U 10 slučajeva pokrenuti su postupci pred Prvim osnovnim javnim tužilaštvom u Beogradu. Do sada niko nije kažnjen, većina postupaka još je u toku, dok je jedan od 10 postupaka rešen tako što je prijava odbačena. Pored ovih, u jednom slučaju je Tužilaštvo odlučilo da ne pokreće postupak.

Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) je analizirao dokle su stigle istrage incidenata kod Ćacilenda i na jednom mestu sumirao slučajeve u kojima je mogao da se utvrdi identitet učesnika – među kojima su Miloš Marin, ranije osuđivan za držanje droge, otmicu i zlostavljanje, Radmila Kočović iz Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca, Branko Laušević, aktivista Srpske napredne stranke (SNS) čiji su roditelji zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), Vladan Sretenović, ranije osuđivan za ubistvo i razbojništvo, Jelenko Pijevac i Aleksandar Šulc, učesnici u incidentima na protestima 2025.

Miloš Marin, Insajder i odbačena prijava

Reporter Insajdera Stefan Miljuš izveštavao je sa skupa u Beogradu prvog maja 2025. Atmosfera je bila napeta. Na Trgu Nikole Pašića, Miljuš je primetio da ga mlađi muškarac snima telefonom.

„Zbog čega me snimaš dok radim svoj posao”, pitao ga je Miljuš.

„Bolje beži”, odgovorio mu je mladić, a zatim je dva puta udario novinara po ruci i izbio mu telefon kojim je snimao.

Miljuš je ipak uspeo da uspravi kameru i snimi drugog, gotovo identičnog muškarca koji je stajao sa strane. Povišenim tonom i on se obratio Miljušu: „Idi radi negde drugde svoj posao”.

Insajder je prijavu podneo Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, koje je istu prosledilo Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.

CINS otkriva da je osoba koja je ušla u sukob sa Miljušem Miloš Marin.

Tri i po meseca nakon incidenta, Marin je policiji rekao da je primetio „nekog dečka“ koji ga prati i snima dok razgovara sa bratom. Tvrdio je da on sam nije snimao novinara, već da je razgovarao telefonom, te da u početku nije ni razumeo šta mu Miljuš odgovara na pitanje zašto ga snima.

Ipak, taj momak, za kog je kasnije čuo da je novinar, nastavio je da ide za njim i da ga snima. Marin je rekao da je želeo da ga izbegne „jer ne želi problem“, pa ga je zamolio da se skloni. Najviše ga je iznerviralo to što snimanje nije prestajalo, zbog čega se okrenuo i zamahnuo rukom prema telefonu da bi ga zaustavio, pri čemu mu je, kako misli, ispao telefon.

Iskaz je dao i njegov brat, koji je naveo da je to uporno snimanje bez objašnjenja isprovociralo Miloša Marina da „odmahne rukom“ ka telefonu, pri čemu je zakačio Miljuša po ruci i telefon mu je pao.

Tužilaštvo je odbacilo prijavu protiv Miloša Marina jer je zaključilo da „bolje beži“ nije pretnja jer nema konkretnu opasnost po novinara. Takođe je proverilo da li je reč o sprečavanju emitovanja programa, ali je utvrdilo da to nije slučaj jer snimak nije emitovan uživo.

Prema informacijama do kojih je došao CINS, Miloš Marin ranije je osuđivan zbog neovlašćenog držanja droge. Treći osnovni sud u Beogradu osudio ga je 2022. za posedovanje manje količine droge –1,05 grama heroina, na tri meseca kućnog zatvora bez stalnog elektronskog nadzora. Prethodno ga je 2018. Drugi osnovni sud osudio zbog neovlašćenog držanja 4,33 grama kanabisa, na uslovnu kaznu od godinu dana, a ako je prekrši na tri meseca zatvora.

Osim narkotika, Marin iza sebe ima i presudu za otmicu i zlostavljanje.

Drugi osnovni sud u Beogradu ga je 2020. osudio na tri godine uslovne kazne (ako je prekrši, na kaznu zatvora od 10 meseci), jer je tri godine ranije sa dvojicom maloletnika oteo jednog mladića. Uz optužbe da ih je „cinkario u policiji“, kako piše u presudi, mladića su mučili, tukli, vozili gradom kolima i terali ga da sam sebi kopa grob. Naposletku su ga odvezli u kuću u Velikom Mokrom Lugu, odakle je uspeo da pobegne. Presuda je postala pravnosnažna istog dana kada je doneta, jer su se i Marin i tužilaštvo odmah odrekli prava na žalbu.

Radmila Kočović i N1: Od polaganja venaca za heroje do napada na novinare  

Novinarka N1 Žaklina Tatalović i snimatelj Igor Skendžić snimali su televizijski prilog ispred Pionirskog parka sredinom juna prošle godine.

Uključena kamera je tako snimila nepoznatu ženu koja im je prišla i počela da se buni: „Ja vas molim da me ne snimate! … Ne prilazite mi!…”, govorila je žena povišenim tonom dok je gurala rukama kameru.

U više navrata žena se zaustavila tik uz snimatelja i rukom pokušala da prekrije kameru. Snimatelj je tvrdio da ga je više puta udarila po ruci.

„Gospođo udarili ste me”, rekao je snimatelj više puta.

„Ma, pustite to”, odgovorila mu je tada nepoznata žena.

Kamera se od udaraca tresla, a zvuk udaranja čuo se na snimku.

„Nemojte udarati. Ne snima Vas”, govorila je novinarka.

Nepoznata žena je, međutim, nastavila da zamahuje prema snimatelju i opremi.

Ovaj napad nalazi se u bazi NUNS-a i nije prijavljen Tužilaštvu.

CINS je upotrebom alata veštačke inteligencije PimEyes uspeo da utvrdi identitet žene koja je ometala ekipu N1. Reč je o Radmili Kočović, članici glavnog odbora Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918 njihovih potomaka i poštovalaca.

Na fotografijama koje smo uz pomoć PimEyes pronašli, Kočović je u društvu ministara za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – najpre Nikole Selakovića, pa Nemanje Starovića, a potom i Milice Đurđević Stamenkovski. Na jednoj se nalazi i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić. Fotografije su nastale tokom različitih obeležavanja godišnjica ili polaganja venaca narodnim herojima, borcima i stradalima u vojnim sukobima.

Radmila Kočović u razgovoru za CINS objašnjava da se Udruženje bavi negovanjem tradicije oslobodilačkih ratova i da je vrlo aktivno, a ona je tu jer joj je deda bio nosilac Albanske spomenice.

Ipak, u Pionirskom parku nije bila u ime Udruženja, već privatno, objašnjava za CINS. Osećala se neprijatno kada je videla snimatelja i kameru usmerenu ka njoj, jer nije znala ko je i zašto snima. Uz to nije znala da je mikrofon koji je novinarka nosila povezan za kameru.

„Ne volim iznenadne napade. Ako imate nešto, kažite mi: ’Dobar dan, izvolite, možemo da razgovaramo’. Meni nije problem da razgovaram“, rekla je Kočović.

Povodom snimka N1 na kome se kamera pomera dok snimatelj govori da ga Kočović udara po ruci, Kočović je u razgovoru za CINS rekla da nije udarila snimatelja i navela da je rukom pomerila objektiv kako bi mogla da prođe.

Branko Laušević i KoSSev: SNS omladina i porodične veze u MUP-u

Početak je maja. Područje takozvanog Ćacilenda već se proširilo sa Pionirskog parka na ulicu ispred Narodne skupštine.

Urednica portala KoSSev, Tatjana Lazarević, zastala je da fotografiše i snimi novopostavljene šatore. U jednom trenutku prilazi joj mladić: „Što me slikate, gospođo?“

Time je između Lazarević i nepoznatog mladića 7. maja krenuo verbalni sukob, koji je trajao kraće od pet minuta. Mladić je urednici KoSSeva tražio da mu pokaže novinarsku legitimaciju, a nazvao je i stranom plaćenicom.

„Treba da vas bude sramota da ovde pokušavate da omalovažavate vaš narod i da blokirate i rušite državu“, rekao je.

Nakon više od četiri minuta došli su policajci i tražili svima da se udalje.

KoSSev je kasnije objavio taj snimak.

NUNS je slučaj prijavio Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, a ono je odlučilo da ne pokreće postupak.

Iz Tužilaštva su nam odgovorili da nema mesta pokretanju krivičnog postupka, jer su, između ostalog, ocenili da se u radnjama mladića ne stiču obeležja krivičnih dela poput ugrožavanja sigurnosti ili nasilničkog ponašanja. „Nepoznati muškarac“ novinarki „nijednog trenutka nije uputio bilo kakvu pretnju napadom na njen život i telo“, zbog čega, smatraju, ona nije bila sprečena da snima.

Ovakva odluka doneta je uvidom u video snimak, bez pozivanja novinarke radi davanja dodatnih informacija, navodi se u odgovoru Tužilaštva za CINS.

Isti mladić i ranije se pojavljivao u okolini Ćacilenda. Govorio je uživo u programu televizije Insajder. Novinarku je tada zamolio da ne maltretiraju ljude u belim šatorima.

„To su ljudi koji su podržali studente koji žele da uče, zajedno sa studentima koji žele da uče, odnosno studentima koji ne žele da učestvuju u blokadama i rušenju države“, rekao je.

Ostalo je nepoznato ko je ovaj mladić. Dok je za Insajder govorio anonimno, novinarki KoSSeva odbio je da se predstavi. Naveo je samo da je đak jedne srednje škole u Beogradu.

CINS otkriva da je reč o 19-godišnjem Branku Lauševiću, aktivisti SNS-a.

Krajem februara 2025. godine Laušević je uslikan u plavoj jakni sa potpisom predsednika Srbije Aleksandra Vučića na grudima, kako stoji za štandom SNS-a na Voždovcu. Pre toga je prisustvovao sednici SNS-a u Mesnom odboru Gornji Voždovac, kojom je predsedavao državni sekretar Marko Kešelj.

Krajem decembra, dok se ispred Narodne skupštine Vučić obraćao okupljenim pristalicama SNS-a u Ćacilendu, iza njegovih leđa bio je i Laušević.

CINS otkriva da su roditelji Branka Lauševića zaposleni u MUP-u. Dok je majka zaposlena kao konjanik, MUP nije želeo da CINS-u da informacije o tome na kojoj poziciji radi njegov otac, Vladimir Laušević, kako ne bi ugrozio njegovu bezbednost.

Dostupni snimci pokazuju da je otac bio prisutan tokom protesta studenata kod Pravnog fakulteta u julu 2025. kada je povređen novinar Radara, Vuk Cvijić. Tom prilikom Laušević nije želeo da pokaže svoju legitimaciju.

Prema dostupnim snimcima, nakon što je policajac u uniformi udarao šlemom Cvijića, Vladimir Laušević ga je rukom pomerio da sedne na klupu. Okupljeni su više puta tražili Lauševiću da pokaže legitimaciju, što je on odbijao. Zbog napada na Cvijića, NUNS je podneo krivičnu prijavu protiv policijskih službenika.

CINS je pokušao da dođe do Branka Lauševića putem Instagrama i preko oca Vladimira.

Vladimir Laušević nije želeo da daje izjave novinarki CINS-a.

„Nemam nikakva ovlašćenja da dajem bilo kakve izjave (…) Znači, ja vas upozoravam, budete li objavili bilo kakav tekst u vezi mene i mog sina, onda ćemo verovatno završiti na sudu“, naveo je Vladimir Laušević i dodao da za objavu bilo kakvih podataka novinari nemaju njegovu saglasnost.

Na pitanje novinarke da li te reči treba da shvati kao pretnju, on je odgovorio: „Nije pretnja. Ja samo kažem, upozoravam vas. Tužiću vas ukoliko objavite bilo kakav tekst“.

Vladan Sretenović i N1: Istraga tužilaštva i (ne)reagovanje policije  

Novinarka N1 televizije Maja Nikolić i snimatelj Ivan Pavlović snimali su krajem novembra Ćacilend.

Odatle je, kako navode, izašao i prišao im muškarac. Zatražio je da prestanu da snimaju. Oni su objasnili da su na javnoj površini i da smeju da snimaju i on se udaljio od njih.

Kroz nekoliko minuta muškarac se vratio, prišao snimatelju s leđa i istrgao mu kameru iz ruke. Zatim je kameru više puta bacio na beton, a slomio je i stativ na kome je kamera stajala.

Ekipa N1 problematizovala je ponašanje policije u ovom slučaju.

Naime, novinarka i snimatelj su naveli da se policija nalazila u neposrednoj blizini mesta gde je kamera polomljena, ali da nije reagovala, već je prišla tek nakon što je napadač pobegao.

Kada je nakon događaja druga policijska ekipa došla na mesto incidenta najpre im je rekla da tužilac nije odobrio uviđaj, da bi nekoliko minuta kasnije saopštili suprotno.

Nikolić je napadača videla iz neposredne blizine i opisala ga je policiji, a rekla je i da su joj svedoci pokazali fotografije osobe koja je razbila opremu.

U odgovoru CINS-u, Prvo osnovno javno tužilaštvo navodi da je odmah po napadu na ekipu N1 otvorilo predmet i da je policija dostavila više izveštaja, među kojima i onaj

koji se odnosi na identifikaciju osumnjičenog V. S. i pokušaje da se utvrdi njegova lokacija.

Tužilaštvo je premet dalje poslalo Višem javnom tužilaštvu, koje treba da proveri da li je u postupanju policije bilo propusta koji bi mogli ukazivati na krivičnu odgovornost službenih lica.

U međuvremenu u javnosti su se već pojavile informacije o napadaču na N1.

Programski direktor N1 Igor Božić prepoznao ga je u KRIK-ovoj bazi „Ćaciji: čuvari partije“ i izjavio da je reč o Vladanu Sretenoviću. Mediji su pisali da je reč o čoveku koji je ranije osuđivan na zatvor za ubistvo i razbojništvo, što je Sretenović potvrdio 2021. gostujući na televiziji Happy.

Pre napada na N1, novinari Radija slobodne Evrope objavili su fotografiju na kojoj se vidi da Sretenovića kontroliše građane pri ulasku u Ćacilend u ulici Kralja Milana.

Jelenko Pijevac i Insajder: Istraga u toku

Novinarku Insajdera Natašu Mijušković napala je grupa muškaraca kod Skupštine početkom novembra.

Mijušković je napravila nekoliko fotografija. Muškarci su je zatim okružili, stegli za ruku i tražili da im pokaže šta je slikala. Na kraju su je naterali da fotografije obriše „da joj ne bi sve kosti polomili“, objavio je Insajder.

Novinarka je insistirala da muškarci pokažu legitimacije, ali su joj odgovorili da „nije bitno ko su“ i pitali je „kako se oseća kao izdajnik koji radi za Insajder TV“.

Muškarci su je potom pratili do policijskog kordona, gde joj je jedan od policajaca rekao da više ne ulazi u kamp, preneo je Insajder.

Na njeno pitanje „da li je to okupirana teritorija“ i konstataciju da joj je njegov kolega rekao da može da uđe, dobila je odgovor da događaj prijavi na 192.

Nekoliko dana kasnije Mijušković je među fotografijama objavljenim u KRIK-ovoj bazi prepoznala jednog od muškaraca koji su je napali. Reč je o Jelenku Pijevcu iz Priboja, vlasniku više ugostiteljskih objekata, koji se već pojavljivao u incidentima na protestima.

Identitet svog napadača Mijušković je prijavila Prvom osnovnom tužilaštvu, preneo je Insajder.

Nekoliko dana pre Nove godine, Tužilaštvo je saslušalo Pijevca zbog krivičnog dela prinude. Najpre mu je određeno zadržavanje od 48 sati, a zatim mu je ukinut pritvor i određen kućni pritvor uz elektronski nadzor, navode iz Tužilaštva. Terete ga da je novinarki Nataši Mijušković pretio teškom telesnom povredom kako bi je primorao da „nešto učini“ dok je izveštavala sa protesta ispred Narodne skupštine.

Aleksandar Šulc, N1 i Insajder: Kontroverzni pratilac protesta koji retko odlazi bez napetosti

Na Vidovdan, kasno popodne, u Ćacilendu se održavalo književno veče. Reporter N1 Nenad Nešić bio je uživo u programu kada je ispred njega stao nepoznati mladić.

„Jesmo uživo, jesmo u emisiji?“, prekidao je mladić uključenje.

Narednih 15-20 minuta mladić je nastavio da ometa rad N1 – stajao je ispred kamere, snimao reportera telefonom i obraćao mu se dok je program trajao.

„Zašto plasirate laži?“ i „Zašto ne pitate blokadere šta studiraju?“, mladić je uporno ponavljao.

Prema rečima reportera N1, neposredno pre toga isti mladić ometao je i ekipu Insajdera dok je pravila anketu i optužio ih da „provociraju“, baš kao i N1.

Oba slučaja nalaze se u NUNS-ovoj bazi napada na novinare, ali se pred tužilaštvom ne vode postupci.

U oba slučaja novinare je u radu ometao Aleksandar Šulc iz Novog Sada. On je tokom 2025. postao prepoznatljivo lica na protestima, najčešće u Beogradu i Novom Sadu.

Tako je u novembru Šulc došao na mesto na kom je Milomir Jaćimović štrajkovao glađu zbog oduzetih autobusa. Tvrdeći da želi da ga „podrži“ doneo je igračku autobusa i kesu sa namirnicama, što su okupljeni ocenili kao pokušaj provokacije, nakon čega su ga oterali sa skupa.

Dok ga neki učesnici protesta i deo medija opisuju kao „provokatora“ ili „aktivistu bliskog vlasti“, Informer ga predstavlja kao „poznatog novosadskog Tiktokera, poznatog po nadimku Lepi i po duhovitim snimcima kojima raskrinkava laži i sramotu blokadera”.

Njih dvoje su pored ove krivične prijave podneli i parničnu tužbu kojom traže odštetu od 760.000 dinara.

Sud je odlučio da se ročište ne održi, jer Stevan Dojčinović i Bojana Pavlović, kao okrivljeni u ovom postupku, nisu bili prisutni. 

„Formalno pravno postupak kreće iznova”, rekla je sudija Dušica Ristić i dodala da su Dojčinović i Pavlović morali da budu prisutni. Advokatica odbrane Kruna Savović podsetila je da je na prethodnom ročištu, održanom u julu, uzimajući u obzir zaprećenu kaznu, predloženo da se oni oslobode obaveze da se pojave na glavnom pretresu.

Prosudi ko sudi

Bazu „Prosudi ko sudi” KRIK je objavio sa ciljem povećanja transparentnosti rada sudija i sadrži osnovne informacije o njima, navodi ključne slučajeve i izveštava o njihovoj imovini.

„Stevanu i Bojani je sudija u prethodnom postupku rekla da nemaju obavezu da prisustvuju, iako će ih ona pozivati, jer su već dali iskaz. Ali s obzirom da su postupci spojeni, moraju ponovo da se pojave na suđenju”, kaže advokatica Savović za Cenzolovku, objašnjavajući da svi moraju da budu prisutni jer je formalno postupak počeo iz početka.

Na ovom ročištu svoj iskaz u funkciji svedoka trebalo je da daju Jelena Radivojević, novinarka koja je radila na profilu sudije Đorđević i njenog supruga, i urednica baze „Prosudi ko sudi” Bojana Jovanović. Međutim, sredinom oktobra sudija Đorđević i njen suprug tužili su, zbog povrede prava na privatnost, i urednicu Jovanović i novinarku Radivojević, tvrdeći da su tek u postupku protiv KRIK-a saznali da su one učestvovale u izradi baze sudija „Prosudi ko sudi”, prenosi KRIK. 

Nakon nove krivične tužbe, predmeti su spojeni. 

„Još jednu tužbu vidim kao pritisak na ovu redakciju, ali i na druge novinare, što može da se odrazi na autocenzuru”, rekla je advokatica Savović za Cenzolovku.

Međunarodna Koalicija protiv SLAPP tužbi u Evropi (CASE) označila je tužbe protiv KRIK-a kao klasične primere SLAPP-a – odnosno tužbi koje se podnose bez ikakvog osnova i čiji je cilj pritisak na novinare kako bi prestali da izveštavaju o određenim temama.

Novi termin za nastavak glavnog ročišta je 9. mart. 

Đorđević je u sudskom veću koje je oslobodilo optužene za ubistvo Ćuruvije 

Sudija Apelacionog suda u Beogradu Dušanka Đorđević bila je deo sudskog veća koje je donelo oslobađajuću presudu za optužene za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. 

Vrhovni sud u Beogradu doneo je presudu u kojoj navodi da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka u korist okrivljenih bivših funkcionera i pripadnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića, koje je Apelacioni sud oslobodio poništavajući osuđujuću presudu prvostepenog suda.

Vrhovni sud je utvrdio da ključni dokazi koje su pružili svedoci u postupku za ubistvo Ćuruvije nisu bili pravilno razmotreni pre donošenja nove presude, što je, prema stavu suda, išlo u korist okrivljenih.

„Od ubistva Slavka Ćuruvije je proteklo gotovo 27 godina. Nećemo čekati godine da Ustavni sud reši našu inicijativu, procenićemo ako nakon nekoliko meseci ne bude rešio, predmet ćemo izneti pred Evropski sud za ljudska prava“, rekao je Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava, pravni zastupnik ćerke ubijenog novinara Jelene Ćuruvije pred Ustavnim sudom.

„Ako sud ne uzme da reši na vreme ili ne reši kvalitetno, Jelena Ćuruvija bi mogla da zatraži pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava“, istakao je on.

Vladica Ilić je u emisiji „N1 Direktno“ rekao da sam zadatak Ustavnog suda nije previše komplikovan i da nema vremena da se čeka.

U toj inicijativi traže da Ustavni sud pokrene postupak kako bi ocenio saglasnost četiri odredbe Zakona o krivičnom postupku sa Ustavom i Evropskom konvencijom sa proceduralnim obavezama države u vezi sa pravom na život i sa obavezama države u vezi sa pravom na pravni lek.

„Zadatak nije previše komplikovan. Mi od njega ne tražimo da uđe čitav krivični predmet i čita dokaze. Mi tražimo od njega da pogleda četiri odredbe Zakona o krivičnom postupku i da uporedi sa dve odredbe – jednom iz Ustava i jednom iz Protokola Evropske konvencije i da sagleda da li je to u skladu sa Ustavom ili nije. Očekujem i nadam se da će Ustavni sud da ozbiljno shvati ovu inicijativu pošto se radi o predmetu koji je vrlo važan, koji je obeležio pravosuđe na neki način. Mislim da predmet pravnički nije tako težak“, izjavio je Ilić.

Ilić je rekao da smo na sličnu temu imali jednu dobru presudu, odnosno odluku Ustavnog suda u vezi sa ubistvom dvojice gardista.

„Tada je Ustavni sud utvrdio povredu prava na život u proceduralnom smislu. Prošlo je nekoliko godina od trenutka podnošenja do donete odluke, ali ta odluka je bila dobra“, rekao je on.

NUNS: Kada ste čuli odluku žirija, šta Vam je bila prva misao i šta Vam ova nagrada „zaključava“ kao obavezu u narednom periodu?

Radovan Seratlić: Obavezuje i opterećuje. Treba je pravdati u godinama koje dolaze. Ja sam mlad, ako se tako može reći. Moje televizijsko i novinarsko iskustvo ne premašuje deset godina, tako da sam u prvoj deceniji rada. Obavezuje na integritet, posvećenost i nepristajanje na kompromise koji su, pre svega, štetni za profesiju, a onda i za njene ođeke u javnosti i, na kraju krajeva, u interesu građana, zbog čega smo svi tu.

NUNS: Žiri je u svojoj odluci naveo da ste uspeli da „pomerite profesionalne standarde za dodatni nivo nesvakidašnje originalnosti – na dva točka“. Koliko je sve to bilo zahtevno?

Seratlić: Jeste to bio jedan, kako da kažem, neobičan i odvažan potez, možda i podvig. Studentski podvig bio je još veći i naporniji, a ja sam se onda preispitivao: gde prestaje sport, a počinje novinarstvo? Da li se oni pravilno smenjuju, da li sam dovoljno dobar i na točkovima i pred mikrofonom? Nisam znao u kojoj se meri sve to gleda u Srbiji, jer samo isporučuješ uključenja i nemaš povratnu informaciju. Kada si u Beogradu ili u bilo kom drugom gradu, premotaš, pa vidiš kako si nešto uradio. Jave ti: „Ovo je bilo dobro, ovo je bilo loše“. Sada je to izostajalo. Ja sam samo isporučivao – ne dobijajući povratnu informaciju. Već trećeg dana sam mislio: pa da li nas iko gleda? Ja pojma nemam gde to odlazi. Zapravo je odlazilo na televizijske ekrane i mobilisalo ljude oko njih. Neki su samo želeli da vide da li su studenti dobro, drugi su bili prikovani za ekran u svim uključenjima od jutra do mraka.

Jedini fizički problem bilo je sedište. Imao sam malo i psihičkih izazova, naročito devetog–desetog dana, jer su tu razna iskušenja. Nije to bila vožnja pa eto – voziš. To je dosta obaveza: uključenja na svakih sat vremena. Zadovoljan sam i srećan i možda bih sebi odao priznanje zato što nijednog urednika nisam odbio. Imao sam interakciju tokom dana sa desetak urednika. Svi su hteli da imaju bar jedno javljanje sa puta u svojim izdanjima, ali to je bilo spontano: „Da, može – diži kameru, pali, diži signal“. I onda sam shvatio da smo imali i do 15–20 uključenja dnevno, jer – tu smo, ne postoji razlog da bilo koga uskratimo da vidi dokle su studenti koji pedalaju ka Strazburu stigli.

Vremenom se umoriš i fizički. Tamo je zvonila mantra: „Niko nije umoran“. To se izgovara kad su svi mrtvi umorni, samo neće da ti kažu. I kada tako s njima zavičeš, poveruješ. I onda ti to da bateriju – telesnu bateriju – da vrtiš još sat, sat i po dok se ne stigne do cilja.

Ono što je meni zapravo pomoglo i spasilo me: kada dođemo u gradove, na trgove, tu prestaje moj posao. Tu su koleginice Ana Opačić, Ksenija Pavkov, Žaklina Tatalović. One preuzimaju, jer tu treba dodatna snaga da se svo to uzbuđenje naše dijaspore, pa onda radost studenata, prenese. Ne bih imao snage da sam i to morao da radim. Dakle, one tu preuzimaju mikrofon, uslovno rečeno, nastavljaju posao, a ja se sklonim sa strane i pola sata, na nekoj bankini, odmaram i lutam.

NUNS: Čija ideja je bila da pratite studente i da li ste nakon biciklističkog poduhvata spremni na nove slične izazove?

Seratlić: Meni se rodila ideja kada sam video plakat „Tura do Strazbura“. Pomislio sam: ovo je super, baš bih išao sa njima, voleo bih. Onda je dvoje kolega sa Nove reklo: „Ti bi ovo uradio dobro“, znajući da privatno vozim bicikl – ne profesionalno, naravno – sve je to teški amaterizam i navika od detinjstva. Oni su mi bili stimulans. Predložio sam glavnim urednicima Nove i N1 i oni su rekli: „Da, da, da, to je super, ajde da vidimo može li da se sprovede u delo“. Tri dana pred put smo to rešili, dogovorili sa studentima uslove i pravila, koje smo manje-više poštovali do kraja.

Nažalost, nije im pripala Nobelova nagrada za mir. Kada su nominovani, rekli su: ako bude Nobel – idemo zajedno u Oslo. I ja sam rekao da idemo, iako sam na kraju u Strazburu rekao sebi da tako nešto ne bih ponovo priredio. Mislim da sam se predomislio.

NUNS: Publika će uskoro moći da pogleda i dokumentarac o putu do Strazbura. Šta se nije videlo u dnevnim javljanjima, a biće u filmu?

Seratlić: Premijera bi trebalo da bude na godišnjicu polaska, a to je početak aprila.

Vozeći i izveštavajući ka Strazburu, zabeležili smo televizijskom kamerom više od 100 sati materijala. To je ta kolona koja vijuga kroz evropske zemlje i u startu nam je bilo jasno da je grehota da to propadne, nestane ili da se arhivira pa da se više nikad – ili tek povremeno – pusti u nekim kraćim izdanjima. Koleginica, montažerka i faktički koautorka tog filma sa mnom, vrlo predano je sve to pregledala više puta. Ima divnih „blooper-a“ koji će završiti u našem dokumentarnom izdanju, gde se vidi kako se upoznajemo u prvim danima. Naravno, fokus je opet na njima, na njihovoj žrtvi i podvigu. Imaćemo momente kada su bili kod svojih domaćina, kod naše dijaspore, gde su prespavali samo po jednu noć. Imamo naknadno snimljene razgovore sa određenom vremenskom distancom, razgovore sa bicikla, pozajmljene materijale.

Spakovaćemo to u nekih sat vremena, možda i jače, i biće to jedan lep podsetnik – ne samo dokumentarni, nego i informativni, sa malo analize i pouke – i moći ćemo da uporedimo to proleće 2025. sa sadašnjim trenutkom.

NUNS: Da se vratimo na početke. Završili ste srpski jezik i književnost – šta je prelomilo da se odlučite da pređete u novinarstvo?

Seratlić: Ja sam lingvista po vokaciji, tako da nije da nije srodno. Jezik je naš osnovni alat za rad u novinarstvu. To se krnji, to se dosta zapostavlja u korporativnim tokovima. Prvo stradaju lektori, prvo strada rubrika kultura, onda sve drugo. Trenutno na televiziji imaš 50 producenata i nijednog lektora. Ne znam koliko je to pametno i dobro. Za jezik je pogubno. Mislim da je važno da lingvisti i jezičari budu prisutni u novinarstvu, bilo da je televizijsko, štampano, istraživačko ili kakvo god.

Kada sam bio mali, gledao sam Skupštinu dosta, oponašao sam prezentere, u nekoj igri i lakoći detinjstva. A onda sam video neke konkurse, odnosno TV audicije, kojih više nema. Prijavio sam se na jednu od poslednjih i prošao nekoliko krugova, gde me je dočekao moj sadašnji kolega Goran Dimitrijević. Pročitao sam njegove vesti koje je on tog dana čitao na jednom od probnih snimanja, pa sam prošao u sledeći krug, i tako u sledeći, sledeći, sledeći… i došao do svog prvog posla na RTV-u.

NUNS: Postali ste prepoznatljivi kada ste počeli da radite na televiziji B92. Šta ste u toj fazi naučili, a šta Vam je postalo neprihvatljivo?

Seratlić: Dragoceno je da shvatiš da je televizija timska stvar. Da to nije pojedinac. Ljudi iz režije i produkcije su veoma bitni i bez njih televizija ne postoji. Shvatio sam zašto se na televiziji govori „hvala što ste bili naš gost“, a ne „hvala što ste bili moj gost“. Mada to sad čujem povremeno i mnogo me nervira.

Ali u jednom trenutku, kada dođe do tih vlasničkih prestrojavanja, iako je bilo jasno prisustvo režimske kontrole, postaneš svestan da je tvoja koža merilo tvog integriteta. Tebi tvoja koža ne da da trpiš nešto što ne možeš da trpiš, ili, baš suprotno, dozvoljava ti da pomeraš granice sopstvenog karaktera i integriteta. To je postalo u jednom trenutku neprihvatljivo i to nas je, kako da kažem, same eliminisalo. A neke nije. Ali čovek kada shvati da nešto premašuje njegovu meru i da ne može da izgovori nešto čega bi se sutra stideo – a da bi sebe sačuvao – prosto mora toga da se spasava i da se evakuiše. Nema tih para.

NUNS: Na Novoj vodite centralnu informativnu emisiju, ali vaš zadatak su i TikTok vesti. Koliko mladi prate vesti? Šta se tačno vidi u metrikama i ponašanju publike i da li mladi samo „gledaju klipove“ ili „razumeju i prate vesti“?

Seratlić: Interesantno je da to treba smestiti u minut i 20 sekundi. Mlađe kolege koje se bave društvenim mrežama na Novoj predložile su mi da radim TikTok vesti. Tad je počeo rat u Izraelu, dakle bio je oktobar ’23. Sećam se da mi je za taj prvi video trebalo pet sati da napravim minut teksta. Rekli su mi da objasnim sve: „Kada izgovoriš Hamas, objasni im šta je Hamas. Kada izgovoriš, ne znam, Pojas Gaze, objasni im šta je Pojas Gaze. I ako taj prvi video bude imao 10.000 pregleda, radimo mi ovu priču s tobom.“

Ja kažem: dobro. Snimimo mi to i taj prvi video pogleda u prvih 24 sata 230.000 ljudi. Onda su mi objasnili da na TikTok platformi, koju ja nemam instaliranu na svom telefonu, postoji upravo manjak tog njuz sadržaja i da su oni (mladi) željni toga. Iako ti njima sve brzo ispričaš, oni se zaustave i pročitaju šta piše na grafici. Tako da u minutu saznaju dosta. Posebno ih „gađaju“ ekonomske teme. To me je iznenadilo, da mlade zanima. Nešto prođe bolje, nešto prođe slabije, ali nivo njihovog interesovanja je prilično velik.

NUNS: Prošle godine zabeležili smo rekordan broj napada na novinare, ukupno 383 incidenta (2024. je bilo 168). Veliki broj ovih incidenata (najviše pretnji) bio je prema novinarima Junajted medije. Kako izgleda raditi u mediju koji je često na meti pretnji? Da li se plašite za bezbednost i da li razmišljate nekada o autocenzuri?

Seratlić: Osećam manjak smelosti da govorim o tome jer je pritisak, odnosno rizik, pre svega na kolegama koji su na terenu. Ja sam na terenu povremeno, veoma retko; taj Strazbur je bio moj poslednji teren.

U toploti i ušuškanosti studija je dosta bezbednije i bezbolnije. Na nas dolaze oni drugi, uglavnom verbalni, ali ne manje neprijatni talasi sa društvenih mreža, inbodž-a, poruka koji su degutantni i ružni. Neverovatno je da neko može da smisli toliko gadnih reči, ali to je 1%. Ogroman procenat su dobri komentari i dobri susreti na ulici, prijatni susreti sa gledaocima i sugrađanima. Tako da kolege na terenu trpe najveće pritiske i najveće rizike. Gledali smo to i u centru Beograda i u manjim mestima, gde kamere nisu toliko prisutne.

Što se tiče autocenzure, jednom sam se dvoumio, jer je trebalo pomenuti neka kriminalna lica koja su na slobodi. Tada sam sebi rekao: „Čekaj, čekaj, čekaj – nećeš praviti kompromis sam sa sobom. Reci, pa idemo dalje.“ Tako da, samo sam jednom bio u iskušenju da se autocenzurišem, ali nisam poklekao.

A ima li straha? Mislim da je to pojedinačna stvar, ali da je veoma važan taj kolektivni kontekst. Dakle, kolektivno – redakcijski gradimo naš diskurs, naš izraz i njime se hrabrimo. Tako da jeste i do karaktera, i do toga koliko je neko lično odvažan, ali mislim da nas ta grupna nit drži u tom integritetu i osećaju kako treba nešto da ispoljimo i artikulišemo. Jer to smo mi – a to sam ja sa njima.

NUNS: Malo je lokalnih nezavisnih medija i oni su takođe izloženi raznim pritiscima. Vi ste iz Vrbasa, kakva je medijska scena tamo?

Seratlić: Vrbas je imao svoju televiziju, TV Bačka, na kojoj sam prve novinarske korake napravio. Bile su to vežbe i prakse tokom gimnazije. Ona je, naravno, ugašena i nestala; postoji u nekom malom kapacitetu na internetu.

Vrbas je imao i svoj list, svoje novine. Zvao se Glas i bio je sjajan i voljen. Međutim, sve je to nestalo negde možda 2012/2013, na samom dolasku Srpske napredne stranke na vlast. Dakle, Vrbašani nemaju svoje medije, ali imaju veliku potrebu za informacijama.

Nekada naši dopisnici iz Novog Sada, koji pokrivaju celu Vojvodinu, a znate sami koliko je to mesta, uspevaju da odu i da naprave reportaže. To naravno nije dovoljno, jer grad živi 365 dana, makar bio i mali.

I onda se iskristalisao jedan Fejsbuk profil, koji je prvo služio kao slikovnica. Donosio je lepe fotografije i prizore iz grada. Zove se „Vrbas iz drugog ugla“, divni moj sugrađanin Dragan Gaša Stijepović ga vodi. Posle fotografija su usledile informacije i onda si shvatio da jedan mali profil na Fejsbuku ima i do nekoliko desetina, stotina, hiljada pregleda o stvarima koje ne možeš da nađeš nigde drugde — ni na nacionalnoj frekvenciji, ni na Radio-televiziji Vojvodina, koja ima svoje dopisništvo u našem gradu, ali izveštava o festivalu meda, festivalu folklora, možda nekim komunalnim i servisnim informacijama i to vrlo retko.

I onda se „Vrbas iz drugog ugla“ pojavio kao mesto gde se ja informišem, gde odem da nađem dobru fotografiju, odličan izveštaj koji taj sugrađanin priređuje. Dakle, naš medij kome se trenutno veruje i jedino postoji jeste jedan mali Fejsbuk profil. Mali, kažem, u smislu kapaciteta, jer taj čovek sam radi sve na njemu, nema ničiju pomoć, nema zaposlene, jer ni sam nije zaposlen. Sve je na volonterskoj bazi, ali nas, evo već godinama, uspešno i jako dobro informiše.

NUNS: Šta je to što lokalnim nezavisnim medijima najviše „seče krila“ i koji bi bio jedan potez države koji bi odmah napravio razliku?

Seratlić: Rešenje je da se lokalni mediji puste da rade. Vi imate kopiranu situaciju sa republičkog nivoa na lokalni: „Kako ti misliš da ti ja dam da radiš, a da ne radiš po mom diktatu?“ E, to imate i na lokalu, samo što se sve to na lokalu mnogo manje vidi – i pritisci, i cenzura, i ograničavanje.

I na kraju, kada te dovede u egzistencijalnu situaciju da digneš ruke i gledaš da sa što manje dugova izađeš iz te priče i staviš ključ u bravu. Dakle, pustiti ljude da obavljaju svoj posao u skladu sa standardima koje profesija nalaže, bez mešanja, bez maltretiranja, pretnji i cenzure.

NUNS: Ako danas razgovarate sa srednjoškolcem koji želi da se bavi novinarstvom: kakvu televiziju biste voleli da ga sačeka kada bude tražio prvi posao i šta bi trebalo da se promeni da bi uopšte postojala šansa za različite oblasti i kreativne formate?

Seratlić: Voleo bih da kada dođe u situaciju da traži i dobije prvi posao, zatekne televiziju koja je bolja. Mi smo svedoci da se poslednjih deset godina ulaže samo u informativne programe koji traju satima i služe kao poligon za političke pamflete. Izgubili ste one lepe formate od sat vremena, koji su bili možda pre dvadeset godina, gde ste imali razne emisije i razne teme: ako neko voli ribolov, ako neko voli avanturizam, ako neko voli nauku, ako neko voli dečiji program – bilo da je mlad ili malo stariji.

Voleo bih da ih sačeka to da postoji šansa za njih, za razne oblasti i za veću kreativnost. Ovo što sada gledamo, a mislim da je to jednako za sve televizije, jeste manjak kreativnosti: mnogo dugih formata u kojima imamo priče, najave, analize, komentare, a onda punimo Tviter reakcijama na to, pa se ispostavlja da medije uređuju ili predsednik države ili iskusni kritičar sa Tvitera. A to nije dobro. Televizije treba da uređuju ljudi, događaji i potrebe građana.

Bjelica ističe da nije jasno zbog čega je sednica uopšte održana, jer nije doneta odluka o novom direktoru, već o vršiocu dužnosti koji će na toj funkciji biti narednih šest meseci. Osim toga, nejasno je i da li svi predloženi kandidati ispunjavaju propisane uslove.

"Pitali smo Upravni odbor da li diploma Manje Grčić ispunjava uslove, jer je stečena u inostranstvu i vidi se da je trogodišnja. Međutim, nikada nismo dobili odgovor iz UO. Iz jučerašnjeg saopštenja ne znamo da li će do 12. marta birati kandidata ili čekaju da im neko od zvaničnika kaže da li ta diploma ima 180 ili 240 bodova“, kaže Bjelica u razgovoru za N1 i navodi da je očigledna kriza upravljanja.

"Ovom Upravnom odboru mandat ističe u julu, nemamo formiran Savet REM-a. Jedan broj članova jeste izabran, ali jedan nije, a o Upravnom odboru RTS-a odlučuje Savet REM-a. Tako da imamo ozbiljnu krizu upravljanja, jer se ovde očigledno čekaju određeni signali vlasti", ocenjuje naša sagovornica.

Bjelica je takođe navela da u Upravnom odboru RTS-a odlučuju ljudi koji ne mogu da se predstave kao najugledniji deo medijske zajednice. Sa druge strane, ocenila je da je čudno to što se kolege sa javnog servisa same ne interesuju za proces izbora novog direktora medijske kuće u kojoj rade.

"Sve je toliko nejasno, a RTS ima veliki broj novinara koji bi to trebalo sami da istraže i objave, kako bismo dobili jasne informacije, umesto kopi pejst saopštenja Upravnog odbora RTS-a koja nisu razumljiva“, zaključila je Bjelica.

Antonijević je ukazao da Zakon o zabrani diskriminacije zabranjuje uznemiravajuće i ponižavajuće postupanje koje ima za cilj povredu dostojanstva, odnosno stvaranje zastrašujućeg, neprijateljskog, degradirajućeg, ponižavajućeg i uvredljivog okruženje, a zakonom je zabranjeno i propagiranje diskriminacije putem javnih glasila, što je i definisano kao težak oblik diskriminacije.

Naveo je da je Stalna radna grupa za bezbednost novinara od početka ove godine primila 47 poziva zbog ugrožavanja bezbednosti novinara, a da je, po podacima Udruženja novinara Srbije, prošle godine zabeležen drastičan porast svih oblika ugrožavanja novinara.

"Novinari i novinarke moraju imati uslove za bezbedno i nesmetano obavljanje svog posla, a mediji snose odgovornost profesionalnog i odgovornog izveštavanja, uz poštovanje profesionalnih standarda i principa ravnopravnosti", dodao je on.

Antonijević je ukazao da posao koji obavljaju medijski radnici i razlike u mišljenjima, uređivačkoj politici ili načinu izveštavanja ne mogu biti opravdanje za diskriminaciju i pretnje jer to ugrožava slobodu izražavanja i informisanja.

Dragan Bujošević je izabran za vršioca dužnosti direktora RTS samo do okončanja procesa izbora generalnog direktora, koji je u toku, rekao je Klanšček.

Takođe, podržavamo i inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakonika o krivičnom postupku koju je podnela Jelena Ćuruvija Ustavnom sudu. Presudom Vrhovnog suda utvrđeno je da je Apelacioni sud povredio zakon učinivši bitne povrede pravila postupka u korist okrivljenih za  ubistvo Slavka Ćuruvije u presudi kojom su oni pravosnažno oslobođeni, ali i pored presude ovog suda, nije moguće podneti žalbu protiv oslobađajuće presude.

„Na ovaj način, ZKP favorizuje okrivljene i onemogućava ispunjavanje obaveza države proisteklih iz Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima koje se odnose na pravo na život i pravo na delotvorno pravno sredstvo, što se neposredno odrazilo i na slučaj Ćuruvija i na prava Jelene Ćuruvija kao oštećene u tom predmetu. Po ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, odredbe koje uređuju krivični postupak u celini moraju biti podobne da dovedu do identifikovanja i kažnjavanja odgovornih za povredu prava na život, i da pravnosnažnost presude ne sme biti prepreka da se, u slučaju utvrđivanja bitnih povreda koje su mogle da utiču na ishod krivičnog postupka, predmet ponovo otvori. Zbog povreda prava, Jelena Ćuruvija će u narednim danima podneti i ustavnu žalbu na presudu Vrhovnog suda koja, osim deklarativnog, nema nikakav značaj u okončanom postupku“, navodi se u saopštenju Fondacije Slavko Ćuruvija.

Nedopustivo je da se na ovako drastičan način krše prava žrtava i sprečava da se dođe do istine i pravde.

Veran Matić

predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara

Imajući u vidu da nema dozvolu za emitovanje i nije zvanično registrovana, očito je reč o nelegalnom emitovanju još jedne televizije u Srbiji, nakon što po istom principu rade i Niš TV u vlasništvu Alo Media Systems i TS media Telekoma Srbije.

Na portalu Dokumentarne TV navode se samo kontakt podaci, među kojima i sedište redakcije – Svetozara Miletića 28 u Novom Sadu.

Na istoj adresi registrovani su i portal i radio stanica NS uživo, koji su prvi objavili vest o pokretanju ove televizije u novembru. NS uživo nalazi se u vlasništvu firme Hashtag Digital Media Group iz Novog Sada, koja pripada firmi „Vesti sa severa“ vlasnika Danila Babina. Istoj grupaciji pripada i portal Vojvodina uživo.

Firma Hashtag Digital Media Groupje tokom 2025. godine, prema ANEM-ovoj bazi podataka, dobila 4,5 miliona dinara za pet projekata na konkursima za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja u Srbiji, dok su Vesti sa severa po istom osnovu dobile 3.715.000 dinara za realizaciju tri projekta.

Krajem novembra saopšteno je da na medijskom tržištu Srbije zvanično počinje sa radom Dokumentarna TV, „prva specijalizovana digitalna platforma posvećena dokumentarnom, serijskom i filmskom programu koji na autentičan način obrađuje nacionalnu istoriju, globalna pitanja i savremene društvene procese“.

„Dokumentarna TV fokusira se na sadržaje koji razumeju identitet, tradiciju i razvoj Srbije, pružajući gledaocima precizno dokumentovane priče. Kroz emisije i serijale o nacionalnoj istoriji, relevantne analize i razgovore bez

cenzure, kanal želi da otvori prostor za razumljivo, direktno i argumentovano informisanje. Posebno mesto zauzima segment putopisnog i kulturnog programa, koji vodi gledaoce kroz skrivena mesta Srbije, inspirativne priče o ljudima, lokalnim zajednicama i prirodnim dragocenostima koje često ostanu neotkrivene“, navodilo se u najavi.

Inicijativom koja je podneta Ustavnom sudu osporena je odredba ZKP koja isključuje mogućnost izjavljivanja žalbe protiv oslobađajuće drugostepene presude, kao i odredbe koje onemogućavaju da Vrhovni sud, nakon što utvrdi postojanje povrede zakona u oslobađajućoj presudi, oceni mogućnost uticaja tih povreda na ishod okončanog krivičnog postupka, te da, ukoliko oceni da su mogle uticati na ishod, ukine presudu.

U inicijativi se ističe da je povod za njeno podnošenje pravnosnažno okončan krivični postupak vođen zbog ubistva Slavka Ćuruvije, u kojem je pred drugostepenim sudom bio otvoren pretres i pred čijim većem su izvođeni dokazi. Međutim, nakon donošenja preinačujuće oslobađajuće presude bila je isključena mogućnost izjavljivanja žalbe. Vrhovni sud je kasnije utvrdio da su u oslobađajućoj presudi učinjene povrede zakona, odnosno bitne povrede pravila postupka u korist okrivljenih, ali je usled ograničenja propisanih u ZKP on samo mogao da konstatuje te povrede, ne dirajući u pravnosnažnost drugostepene presude.

Na ovaj način, ZKP favorizuje okrivljene i onemogućava ispunjavanje obaveza države proisteklih iz Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima koje se odnose na pravo na život i pravo na delotvorno pravno sredstvo, što se neposredno odrazilo i na slučaj Ćuruvija i na prava Jelene Ćuruvije kao oštećene u tom predmetu. Po ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, odredbe koje uređuju krivični postupak u celini moraju biti podobne da dovedu do identifikovanja i kažnjavanja odgovornih za povredu prava na život, i da pravnosnažnost presude ne sme biti prepreka da se, u slučaju utvrđivanja bitnih povreda koje su mogle da utiču na ishod krivičnog postupka, predmet ponovo otvori.

Zbog povreda prava, Jelena Ćuruvija će u narednim danima podneti i ustavnu žalbu na presudu Vrhovnog suda koja, osim deklarativnog, nema nikakav značaj u okončanom postupku.

Istovremeno, zbog postojanja sumnje da su nesavesno vršili sudijsku funkciju i da su učinili teške disciplinske prekršaje koji ozbiljno štete ugledu sudijske funkcije i poverenju javnosti u sudove, disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva podnete su disciplinske prijave protiv sudija Apelacionog suda u Beogradu, Dušanke Đorđević, Marka Jocića i Dragana Ćesarovića. Protiv preostale dve članice veća – sudije Nade Hadži Perić i predsednice veća Vesne Petrović, disciplinske prijave nisu podnete jer su u međuvremenu penzionisane, pa im je prestala sudijska funkcija.

U prijavama je zatraženo razrešenje troje sudija zbog nesavesnog vršenja sudijske funkcije, neopravdanog odugovlačenja postupka, neopravdanog kašnjenja u izradi odluke, kao i zbog povrede načela nepristrasnosti. Povrede zakona i pravila postupka koje je utvrdio Vrhovni sud toliko su brojne i drastične da je teško poverovati da je reč o omaškama.

Imajući u vidu da je postupak povodom ubistva Ćuruvije pokrenut bezmalo 16 godina nakon ubistva i da je sam postupak trajao skoro deceniju, pozivamo Ustavni sud da hitno odluči o inicijativi za ocenu ustavnosti i tako omogući Jeleni Ćuruviji da, nakon uklanjanja neustavnih procesnih ograničenja iz ZKP, zatraži izmenu presuda Apelacionog i Vrhovnog suda, u skladu s članom 61 Zakona o Ustavnom sudu.

Način na koji Visoki savet sudstva bude postupao povodom disciplinskih prijava protiv troje sudija biće jasan pokazatelj u kojoj meri ovo telo ima snage da obezbedi odgovornost vršilaca sudijske funkcije i tako načini prvi korak u vraćanju poljuljanog poverenja u pravosuđe.

Inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredaba Zakonika o krivičnom postupku (ZKP)

Disciplinska prijava protiv sudije Apelacionog suda u Beogradu Dušanke Đorđević

Disciplinska prijava protiv sudije Apelacionog suda u Beogradu Marka Jocića

Disciplinska prijava protiv sudije Apelacionog suda u Beogradu Dragana Ćesarovića

„Bilo je jasno da sam novinar i da radim svoj posao. Čim me je video, krenuo je na mene na, najblaže rečeno, neprofesionalan način. Tako je i izgledao, jer je imao na glavi običnu kapu, a i način na koji se ophodio prema meni bio je neprimeren. To me je podsetilo na način ophođenja aktivista SNS-a, od njih smo navikli na takvu vrstu agresivnog pristupa prema medijskim ekipama“, navodi reporterka TV Nova u razgovoru za N1.

Ignjatović Eker je navela da su je zaštitili studenti i građani, koji su policajcu govorili da je u redu da snima i da se policija plaši da će oni zabeležiti napadača. Iako joj bezbednost nije bila direktno ugrožena, ističe da je ovakvo ponašanje policije iznenađujuće i krajnje neprofesionalno.

„Navikli smo na protestima da nas grubo guraju, ali je ovo juče izgledalo drugačije zbog neprofesionalnog ponašanja policajca. Petnaest minuta pre toga videli smo kako su se odnosili prema studentima, mogli su da vide da stižu maskirani pojedinci, ali na to nisu reagovali“, rekla je reporterka TV Nova.

Ona je celokupno ponašanje policije okarakterisala kao „perverznu inverziju“.

„Pripadnici SNS-a su juče, na najplastičniji način, kolegama koji su izveštavali pokazali šta znači „perverzna inverzija“, izraz koji često koristi predsednik Vučić, i kako u praksi izgleda kada se izvrće ono što se zaista događa na terenu,“ navela je ona i objasnila:

„Pred njihovim očima dogodio se napad na studente, i nedolično ponašanje policijskih službenika prema nama. Kada smo prišli pripadnicima SNS-a želeći da saznamo zašto su tog dana na tom mestu, sve vreme smo dobijali etiketiranja, a visoki funkcioner Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, Vladimir Galić, govorio je: „Ostavite nas na miru“. Neko bi pomislio da su linčovani, ali dogodilo se upravo suprotno,“ zaključila je ona.

Ona smatra da sudije Apelacionog suda „moraju da snose posledice za svoje odluke“, kako je naglasila u izjavi za Cenzolovku. 

„Srpsko pravosuđe mora da stvori mogućnost da ovaj, inače predugi sudski proces, koji za mene još uvek nije završen, dobije takav epilog u kome ćemo imati i istinu i pravdu“, kaže Ćuruvija Đurica posle 16 godina čekanja na početak suđenja za ubistvo njenog oca i devetogodišnjeg sudskog procesa, koji je doveo do oslobađanja optuženih. Po mišljenju Vrhovnog suda, na nezakonit način.

„Mislim da pravosuđe to nije dužno samo prema mom ocu, Slavku Ćuruviji, i prema meni, kao oštećenoj, već prema svim novinarima i prema svim građanima ove zemlje“, kaže Jelena Ćuruvija. 

Kandidati koji su imali uredne i potpune prijave su Dejan Stanković, Slađana Ivančević, Miloš Tanasković, Manja Grčić i Stanislav Veljković. U trku za čelnika RTS-a ušao je i Dragoljub Stankić, čija prijava je poslata na vreme ali je stigla sa zašnjenjem, odnosno nakon otvaranja koverti.

U petak su kandidati za direktora RTS-a pred članovima UO izlagali program, a poziv da to učini dobila je i Manja Grčić, čija je diploma dovedena u pitanje. Kako su pisali mediji, stručna služba zaključila je da nema dovoljan broj bodova za tu funkciju.

Stanislav Veljković je u međuvremenu, odustao od kandidature zbog, kako je naveo, neregularnosti u postupku izbora na čelnu poziciju Javnog servisa.

On je to naveo u pismu upućenom Upravnom odboru, pred kojim je u petak trebalo da izlaže svoj program.

Podsetimo, Upravni odbor Radio-televizije Srbije doneo je odluku o ponovnom raspisivanju javnog konkursa za imenovanje generalnog direktora RTS-a 15. decembra, pošto nijedan od kandidata koji su ispunjavali uslove prvog konkursa nije dobio potrebnu dvotrećinsku većinu glasova.

Draganu Bujoševiću danas ističe drugi mandat na mestu direktora javnog servisa i on nije imao pravo da se kandiduje.

Prvi mesec u godini obeležio je novi vid pritisaka na kritičke i profesionalne medije putem takozvanih botovskih napada na Instagram naloge. Naime, organizovanom akcijom profili medija, kao što su Nova.rs, Nova S, N1, Danas, Radar, Zoomer, KTV Zrenjanin, Autonomija, Voice, Zona Plus, ali i nalozi organizacija i pojedinaca u kratkim vremenskim periodima, u više talasa, dobijali su na hiljade novih pratilaca kako bi kompanija Meta to registrovala kao sumnjive aktivnosti i suspendovala ili trajno ugasila te profile. Nakon više prijava Meti, nalozi koji su bili „kažnjeni“ na taj način su vraćeni, a botovski napadi su nastavljeni.

Medijima je u tom slučaju stigao i dva puta mejl s nepoznate adrese – prvi put da im se zapreti da će im nalozi na Instagramu biti ugašeni ako budu „pisali negativno o predsedniku“, a potom i mejl u kojem se preuzima odgovornost za napade uz novu pretnju šta će se desiti ako nastave tako da pišu.

Za 23 različita napada na medije na Instagramu podneto je ukupno šest prijava Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal. Istom tužilaštvu i Odeljenju za visokotehnološki kriminal MUP-a tokom istog meseca prijavljen je i prevarni sajt kojim se zloupotrebljava ime i kredibilitet Brankice Stanković i Insajdera. Posle nekoliko dana tužilaštvo je uspelo da ugasi ovaj domen nastavljajući istragu.

Putem Sigurne linije za prijavu ugrožavanja bezbednosti novinara i kontakt tačaka u ANEM-u registrovane su i pretnje, napadi i ometanje u radu novinara i redakcija, među kojima su Danas, Radio Slobodna Evropa, Insajder, Tabloid, Radar, N1, Blokada Info, snews.rs, Goran Jevremović, Marko Dragoslavić, Marko Vidojković, Igor Velić, Luka Pešić…

ANEM podseća da je tokom 2025. godine, prema bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), zabeležen rekordan broj pretnji, pritisaka i napada na medijske radnike u novijoj istoriji Srbije – najmanje 383 za 12 meseci za razliku od 2024. godine kada ih je bilo 168.

Slično ukazuju i podaci Vrhovnog javnog tužilaštva. Prema njihovoj statistici, tokom prethodne godine u javnim tužilaštvima u Srbiji formirana su 134 predmeta u vezi sa slučajevima napada na novinare i medijske radnike, dok su za samo tri donete osuđujuće presude. Ovo je rekordan broj predmeta koji je otvoren u tužilaštvima u poslednjih deset godina od kada se vodi statistika. Od 2016. pa do kraja prošle godine formirano je ukupno 724 predmeta od kojih je u samo 10 odsto (79 predmeta) doneta osuđujuća presuda.

U 2024. godini evidentirano je 65 predmeta sa jednom osuđujućom presudom, u 2023. bilo je 76 predmeta i čak 12 osuđujućih presuda, dok je u 2022. takođe bilo 12 takvih presuda od 87 slučajeva, pokazuju podaci Vrhovnog javnog tužilaštva.

„Sudeći prema dosadašnjim podacima iz januara, može se oceniti da je negativni trend ugrožavanja bezbednosti novinara, novinarki, medijskih radnika i medija eskalirao na početku godine. Napadima na naloge medija na Instagramu pokušava da se ograniči i prostor slobode na internetu. Ne sluti dobro ako u prvom mesecu u godini imamo ovakvu poraznu statistiku, pogotovo u godini u kojoj se očekuju brojni lokalni ali i najavljeni parlamentarni izbori u Srbiji. Zahtevamo od tužilaštava i policije da hitno rešavaju sve slučajeve napada na novinare, identifikuju i sankcionišu počinioce kako bi se poslala jasna poruka javnosti da su takvi slučajevi nedopustivi u jednom demokratskom društvu. Samo na taj način se može stati na put ovoj crnoj statistici“, ocenio je Veran Matić.

Slede Hepi sa 618 nepravilnosti, prvi program RTS 233 i drugi kanal RTS sa 43 prekršaja.

Među najčešćim prekršajima prošle godine bili su prikriveno oglašavanje, odnosno "predstavljanje robe, usluge, poslovnog imena, žiga ili druge oznake, odnosno aktivnosti fizičkog ili pravnog lica koje se bavi proizvodnjom roba ili pružanjem usluga, sa namerom da to predstavljanje ima svrhu oglašavanja".

Kršeno je i pravilo i u vezi sa plasiranjem proizvoda u programima televizije, a u izveštajima se navodi da emiteri ne poštuju ni odredbu Zakona o oglašavanju koja propisuje da se emisije vesti mogu prekinuti radi emitovanja TV reklama jednom u 30 minuta.

Izveštaji se izrađuju za Savet REM-a, koji ne postoji već više od godinu dana, a koji bi trebalo da preduzima mere, odnosno pokreće prekršajne postupke na osnovu tih podataka.

Na kraju svakog mesečnog izveštaja dostupnog na sajtu tog tela, navodi se da su podaci dobijeni "iz softvera nakon izvršenog nadzora i kontrole od strane analitičara i asistenata analitičara".

Jedan je od autora teksta Free speech is under attack, objavljenog 2016. godine na naslovnoj strani Ekonomista. Deset godina kasnije priprema novi tekst o medijskim slobodama u svetu.

Za Cenzolovku govori o tome kako vidi probleme novinara i medija u Srbiji i na Zapadu, o ruskoj i kineskoj propagandi, Trampovoj tužbi protiv BBC-ja i uvredljivom odnosu prema novinarima…

Cenzolovka: U prošloj godini, godini protesta, zabeleženo je više od 300 napada, pretnji i pritisaka na novinare i 

Zamenik urednika britanskog Ekonomista Robert Gest istražuje medijske slobode u Evropi i za Cenzolovku govori o sve gorem položaju medija, o napadima na novinare u Srbiji, buci sa društvenih mreža i Trampovom vređanju novinara

Gest: Medijska situacija u Srbiji je loša. Očigledno ne tako loša kao u Kini ili Rusiji, ali za državu koja tvrdi da je demokratska, u kojoj bi možda mnogo građana želelo da se pridruži Evropskoj uniji, situacija je mnogo gora nego što bi smela da bude. Uporediva je sa onim što vidimo u Mađarskoj, koja je članica EU, ali koja nazaduje u pogledu slobode medija.

Mnoge stvari su prilično loše. Na primer, ono što se događa KRIK-u je zaista, zaista gadno.

Vladajuće stranke se obračunavaju sa medijima obično zato što su korumpirane ili zato što jednostavno žele da ostanu na vlasti duže nego što bi trebalo. A najvažnija stvar sa slobodom medija jeste mogućnost da novinari pozivaju vladu na odgovornost, da se razotkriju njihova nedela. To je razlog zašto se obračunavaju sa medijima. Zato sam veoma zabrinut zbog pada slobode medija u Srbiji.

Vlade koje novinarima zagorčavaju život

Cenzolovka: I mnoge druge države rade na suzbijanju slobode govora?

Gest: Zaista je snažan pritisak mnogih vlada da suzbiju kritičke komentare o sebi. Uglavnom ne pokušavaju da potpuno ućutkaju kritike, već da novinarima i medijima znatno otežaju život. U Severnoj Koreji to nije ništa novo, ali veliki pritisci na novinare postoje i u zemljama koje se predstavljaju kao liberalne demokratije, u kojima zakoni kažu da su mediji slobodni.

Srbija je jedna od tih zemalja. Sličan primer je Indija, u kojoj ustav garantuje slobodu govora, novine su slobodne, vlast ne zatvara novinare zbog stvari koje pišu. Ali, kada razgovarate sa ljudima, vidite da vlast zloupotrebljava promene koje je doneo internet.

Medijima je sve teže i da zarade od oglašavanja. Vlada prestaje da plaća oglase u nepodobnim novinama, a velikim kompanijama kaže: ako želite da gradite puteve, luke ili dobijete licence, ne bi trebalo da se oglašavate u tim medijima zato što nisu patriotski.

Cenzolovka: Da li se to događa i u zapadnim zemljama? 

Gest: To je globalna stvar. Dešava se u mnogim zemljama, samo ne u istoj meri. Režimi sada imaju alate da, ako žele, usmeravaju novac ka medijima koje favorizuju. Ponekad nađu „prijatelje”, njima bliske poslovne ljude, da kupe TV stanicu pa je iznenada pretvore u prorežimsku.

Ali to nije isto svuda. Mnogo je teže novinarima u Indiji nego u Americi. Nije loše u Švedskoj, ali je prilično teško u Srbiji.

Cenzolovka: Da li mislite da ophođenje Donalda Trampa prema novinarima daje gorivo režimima poput onog u Srbiji da opravdaju način na koji oni tretiraju medije?

Gest: Na konferenciji za štampu sa prestolonaslednikom Saudijske Arabije novinar je pomenuo činjenicu da je vlada Saudijske Arabije ubila novinara i isekla ga na komade.

Američke obaveštajne službe su verovale da je prestolonaslednik odgovoran za ovo i novinar je postavio to pitanje. Videlo se da je prestolonaslednik osramoćen, a Tramp je rekao: to je nepristojno pitanje.

Predsednik SAD, u suštini, kaže: novinar koji je isečen na komade testerom je to zaslužio. Bilo je nekad nezamislivo da američki predsednik to izgovori. To je šokantno i zastrašujuće.

AMERIČKA POMOĆ MEDIJIMA ĆE SE VRATITI

Cenzolovka: Kada govorimo o borbi protiv dezinformacija i korupcije, na Balkanu su posebnu ulogu imali USAID i druge organizacije koje su finansijski pomagale medije da razotkriju upravo takve stvari. Kako gledate na gašenje tih programa?

Gest: Tramp to finansiranje vidi kao neku vrstu globalnog woke pokreta. Američka finansijska pomoć nezavisnim medijima ne predstavlja skoro pa nikakvu stavku u američkom budžetu, ali je u mnogim zemljama omogućavala borbu za slobodu medija i smanjenje korupcije kroz praćenje onoga što radi vlast.

To finansiranje je neophodno i pretpostavljam da će se vratiti sa sledećom američkom administracijom, pošto je tako i funkcionisalo bez obzira ko je bio na vlasti – sve do Trampa. Istovremeno, Kinezi i Rusi nisu prestali da finansiraju dezinformacije.

Lažu u svakoj rečenici, a onda skoče na jednu od 10.000 informacija koje objavi BBC

Cenzolovka: Kako gledate na to što je Tramp tužio čak i BBC?

Gest: To je veliki problem, jer Tramp jasno stavlja do znanja da će pokušati da nametne finansijske troškove medijima koji ga kritikuju. On neće dobiti tu odštetu, ali BBC mora da angažuje advokate da se brani, a to košta.

Američki mediji su mnogo više ugroženi nego što je to BBC, jer im matične kompanije zavise od savezne vlade, od Trampa, od dozvola da rade. Postoje primeri u Americi da su medijske kompanije dale Trampu milione dolara za potpuno neosnovane tužbe. Iako su bili u pravu, morali su da postignu vansudsko poravnanje samo da ne naštete matičnoj kompaniji koja zavisi od savezne vlade za mnogo veće sume novca.

To je jako opasno. To prethodni američki predsednici nisu radili. To je novo u Americi i veoma zabrinjavajuće. Tramp otvoreno kaže da ne priznaje nikakva ograničenja za sebe osim ličnog morala. Dugo sam u ovom poslu i nikada nisam čuo američkog predsednika da to kaže. Svi prethodni bili su saglasni oko toga da su ograničeni zakonom.

Dezinformacije utiču na poverenje u medije

Cenzolovka: Na račun izveštavanja BBC-ja je upućeno mnogo kritika u poslednje vreme. Kako vidite iskušenja medija u Velikoj Britaniji, posebno javnog servisa?

Gest: BBC se finansira javnim sredstvima. Zato mnogi misle: pripada meni, pa bi trebalo da se složi sa mnom.

Uzimajući sve u obzir, kvalitet BBC vesti je veoma visok. Prema globalnim standardima, to je veoma dobra novinarska organizacija. Pravi greške, jer svakodnevno objavljuje hiljade vesti. Ljudi koji rade tamo su uglavnom politički na sredini. Nema mnogo ni krajnjih levičara niti desničara. Pokušavaju da tačno utvrde činjenice i to je zaista važno.

Neke kritike BBC-ju su opravdane, ali veliki deo upućuju ljudi sa određenim ciljem: botovi, Rusi, populisti… oni koji lažu u svakoj rečenici, a onda se osvrnu na činjenicu da BBC napravi grešku u jednoj od 10.000 rečenica.

Pogledajte Trampov tvit na društvenim mrežama. Ako ima 100 reči, u njemu ima 10 laži. Ali će on napraviti veliku galamu ako tradicionalni mediji jednom pogreše.

Cenzolovka: Kako komentarišete buku koju stvaraju propaganda i dezinformacije?

Gest: Buka je sve gora. Zlonamernima je mnogo lakše da izbace gomilu lažnih informacija i video snimaka koji izgledaju kao da mogu biti istiniti. Kao kada kažu – ovo je scena sa današnjih protesta protiv nekog režima, a zapravo je reč o protestima od pre deset godina.

Daleko je više neproverenih gluposti na društvenim mrežama, kao i dobro finansiranih napora ruske i kineske vlade da šire dezinformacije. Cilj je da građani, posebno na demokratskom Zapadu, budu sve više ljuti na druge, da se izazovu podele, da ljudi budu očajniji, da misle da su njihova društva osuđena na propast. Tu je i poplava dezinformacija, koje su ponekad veoma zanimljivo predstavljene.

Pošto algoritmi društvenih mreža favorizuju sadržaj koji šokira kako bi izazvali veće angažovanje publike, oni daju iskrivljen i veoma neprijatan pogled na svet. Čujem to i od svoje dece. Mladi lako mogu steći zaista negativan pogled na dešavanja u svetu.

Očigledno je da su neke stvari loše, ali uopšteno govoreći, poslednjih nekoliko vekova zapravo predstavlja istoriju napretka.

Cenzolovka: Da li je moguće boriti se protiv dezinformacija i propagande sa neregulisanim društvenim mrežama?

Gest: To nije crno-belo. Kad otvorite društvene mreže, ne vidite dečju pornografiju, jer to nije legalno. Kompanije koje stoje iza njih imaju zakonsku obavezu da takav sadržaj blokiraju.

Na ruske dezinformacije stalno nailazite, a njih je mnogo teže blokirati, jer „peru” informacije. Imate ruske farme trolova koje šalju dezinformacije npr. u Venecuelu, a Venecuelanci ih predstavljaju kao svoje koristeći VPN-ove, pa je teže videti odakle zapravo dolaze.

Dakle, mnogo je teže blokirati, ali nije nemoguće smanjiti. Voleo bih da kompanije koje stoje iza društvenih mreža pokušaju da ono što se na njima objavljuje bude manje senzacionalističko, da bude istinitije. Ako to ne žele, onda je prikladno da postoji neka vrsta regulacije. Nekim regulatorima možete verovati, ali teškoća je u tome što ima i vlada kojima uopšte ne možete. Vlasti koje najstrože regulišu imaju tendenciju da budu i najgore.

Danas je mnogo gore nego 2016.

Cenzolovka: Kako vidite uticaj društvenih mreža na izveštavanje u zapadnoj Evropi?

Gest: Ako ste u ozbiljnom medijskom biznisu, morate da koriste mreže. Mi ćemo po pravilu biti ti koji će prvi objaviti svoje sadržaje na društvenim mrežama.

To donosi dosta interakcije i to je način da ljude privučemo da skinu našu aplikaciju, odu na sajt i pretplate se kako bi dobili istinite informacije i analize koje ne pokušavaju da vas šokiraju, već da vas informišu. Ali, mnogo je lakše nama, globalnom mediju na engleskom jeziku, nego mediju koji izveštava, na primer, na mađarskom.

Društvene mreže su zabavne, ali doprinose i široko rasprostranjenom mišljenju da su tradicionalni mediji mnogo gori nego što zaista jesu, da mediji uvek lažu i da su deo zavera. To obično nije istina kada je reč o nezavisnim medijima.

Cenzolovka: Ekonomist je 2016. objavio naslovnicu sa porukom – Free speeč is under attack. Kako danas na to gledate? 

Gest: Među glavnim problemima sa slobodom govora 2016. godine su bili pokušaji vlada da ućutkaju novinare, pretnje novinarima, kao i ćutanje o određenim pitanjima koja nekoga uznemiravaju. Primer je bila fatva bačena na čuvenog pisca Salmana Ruždija, 1989. godine, kada je velika manjina muslimana u svetu rekla da ih ono što je napisao uznemirava i da će ga zato ubiti.

Pretnja smrću, ili mnogo češće, pretnja da ćete ostati bez posla ili da će vas izbaciti sa univerziteta, jeste sila koja tera ljude da ćute. Takav smo svet imali 2016. godine. Sada je znatno gori. I na mnogo različitih načina.

Ovaj film pod naslovom „Zlo doba“ potpisao je Centar za društvenu stabilnost koji je već poznat po sličnim uradcima u kojima se najstrašnije etiketiraju mediji, organizacije i pojedinici koji kritički istupaju u javnosti o ativnostima vlastima, problemima u državi i društvu, dodaje se.

Članovi Upravnog odbora ANEM-a najoštrije osuđuju ovakvo medijsko linčovanje Verana Matića koji je svoj život i karijeru posvetio jačanju slobodnih medija i bezbednosti novinara u Srbiji, naročito tokom prošle godine kada je predstavljao jedan od najvećih oslonaca medijskim radnicima koji su u rekordnom broju napadani, kojima je prećeno i koji su ometani u radu.

Članovi UO ANEM pozivaju najviše državne zvaničnike, međunarodne organizacije i novinarska udruženja da javno osude ovakve zastrašujuće filmove koji se emituju na nacionalnim televizijama i dopiru do velikog broja građana Srbije.

Članovi UO ANEM podsećaaju da u Srbiji već više od godinu dana ne postoji Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM), koje bi trebalo da reaguje na ovakve programe na televizijama, te je samim tim „dozvoljeno“ da se emituje i ovakav neprimereni program koji potencijalno može da ugrozi nečije živote.

Oni pozivuju i druge nadležne institucije da počnu da rade svoj posao kako bi se stalo na put ovakvom flagrantnom kršenju svih medijskih i civilizacijskih standarda u jednom društvu koj teži da bude demokratske.

Bratina je ukazao na značaj lokalnih medija u pravovremenom i tačnom informisanju građana, kao i na važnost saradnje sa jedinicama lokalne samouprave koje dosledno sprovode propise i doprinose razvoju medijskog pluralizma.

On je rekao da Ministarstvo informisanja i telekomunikacija ostaje pouzdan partner lokalnim samoupravama u unapređenju sistema javnog informisanja.

Naglašeno je da Grad Novi Sad redovno raspisuje javne konkurse za sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa u oblasti javnog informisanja, uključujući projekte na jezicima nacionalnih manjina, kao i projekte namenjene osobama sa invaliditetom i stručno usavršavanje u oblasti medija.

Tokom 2025. godine, kako je navedeno, podržano je 45 projekata.

- Da, ima još jedan u Banjaluci koji vodi neku ordinaciju, ali da ste u pretrazi dopisali i „RTS“, verovatno bi o meni izašlo i nešto kao o novinaru, reporteru, autoru... mnogo toga sam radio za ovih pet godina koliko sam ukupno u RTS-u.

- S obzirom na vaš status, sigurni ste da vam ovaj intervju neće naštetiti?

- Nisam siguran u to, ali sam siguran da treba nešto da se čuje i da treba nešto reći javno. Apsolutno sam spreman na sve benefite, ali i drugačije posledice.

- Mislite da su mogući benefiti?

- Pa, priča uvek ima dve strane, pretpostavljam da su mogući, nadam se. Verujem da postoji i svetla strana.

- Dobro, zbog koje „sitnice“ je odbijena kandidatura?

- Naravno, nije sitnica, nedostaje mi deset godina iskustva na rukovodećim pozicijama, ali zato imam 240 ESPB bodova sa studija. (osmeh) „Samo“ mi to iskustvo nedostaje, svi drugi zahtevi su zadovoljeni, ali, naravno, nisam očekivao da će kandidatura biti prihvaćena. Bitno je da imamo kontekst, a to je da neko ko radi tolike godine, zaista se trudi na svoj originalan način, ima već veliko radno iskustvo... ima šta da kaže. Postavlja se pitanje, ako neko radi posao na način na koji ga ja radim – kako se dolazi do rukovodećih pozicija? To sam napisao i u svojoj priloženoj radnoj biografiji – kako to postići ako niste u politici, niste srodnik političara, ne ulagujete se, nemate „zadnje namere“, ne gledate samo svoju korist... kako onda dolazimo do ispunjavanja tog uslova, eto – samo to mi fali.

- Zar vam pre te prilike ne nedostaje jedna stepenica, ili čitav sprat – da najpre budete u statusu zaposlenog, sada ste honorarac? Mada, imamo informacije da ima i honoraraca koji obavljaju uredničke poslove.

- Meni pomalo smeta termin „honorarac“, posle nekog vremena može postati i uvredljiv. Šta znači biti „honorarac“? To znači da je neko angažovan po ugovoru, i to znači da taj ugovor, makar u RTS-u, može da se ponavlja unedogled. Ja sam tako za ovih pet godina potpisivao nebrojeno mnogo ugovora, raznih – i autorske i interpretatorske, sada sam na interpretatorskom, pošto radim kao spiker na Radio Beogradu. Za mene je „honorarac“ pogrdan naziv, odomaćio se, prihvaćen je sa obe strane, ali umnogome omalovažava nečiji trud. Ja sam tu pet godina, a ima ljudi koji su na takvim ugovorima nekoliko puta toliko. Meni je prihvatljiviji naziv „spoljni saradnik“, možda i kao eufemizam.

- Mislite li da će kandidate za direktora neko iz Upravnog odbora pitati kako namerava da reši problem vrlo lošeg statusa spoljnih saradnika? I, da zamislimo da će pitanje biti postavljeno, šta mislite da bi bili odgovori, a šta biste rekli da ste bili u poziciji da vas pitaju?

- Mala je šansa da se to pitanje postavi. Nažalost, nemam uvid u to, ali proveriću. Upitno je i u kojoj meri su članovi UO upoznati sa tom tematikom. Po tom duboko ukorenjenom principu Televizija funkcioniše odavno. Žargonski rečeno – „honorarci“ drže program. Ja sam npr. uradio oko šest stotina reportaža za Beogradsku hroniku tokom dve i po godine angažmana u toj redakciji. Takva praksa, da toliki broj ljudi tolike godine ne bude u stalnom radnom odnosu, čak ni u radnom odnosu na određeno vreme, nečuven je. Ali, opet, prihvatate tu igru ako hoćete. Javna je tajna da tako stvari funkcionišu. Koliko god neverovatno bilo, taj sistem opstaje i okrutno je zatvoren, dobro ograđen pravno, ali sigurno da nije nedodirljiv. Nekoliko starosedelaca u Televiziji na povisokim pozicijama tu tradiciju verno čuva i nastavlja. Parola tog sistema bi mogla da glasi: „Sve može, a ništa ne mora!“ Poznajem nekolicinu koji su tužili Televiziju i dobili posao. Ništa nije nemoguće. Ja se za sada ne bih upustio u tu avanturu ali i moje strpljenje ističe sve brže.

Niski iznosi honorara, sada već na nivou ili ispod nivoa republičkog minimalca, samo su jedna strana priče. Problem je što sa jako ograničenim pravima radite kao stalno zaposleni a u zavisnosti od grane i zanimanja u televizijskom proizvodnom procesu, neretko i više od toga.  Mobing je takođe sveprisutan. Ne moram da naglašavam da sam sve to prošao, ali ja to rešavam na način na koji retko ko sme.

- Jeste li u svojoj kandidaturi skrenuli pažnju na ove probleme?

- To mi je bila jedna od stavki u programu rada. Pošto, naravno, neću moći da utičem na ovu praksu sa najviše pozicije u ustanovi, što se mene lično tiče, nastaviću da uvećavam iskustvo dok god budem imao strpljenja, ali dostupno vreme nije beskonačno.

- A kako se odgovara ljudima koji možda pitaju sa strane – pa, zašto baš mora da se radi u RTS-u, kući koja je s više strana pod znacima raznih pitanja, zašto se taj status honorarnog/spoljnog saradnika – tako nepravedan, potcenjen i neprirodan – toliko dugo trpi?

- Možda je najbolji odgovor na ovo pitanje – kontrapitanje: „Da li postoje dva RTS-a?“ Mislim da ne. U zemlji Srbiji – ne. Kakvo god da je stanje danas, a činjenica je da je prilično loše, činjenica je da neke sadržaje RTS ima, a koje nijedna druga kuća nema. Postoji jedan kolektiv koji se drži, možda i ne mnogo primetno, koji kvalitetno radi svoj posao, ti ljudi imaju svoju težinu, ali nažalost nemaju prilike da budu u javnosti, da se njihova autorska dela primete, favorizuju... to je velika šteta.

- Da li je izraz „javni (medijski) servis“ u slučaju RTS-a bliži floskuli ili realnosti u ovom trenutku?

 - Uh, ima jedna šala na tu temu, malo modifikovana formulacija...

- ... koja se, koliko znam, prvi put čula u javnosti pre tridesetak godina… sećam se da je to, valjda kao lapsus, izrekla sasvim ozbiljnim tonom Gorica Gajević u tadašnjoj emisiji Olivere Kovačević na Televiziji „Politika“...

- Ako se podrazumeva da je „javni servis“ u funkciji javnosti, u funkciji ljudi koji ga prate, bojim se da je sve manje od koristi ljudima koji ga finansiraju i da ide u smeru svog nestanka u nekoj budućnosti. Ako hoćemo pozitivnu promenu, ne možemo davati priliku samo politički podobnima, da bezrezervno slušaju instrukcije koje dolaze „odozgo“. Radimo sve isto, a očekujemo promenu. To je apsurdno. Poslednjih decenija na poziciji generalnog direktora uglavnom nisu bili ljudi koji su došli iz samog RTS-a.

- A kako je moguće realno izbeći uticaj politike ako imamo lanac izbora: Skupština (dakle, političke stranke) bira(ju) članove Saveta REM-a, Savet REM-a bira UO RTS-a, UO RTS-a bira generalnog direktora? Ovo je, naravno, samo onaj vidljivi deo lanca.

- Činjenica je da taj put nije dobar. Mi imamo regresiju poslednjih deset godina na Televiziji: kulturni program je postao skoro pa informativa, informativa je postala skoro pa zabava, a zabava nešto što ne znam kako da nazovem... „Jedan dobar dan“ sada je zbog svih nesrećnih situacija i događaja postao „Jedan dan“, neki se šale pa kažu da će ostati samo „Dan“. S druge strane, Radio Beograd ima mnogo bogatiji program od Televizije, ima i dalje prilično kvalitetan kulturni program.

- Kakav program razvoja RTS-a ste predložili u svojoj kandidaturi?

- Nisam bio opširan jer je bilo očekivano da neću proći u drugi krug. Ne znam koliko je zgodno da o tome pričam, recimo formatu „Zapisi iz regiona“ Programa za dijasporu treba oživeti, 7-8 godina bio je u mirovanju do moje autorske emisije o Milici Rakić („Devojčica u Božjem zagrljaju“), koju sam gotovo čudom uspeo da uradim. Kako je moguće da niko od novinara iz Programa za dijasporu, ne putuje izvan Srbije da snima emisije i reportaže? Kako je moguće da se pored toliko arhive, različitih programa, autora, urednika, repriziraju neke serije nebrojeno puta, puštaju zabavni programi sumnjivog kvaliteta, isforsirane informativne emisije, a ljudi postoje – dajte priliku „honorarcima“! Među njima ima mnogo onih koji mogu i hoće, ali nemaju pravu šansu.

Autor: Jovan Stojanović

Izvor: SINOS

Stanislav Veljković po struci je diplomirani pravnik. Gotovo celu karijeru je proveo na RTS-u, a kako je objavio NUNS, bio je generalni sekretar RTS-a.

Podsećamo, u toku dana kandidati za direktora RTS-a danas pred članovima UO izlažu program, a poziv da to učini dobila je i Manja Grčić, čija je diploma dovedena u pitanje. Prema našim informacijama, stručna služba zaključila je da nema dovoljan broj bodova za tu funkciju.

UNS je juče objavio da njena diploma ima 180 bodova.

„UNS poseduje kopiju diplome Manje Grčić sa Univerziteta u Lidsu (izdatoj na devojačko prezime Vukojević), u kojoj se navodi da ima zvanje ‘Bachelor of arts’. Na sajtu ovog Univerziteta piše da je ovo trogodišnji program koji nosi 360 kredita, što je ekvivalent 180 ESPB bodova po bolonjskom sistemu“, piše u saopštenju UNS-a.

Osim Grčić i Veljkovića, prihvaćene su i kandidature Dejana Stankovića, Slađane Ivančević, Miloša Tanaskovića i Dragoljuba Stankića.