim režimima imamo pored spin doktora i spin diktatore.

Jedini trajni lek je, kaže Stojiljković, u medijskom obrazovanju i širenju medijske pismenosti.

- Medijska  pismenost  uključuje mogućnost  analize medijskih poruka i nastupa, umeće „ čitanja između redova„ ali i veštine kreiranja i preduzimanja akcija, koristeći moć informacija i komunikacije. Medijska pismenost i edukacija su zapravo skup kompetencija koje su neophodne za status uspravnog građanina.Profesionalno novinarstvo i uspravni, medijski pismeni građani su očito dve strane iste medalje - zaključuje Stojiljković.

Nada Kalkan, novinarka, nekadšnja glavna i odgovorna urednica Radio-televizije Vojvodine i aktuelna članica Izvršnog odbora SINOS  smatra da o promenama koje donosi veštačka intelogencija treba ragovarati sa mladjim generacijama koje se svakodnevno susreću sa novom tehnologijom. Lično se, kaže plaši veštačke inteligencije jer veruje da će ona preuzeti sve intelektualne poslove, a da će nove generacije sve manje razmišljati. Nije sigurna da medjunarodne novinarske organizacije mogu biti od pomoći, niti da će veštačka inteligencija i sindikati moći da rade zajedno.

Aleksandra Ilić, studentkinja Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum na promene koje stižu gleda sa više optimizma:

- Sve zavisi od toga koliko osoba može da se prilagodi promenama i od njenih stavova prema veštačkoj inteligenciji, ali smatram da ima razloga za optimizam. Zasad veštačka inteligencija ne može da zameni ljudi, a i kada bude došlo do trenutka da može, postojaće novi poslovi i nove profesije kojima će se ljudi baviti.  

Smatra da kao društvo još nismo smo spremni za promene, bar kad je reč o zakonima kojih još nema. O eventualnoj saradnji veštačke inteligencije i sindikata kaže:

- Nemam odgovor na postavljeno pitanje. 

Zaključak:

- AI donosi rizik, ali kao inovacija nije autonomna u potpunosti i od čoveka zavisi u kom će se pravcu krenuti

- AI sam po sebi nije inteligencija, već su ljudi, novinari ti koji prave priče i vesti. AI je samo sredstvo.

- Veštačka inteligencija dovodi do porasta produktivnosti rada kroz automatizaciju pojedinih zadataka čime se pospešuju veštine zaposlenih

- Uvek transparentno obaležiti medijski sadržaj koji je koristio AI u radu

- Novinari i medijski profsionalci  moraju da dobiju adekvatnu nadoknadu kada AI koristi njihov materijal

- Očekuje se još brže pomeranje sa radnih mesta, u poređenju sa prošlim talasima automatizacije i brže restrukturiranje preživelih poslova.

- Veštačku inteligenciju treba posmatrati kao novi alat u radu novinara koji će unaprediti novinarsku profesiju

- Centralno pitanje sindikata biće očuvanje radnih mesta i njihovo prilagođavanje novim

- Sindikat može i imao je pregovore sa poslodavcima o njihovoj upotrebi AI.

Preporuke

- U Srbiji neophodne brže zakonske pormene koje će regulisati ovu oblast

- Neophodno promeniti zakon o radu gde će se insistirati na široj definiciji pojma zaposlenog koji će obuhvatiti i ove nove oblike

- Potrebno je zakonski omogućiti radnicima iz novih oblika rada da se sindikalno organizuju

- Potrebno je promeniti medijske zakone i kodekse ponašanja i u njih uneti zabranu zloupotrebe veštačke inteligencije i propisati stroge kazne za obmanjivanje javnosti

- Sindikati treba da pruže adekvatan odgovor na izazove do kojih dolazi sa digitalizacijom rada i razvojem veštačke inteligencije: da organizuju edukacije, stručne seminare, konferencije gde će se raspravljati o ovim izazovima.  Sindikati treba da koriste i benefite koje pruža veštačka inteligencija kako bi olakšali svojeposlovanje

- U  situacijama kada postoji i minimalni rizik od urušavanja prava radnika prava adresa su i dalje sindikati

Delegacija REM-a u februaru je posetila turskog regulatora, sa kojim je dogovorena razmena stručnog osoblja. Već u martu odlaze u Azerbejdžan, gde su sa regulatorom razgovarali o medijskoj pismenosti, ekonomskoj nezavisnosti medija i profesionalizaciji novinara.

„Naš regulator usred izborne krize, u trenutku kad su sve oči uprte u to kako će se rasplesti situacija sa medijima, ide u dve zemlje koje su u donjih 10 odsto zemalja po neslobodi medija, da sa njima razmenjuju iskustva u regulativnoj oblasti“, kaže profesroka FPN u penziji Snježana Milivojević.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev zbrisao je svaki privid pluralizma, a od 2014. godine nemilosrdno nastojao da ućutka preostale kritičare, stoji u izveštaju o slobodi medija koji tu zemlju stavlja na 151. mesto od 180 zemalja. U obrazloženju za još lošije 165. mesto Turske, navodi se da rastući autoritarizam guši medijski pluralizam, te da se sva moguća sredstva koriste za podrivanje kritike.

„Turska nažalost ima nešto što ovde nije praksa – stotine novinara u zatvorima. To je nešto nad čim se treba ne samo zabrinuti, nego činiti nešto protiv toga, protestvovati“, kaže novinar Rade Radovanović.

Nismo uspeli da saznamo iz REM-a kako su za partnere izabrali baš Tursku i Azerbejdžan i šta se od njih može naučiti. Možda je dolazak delegacije iz Srbije za njih bio korisniji.

„Olivera Zekić možda može savetovati i predložiti korisna iskustva svojim kolegama i nekolegama u Turskoj, kako se, na primer, odlažu ili ćuškaju primedbe, žalbe, sve što su objektivne predstavke protiv nečega što je nedemokratsko ili nezakonito u tamošnjim medijima. U tome ima debelo iskustvo, ima praksu koja je proverena, na kraju, zbog takvog ponašanja i liderstva jeste na tom mestu“, dodao je Radovanović.

A svoju praksu i znanja prenose i studentima. Na Pravnom fakultetu na kursu Pravo i tehnologija i kroz praksu, a sa grupama sa novosadskog Filozofskog fakulteta o medijskim politikama. Pa čak i radionice medijske pismenosti u predškolskoj ustanovi.

Sada se Privredni sud de facto ponovo oglasio nenadležnim, ali u pogrešnoj formi odluke o odbijanju zahteva. Privredni sud nije izveo nijedan predloženi dokaz i u obrazloženju je naveo isto kao u svojoj ranijoj odluci da nije nadležan i da treba primeniti Zakon o javnom informisanju i medijima, po kome su nadležni da postupaju sudovi opšte nadležnosti.

Što se tiče Mondo Inc, ovo nije prvi spor koji vodimo zbog nepoštene tržišne utakmice. Sve sporove ove vrste smo do sada dobili pred privrednim sudovima, a dobićemo i ovaj protiv KRIK-a!

Problem je što se postupajuća sudija Ljiljana Stojković „zainatila“ i odbija da postupa po tužbi Mondo Inc koja je podneta po osnovu Zakona o trgovini. Sramotno je za nju i za sud što je donela odbijajuću presudu koja de facto predstavlja oglašavanje nenadležnim privrednog suda.

Inače, sudija Ljiljana Stojković je poznata javnosti po tome što se protiv nje vodio krivični postupak, koji je kasnije obustavljen, zbog sumnje da je uzimala mito od Bogoljuba Karića, tako što je on stipendirao njenog sina, a ona donosila presude u korist Karića.

Mondo je protiv presude koju je sada donela sudija Ljiljana Stojković izjavio žalbu i sigurni smo da će takva žalba biti usvojena jer je sudija grubo izigrala zakon i raniju odluku Privrednog apelacionog suda kojom joj je naloženo da postupa i donese meritornu presudu u ovom predmetu.

Tim korporativnih komunikacija 

WMG

Izveštaj OEBS-a iz 2004. oštro je kritikovao kosovske medije, naročito RTK, zbog njihovog senzacionalističkog i pristrasnog izveštavanja o neredima u martu 2004. godine. Problem koji je naglašen je bila tendencija medija da umanje ili ignorišu slučajeve u kojima su Srbi bili žrtve nasilja i štete na imovini.

Analiza medijskih članaka kosovskih medija povodom obeležavanja 20. godišnjice pokazuje da je većina ponovila grešku iz 2004. godine i da mediji, namerno ili slučajno, nisu prikazali razmere patnje i gubitaka koje je srpska zajednica pretrpela tokom nemira, niti dali relevantan kontekst.

Od sedam analiziranih medijskih članaka uticajnih kosovskih medija, nijedan nije spomenuo činjenicu da je nasilje prema Srbima počelo nakon objavljivanja lažne vesti nacionalnog servisa RTK.

Nekoliko medija je usputno spomenulo da je „spaljeno nekoliko srpskih kuća i crkava“ bez spominjanja ko je to uradio. Nijedan članak ne daje informacije o srpskim žrtvama, broju uništenih domova ili oštećenju pravoslavnih crkava i drugih srpskih kulturnih objekata oštećenih tokom dva dana nemira.

U nekim tekstovima su informacije o nasilju, ubistvima i kulturnom razaranju sa kojima su se suočili Srbi potpuno izostavljene, kao da se nisu desile.

Nedostatak konteksta o srpskim stradanjima je prilično očigledan kada se uporedi sa činjenicom da većina članaka sadrži detalje o smrti troje albanske dece koja su bila katalizator nereda, kao i o smrti i povredama Albanaca tokom nereda.

Ovakav način izveštavanja izgleda kao pokušaj da mediji pojačavaju narativ koji daje prednost samo perspektivi i patnji jedne zajednice. Uz to se dehumanizuje “druga strana” što je u suprotnosti sa osnovnim novinarskim principima nepristrasnog i uravnoteženog izveštavanja o svim činjenicama.

Ovakvo jednostrano izveštavanje koje minimizira ili izostavlja detalje o nasilju nad jednom manjinskom zajednicom može poslužiti za relativizaciju tih zločina u javnosti i stvariti novu generaciju mladih koji nemaju jasnu sliku o tome šta se zapravo dogodilo 2004. ili imaju potpuno iskrivljenu sliku tog događaja.

Šta su mediji prećutali?

RTK: Članak posredno spominje da je tokom nereda došlo do paljenja “pravoslavnih verskih objekata i kuća” bez ikakvog objašnjenja ko je to uradio, pa se čini da su se oni sami od sebe zapalili.

RTK je izostavio činjenicu da je vest o ubistvu dečaka bila lažna vest, da je misija OEBS sačinila izveštaj u kojem se kaže da su albanski mediji pogrešno predstavili ili preuveličali izjave jednog od preživele dece i ignorisali pozive na oprez od UNMIK-a i policije UN-a.

RTK je inicijalno ponovio sopstvenu lažnu vest. Nakon kritike novinarskih udruženja i preko 50 novinara srpskog dela redakcije RTK je izmenio vest, koja i dalje ne sadrži informacije iz kojih bi osoba koja ne zna ništa o martu 2004. – mogla jasno i nedvosmisleno da zaključi ko je započeo nerede i ko je bio meta napada.

ZERI: Članak ne daje nikakve konkretne detalje ili kontekst o nasilju nad Srbima tokom nereda. Kao i u vesti RTK, sporedno se spominje da je došlo do paljenja nekih kuća i verskih objekata, ne piše čije su to kuće, ne piše da su verski objekti zapravo crkve i ne piše ko ih je zapalio.

KALLXO: Ni pomena o nasilju nad Srbima, o činjenici da su kosovski mediji objavili lažnu vest, o tome da su neki Albanci širom kosova napadali i targetirali građane srpske nacionalnosti.

KOHA: Članak ponavlja lažnu vest da je do nasilja došlo “nakon što se troje albanske dece udavilo u reci Ibar dok su pokušavali da izbegnu napad grupe srpskih mladića” – ne kaže da je bila u pitanju lažna vest. Nije dat kontekst o srpskim žrtvama ili oštećenju srpske imovine i kulturnih objekata. Ne daje kontekst da je deo albanske zajednice izazvao nerede i palio imovinu.

KLANKOSOVA: Nema informacije o lažnoj vesti, niti konteksta da su albanski protestanti targetirali Srbe. Naslov sugeriše suprotno, da protesti nemaju veze sa Srbima već da su bili protiv UNMIK. Tekst kaže da je poginulo 19 osoba, od toga 12 Albanaca, bez informacija da su poginuli i Srbi i da je njihova imovina spaljena, kao i srpske crkve.

GazetaExpress: Nema konkretnog konteksta u vezi sa srpskim žrtvama ili materijalnom štetom nad njihovom imovinom i crkvama. Nema objašnjenja da se radilo o lažnoj vesti, koja je ponovo ponovljena kroz citiranje premijera Kurtija.

ATVLIVE: Ovo je jedan od članaka koji na kraju vesti kaže: „Tokom ovih nereda spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava.” Članak nastavlja sa: “Nešto slično se desilo i sa albanskim kućama u većinski srpskim krajevima.” Nema infromacije o lažnoj vesti RTK, niti je dat kontekst ko stoji iza paljenja crkava i kuća Srba, niti o razmerama nasilja prema manjinskoj zajednici. Stavlja se u isti konktest nasilje na Kosovu sa nemirima koji su se desili u Srbiji.

Na osnovu analiziranih medijskih članaka, glavni narativ koji se čini da se forsira u većini medija o 20. godišnjici martovskih nereda 2004. je onaj koji se prvenstveno fokusira na albansku perspektivu i žrtve.

Nekoliko ključnih aspekata narativa u kosovskim medijima:

Prikazivanje nereda kao opravdane „narodne pobune“ protiv UNMIK-a

Nekoliko članaka, uključujući i one iz KOHA, KLANKOSOVA i ATVLIVE, karakterišu martovske nemire kao „narodni revolt“ ili „ustanak“ usmeren protiv misije UN na Kosovu (UNMIK) i njene politike. Ovaj narativ prikazuje nasilje kao razumljiv izliv javnog gneva, a ne kao kršenje reda i zakona i targetiranje manjinske zajednice.

Isticanje albanskih žrtava

Većina članaka sadrži detaljne izveštaje o troje albanske dece koja su se udavila u reci Ibar, što je izazvalo nerede. Imena i uzrast dece su istaknuti. Neki članci se takođe fokusiraju na žrtve i povrede među Albancima tokom sukoba sa snagama bezbednosti. Međutim, gotovo ni jedan ne navodi slične detalje o srpskim žrtvama ili šteti srpskoj imovini i verskim objektima.

Umanjivanje nasilja nad Srbima

Nijedan od članaka ne pruža adekvatan kontekst ili statističke podatke o razmerama nasilja, ubistava i razaranja sa kojima se srpska zajednica suočila tokom nemira. U nekoliko članaka u kojima je spomenuto da su crkve i imovina spaljeni, nema nikakvog objašnjenja da su to učinili Albanci koji su izašli na proteste.

Prećutkivanje informacija o lažnoj vesti

Nijedan od članaka ne daje informaciju da je RTK objavila lažnu vest 2004, da je misija OEBS u svom izveštaju potvrdila da se radilo o lažnoj vesti.

Prebacivanje krivice na Srbe

Iako nisu otvoreno optužilii, neki članci potkrepljuju percepciju da su nemiri izazvani izveštajima o srpskom nasilju nad albanskom decom, što implicira da su Srbi bili početni provokatori, a time da je nasilje i zasluženo.

Dominantni narativ koji projektuje većina ovih medijskih članaka je onaj koji se usredsređuje na albanske žrtve, umanjuje ili ignoriše srpsku patnju, kritikuje UNMIK, a nemire predstavlja kao razumljiv ispad protiv nepravde – u suštini pruža opravdanje ili relativizuje nasilje dela albanskog stanovništva protiv Srba na Kosovu.

Dvadeset godina kasnije, ovi članci potvrđuju kritike OEBS-a o pristrasnom, jednostranom izveštavanju kosovskih medija koje je podstaklo tenzije tokom marta 2004. godine.

„Tuženi nisu trgovci i ne mogu biti u konkurentnom odnosu kako to navedeni zakon propisuje“, zaključila je sudija, kako prenosi KRIK.

Ona je navela i da je KRIK „neprofitna organizacija osnovana radi dobročinog ostvarivanja opšte korisnih ciljeva iz oblasti novinarstva“.

Presuda nije konačna i izdavač Kurira preduzeće Mondo Inc na nju može da se žali.

Osim KRIK-a, tužbom Kurira iz 2021. godine bili su obuhvaćeni i portal Cenzolovka, list Danas, Udruženje Centar za interkulturnu komunikaciju i portal Javni servis, protiv kojeg je kasnije povučena tužba. Tužbom je tražio i da im isplatimo ukupno 11 miliona dinara.

Portal Raskrikavanje godinama unazad objavljuje analizu naslovnih strana dnevnih novina u Srbiji, prema metodologiji ocenjivanja koja je dostupna na sajtu.

Kurir je često udarna pesnica vlasti za obračun sa političkim neistomišljenicima ili nezavisnim novinarima, pa tako neretko objavljuje lažne i neproverene vesti i time krši novinarski kodeks.

Zbog analize Raskrikavanja Kurir je protiv KRIK-a krajem prošle godine podneo još jednu tužbu Privrednom sudu – takođe zbog navodne nelojalne konkurencije i narušavanja ugleda. I ovom tužbom obuhvaćeni su mediji koji su preneli podatke iz analize KRIK-a  – da je na naslovnim stranama Kurira 2022. godine bilo najmanje 122 neutemeljene, pristrasne ili manipulativne vesti. I ovom tužbom Kurir traži da mu se isplati 11 miliona dinara.

Poslednjih godina broj takozvanih SLAP tužbi protiv KRIK-a raste – u pitanju su tužbe koje podnose ljudi iz vlasti ili bliski njima, a koje se pokreću samo kako bi se novinari zastrašili, a mediji sprečili da objavljuju nova otkrića.

Među onima koji su pokrenuli postupke protiv KRIK-a su kum predsednika države Aleksandra Vučića Nikola Petrović, bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović, Predrag Koluvija, vlasnik „Jovanjice“ kome se sudi za uzgajanje više od tone i po marihuane, kontroverzni biznismeni Bogoljub Karić i Stanko Subotić, kao i kompanija „Mineco“.

„Imajući u vidu da su ovi pravilnici od suštinske važnosti za funkcionisanje elektronskih medija i da su brojne organizacije zainteresovane za učestvovanje u javnoj raspravi, a da je rok za dostavljanje predloga izmena nacrta minimalan, tražimo da se on produži do 25. maja“, piše u saopštenju.

Naglašeno je i da su organizacije koje čine Koaliciju za slobodu medija značajni akteri na medijskoj sceni, koji su, kako se podseća, aktivno učestvovali u svim dosadašnjim inicijativama u vezi sa regulatornim okvirom iz oblasti medijskih usluga.

Pored toga, organizacije koje se bave ljudskim pravima, podsticanjem razvoja demokratije i građanskog društva takođe su zainteresovane za pitanja obuhvaćena predloženim nacrtima, dodaje se.

Smatraju da je veoma bitno da aktivno učestvuju u ovoj javnoj raspravi i zato, kako je saopšteno, traže da REM produži rok za dostavljanje primedbi, predloga i sugestija na nacrte pravilnika, kako bi mogli da izvrše odgovarajuće analize i istraživanja dobre prakse.

„Takođe, mislimo da je bitno da se održi najmanje još jedna rasprava u prostorijama REM“, dodaje se.

Zakon o elektronskim medijima propisuje da Regulator sprovodi postupak javne rasprave u pripremi opšteg akta, te da javna rasprava počinje danom objavljivanja nacrta akta na internet prezentaciji Regulatora i traje najmanje 20 dana.

Kako je ukazano, zakon ostavlja mogućnost da javna rasprava traje i duže, kao što predviđa i važnost pribavljanja mišljenja stručne i šire javnosti.

„Smatramo da je naš zahtev za produžetak javne rasprave osnovan i izvodljiv i da Regulator treba da pokaže da želi konstruktivnu raspravu sa ciljem usvajanja najboljih akata“, dodaje se.

Saopštenje su potpisali Asocijacija medija, Asocijacija onlajn medija, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, NUNS, Poslovno udruženje Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal Pres“, Slavko Ćuruvija Fondacija, resorni sindikat Nezavisnost i Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, Građanske inicijative, misija CRTA, pokret Novi Optimizam, BIRODI, Trag fondacija, Dijalog.net i Partneri Srbija.

Izmena pravilnika bi značila da bi u praksi televizije poput Pinka i Hepija mogle da gotovo celog dana emituju rijaliti, uz ono što smatraju da je zabavni i informativni program, piše Danas.

Profesor u penziji Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski objašnjava da nijedan komercijalni pružalac medijske usluge nije načelno u obavezi da ima petinu sadržaja pomenutog programa, ali koliko tog programa treba da bude, to REM treba da utvrdi istraživanjima komunikacionih potreba i kroz javnu raspravu.

– To REM do sada nije radio pa je na konkursima za dozvole za nacionalno pokrivanje prepuštao televizijama da one odrede šta će imati na programu čak i kada su konkurisala za dozvole opšteg tipa. REM treba da odvoji bar jednu dozvolu za program koji će u celini biti obrazovni, kulturni, naučni, dečji, kaže Veljanovski.

Potpredsednik Udruženja novinara Srbije, Slobodan Ćirić, iako prethodno nije imao uvida u izmenjeni pravilnik, konstatuje da neke televizije ni do sada nisu poštovale odredbe pravilnika kojima je bilo predviđeno da petina sadržaja programa bude kulturni, dečiji i naučno-obrazovni.

– Ovo mi sada liči na legalizaciju postojećeg stanja, a to svakako ne može biti dobro za medijsku scenu Srbije, navodi Ćirić.

Novinar Nedim Sejdinović kaže da ovo nije ništa iznenađujuće ili neobično.

– REM na ovaj način pravno formalizuje ono što je radio sve ove godine: režimske televizije ohrabruje da rade isključivo u interesu vlasti i svog novčanika, a suprotno javnom interesu, to jest interesu građana da budu kvalitetno i istinito informisani, te da ne budu puki artikl kojeg nacionalne televizije prodaju pohlepnim i društveno neodgovornim kompanijama, objašnjava Sejdinović.

Smatra da su ove kompanije društveno odgovorne ne bi se reklamirale u ovakvim medijima.

– I do sada su ove televizije imale praktično nula odsto kvalitetnog programa. Sve se svelo na primitivnu propagandu, šljašteći kič, orijentalno urlikanje, promociju nasilja, prodaju cigle, odnosno svakovrsnu prevaru građana, navodi Sejdinović.

Nismo videli profesionalizaciju unutar regulatora, kao što je bila ideja Medijske strategije, ali je jasno da članovi Saveta REM-a ostaju nedodirljivi, niko im se i dalje neće mešati u kršenje zakona i poslovnika, mogu da održavaju sednice kad hoće, da sopstveni rad i odluke drže daleko od javnosti...

U skladu sa novim Zakonom o elektronskim medijima (ZEM), usvojenim u oktobru prošle godine, članovi Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM) krajem decembra izabrali su za direktorku tog tela Rajku Galin Ćertić. Ona je i pre toga bila izvršna direktorka.

Prema zakonu, ovlašćenja direktorke su skromna: odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Regulatoru, priprema i sprovodi odluke Saveta i radi druge poslove određene zakonom i Statutom.

Nije poznato koji su poslovi direktora predviđeni novim Statutom REM-a, jer on još nije javno objavljen, nakon što ga je Savet REM-a usvojio poslednjeg dana novembra prošle godine. Statut mora da potvrdi Skupština Srbije, koja je nedavno konstituisana i o tome poslanici još nisu odlučivali.

Dok glavni interni dokument Regulatora ne bude usvojen, REM i dalje radi po Statutu Radiodifuzne agencije iz 2005. godine.

Profesionalizacija regulatora?

Pozicija direktora REM-a predviđena je Medijskom strategijom i Akcionim planom za njeno sprovođenje. U tom dokumentu se navodi da je izmenama regulative potrebno „omogućiti profesionalizaciju regulatora podelom upravne funkcije u regulatoru na Savet i direktora, a koji će biti biran na javnom konkursu u skladu sa kriterijumima koji važe za članove REM-a“, ali se nadležnost direktora ne precizira.

Na koji je način ta profesionalizacija ostvarena?

Prema rečima Rajke Galin Ćertić, zakonske obaveze direktora su samo dodatno precizirane novim Statutom. Kako je rekla za Cenzolovku, njena sadašnja ovlašćenja se ne razlikuju mnogo od ovlašćenja koja je imala kao izvršna direktorka Regulatora (na tom mestu je bila pre izbora za direktorku REM-a), osim što sada direktno odlučuje o pravima i obavezama zaposlenih, dok je ranije to bila obaveza predsednika Saveta REM-a.

Zakon predviđa da direktora na konkursu bira Savet REM-a, imenuje se na pet godina, i može biti imenovan još dva puta. Za svoj rad odgovara Savetu REM-a, kome podnosi izveštaje o radu i finansijski izveštaj.

Članovi Saveta ostaju nedodirljivi

Dakle, novi Zakon o elektronskim medijima (ZEM) uvodi novi organ u REM, koji ima gotovo iste nadležnosti kao i raniji izvršni direktor, a članovi Saveta i u novoj regulativi ostaju nedodirljivi.

„Niko nema pravo da na bilo koji način utiče na rad članova Saveta, niti su oni dužni da poštuju bilo čije instrukcije u vezi sa svojim radom, izuzev odluka nadležnog suda donetih u postupku sudske kontrole rada Saveta“, navodi se u članu 16. ZEM-a.

Podrazumeva se da u odluke Saveta niko ne treba niti sme da se meša, ali postavlja se pitanje ko će da kontroliše i sankcioniše nepoštovanje zakona i internih akata (pre svega poslovnika o radu), članova Saveta REM-a, kojima neprestano svedočimo.

Kako je Cenzolovka više puta pisala, Savet godinama krši poslovnik jer ne održava redovne sednice dva puta mesečno, kako je propisano tim dokumentom. Ne donosi ni odluke u razumnom roku, i ne reaguje (nikako ili neblagovremeno) na kršenje zakona i pravilnika medija koje prati.

Ne ispunjava ni sopstvena obećanja, a često ni zakonsku obavezu javnosti rada: ne radi transparentno, ne uvažava zahteve javnosti i ne pokazuje prema njoj nimalo odgovornosti. Iako je, u skladu sa smislom svog postojanja – toj istoj javnosti jedino odgovoran.

To se konkretno odnosi na veoma šture zapisnike sa sednica Saveta, njihovo kasno objavljivanje, na neobjavljivanje kada će se održati sednice kako bi novinari mogli da im prisustvuju, nedostavljanje dokumentacije o radu Saveta, kao i na to što najveći deo članova Saveta odbija da komunicira sa medijima…

Veljanovski: REM poslovni partner komercijalnim medijima i koalicioni saradnik vlasti

Da li je namera da se uspostavi ozbiljnija uloga direktora u sistemu Regulatora bio jedan od načina da se zaustavi samovolja REM-a? Koje su ideje imali u vidu oni koji su učestvovali u kreiranju medijske strategije i Akcionog plana za njeno sprovođenje?

Komentarišući ovlašćenja direktora REM-a, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu u penziji Rade Veljanovski kaže za Cenzolovku da se tokom rada na nacrtu novog Zakona o elektronskim medijima pojavila ideja da se uspostavi organ u REM-u koji bi imao veće ingerencije od Saveta.

„To bi bilo apsolutno apsurdno i suprotno celokupnom evropskom zakonodavstvu. REM je odgovoran javnosti, i ako bi bili bilo kome drugom odgovorni, onda ne bi bili nezavisni – to je evropski standard“, napominje profesor.

Savet REM-a ipak ne ostvaruje svoju zakonsku funkciju, između ostalog ne reaguje koliko bi trebalo na kršenje zakona od strane elektronskih medija. Prema komercijalnim medijima Regulator se, kako kaže Veljanovski, odnosi kao da im je poslovni partner, a prema vlastima kao da im je koalicioni saradnik.

„Oni više krše zakon tako što propuste da nešto učine nego tako što nešto urade, tu nema spora. Jedina sankcija za to jeste da na sledećem konkursu ne budu izabrani“, ocenjuje Veljanovski. On se nada da će u novembru ove godine, kada ističe godinu dana od usvajanja zakona i kada novi članovi moraju biti izabrani – u Savetu biti kredibilni ljudi.

Pasivnost i nerad postojećeg Saveta izraz nedostatka političke volje

Medijski stručnjak, član Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i bivši državni sekretar u Ministarstvu kulture Saša Mirković, objašnjava za Cenzolovku da je funkcija direktora REM-a u zakon uvedena na osnovu dosadašnjih dobrih iskustava iz inostranstva, sa idejom da će to vremenom poboljšati funkcionisanje Regulatora.

„Novi Savet REM-a do početka novembra treba da bude izabran po novim kriterijumima. To ni na koji način ne opravdava pasivnost i nerad postojećeg Saveta (koji proističu iz nedostatka političke volje) koji je u ovom sazivu na izlaznim vratima, ali pruža dodatnu argumentaciju u vezi sa očekivanjima od novoimenovane direktorke”, objašnjava Mirković.

On dodaje da kakav god bio budući sastav Saveta REM-a, ne treba očekivati da će direktorka REM-a imati ulogu nekoga ko suštinski na bilo koji način kontroliše funkcionisanje ovog tela.

„Lek za trenutno stanje treba tražiti u postojanju iskrene političke volje da se stvari menjaju nabolje, nominaciji i izboru što boljih članova i članica budućeg Saveta REM u narednim mesecima koji će proaktivno raditi u skladu sa Zakonom o elektronskim medijima“, smatra Mirković.

Novinar Aleksandar Mitić objašnjava da se napad dogodio u vreme kada su Toni Bler i njegov savetnik Alister Kembel počeli kampanju slamanja otpora medija u zemljama NATO-a. RTS je bio veliki simbolički cilj, naravno da su znali da nema nikakvog vojnog efekta, smatra istoričar Predrag Marković.

Četvrt veka je prošlo, a za stradanje šesnaest radnika RTS-a nije odgovarao niko od onih koji su izveli napad, niti je u svetu bilo suda koji je bio spreman da se tim slučajem bavi. Zašto je to loše ne samo za Srbiju, već i za svet u kojem se trenutno vode dva ozbiljna rata koja prete da prerastu u sukobe širih razmera u emisiji Takovska 10 govorili su istoričar Predrag Marković, novinar Aleksandar Mitić, Dragan Šuković iz tehničkog vođstva u režiji programa RTS-a i predstavnik porodica poginulih i radnik RTS-a Miroslav Medić.

Dragan Šuković je bio na smeni u trenutku napada NATO-a.

"Ja sam bio na smeni kao i većinu noći. Bio sam jedan od mlađih ljudi, 33 godine tada. Radio sam u telekinu tada. To je bilo jedno ogromno odeljenje koje je emitovalo većinu programa", navodi Šuković.

U trenutku napada, bio je tu sa svojim venčanim kumom, koji je poginuo, dok je Dragan teško povređen.

"Imao sam 20 i kusur šavova, kopči na glavi. Mene je geler od bombe pogodio u najjaču kost, jagodičnu. Trenutno, to se generalno i ne vidi toliko. Mi smo bili zakopani, nas dvojica, do grla, od tog šuta, od zida, od svega toga što je padalo", seća se on.

Vazdušni udar je, kaže, bio toliko jak, da je odbacio trik sto, koji je težak tonu i po, iza Crkve Svetog Marka.

"Moram da napomenem, možda sam jedini radnik RTS-a koji je bio usmeno suspendovan u vreme bombardovanja, zato što sam tražio pre toga i pričao ljudima šta će se ovde desiti, na osnovu osećaja, viđenja, prethodnih večeri i svega toga što se desilo. Možda su me proglasili ludim tada, ali ipak nisam bio lud", kaže Dragan.

Medić: Bilo je najavljivano da je RTS moguća meta

Miroslav Medić radio je veče pre toga, dok je njegov brat Siniša radio kobne večeri.

"Sudbina je tako htela da smo se čuli, odnosno bili smo zajedno 22. aprila u roditeljskoj kući i tako razgovarali smo o situaciji koja je već neko vreme bila najavljivana da je Radio-televizija Srbije moguća meta. Ja sam igrom slučaja i radio, odnosno snimao, evo ovde iz ove prostorije, gore iz režije, onaj komentar Tatjane Lenard, kada je pozivala NATO da gađa ovu zgradu i da ih mi čekamo ovde. Ona je to pročitala negde između pola sedam i sedam, kada se snimaju komentari za Dnevnik, i napustila zgradu. Ja sam sa mojim kolegom Acom Nikolićem, rasvetljivačem. Pitali smo se pogledom – pa čekaj, ona ovo pročita i ode kući. Šta mi da radimo?", seća se Medić.

"Zašto ništa nije preduzeto da se zaštite zaposleni, bili smo kao glineni golubovi"

Te večeri, dodaje Medić, nije bilo bombardovanja, ali iz noći u noć, svakim danom, sve se više dizala tenzija i počele su da kolaju priče da je televizija moguća meta.

"O tome sam pričao sa mojim bratom i on mi je tada, 22. aprila, kad smo razgovarali, došao iz noćne smene sa Studija B i kaže – mi smo se izmestili noćas sa vrha Beograđanke u hotel Park i odatle ćemo da radimo noću. Iznenadio sam se i rekao, svaka čast, kako ste se vi izmestili, a ovi naši ništa ne preduzimaju u tom smislu. To je ono što nas i dan danas muči kao porodice, što sam rekao i danas na pomenu, zašto niko ništa nije preduzeo da se na neki način zaštite zaposleni, jer, kao što svi znamo, bombardovanje ove zgrade usledilo je mesec dana od početka bombardovanja. Znači, postojali su svi uslovi da se premestimo na rezervno mesto rada ili da se, bar u vreme vazdušne opasnosti, sklonimo iz ove zgrade, gde smo bili kao glineni golubovi", ističe Medić.

Mitić: Nisam bio iznenađen, video sam na KiM da je NATO krenuo u fazu terora

Dr Aleksandar Mitić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, tada je bio dopisnik AFP sa Kosova i Metohije, a kasnije dopisnik Tanjuga iz sedišta NATO-a u Briselu.

Napominje da je na KiM bombardovanje NATO-a zaista bilo besomučno, bez ikakvih ograničenja, tako da, kada je čuo vest o napadu na RTS, nije bio iznenađen.

"Jednostavno, nisam bio iznenađen, s obzirom da sam video da je NATO krenuo u novu fazu, odnosno u fazu terora", ističe Mitić.

Marković: RTS bio veliki simbolički cilj, naravno da su znali da nema nikakvog vojnog efekta

Istoričar Predrag Marković objašnjava da je ideja bombardovanja civilnih ciljeva od početka zapravo jedna zločinačka operacija, a pogotovo ideja bombardovanja medijske kuće.

"Tu ja mislim da su oni naseli sopstvenoj propagandi, da je RTS simbol srpskog režima. Zato nisu bombardovali i druge medijske kuće koje su bile mnogo bučnije u toj ratnoj propagandi od RTS-a", navodi Marković i dodaje da su oni udarcem na RTS zapravo udarili ne samo na medij, već na jedan od velikih simbola države.

Podseća da su pogođeni i zgrada Centralnog komiteta i zgrada Generalštaba, u kojoj nije bilo nikoga, ali da su to simboličke kazne za naš narod i državu.

"Naravno da su znali da nema nikakvog vojnog efekta. Tu su simbolički ciljevi i RTS je bio veliki simbolički cilj", objašnjava istoričar.

Toni Bler i Alister Kembel preuzimaju kontrolu – slamanje otpora medija u zemljama NATO-a

Mitić ističe da je jako važno razumeti kontekst u kojem se dogodio napad i da se radilo o vremenu kada je Alister Kembel, spinmajstor i savetnik za medije bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, preuzeo kontrolu nad celom medijskom operacijom NATO-a.

"Dakle, izbacuje dosadašnje, neuspešne NATO propagandiste, okuplja najbolje propagandiste iz čitave Evrope i kreće u jednu zaista potpuno drugačiju kampanju uništavanja svakog mogućeg otpora u zemljama članicama NATO-a. Dakle, otpora protiv bombardovanja. U takvom jednom kontekstu treba posmatrati ono što se dogodilo nekoliko dana nakon toga, dakle početak te jedne kampanje NATO-a da se ućutka praktično ono što se dogodilo, taj otpor koji je već počeo posle agresije, a koji se pogotovo javio u medijima nakon tog 14. aprila i nakon napada kod Đakovice, koji je bio u neku ruku prekretnica", objašnjava Mitić.

Međunarodna razmena RTS-a kao "nož u srce NATO-u"

Šuković napominje da tu postoji jedan jako važan detalj, a to je međunarodna razmena koju RTS kao zvanični potpisnik ima, a imao je i za vreme rata.

"Odavde su išle mnoge slike, i Bi-Bi-Sija, i Si-En-Ena, i naše televizije. I svih američkih televizija. To je jedan od ključnih elemenata koji NATO-u ne da nije odgovarao, nego mu je bio nož bukvalno u srce. Znači, mi dajamo slobodnu sliku koju neko hoće da uzme ili neće. Sve slike su, koliko ja znam, bile preuzete", ističe Šuković.

Oni su smatrali, dodaje Predrag Marković, da će udarcem u tehničko srce RTS-a ugasiti tu našu sliku.

Da li je Mokranjčeve rukoveti trebalo da budu znak da se napusti zgrada

Miroslav Medić se seća i da je njegov brat Siniša, koji je radio u režiji programa, govorio da su spremljene kasete sa Mokranjčevim rukovetima i da je rečeno da kad se puste te kasete, da je to znak da se napusti zgrada.

"Ali, nažalost, do toga nije došlo, nikad ta kaseta nije puštena i eto, niko nije javio da izađemo i imali smo ove žrtve", dodaje Medić.

Šuković, međutim, kaže da nikada nije čuo za te kasete. "To su možda znali neki ljudi, 90 odsto ljudi nije imalo pojma o čemu se tu radi, apsolutno. Sistem organizacije u tom trenutku za ovakvu kuću i ovakve važnosti, a da ne pričamo o tome za broj ljudi koji radi noću u ovakvoj zgradi, i tako dalje, tako dalje. Za mene je, lično, nedopustiv, apsolutno, nedopustiv", smatra Šuković..

"Apsolutno nismo imali nikakav plan, osim mi, individualno, smo pravili neke planove. To je za mene apsolutno nedopustivo", kaže Šuković.

"Zid ćutanja" u Briselu i skandalozan izveštaj komisije Haškog tribunala

Mitić, koji je kasnije bio i dopisnik Tanjuga iz sedišta NATO-a u Briselu, kaže da je pokušavao mnogo puta da razgovara sa rukovodiocima Alijanse na temu bombardovanja RTS-a, ali da bi svaki put nailazio na "zid ćutanja".

"Neprihvatljivo je bilo da se uopšte otvara ta tema. Oni su smatrali da je to završeno izveštajem koji je ta komisija Haškog tribunala početkom 2000. godine objavila, a po kojem je napad na RTS bio legitiman. To je jedan izveštaj koji ja smatram zaista skandaloznim", ističe Mitić.

Mitić o razgovoru sa portparolkom Karle del Ponte: Nismo ludi da sečemo granu na kojoj sedimo

Smatrali su, objašnjava Mitić, da je RTS legitimna meta ako je korišćen i za vojne svrhe, ali nikada nisu dali dokaz za tako nešto.

“Kada sam razgovarao sa tadašnjom portparolkom Karle Del Ponte, nakon njene prve posete Beogradu posle 5. oktobra i sastanka sa Koštunicom, tog jednog neprijatnog sastanka, ja sam u privatnom razgovoru nju pitao, pa dobro, čekajte, ja sam bio na Kosovu i Metohiji, video sam 192 civilne žrtve koje su ubijene od strane NATO-a. Hoću da svedočim, pogledajte RTS, imate svedoke, a imate onakve izveštaje, skandalozne izveštaje, šta je ona meni odgovorila? Nasmejala se onako, kaže, pa nismo ovde ludi da sečemo granu na kojoj sedimo“, priča Mitić.

Samo 7% sadržaja imalo je uključenu napomenu o kontaktima za pomoć

100% centralnih aktera najviralnijih tekstova o anoreksiji i bulimiji su žene

Cinično „haha“ bilo je na Fejsbuku najčešća emodži-reakcija na viralne sadržaje o napadu panike

Ovaj monitoring ukazuje na velike probleme prilikom medijskog izveštavanja o temama iz oblasti mentalnog zdravlja i na potrebu za promenom medijskog narativa kada je ova tema u pitanju.

Preporuke:

Novinari koji izveštavaju o mentalnom zdravlju moraju makar na osnovnom nivou biti edukovani o toj temi. Uz treninge koje realizuju različite obrazovne institucije i nevladine organizacije, od velike važnosti su i lični napori da se prate rezultati istraživanja, trendovi i inovacije.

Teme koje se tiču mentalnog zdravlja imaju veliki viralni potencijal, što je pokazalo i ovo istraživanje. Međutim, nastojanje da se poveća vidljivosti objava ne bi trebalo da bude praćeno „lovom na bizarnosti“, kada mediji tendenciozno biraju specifične slučajeve, a potom aktere (najčešće implicitno) izvrgavaju ruglu.

Višestruko se pokazalo kolika je važnost tačne, profesionalne, empatične i promišljene formulacije naslova. Naslove najčešće karakterišu veoma grub jezik, hiperbola, naslađivanje mukom aktera, izvlačenje informacija iz konteksta, pa i dezinformacije. U tom smislu, veoma je važno birati naslove koji adekvatno odražavaju suštinu teksta, ne simplifikuju problem, ne generalizuju i ne stvaraju pogrešna očekivanja.

Svedočenja osoba koje se suočavaju s mentalnim tegobama trebalo bi prenositi s dužnom pažnjom, bez trivijalizacije i provociranja podsmeha. Javne ličnosti koje istupaju i govore o svojim problemima u domenu mentalnog zdravlja čine veoma važnu stvar, jer doprinose smanjenju stigme i boljem razumevanju konkretne tegobe.

Kada se izveštava o naučnim otkrićima u oblasti mentalnog zdravlja, neophodno je izbegavati spekulacije, navoditi tačne informacije i kontekst, a u onlajn sadržajima poželjno je i linkovanje istraživanja na koje tekst referiše.

Odgovoran odabir novinskih formulacija o mentalnom zdravlju podrazumeva i prethodno promišljanje o reakcijama publike.

Celo istraživanje možete pogledati u sledećem dokumentu: Crtice i senke

Fondacija je podelila današnji tekst CINS-a u kojem se navodi da su televizije Pink i Hepi otpisale su Srpskoj radikalnoj stranci dug od ukupno oko 100 miliona dinara.