Prije privođenja, pretresena je kuća njenih roditelja. 

Takve slike nisu odraz rada pravne države, one pokazuju lice sistema koji se obračunava sa onima koji istražuju istinu.

Privođenje novinarke Miljanović Zubac je zabrinjavajuće ne samo za medijsku zajednicu u Bosni i Hercegovini, nego i za sve koji vjeruju u osnovne demokratske vrijednosti.

Nataša nije kriminalac! Ona je novinarka koja je, na osnovu dokumenata i provjerenih činjenica, godinama raskrinkavala veze između organizovanog kriminala i dijelova bezbjednosnog sektora. Njena istraživanja otvorila su slučajeve koje su institucije pokušavale zataškati.

Objavljivanje podataka i dokaza o vezama organizovanog kriminala i bezbjednosnih institucija predstavlja par excellence javni interes. Ne može biti govora o "odavanju tajnih podataka" kada je riječ o zaštiti javnosti i informisanju građana o kriminalnim aktivnostima koje ugrožavaju sigurnost države. 

Novinari, pritom, nisu zakonski obavezni da čuvaju tajne podatke, jer njihova primarna odgovornost jeste da budu čuvari javnog interesa i istine.

Zato je danas i proganjaju!

U postupanju Tužilaštva BiH postoji obrazac koji mora zabrinuti svakog ko vjeruje u vladavinu prava.

Nataša je nadležnima u toj državi poslala na stotine dopisa, uvijek otvoreno, nikada izbjegavajući komunikaciju. Bila je stalno dostupna istražnim organima, nudila saradnju i tražila reakciju na konkretne dokaze korupcije i kriminala.

Takvo ponašanje nespojivo je sa optužbama o "tajnom" ili nezakonitom radu, ali i jasno govori koji je cilj Tužilaštva - da je zastraše i ućutkaju, kako bi prljavi pojedinci među njima i dalje mogli da štite sebe i svoje saradnike iz kriminalnih klanova.

Dodatni razlog za zabrinutost je što ovu akciju vodi tužiteljka za koju se zna da je bliska saradnica tužioca Džermina Pašića, istog onog koji je na postupanje u slučaju škaljarca Sanija Al Murde bio primoran i jer je Nataša javnim pritiskom, tražila reakciju.

Nakon njenog hapšenja, ostavljen nam je prostor da sumnjamo da, možda, upravo žele da spasu Al Murdu, ali i onoga o kome im je slala dopise, a to je granični policajac koji je prema podacima do kojih je Nataša došla, škaljarcima slao podatke iz putnih isprava porodice šefa njima suprotstavljenog kavačkog klana.

Alarmantno je i to što u usmenom zahtjevu o pretresu koji je podnet sudu nema riječi da se radi o novinarki.

Kao prijateljica, a tek onda koleginica Nataše Miljanović Zubac, i te kako sam upoznata s njenim radom i imam pravo da osnovano sumnjam da se Tužilaštvo BiH ovim postupkom sveti Nataši zbog toga što je slala mejlove stranim ambasadama, u kojima je ukazivala na propuste u radu tužioca Pašića, zamjenika glavnog državnog tužioca.

Takvo postupanje saradnice tužioca Pašića predstavlja ozbiljno kršenje međunarodnih standarda.

BiH je potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, čiji član 10 garantuje slobodu izražavanja, uključujući pravo novinara da objavljuju informacije od javnog interesa bez straha od represije.

Takođe je obavezana Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima, koji štiti pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.

Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi jasno navodi da novinari koji objavljuju dokaze o korupciji i zloupotrebama u institucijama uživaju najviši stepen zaštite.

Najvažnije što svi treba da shvatimo je da ovo što se dešava Nataši Miljanović Zubac nije samo napad na jednu osobu. To je test za BiH pred sopstvenim građanima, pred evropskim institucijama i pred međunarodnom zajednicom.

Ako institucije ove zemlje mogu procesuirati novinara zbog objavljivanja dokaza o kriminalu, onda šalju poruku da je istina opasna, a kriminal zaštićen.

Objavljivanje istine nije zločin. Zločin je zloupotreba pravosudnih i policijskih mehanizama kako bi se ućutkali oni koji rade posao u interesu javnosti. BiH, ako želi da je iko ozbiljno shvati kao demokratsku državu, mora prestati sa progonom novinara i početi sa gonjenjem onih koje ti novinari razotkrivaju.

Danas je na ispitu ne samo sloboda medija, nego i međunarodni kredibilitet BiH. A oni koji vjeruju u istinu, sada moraju govoriti najglasnije.

Naglašavam, upravo član KZ BIH na koji se tužiteljka poziva u naredbi, u stavu 9 isključuje postojanje krivičnog djela u određenim okolnostima.

Tim stavom jasno je propisano:

"Nema krivičnog djela odavanja tajnih podataka ako neko objavi ili posreduje u objavljivanju tajnih podataka čiji je sadržaj suprotan ustavnom poretku Bosne i Hercegovine, s ciljem da javnosti otkrije nepravilnosti vezane uz organizovanje, djelovanje ili vođenje službe ili s ciljem da javnosti otkrije činjenice koje predstavljaju povredu ustavnog poretka ili međunarodnog ugovora, ako objavljivanje nema ozbiljne štetne posljedice za Bosnu i Hercegovinu."

Zašto su onda priveli Natašu, osim ako nisu zbog spasavanja onih kojima je ona svojim objavama stala na žulj.

Vest glasi: Poslodavac Arena News channels D.O.O. iz Beograda, Vladimira Popovića 6, sprat M, B 31-35, matični broj 21501859, čije je odgovorno lice direktor Rade Gojsović, uručio je 25. juna 2025. godine rešenja o prestanku radnog odnosa novinarima i medijskim radnicima. Prema dostupnim saznanjima, rešenja je dobilo najmanje 14 koleginica i kolega. Njih desetak su punopravni članovi Granskog sindikata kulture, umetnosti i medija “Nezavisnost”. Učlanili su se pre nemilog događaja i sindikat ih zastupa.

Poslodavcu oni predstavljaju samo brojeve na papiru za odstrel.  Po kom kriterijumu, na koji način, bez upozorenja i bez poziva na bilo kakav razgovor, sa predstavnicima sindikata ili bez njih? Odluke na koje se poziva poslodavac u rešenjima donete su 16. juna 2025. i objavljene istovremeno sa postavljanjem oglasne table, koja prethodnih godina nije postojala. Jedan broj koleginica i kolega, na čiji status zaposlenja su one najviše uticale, tih dana bio je na bolovanju ili na ranije odobrenim godišnjim odmorima, pa nisu bili upoznati sa razvojem situacije. A višegodišnja praksa u TV Euronews Srbija, do promene u rukovodstvu kuće, bila je da informacije zaposleni dobiju na imejl, ponekad na Vajber.

Zamislite i ovo: Prilikom promene u rukovodstvu televizije na dva najodgovornija mesta u programu došle su koleginice sa pregršt iskustva u radu sa vrhunskim medijskim profesionalcima. Jedna od njih, Dragana, iskustvo je upotpunila obavljanjem funkcije glavnog poverenika GS KUM “Nezavisnost” u poznatom srpskom nedeljniku. Predstavljala je ovu novinarsku elitu godinama. Tokom rada bilo je mnogo problema sa poslodavcem. Probleme smo zajedno rešavali i Dragana ih je dobro razumela.

Na dan kada je stupila na snagu Odluka o izmeni sistematizacije, 24. juna 2025, Euronews je doneo Odluku o pokretanju i sprovođenju postupka i utvrđivanju viška zaposlenih. Ova odluka nije istaknuta na javnom mestu od strane poslodavca, niti ima zavodni broj, ali se u rešenjima na nju poslodavac poziva i u jednom delu citira: „Spisak svih zaposlenih u okviru Sektora Programa sa dobijenim prosečnim ocenama rezultata rada je naveden kao Prilog 1 i čini sastavni deo Odluke o višku zaposlenih“. Naše koleginice i kolege tražile su odluku od stručnih službi poslodavca, ali je nisu dobile.

Uoči ovoga, pošto su zaposleni predosetili da im se nešto sprema, zamolili su sindikat da stupi u kontakt sa njihovim poslodavcem i inicira sastanak. Predsednica Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” Čedanka Andrić i moja malenkost poslali smo zvanični imejl i tražili od Dragane da nas primi. Nismo imali bilo kakvih predrasuda. Štaviše, računali smo da će naša doskorašnja sindikalna drugarica razumeti svoje doskorašnje nadređene koji su joj najmanje jednom prilikom spasavale živu glavu kod pređašnjeg poslodavca. Računali smo…

Bio je 31. maj. Pošto nije bilo odgovora na imejl poslao sam joj sms poruke: Ja te molim da mi se javiš.

Dragana: Darko, nisam u prilici da razgovaram trenutno. Ako je hitno, piši mi. Pozdrav

Ja: Poslali smo ti mejl Čedanka i ja na koji nisi odgovorila, pa te zovem kako bismo ugovorili sastanak u Euronews-u.

Dragana: Hvala što si se javio, mejl mi je otišao u spam. Sad sam proverila, mi nemamo registrovanu Nezavisnost na Euronews. A ne znam ni o kojim problemima je reč u ovom pismu. Ako nije nikakva greška, molim te da mi javiš precizne informacije, pre sastanka.

Ja: Nemate registrovanu Nezavisnost ali je dobar broj zaposlenih učlanjen pojedinačno. Zastupam ih ja kao predsednik grane. Problemi kojima mi možemo da se bavimo su radno-pravne prirode. Najbolje da o njima porazgovaramo. Preovlađuje strah od gubitka posla. Takođe te molim da odgovoriš Čedanki na mejl. I meni se dešava da mi ode u spam. Molio bih te da se vidimo od srede jer sam na službenom putu. Hvala!

Prošlo je pet dana bez bilo kakvog odgovora na poslednju poruku. Neizvesnost naših članova je rasla, pa sam joj 4. juna uputio sms poruku sledeće sadržine: Da li si ti zauzela neki stav po pitanju dopisa? Da li ćutanje znači da ne očekujemo odgovor?

Dragana: Darko, vrlo dobro znaš da glavni urednik nije adresa za razgovor sa sindikatima, a pogotovo ne onim koji ne postoje u našoj redakciji. Već sam ti odgovorila, a ovakav ton i ponašanje sad već doživljavam kao maltretiranje.

Ja: Dragana, mogla si mi to odmah reći. Tvoje ocene zadrži za sebe. Hvala i zbogom.

O Dragani ću reći još i to da joj imejl nije otišao u spam jer nam je stigla potvrda kada ga je otvorila. Uradila je to prvog dana. I još nešto: od momenta kada se makar jedan radnik učlani u neki sindikat taj sindikat u tom pravnom subjektu postoji. Ukoliko nije formiran odbor poverenika, zaposlene, kao u ovom slučaju, zastupa granski sindikat. A to smo mi, Draganin dugogodišnji sindikat.

Pisao sam ponovo 9. jula imejl glavnoj urednici i redakciji Euronews Srbija ljubazno tražeći: Odluku o određivanju viška zaposlenih od 24. juna 2025. godine, Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta i Pravilnik o radu (prve dokumente i sve ostale verzije). Odgovor nisam dobio, niti tražena dokumenta.

Zapamtite: Naše koleginice i kolege iz TV Euronews Srbija branile su profesionalne standarde, novinarski kodeks i dostojanstvo profesionalnih novinara i medijskih radnika. Zbog toga su izbačeni sa posla. Sada im poslodavac onemogućava da dođu do potrebnih dokumenata za eventualni spor pred sudom, iako se na ta dokumenta poziva u rešenjima o prestanku radnog odnosa i tako obespravljuje i nastavlja da se obračunava sa nekadašnjim radnicima. Ignorisanje zahteva za dostavljanje tražene dokumentacije može dodatno ugroziti prava naših članova i onemogućiti im pristup pravdi.

(Iz)borićemo se!

Skupu je prisustvovalo oko 100 lidera novinarskih udruženja i predstavnika medija iz više od 50 zemalja i regiona. Zajedno sa predsednikom Udruženja novinara Srbije Živojinom Rakočevićem, govorio sam na stručnom, okruglom stolu kao i tokom svečanog otvaranja manifestacije. Tom prilikom dobio sam sertifikat i zvanje „Medijskog ambasadora”, dok je UNS postao član Međunarodne kuće novinara u okviru Mreže novinara „Pojas i put“.

Govornici su na Forumu istakli da je informacija danas moćnija nego ikada, ali i da je odgovornost onih koji je prenose veća nego ranije. Razgovaralo se i o stradanju novinara u sukobima širom sveta i o tome da njihove žrtve ne smeju biti zaboravljene. Učesnici Foruma su se složili da mediji, uprkos preprekama, mogu biti most između kultura, naroda i država, a da jedino objektivno i odgovorno izveštavanje pomaže u rušenju predrasuda.

Bila je to dobra prilika i da svoju fascinaciju Kinom upotpunim posetom gradovima Nančang, Jingdežen i Gandžou, koji su istinski čuvari drevne kineske kulture. U tim mestima duh tradicije i dalje snažno živi, a istovremeno se oseća neverovatan tehnološki napredak koji modernu Kinu čini jednom od vodećih svetskih ekonomskih sila.

Kako bismo prevazišli brojne predrasude koje i dalje postoje u društvu i stekli potpunije razumevanje savremenih dešavanja u Kini, neophodno je upoznati njenu bogatu istoriju i kulturu. Govorimo o civilizaciji staroj oko pet hiljada godina, koja je oblikovala specifičan sistem obrazovanja, vaspitanja, religijskih, etičkih i ideoloških vrednosti u kineskom društvu.

Kroz istoriju, većina kineskog stanovništva se naseljavala između reka Huang He (Žuta reka) i Jangce. Iako, na primer, Nančang nije direktno povezan sa Žutom rekom već leži na reci Gan, koja je arterija juga Kine, on zajedno sa gradovima Jingdeženom i Gandžouom čini deo istorijskog regiona drevne Kine, čiji je kulturni i strateški značaj bio ogroman.

Nančang je bio važno vojno i političko središte, Jingdežen je postao svetski poznat po proizvodnji porcelana, dok je Gandžou igrao ključnu ulogu u trgovačkim i vojnim putevima dinastije Song i predstavljao jednu od kapija Puta svile.

Kina je vekovima organizovala društveni život kroz javne radove koji su regulisali tokove reka i obezbeđivali navodnjavanje, stvarajući duboko ukorenjen osećaj solidarnosti i kolektivizma.

Još u 19. veku, Karl Marks i Maks Veber su ukazivali na jedinstvenost kineskog društvenog modela – od odsustva privatne svojine, do birokratije otvorene za svakoga ko pokaže sposobnost i znanje. Srpski sociolog Milan Tripković takođe je isticao da se vodeće uloge u kineskom društvu ne stiču rođenjem, već obrazovanjem, sposobnostima i rezultatima.

Nasuprot zapadnom liberalnom individualizmu, Kina je negovala kulturu zajedništva. Taj kolektivizam se ispoljavao ne samo kroz sistem, već i kroz svakodnevne običaje i moralne norme, koje su i danas prisutne, posebno u porodičnim i zajedničkim odnosima. Kako je Viren Murti primetio, Kina je kroz istoriju više odbacivala zapadni liberalni individualizam i imperijalizam nego sam kapitalizam, suprotno uvreženim pretpostavkama.

Inicijativa „Pojas i put” je projekat koji prevazilazi ekonomsku saradnju i postaje globalna platforma za kulturnu razmenu. Ovaj savremeni Put svile više nije samo trgovačka ruta, već ideja povezivanja naroda kroz infrastrukturu, obrazovanje, umetnost i medije.

Upravo iz tog razloga novinari bi mogli biti ključni akteri ove inicijative. Oni grade nove mostove između kultura.

Srbija i Kina njeguju prijateljstvo koje traje decenijama. Srbija je nedavno otvorila prvi Kineski kulturni centar na Zapadnom Balkanu, već duže vreme ima Konfučijev institut, a imamo i Institut “Pojas i put”.

Proslavljamo kinesku Novu godinu i, pre svega, održavamo tradiciju dobrih odnosa sa Kinom. Verujem da je upravo ovakav vid kulturne saradnje doprineo i ekonomskoj saradnji između Srbije i Kine, u kojoj prednjačimo u ovom delu Evrope.

Obim bilateralne trgovine porastao je za gotovo 32 posto u odnosu na prethodnu godinu, a Kina ostaje drugi najveći trgovinski partner Srbije.

Srbija je bila jedna od 28 zemalja osnivača globalne inicijative „Pojas i put“ 2017. godine, koju je kineski predsednik Si Đinping pokrenuo 2013. godine. Potpisani su brojni i sporazumi iz oblasti medija, što potvrđuje značaj informisanja i komunikacije u savremenoj diplomatiji.

Nančang, Jingdežen i Gandžou

Ljubaznošću organizatora Foruma upoznao sam i mnoge turističke atrakcije ovog dela Kine. Tokom mog boravka u Nančangu, uživao sam u vrhunskoj i raznovrsnoj hrani. Uveče sam uživao u predivnom pogledu na reku Ganđijang. Dan je završen praktičnom radionicom u fabrici Mingfang Park, gde sam imao priliku da i sam isprobam veštine u oblikovanju porcelana – iskustvo koje najbolje govori o živosti i tradiciji ovog grada.

Nakon toga mi je postao jasniji koncept modernog porcelana kao nacionalnog poklona, te i razlog zašto ova oblast i danas ima važnu ulogu u kineskoj kulturnoj diplomatiji.

Jingdežen, kineski grad svetski poznat po proizvodnji porcelana, otkrio mi je kako tradicija i savremeni dizajn mogu da idu ruku pod ruku. Posetu sam započeo u istorijskoj zoni carske peći Taojangli.

Ovaj muzej čuva remek-dela carskog porcelana i prikazuje složene tehnike koje su vekovima krasile keramiku za kineske carske dvorove. Potom sam posetio kulturni park Šizijuan i selo Hanši, mesta bogata kulturnim nasleđem. Poseban utisak ostavila je umetnička zona „Art Field: Jingdezhen“, koja povezuje tradicionalnu keramiku sa savremenom umetnošću.

U posetu gradu Gandžou, poznatom kao „Južna kapija Đangsija“, došli smo brzim vozom. Oko 560 kilometara prešli smo za manje od tri sata. Ovaj grad ima dugu istoriju i važnu ulogu u kineskoj kulturi i istoriji, posebno u periodu revolucionarnih dešavanja.

Danas je Gandžou jedan od ključnih gradova za razvoj industrije i za razvoj energetskog i tehnološkog sektora. Takođe, on je poznat po živopisnim pejzažima, planinama i rekama, kao i bogatoj kulturnoj baštini. Na posletku, video sam i drevni grad Song city.

Život u Kini iz prve ruke

Kako bih stekao realniji uvid u svakodnevni život, razgovarao sam sa srpskim doseljenicima koji već godinama žive i rade u Kini.

„Kina je zaista primenila tzv. ,,socijalizam sa kineskim karakteristikama”, što znači mešavinu tržišnih reformi i državne kontrole. Uspeh tog modela može se pripisati postepenim reformama, velikom domaćem tržištu koje omogućava ekonomiju obima, snažnoj državnoj podršci za strateške industrije i pragmatičnom pristupu koji kombinuje tržišnu ekonomiju sa državnim planiranjem.“

Kada sam pitao kako je Kina uspela da se modernizuje, a da ne izgubi svoj identitet, dobio sam sledeći odgovor:

"U poslednjim decenijama kineski univerziteti su značajno napredovali, a vodeće institucije poput Tsinghua univerziteta, Pekinškog i Fudan univerziteta sada se redovno nalaze među 100 najboljih u svetu. Mnogo ulažu u obrazovanje". 

Takođe me je zanimalo kako Kinezi vide Srbiju. Odgovor je bio jasan:

„Percepcija prijateljskih odnosa sa Kinom u Srbiji uglavnom je tačna. Kina Srbiju vidi kao važnog partnera u regionu Jugoistočne Evrope, naročito u kontekstu Inicijative Pojas i put. Ipak, prosečan Kinez verovatno ne zna mnogo detalja o Srbiji, iako se starije generacije možda sećaju Jugoslavije i Tita. Oni koji znaju za Srbiju uglavnom imaju pozitivan stav, posebno zbog istorijskih veza i zajedničkih stavova o nekim međunarodnim pitanjima. Ipak, odnosi su pre svega zasnovani na pragmatičnim interesima.“

Iako je mnogo Srba u poslednjoj deceniji putovalo u Kinu, malo njih zaista poznaje detalje svakodnevnog života, izazove i posebnosti ove ogromne zemlje.

Drugi sagovornik naglašava da Kinezi, naročito mlađe generacije, danas znaju mnogo više o Srbiji – najviše zahvaljujući sportistima poput Novaka Đokovića i Nikole Jokića, ali i kroz sve prisutnije medijske izveštaje o sporazumima i investicijama između dve zemlje. Starije generacije i dalje uglavnom pamte Jugoslaviju, Tita i legendarni film „Valter brani Sarajevo“.

„U Kini živim osam godina i radim u obrazovanju. Predavao sam od vrtića do završne godine srednje škole. Trenutno predajem u nižoj srednjoj školi i rukovodilac sam katedre društvenih nauka, koja obuhvata ekonomiju, biznis, istoriju i geografiju. Živeo sam u više provincija: Liaoning, Džeđijang, Fuđijan, Đangsuj, gradu Tjenđinu, a trenutno sam u Sečuanu“, pojasnio  je moj sagovornik.

Hrana je posebna tema. Sagovornik ističe da se kineska kuhinja veoma razlikuje od onoga što poznajemo iz kineskih restorana u Srbiji. Jela su često veoma začinjena i razlikuju se od provincije do provincije. Dok ljudi na jugu više vole ljute ukuse, na severu preferiraju slatkastije.

Zaista je tačno da je „Kina najsigurnija zemlja na svetu, sa gotovo nikakvim kriminalom“, ističe sagovornik i napominje da bismo mogli da preuzmemo od njih zdrave navike – jutarnje vežbanje na otvorenom i večernje šetnje, posebno među starijima.

Ovaj osećaj bezbednosti Srbi često ističu kao posebno prijatan aspekt života u Kini. Ipak, postoji i velika državna kontrola u društvu, uključujući i tehnološka rešenja koja mnogi smatraju praktičnim, ali i donekle nametljivim.

"Penzionisane žene igraju na trgovima i jednostavno uživaju u svakom trenutku, bilo da igraju badminton ili vežbaju Tai Chi. Najsličniji smo po gostoprimstvu. Bez obzira na to koliko im je engleski izazov, rado će vas pozvati na večeru i druženje.“

Tehnologija je toliko razvijena da gotovo niko više ne koristi gotovinu, sve se plaća putem QR kodova. Novine više niko ne čita jer se sve prati onlajn. Metro sistemi u svim velikim gradovima su odlični. Sve je umreženo, pa je birokratija mnogo podnošljivija. Samo vam je lična karta dovoljna – nema potrebe za zdravstvenim knjižicama i bespotrebnom papirologijom“, priča moj sagovornik.

On ističe kako su Kinezi, uprkos modernizaciji, i dalje duboko vezani za porodične vrednosti.

„Od konfucijanizma potiče duboko ukorenjeno poštovanje roditelja. Najstariji članovi porodice se poštuju i nikada ih ne treba uvrediti jer se njihovo iskustvo i mudrost smatraju neprocenjivim. Ovo moralno uverenje zajedničko je celoj zemlji, bez obzira na kulturne razlike među provincijama. To je posebno izraženo tokom Kineske nove godine, kada svi putuju kući, bez obzira koliko daleko rade. Jedu specijalna jela, čekaju ponoć i deci poklanjaju crvene koverte. U tim trenucima vidi se koliko su povezani i koliko su topli kao narod, iako tokom cele godine naporno rade.“

„Nikada nisam upoznao naciju koja više radi! A kada dođu praznici, sve staje kako bi svi bili sa porodicom.

Moji sagovornici su saglasni u oceni da kod Kineza treba da cenimo osobine kao što su rad, marljivost, disciplina.

Umesto zaključka

Srbi koji žive u Kini potvrđuju kroz lična iskustva ono što akademske analize i istorijske interpretacije tek naslućuju – da Kina nije samo globalna sila u ekonomskom smislu, već kulturna civilizacija koja traži nove puteve razumevanja sa svetom.

U tom procesu, mediji postaju ključno oruđe: oni mogu rušiti predrasude, prikazivati stvaran život i zbližavati ljude. Medijska razmena postaje most kojim ne putuju samo informacije, već i – poverenje.

Na kraju, saradnja sa Kinom nije samo ekonomska stvar. To je pitanje kulture, međusobnog razumevanja i zajedničkih vrednosti. Bez njih, nijedna pruga, put ili most neće imati pravi smisao. Naša zajednička budućnost zavisi od privrednog rasta i razvoja, ali i od kulturnog povezivanja, za koje je poverenje neophodno. U tome je uloga medija kao dominantnog agensa socijalizacije – od presudnog značaja.

Danas novinari svuda imaju slične probleme, a ne samo u manje razvijenim zemljama kako se to obično smatra. U eri kada veštačka inteligencija sve više preuzima tehničke zadatke u novinarstvu, ono što ostaje nezamenjivo jeste ljudska odgovornost, etika i empatija. Naša snaga nije u brzini kojom objavljujemo vesti, već u načinu na koji ih oblikujemo i posledicama koje ostavljaju.

Mediji su često skriveno oružje kulturne hegemonije. Setimo se marksiste Antonija Gramšija koji je govorio da se elita održava na vlasti i tako što putem kulture, medija i religije reprodukuje poželjne vrednosti. Zato mediji, dok izveštavaju o istoriji, zapravo učestvuju u njenom pisanju.

Naša zajednička budućnost ne zavisi samo od infrastrukture i ekonomije — zavisi i od duhovne i kulturne povezanosti, a upravo su mediji ključni prenosioci tih vrednosti. Zato je savremeni Put svile zapravo put ideja, obrazovanja, umetnosti, medija – put ka boljem razumevanju sveta u kojem živimo.

U novinarskim krugovima se već neko vreme govori o promeni uređivačke politike Juronjuza, a atmosfera u redakciji bila je napeta otkako sam se vratio u decembru prošle godine. Sve je, međutim, kulminiralo 18. aprila kada se na sajtu Juronjuza pojavilo nepotpisano saopštenje "Pozivamo nadležne da omoguće rad RTS-a". Saopštenje je objavljeno tokom studentske blokade zgrada javnog servisa, a do danas niko nije javno stao iza tog teksta, dok je redakciji preostalo da samo nagađa ko je autor. Između ostalog, u spornom saopštenju studenti u blokadi upoređeni su sa Crvenim Kmerima koji celu Srbiju žele da pretvore u “veliki logor za prevaspitavanje”. Crveni Kmeri, podsećanja radi, vladali su Kambodžom od 1975. do 1979. godine i odgovorni su za genocid nad oko dva miliona ljudi.

Pošto su pojedine kolege odbile da pročitaju čak i "ublaženu" verziju teksta u našem programu, uprkos pretnjama da će snositi "posledice", iste večeri se gotovo cela redakcija javno ogradila od nepotpisanog saopštenja. Kao neko ko je do tog trenutka imao korektan, ali već narušen odnos sa glavnom urednicom, napisao sam joj da sam se nadao da će podržati svoje novinare u otporu koji su pružili pokušaju zloupotrebe redakcije Juronjuza. Odgovor, naravno, nikada nisam dobio. Barem ne direktan.

Umesto toga, u narednom periodu moji predlozi često su bili ignorisani, a u nekim slučajevima bilo je reči i o otvorenoj zabrani istraživanja određenih tema. Tako je, primera radi, na predlog da uradimo priču o fenomenu ofšor kompanija, glavna urednica odgovorila da ne misli da se ta tema može uraditi "kroz dva sagovornika i bez ozbiljnog istraživanja", kao i da pisanje KRIK-a čiji je tekst bio povod za temu uzima "sa velikom rezervom". Dodala je, ipak, da možemo da se dogovorimo "o načinu na koji bismo pristupili ovoj temi, sledeće nedelje". Iako sam sa zadovoljstvom prihvatio da temu ozbiljnije istražimo, taj razgovor se nikada nije dogodio. Slična je bila situacija i sa predlogom da se pozabavimo temom policijske brutalnosti, dok na predloge da uradimo priču povodom Dana slobode medija ili da istražimo šta se dešava sa izmenama zakona o izložbi Ekspo - nikada nisam ni dobio odgovor. Takve i slične priče nekada su bile sastavni deo programa Juronjuza, na šta sam i ukazao u više navrata.

Ovo su samo neki od primera koje su pratili brojni mejlovi na koje nikada nisam dobio odgovor, uključujući primedbe na novu organizaciju rada koja je uspostavljena ubrzo nakon što se gotovo cela redakcija javno ogradila od već pomenutog nepotpisanog saopštenja. Kada bih se požalio da su nove smene iscrpljujuće, kao i da je nemoguće da jedan novinar bude na tri mesta u isto vreme, samo bih dobio još takvih smena. Ispostaviće se da je novi sistem rada zapravo bio uvod u "sistematizaciju" i "racionalizaciju" koja je redakciji najavljena jer su, kako je navedeno, vlasnici nezadovoljni postignutim rezultatima. Atmosfera napetosti tako je prerasla u atmosferu iščekivanja očekivanog, što se ubrzo i desilo kada je u jednom danu, 25. juna, otpušteno nas najmanje 12, čemu je već prethodio otkaz koleginici Mariji Šehić.

Dužnost novinara je da ne ćuti. U slučaju redakcije Juronjuza pokazalo se da to može da košta, ali novinarski integritet je nešto što se teško gradi, a vrlo lako može da se uruši, što ovaj slučaj takođe potvrđuje. Cenzura, politička propaganda, prećutkivanje važnih informacija i zabrana istraživanja određenih tema - nespojivi su sa novinarstvom. U takvom okruženju, prostor za pošteno bavljenje ovom profesijom sve je manji, ali i dalje ima ljudi koji unutar redakcija svakodnevno vode male bitke za koje mnogi nikada neće saznati. Upravo oni, uprkos svemu, pokazuju da ova profesija i dalje ima smisla. 

U toku tih nedelju dana, u centru oružanih austrijskih snaga za inostrane misije, bili smo izloženi intenzivnom teorijskom i praktičnom učenju. Ustajalo se pre 7 ujutru, završavalo oko 11 uveče.

Već drugi dan smo bili kolektivno kažnjeni jer smo kasnili na predavanja (ipak smo mi novinari individualci, svako u svom svetu). Kaznu su nam "zabiberili" oko 11 uveče, kad smo već bili skinuli one teške pancire i kacige i pomislili da je kraj. Ajd navlači ponovo pancire, hvataj ranjeno lice (lutku) i nosi ga okolo po dvorištu kasarne.

Prilikom ove simulacije spasavanja ranjenog lica u toku oružanog sukoba, najteže je bilo uskladiti korake osam osoba koje su ga nosile, i to uz trčanje i povremeno bacanje na beton kako bismo izbegli "metke rafalne paljbe". Sve to pod teretom pancira koji je težak osam kilograma.

Posle ove kaznene vežbe do kraja treninga više niko nije kasnio.

Ne znam šta je bilo teže, teorijski deo nastave gde smo gledali razne strahote koje čovek čini drugom čoveku (minska polja i razna druga onesposobljavanja protivnika) ili praktični deo gde su nam testirani i fizička i mentalna izdržljivost.

Moram reći da je vrlo teško izvući onesvešćenu osobu iz vozila nakon nesreće, pogotovo ako osoba ima na sebi pancir. Još je teže to učiniti iz armiranog vozila koje je parkirano na rubu minskog polja, pa osoba mora da se iznese kroz gepek.

U toku treninga smo učili o bezbednosti novinara, pružanju prve pomoći, minskim poljima, čitanju mape, ponašanju prilikom otmice, o tehnikama pregovaranja, o patroliranju u konvojima, o stres menadžmentu. Jedno veče smo proveli i u skloništu u podrumu kasarne.

Poslednji dan treninga čekala nas je šestočasovna simulacija koja je trajala do sumraka. Dobili smo mapu, toki-voki, terenska vozila, opremu za prvu pomoć, vodu. Zadatak je bio da u toku vožnje na otvorenom putu, kroz sela i šumu uočimo table sa natpisom i javimo bazi. Ono što nismo znali unapred jesu prepreke na putu. A bilo ih je...

Prilikom simulacije pregovaranja sa komandantom jedne od "zaraćenih strana" da nas puste na prelazu (check point-u), desio se "napad" na kamp, jedan vojnik je "upucan" i u pokušajima da mu pomognemo, jedna naša koleginica je istinski povređena. Ova scena je bila dosta haotična jer je učinjeno nekoliko grešaka, od kojih i ta što nekoliko nas nije ponelo kacigu sa sobom i osećali smo se nezaštićeno, te smo se plašili da izađemo iz šatora kako nas nešto ne bi pogodilo (iako realno ništa nije letelo, ali ko će ga znati...).

Druga greška je što smo imali ranjene osobe, a opremu za prvu pomoć smo svi redom zaboravili u vozilu. Treća greška je bila što smo pokušali da pomognemo ranjenom vojniku. Tom prilikom je koleginica i ranjena i akcija obustavljena. Koleginica je odvedena u bolnicu, a mi smo ostali bez jednog vozača usred šume sa jednom mišlju u glavi - od nas se očekivalo da ne pomognemo ranjenom vojniku.

To su sve odluke koje čovek mora sam da donese na licu mesta. Postoje primeri gde su novinari u realnim situacijama zaista uspeli da spasu život vojniku u toku sukoba, ali prioritet je uvek, kako su nam objasnili, sopstvena bezbednost. Jer ako uletiš u minsko polje kako bi pomogao nekom ko je tamo ranjen, i sebe razneseš - ništa nisi uradio.

Naučili smo mnogo. Pre svega da ne postoji jedinstveni recept za opstanak na terenu. Sve su to kombinacije različitih faktora, sopstvene sposobnosti za donošenje sudova i odluka, igre slučaja, a nekad i sreće.

Ali ta sreća čini samo mali udeo u celokupnom delanju. Treba biti spreman na sve, ali nikako ne paničiti. Još jedno pravilo glasi "ne budi heroj".

Kući smo se vratili puni modrica (koleginica sa zavojem na ruci) i sa povišenim nivoom adrenalina, ali sa vrlo korisnim znanjem i neverovatnim iskustvom.

Za neke od novostečenih veština naši treneri kažu da se nadaju da nikad nećemo morati da ih koristimo.

Piše: Mina Delić, novinarka lista „Slobodna reč“ (Szabad Magyar Szó) i članica UNS-a

---

Marija Vidojević (foto: privatna arhiva)

Dok na fakultetu učimo da su etika i objektivnost temelj profesije,  realnost medijskog sveta često prikazuje drugačiju sliku. Novinarstvo, koje bi trebalo da bude stub slobodnog i pravednog društva često postaje sredstvo manipulacije i trka za profitom, dok je glas običnih ljudi sve tiši. U praksi se ne govori o etici i javnom interesu, već se polemiše o stranačkoj lojalnosti gde se ljudi bez ikakvog novinarskog iskustva zapošljavaju, a ja kao student novinarstva pitam se - kakvo je dno profesije, ako je ovo vrh?

Aktuelni studentski protesti koji traju već više od mesec dana za mene nisu samo borba za pravdu, već i prilika da sagledam šta znači biti glas promena i kako mediji o tome izveštavaju. Imamo novinara koji poštuju Kodeks i hrabro i verodostojno prenose suštinu studentske borbe, ali sa druge strane imamo i one koji traže isključivo senzaciju i koji krše novinarsku etiku ne bi li na taj način dobili veći publicitet. Upravo takva polarizacija prikazuje odraz medijskog stanja u Srbiji.

Pitam se gde je nestalo vreme kada su novinari nosili odgovornost za sve što napišu, za sve što kažu i vreme u kome je svaka informacija morala biti proverena. Imamo slučaj gde su Novosti bez imalo stida objavile pasoše Lazara i Luke Stojakovića, studenata koji učestvuju u blokadama. Da, dobro ste čuli – objavili su pasoše. To nije izveštavanje, tu se novinari igraju sa životima tih studenata pretvarajući njihove lične podatke u političke alate. U današnjem medijskom sistemu ne postoji više nikakvog srama da se privatnost upotrebi ako oružje, a sve to pod maskom takozvanog javnog interesa.

Prisetimo se slučaja sa transparentom „DIF JE (U)STAO”, gde je ćirilično slovo „U” postalo simbol, a sve kako bi se izgradio narativ koji nije ni približan stvarnom svetu. Optužbe za ustavštvo na račun studenata zbog jednog slova postale su sinonim za političku manipulaciju, a novinari se nisu potrudili ni da provere šta je istina.

Kada vidim na koji način pojedini mediji izveštavaju o studentskoj borbi, ne mogu, a da ne osetim gnev i razočaranje. Naslov „Zahtevi su ispunjeni, i šta sad? Da li je to dovoljno za prestanak blokada? Jasno je ipak da je politička igra u pitanju” je samo jedan od primera obmanjivanja javnosti.

Kako je moguće da već dobijamo „dokaze” o ispunjenim zahtevima, a krivci za napad na studente još uvek nisu odgovarali? Slična situacija je i sa naslovima koji prikazuju navodno „nasilne proteste”, a svako ko je bio prisutan mogao je da vidi da su studenti umesto kamenja držali svoje indekse u rukama.

Kada malo bolje razmislim, mediji su postali najgori oblik političkog spektakla. Imamo tabloide koji se tokom izveštavanja sa protesta usmeravaju na diskreditaciju studenata, optužujući ih za nasilje koje nisu počinili, povezuju ih sa stranim organizacijama, političkim partijama, nazivaju ih plaćenicima i iznose besmislene tvrdnje na račun studenata. Upravo mediji danas bez trunke istine stvaraju sliku agresivnih i manipulisanih studenata ne bi li skrenuli pažnju sa stvarnih problema sa kojima se suočavamo mi kao studenti.

Novinarstvo danas nije savršeno, nikada nije ni bilo, ali mislim da se trenutno novinari suočavaju sa najvećom krizom identiteta. Ono je postalo sve sem sredstva za prenošenje istine. I zato moram priznati, osećam se obeshrabreno. Istina je postala roba, a novinari trgovci njome. Izveštaji sa protesta, targetiranje i napadi na studente su samo početak kraja onog novinarstva koje bi trebalo da bude zaštitnik naših prava, slobode i mišljenja.

Zato se sada pitam – šta nama, mladima, preostaje u društvu gde istina više nije cilj i gde politička manipulacija postaje norma?

Autorka teksta je urednica portala “Studentski dnevni list”, Filozofskog fakulteta u Nišu

Novinarstvo i te kako vapi za kreativnim izražavanjem, pogotovo kada je reč o beletrističkim formama, ali je problem što se ne pristupa faktografiji sa ozbiljnošću i potpunom svešću koliko je odgovoran posao u pitanju. Kada govorimo o Srbiji, čini se da u mnogim slučajevima ni prenošenje vesti ne može (ili ne želi) da se savlada onako kako bi trebalo. 

Ne uopštavam hvalu ili problematiku, jer u svakoj profesiji dosta toga zavisi od individualnog pristupa poslu. Međutim, naše novinarstvo možemo sagledati i kroz izreku o vlasti koja je obično onakva kakav je narod, jer je vlast proizašla iz i od naroda – kao i novinarstvo. To se zaključuje iz činjenica da su mnogi ljudi u Srbiji konzumenti novinarstva koje plasira nemoral, primitivizam i etički neprofesionalizam.

Kao što rekoh, mnogo šta zavisi od toga kako se pristupa svom poslu, odnosno kakvu politiku neguje neka medijska kuća, jer se to neretko odražava i na okolinu i deluje kao virus koji zaražava druge. Može na nekoga da utiče i kao antivirus, pa se prelazi u drugu krajnost u borbi protiv onoga što, po mišljenju nekih, deluje toksično.

Vraćam se na činjenicu da je novinarstvo umetnost, a samim tim i nauka, ne samo što se proučava na univerzitetima i što bi trebalo da novinari budu obrazovani (i formalno i u smislu da imaju obraza), nego zato što su alati kojima se koristi, cilj zbog kog se ti alati koriste i naravno načini na koje bi trebalo da se koriste – jednaki svrsi umetnosti: edukaciji, informisanju, socijalizaciji, pa i zabavi svakako. 

Novinari kao da žele po svaku cenu da poruše okvire novinarstva (kao umetnosti i nauke), potcene ga i oskrnave, a onda očekuju poštovanje i veliki benefit. Apsurdno je što kod nas sve više baš takvi obezbede sebi veliku dobit.

Ne želim da akcentujem kako će samo školovani novinari spasiti profesiju, iako to ne bi bilo ništa loše, nego naglašavam da i školovani čine onu polovinu koja ne učestvuje u građenju elitnog novinarstva. To je možda najveći problem.

Na celokupnu sliku dosta utiče individualno opredeljenje kojem se odličan ili manje dobar novinar prikloni. Bilo je, a i sada ima vrhunskih novinara koji nemaju diplomu novinarstva, pa bi možda efikasnije rešenje bilo da se uvedu licence za našu profesiju.

Kada govorimo o osnovnoj ulozi novinarstva i načinu na koje se građani informišu, dolazimo do toga da se mnogi novinari i medijske kuće ne pridržavaju osnovnih pravila novinarstva. Pre svega mislim na zakonske propise, etičke norme i savest za koju verujem da i te kako postoji kod nekih ljudi, pa stoga tvrdim da postoji profesionalnog novinarstva u našoj državi. 

Nažalost, sve više smo u prilici da svedočimo neprofesionalnom novinarstvu, gledajući informativne programe ili autorske emisije koje postaju tužilaštva i sudnice, odnosno arene u kojima se suprotna strana žigoše bez prigovora i prilike da se suprotstavljeni izvede pred izazivača.

Moram napomenuti da su dobar vid profesionalnog novinarstva, razvijanja kritičke svesti i sučeljavanja mišljenja, izborne debate koje se po potrebi organizuju na Javnom servisu (ili neke emisije koje samo imaju sličan format). Bilo bi dobro da se organizuju i mimo izbora.

Iako rad Javnog servisa uvek može bolje izgledati, on je za sada jedina neutralna i konvencionalna medijska kuća koja dozvoljava izgradnju elitnog novinarstva. Ostale medijske kuće su vrlo pristrasne, svaka u svom maniru, što je jedan od velikih problema u razvijanju zdravog novinarstva i društva. 

Kada je reč o novinarstvu uopšte, ono predstavlja pored pomenute beletristike i nove onlajn novinarske forme, koje nažalost još uvek nisu ni u začetku kod nas. Trebalo bi pomenuti i nedostatak platformi koje bi svojim proizvodima zavredele da budu pretplatničke. Takvo novinarstvo želim našem društvu koje bi uz profesionalno novinarstvo razvilo svest o kvalitetu (uopšteno) i bilo raspoloženo da plati prepoznatu vrednost – gradeći zdrav i pažljiv duh društva. 

(Politikolog je medij čiji je osnivač Fakultet Političkih nauka u Beogradu)

Ovih dana, Novosti su zavredile pažnju svih nas tako što su objavile fotografije pasoša studenata, Lazara i Luke Stojakovića sa beogradskog Fakulteta organizacionih nauka. Tekst i naslov insinuiraju da zbog toga što su pasoši braće Stojaković hrvatski, Hrvati vode protest studenata odnosno - „Hrvati destabilizuju Srbiju“.

Kako su pretpostavke da mi, iliti u ovom slučaju ja kao student imam najsvežije sećanje na Kodeks novinara Srbije – evo kratkog podsetnika na sve članove koji su, čini mi se, prekršeni ovom prilikom.

I 1. Novinar ili novinarka nije izveštavao ni tačno ni nepristrasno.

I 2. Novinar ili novinarka nisu napravili jasnu razliku između činjenica i nagađanja.

I 3. Novinar ili novinarka su objavili klevetu.

I 4. Novinar ili novinarka su prećutali činjenice koje mogu da utiču na stav javnosti. (ćirilični potpis i nacionalni identitet kojim se braća deklarišu i na tom državljanstvu)

II 2. Ekonomski i politički interes izdavača su primarni razlog za ovaj tekst.

III 1. Novinar ili novinarka nije objavio činjenice tako da građani sami mogu da donose informisane odluke.

III 2. Novinar ili novinarka su ovom prilikom koristili retoriku koja može navesti na diskriminaciju.

III 3. Novinar ili novinarka su odgovornost podredili interesima državnih organa, odnosno jedne stranke.

V 1. Novinar ili novinarka jesu diskriminisali na osnovu nacionalnog porekla.

V 3. Novinar ili novinarka jesu učestvovali u zlonamernom rušenju reputacije.

V 4. Novinar ili novinarka jesu pokušali da zloupotrebe emocije ljudi.

VI 1. Novinar ili novinarka nisu ispoštovali pravo na privatnost.

Dakle ovaj podsetnik nam služi da možemo reći, po mojoj slobodnoj proceni, da su Novosti naš Kodeks jednim tekstom prekršile na nekih 12 osnova. Ako pretpostavimo da sam ja neke od ovih tačaka uzeo olako te da bi ih bilo vrlo teško ili nemoguće dokazati, složićemo se da je prekršaj lako uočiti i podjednako lako dokazati za barem pet tačaka. Ipak, nisam naročito entuzijastičan da će odgovarajuća reakcija uslediti.

I to je možda i najpogodniji odgovor na pitanje - Kako studenti vide novinarstvo u Srbiji danas?

Ne mislim da smo mi nešto mnogo pametniji ili svesniji od nekih starijih kolega, ali mislim da mi najbolje znamo kako to treba i kako to može da izgleda. I stoga, mi najbolje vidimo koliko to nešto ne funkcioniše.

Mi najbolje vidimo da jednoumlje i stranačka pripadnost služe kao jedini kvalifikator za rad u bilo kojoj državnoj instituciji, pa tako i u svakoj koja se bavi medijima.

Kada rekoh da svakog meseca ja ili drugi studenti novinarstva mogu da napišu neki novi tekst gde ih pogađa nepravda našeg medijskog sveta, nisam preterivao. Jer u jeku blokada i najvećeg studentskog protesta na ovim prostorima još od 1968. godine, nas su pogađale još neke stvari. Pogađali su nas i predlozi za članove saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Nikad nama, studentima novinarstva, nije svejedno kad se ovakva pitanja potegnu, a posebno nam nije svejedno kada nam pred očima i bez trunke srama stavljaju, rame uz rame sa nekim poput Dubravke Valić Nedeljković neke ljude koji ne zaslužuju ni da budu imenom pomenuti. Ljude koje preporučuju organizacije nastale bezmalo juče i ljude koji o novinarstvo znaju taman dovoljno da bi možda potrefili šta je integritet, a šta etika tek kada bi ih integritet i etika ugrizli znate-već-za-šta.

I na sve to, mi smo već nekako pomireni da će ti neki nepomenici biti u Savetu REM-a jer njih izglasava skupštinska većina i mi dobro znamo ko tu većinu ima. Ali mi isto tako verujemo i znamo da će doći dan kada će ih integritet i etika ugristi, svakog po zasluzi.

Nismo mi ni najbolja ni najpametnija generacija, bilo je i boljih i gorih i biće ih još. Ali mi znamo kako neke stvari moraju da funkcionišu i mi nećemo dopustiti da nam bilo ko uzurpira ono što je naše, novinarsko, pa neće ni ovi sadašnji nepomenici.

Urednik Novosti još uvek nije odgovarao za svoja nedela, za svoje antihrvatske i antijugoslovenske stavove trideset godina stare, ali on zna kao i mi da se dan gde će odgovarati bliži.

Mi novinarstvo vidimo kao nešto što nam je oteto, kao svet gde mi možemo da živimo na marginama dok nepomenici truju svet oko nas, ali bliži se dan kada će ih ugristi sve ono što su ignorisali decenijama. I tog dana ćemo mi moći da kažemo kakvo novinarstvo mora da bude. I biće.

Teška bolest slomila ga je 21. decembra ove, 2024. godine.

Rođen je u gorštačkom selu Donja Ljuboviđa kod Ljubovije 1947. U Zaječar je došao 1975. i do poslednjeg životnog trena tu ostao.

Odlikovao se stalnom trkom s vremenom da njegov rukopis blagovremeno stigne na stranice "Politike", da se dokaže u požrtvovanosti u profesiji kojoj je temeljno služio. Javljao se iz dana u dan sa najznačajnijih događaja u Timočkoj Krajini, predano se borio da njegova redakcija bude zadovoljna, a urednici srećni što imaju tako odanog i savesnog delatnika.

Stojan je prednjačio i brzinom i umećem i željom da i ostale kolege ne izostanu ili zastanu, da budemo tim, jedna duša. Divni su to bili dani tada cenjene i časne profesije, druženja i prijateljtsva za sva vremena. Za nezaborav.

Stojan je puno pričao o svojim kolegama iz "Politike" u kojoj je počeo da radi 1973. godine, dičio se Učom Milivojevićem, legendarnim "Politikinim" urednikom i dopisnikom iz Varšave, poniklim u zaječarskom "Timoku", čovekom koji je stigao do novinarskih vrhova.

Nije mogao a da, u svakoj zgodnoj prilici, ne spomene i svoju spisateljsku sabraću, Rajka Čukića, pesnika Tomu Mijovića, TV reportera Čedu Nikolića iz Lubnice, Desimira Milenovića, Milutina Tijanića, Jelenka Ranđelovića i Serjožu Lajkovića, te Vaska Ivanovića, Cojleta Stojićevića, Peru Jankovića, Pavla Kosina.

Stojan je posle Učiteljske škole u Šapcu završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. I tad je, kao studnet, prvi put kročio u "Politikinu" kuću.

Raznosio je novine po metropoli, posle, 1973. godine, stigao je do Beogardske hronike i Sportske redakcije.

Kada je trebalo da zajedno sa kolegama ostane u matičnoj redakciji, kao i mnogi drugi, prihvatio je predlog da ode u Zaječar za dopisnika. Rekli su mu da je to izazov, da će biti među prvim ličnostima u gradu, biće sigurno zadovoljniji nego da je u velegradu. I nije se pokajao.

Ostao je na pobrđima Kraljevice do poslednjeg daha. A gledao je Kraljevicu kao svoju kuću. Šetao je zelenim krajolicima, bavio se džogingom, odlazio sa društvom "u pečrurke", družio se s prirodom, provodio dane i godine sa planinarima i izviđačima.

Stojan je posebno voleo Sokobanju. Napisao je i izuzetnu knjigu o boravcima Ive Andrića u Sokobanji, dugo je pripremao knjgu "Moji Timočani", napisao je sjajne tekstove za razne publikacije.

Godinama je sarađivao sa časopisom "Nasleđe" Istorijskog arhiva u Zaječaru.

Ponosio se što je dugogodišnji član Udruženja novinara Srbije.

Dobijao je značajna društvena priznanja i nikad nije želeo da se time podiči.

S ljubavlju je pisao i govorio o borskim rudarima i negotinskoj manifestaciji "Mokranjčevi dani", o ljudima sa Stare planine, o đerdapskim graditeljima i dunavskim alasima, o zaječarskim lekarima, o krajinskim vinogradarima.

Umeo je da kaže da je u svojoj bogatoj karijeri napisao novinarskih tekstova odavde do Beča i nazad. Ljubomorno je čuvao i svoje istorijski vredne zapise sa ratišta.U slobodnom vremenu dugo je drugarima recitovao Crnjanskog. Znao je napamet svaki njegov stih.

Često je spominjao oca Tošu, šumara sokoloplaninskog, gorštaka koji je znao kako decu vaspitati i uliti im čeličnu ljubav rodoljublja, čojstva i čestitosti. Otac Toša bio je Stojanov oslonac životni čiju je mudrost i bistrinu uma uporno sledio.

U tom smeru učio je i svoju decu, svoju Milicu i svog Uglješu.

Supruga Ljiljana je bila i ostala do polslednjeg časa velika ljubav i radost. Porodica je Stojanu bila sve blago ovog sveta.

Stojan Stole Todorović, ljudska i novinarska veličina. Zauvek.

Tadašnja periodika štampana je isključivo ćiriličnim pismom, što ukazuje da su se vlasnici listova i časopisa, kao i njihovi urednici, borili za očuvanje onoga što je bilo, a i danas je jedno od ključnih identiteta srpskog naroda.

Tada je u Novom Sadu izlazilo čak tri srpska dnevna lista: „Zastava“, koju je pokrenuo Svetozar Miletić u Pešti 1866. godine, zatim „Branik““ (1884-1914) i „Srpstvo“ (1910-1914). Za ondašnje brojno stanje stanovništva ovo je zaista, sa današnjeg stanovišta, neverovaran podatak. Uz to u Novom Sadu (Ujvideku), tih godina pred prvi svetski rat izlazili su i srpski časopisi „Letopis Matice srpske“, „Novi srpski vek“, „Trgovačka omladina“, „Finansijski glasnik“, „Dobrotvor“, „Školski glasnik“, „Žena“, humorističko-satirični časopis „Vrač pogađač“...

Relativno dobro poznavajući urednička opredeljenja ovih listova i časopisa sigurno je jedno, da bi se razvila velika polemika povodom svakog slučaja, pa čak i ovih današnjih. To bi bez sumnje umanjilo broj napada i prenji preko ovih današnjih društvenih mreža, ali te brojnosti nema, a internet i društvene mrže su idealne za eksponiranje svih i svakog.

U Vojvodini tada je skoro svaki veći grad imao svoje srpsko glasilo. Sombor, Pančevo, Vršac, Velika Kikinda, Sentomaš (Srbobran), Mitrovica, Zemun, Sremski Karlovci... i svi su oni imali kritički stav prema narušavanju srpskog jedinstva, očuvanja narodnog imena, vere, jezika i pisma.

Perjanice "slobodnih i nezavisnih medija", Nova S i N1, odbile su da u izbornoj kampanji prodaju reklamni prostor na svojim televizijama jer su procenile da je mnogo bolje da 24 sata njihovi mediji vode izbornu kampanju nego da to čine samo u terminima koji su za to predviđeni.

REM je, kao i obično, ćutao.

Konačno, usvojeni su novi zakoni, ali se suštinski ništa nije promenilo.

Televizije u vlasništvu Junajted grupe, fiktivno registrovane u Luksemburgu, i dalje bezočno krše zakone za koje su se svojski borile i zalagale.

Jedini koji se oglasio zbog kršenja medijskih zakona, bio je direktor Telekoma, Vladimir Lučić.

Logično, godinama, najveći gubitnik bio je baš Telekom Srbija, koji uplaćuje najviše novca u državnu kasu, ali i domaće televizije, jer one REM-u plaćaju nadoknadu za dozvole koje im izdaje.

Interesantno, ni jedan domaći emiter nije postavio pitanje regulatoru zbog čega su diskriminisani u odnosu na kanale u vlasništvu Junajted grupe.

Novac domaćih kompanija namenjen za oglašavanje, godinama se slivao u kasu televizija koje se nalaze van poreskog i fiskalnog sistema Srbije, koje nemaju dozvolu regulatora.

Izgleda da nikome nije stalo da građanima objasni kako Junajted grupa kontunuirano krši zakone. Taj silni novac odlazi preko granice, a stečen je izigravanjem domaćih zakona, umesto da je usmeren u državni budžet.  

Tada bi 1.800.000 penzionera imali veće penzije, bile bi veće plate državnim službenicima, ne bi se ugasilo na desetine lokalnih medija, bilo bi više novca za puteve, bolnice, obrazovanje...

Ko je dozvolio da se protivzakonito godinama prekrajaju programi na prekograničnim kanalima ubacivanjem srpskih reklama?

Ko i zbog čega toleriše da Sport klub, N1 i Nova S imaju status prekograničnih televizija, ako se zna da se emituju iz Beograda, a nemaju dozvolu REM-a?

Da li je zaista REM nemoćan da to spreči ili je moćniji od države i dozvoljava da ove televizije i dalje brutalno zaobilaze propise i krše zakone ove zemlje.

Ako bi to obični građani (i oni koji čvrsto veruju da su N1 i Nova S objektivne televizije)  znali, bilo bi im mnogo jasnije da ti kanali ne postoje samo da bi izveštavali o aktuelnim događajima, već da bi se sačuvala ta imperija stečena kršenjem domaćih zakona i to po oprobanom šablonu: svako ukazivanje na kršenje zakona  predstavlja se kao ugrožavanje slobode izražavanja i pokušaja gašenja nezavisnih medija.

Kad bi se javnosti saopštilo koliko je od 2006. godine do danas, Srbiju koštalo to što REM dozvoljava da se krše zakoni, siguran sam da bi i onima koju se kunu  u "objektivnost" N1 i Nove S, bilo jasnije koliko je ukradenih, "naših" para otišlo preko granice, umesto u državni budžet.

Na pitanje novinara Nove S zašto ne želi da gostuje na toj televiziji, Vučić je pre nekoliko dana odgovorio da mu ne pada na pamet, jer su ti mediji njega i njegovu porodicu proglasili  kriminalcima,  da je za N1 i Novu S on fašista i Hitler.

Pored tih razloga koje je nabrojao, koji su sasvim opravdani, verovatno da ih ima još.

Uočljivo je da godinama predsednik, ministri i državni funkcioneri vladajuće koalicije samo daju izjave i odgovaraju na pitanja novinara televizija N1 i Nove S, ali niko nikada od njih nije gostovao na tim kanalima.

Ukoliko bi oni gostovali na tim televizijama, koje u Srbiji nemaju dozvolu regulatora, a nisu ni prekogranične jer se ne emituju u inostranstvu, pa samim tim i ne  reemituju u Srbiji, pretpostavljam da je upravo to razlog odbijanja gostovanja, jer bi svojim dolaskom dali legitimitet ovim piratskim kanalima, koji po važećem zakonu  nisu legalni.

Zašto se ovo dešava?

Zato što su srpski mediji, u većini, postali isprazni, besmisleni, jer beže od domaćih tema i problema u svojim člancima. A bave se golotinjom, moralnom i fizičkom, skandalima poznatih ličnosti ili nepoznatih. Jer gaje meku pornografiju i seksizam, simpatije prema mafijašima. Bave se lešinarenjem pokojnika i žrtava ubistava, kao i izmišljenim pričama o čudesnim ljudima sa glupim sudbinama.

Srpsko novinarstvo je na samrti, a mediji koji lažiraju stvarnost su u usponu.

Usledila je reakcija Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom i izvinjenje RTS-a.

Profesor Simenunović ponovio je ovu tvrdnju na “Kurir” televiziji.

On je tom prilikom još jednom saopštio da mu je dečji psihijatar iz SAD, Dejan Budimirović, pisao da je, prema onome što je Budimirović “video” iz SAD, moguće da je kod maloletnog ubice posredi jedna vrsta autizma, odnosno Aspergerov sindrom koji se, po Simeunovićevim rečima, “odlikuje” baš u godinama puberteta.

Podsećam da je dr Nenad Glumbić sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u izjavi datoj ovim povodom jasno saopštio da se Aspergerov sindrom više zvanično ne koristi kao oznaka za visokofunkcionalni autizam, da se autizam ne može prvi put javiti u pubertetu i da povezivanje kriminala i autizma u medijima podstiče negativne stavove prema osobama sa poremećajem iz spektra autizma.

Glumbić je pritom nedvosmisleno saopštio i da je svako, pa i implicitno povezivanje stanja autizma sa masovnim ubistvima neetička i neodgovorna praksa.

Molim kolege novinare da u emisijama i novinarskim prilozima zaštite osobe iz autističnog spektra, čije stanje ne može biti povezivano sa masovnim ubistvima, terorizmom i kriminalom.

U novinarstvu se treba kloniti velikih reči i pompeznih zaključaka, jer pribegavati tome je isto kao i kad gledate glumca koji vas ubeđuje da ume da glumi. Vi vidite da on glumi, i samim tim nije dobar glumac. Dobra gluma se ne vidi. Ona se oseća, glumcu se veruje.

Bata Živojinović je pred kraj života izgovorio jedan kratak esej o suzi glumca. Govorio je da glumac treba gledaocu da proizvede stanje u kome se nalazi pre nego mu oko zasuzi. I da tu stane. Da ta suza ostane u uglu oka.

Ronzanje na filmu nema nikakvog umetničkog efekta, jer to po pravilu znači da su glumcu sasute velike količine kapi za plakanje i on je sav obliven kao da je poliven vodom.

Isto vam je sa upotrebom reči u novinarstvu. Opišite događaj, osobu, razgovarajte sa osobom, napišite tekst, uradite sve da ja kao čitalac, gledalac, slušalac, zaključim kako je to veličanstveno, glupo, fenomenalno, brutalno, užasno...

Upotreba epiteta na način kako je danas koriste novinari tabloidnog formata, deluje jeftino i banalno.

Novinarstvo je informacija, novinarstvo podrazumeva korišćenje jezika u njegovom najboljem i najpunijem smislu.

Nažalost, danas novinar ne zna kakva je razlika između prednjeg i prvog, zadnjeg i poslednjeg. I kad kažu, ili napišu, zadnji film tog i tog reditelja, pitam se znaju li da to podrazumeva kako je dotični reditelj imao i prednji film?

Lektori su danas u medijima veliki luksuz i nema ko mladom novinaru da objasni upotrebu glagola biti, pa mahom govore i pišu mi bi umesto mi bismo, što je gramatička osnova maternjeg jezika.

Reći ćete da su to sitnice, finese, da se jezik menja, što je sve tačno. Ali, slavni slikari, recimo kubisti, najpre su znali tajne slikarskog zanata, savršeno su znali šta je portret, da bi poput Pikasa proizveli revolucionarne promene u modernoj umetnosti.

Da biste se igrali sa jezikom, morate ga najpre dobro znati. A kada ga dobro znate, kada ste ga potpomogli ne samo gramatikom već i dobrom literaturom, nećete ga uništavati raznim izmima koji po pravilu smišljaju neobrazovani ljudi.

Juče sam pročitala na portalu Novosti potresan tekst ’Dubravkina bolest i smrt’.

Reč je o nedavno preminuloj književnici Dubravki Ugrešić (njenu antologijsku studiju ’Kultura laži’ vam toplo preporučujem).

Književnik Sinan Gudžević zapravo citira priču Dubravkinog brata koji opisuje kako je izgledala smrt književnice koja je odabrala kada će i kako da napusti svet – eutanazija je bila njen izbor određenog dana u određeno vreme, u prisustvu članova porodice i prijatelja.

Ko god ovo pročita, biće mu, naravno, žao koliko se ova sjajna književnica borila sa teškom bolešću, ali će dobiti jednu dragocenu lekciju o životu i smrti. Bez ikakvih epiteta, koji kod tabloidnih novinara slede u ovakvom slučaju.

I kad to pročitate, sa kojom god se temom smrti susreli u novinarskoj karijeri, zastaćete i razmisliti pre nego išta napišete.

Najveći deo moje karijere protekao je u bavljenju temama iz oblasti kulture. Mada, punih deset godina sam kao beogradski dopisnik zagrebačkog dnevnog lista ’Vjesnik’ (odavno više ne izlazi) pratila ono što se zove unutrašnja politika. Poznavala sam vodeće političare osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Radila intervjue sa njima. Upoznala mnoge koji su se pojavili dvehiljaditih, ali profesionalno me nisu privlačili.

Možda zato što su to uglavnom bili ljudi iz vremena čvrstog jednopartijskog sistema, ili kasnije, sledbenici politike Slobodana Miloševića.

Nikada ih nisam previše ozbiljno uzimala, nisam verovala u njihovu ideologiju i principe, videla sam da je u osnovi njihove ideologije isključivo borba za vlast. Naravno, svaka vlast ume da bude opasna ako kao novinar želite da joj se suprotstavite. Mislim na suprotstavljanje i izlaženje u javnost sa podacima koji svedoče da vlast zloupotrebljava svoju moć, što je uvek na štetu građana, kojima ona po zakonu treba da služi.

Ispričaću vam jednu istinitu anegdotu da bih vam ilustrovala kako vlast može da bude pogubna, ali i bedna. Godine 1987. izveštavala sam sa Osme sednice Saveza komunista Srbije, koja vama ništa ne govori osim činjenice da je posle nje Slobodan Milošević došao na vlast u Srbiji, koja će potrajati više od deset godina. I završiti hapšenjem i isporučenjem u Hag.

Na jednoj od tih sednica u okviru Osme sednice, smenjivali su predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Dragišu Bucu Pavlovića. Nepotrebno je citirati šta se sve loše izgovorilo na njegov račun, kao posle svakog odlaska sa vlasti svakog srpskog funkcionera. Ali, mene je do suza nasmejao izvesni Radoš Smiljković, nadirući kadar Slobodana Miloševića, a potom i njegove supruge Mire Marković, koji će političku karijeru završiti kao ambasador u Bugarskoj.

U jednom trenutku, taj profesor Beogradskog univerziteta je, želeći da pametno poentira, pozvao pisca u pomoć i rekao: ’Kako to lepo reče engleska književnica Somerset Mom...’

Glasno sam se nasmejala, prišao je da me opomene tadašnje prvo pero ’Politike ekspres’ Dragoljub Milanović (potom će postati direktor RTS,  a posle bombardovanja zgrade Televizije biće osuđen i provesti u zatvoru 10 godina). Objasnila sam mu da mi je smešno kako profesor univerziteta ne zna da je Somerset Mom muško, a ne žensko, na šta je on uzvratio: ’Kakve to veze ima?’

Buduća Milanovićeva karijera i politika koju je vodio Slobodan Milošević sa svojim političkim i medijskim saradnicima, pokazala je da je zaista bilo sve jedno kog je pola bio Somerset Mom.

Ovakvi i slični, daleko ozbiljniji i besramniji primeri ponašanja ljudi na vlasti koji su novinare koštali karijere, ali i života, potvrđuju i to koliko je sramota služiti bilo kojoj vlasti.

Kako ja da verujem čoveku koji citira Somerseta Moma, a nije ga čitao? Znači, savetnik mu je to napisao, a ni on nije znao da je engleski pisac bio muškog pola.

Služenje vlasti, govorim samo o novinarima, podrazumeva posebnu vrstu bespogovornog obožavanja svakog vođe – od lokalnog do onog koji vodi državu. To znači ne obavljati svoj osnovni zadatak – informisati ljude o onome što se događa u zemlji. Vlast želi svetu da prikaže najlepšu sliku o sebi, njima podobni novinari je plasiraju, a narod se informiše iz medija i po pravilu im veruje. Tako vlasti podobni novinari lažu narod, a za to po pravilu  ne odgovaraju.

Novinar ne sme da bude ni protiv vlasti, samo zato što on ima druge favorite koji su ostali u opoziciji.

Tvrdim da je najteže biti objektivan novinar. I kada vidite takvog na televiziji, kada čitate njegov tekst, znajte da iza toga stoji ogromno znanje, trud i razumevanje funkcionisanja sistema vlasti.

Vlast je večita tema u svim vremenima, okosnica gotovo svih dela dramskog pisca Vilijema Šekspira. Da biste mogli da pišete o njenim dobrim i lošim potezima, morate dobro znati sve zakonske akte, od Ustava jedne zemlje do propisa koji važe u jednoj ustanovi.

Koliko god se opredelili da budete novinar koji će se pretežno baviti kulturom ili sportom, morate znati kako funkcioniše vlast. Ako to ne znate, udarate na prvu loptu i pravite ružne faulove. Ispadate glupi.

Nedavno je moja koleginica u jednim dnevnim novinama prozvala po lošem jednog reditelja koji je dobio nacionalnu penziju, jer po njenom mišljenju on to ne zaslužuje.

Ima ona pravo na to, nije u tome problem. U slučaju ovog reditelja, ona nije dobro pročitala izveštaj vlade o dodeli nacionalnih penzija, u kome se jasno vidi da je on dobio ovo priznanje kao pripadnik nacionalne manjine u Srbiji. A kao takav, ne poredi se sa ostalima u konkurenciji. Jer, po zakonu o ovom nacionalnom mesečnom dodatku, u svakom izvlačenju se dve penzije dodeljuju i pripadnicima nacionalnih manjina.

Imam običaj da kažem kako je dobar novinar dobar o čemu god da piše. A to znači da mora mnogo toga da zna. Nerazumljiva mi je davna praksa u dnevnim novinama da pitam nešto koleginicu iz oblasti filma, a ona kaže da ne zna jer ona prati samo pozorište.

Imala sam kolegu, i prijatelja, zove se Milan Vlajčić i preminuo je pre godinu dana, koji je ceo radni vek proveo u „Politici“. A posle odlaska u penziju je do smrti pisao kao kolumnista, najpre u „Blicu“ a potom na portalu Nova rs. Pisao je prevashodno o filmu i književnosti, ali i o muzici. Jednako kvalifikovano i kvalitetno. Budući da je voleo i gledao fudbal, košarku i tenis, uverena sam da je tačno i privlačno mogao i tome da piše.

Ja vama govorim o novinarima koje sam cenila, kao što su bili Milan Vlajčić, Miroslav Radojčić, Dragan Marković.

Dragan Marković je bio jedan od najboljih i najhrabrijih glavnih urednika NIN-a, vama verovatno poznat kao autor scenarija serije Otpisani. Miroslav Radojčić je bio dopisnik „Politike“ iz Amerike i Velike Britanije u godinama kada nije bilo direktnih televizijskih prenosa teniskih turnira, pa je čitaocima opisivao travu na Vimbldonu, ko je sa kime bio, atmosferu, garderobu...

Bio je prozor u svet.

Zamislite koliko ima smisla danas biti dopisnik iz Londona i pisati o meču finalista Vimbldona kada ste to sve već videli prethodnog dana?

Naravno, ima smisla i piše se, ali to je sada sasvim  druga novinarska percepcija.

I na kraju, ili na početku, važno je, pitanje poverenja. Kako novinar stiče poverenje kod ljudi sa kojima sarađuje, o kojima treba da piše... Iz mog iskustva, treba biti pošten prema sagovorniku, ukoliko je i on fer prema vama. Sticanje poverenja je dugoročan posao koji se isplati. Možete jedanput, dvaput odigrati na kartu ekskluzivnosti tako što ćete izneveriti svoj izvor informisanja, ali ta ste vrata time zatvorili. U ovom poslu, kao i u svakom drugom, važno je trajati.

_____________________________________________________________________________

Obraćanje Radmile Stanković, novinarke NIN-a, studentima novinarstva Filozofskog fakulteta u Nišu na Svetski dan slobode medija, 3. maja 2023. godine.

UNS i Filozofski fakultet u Nišu organizovali su predavanje koleginice Stanković na temu “Kako biti novinar/ka od poverenja i kako izbeći zamke tabloidne stvarnosti"

Zato ću, vodeći se rečenicom Brane Crnčevića „da može da se dogodi da me sećanje vara, ali ne može i da ja varam sećanje“, u redovima koji slede, napraviti hronologiju događaja čiji sam bio akter, a koji su vezani za tu smrt. I demantovati neke od tvrdnji koje su potpuno netačne i time ispraviti grešku koju sam napravio pre desetinu godina kada sam – verujući da Žegarčeve seni treba ostaviti na miru – odbio molbu koleginice Jelene Spasić da za UNS o toj smrti govorim. Krenimo redom.

Žegarac i ja smo iz istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema od ranog proleća 1991. izveštavali kao dopisnici beogradskih „Večernjih novosti“ i novosadskog „Dnevnika“ iz Sombora. Na teren smo, uglavnom, išli zajedno, a da bi se na pravi način osvetlila njegova smrt  nije dovoljno govoriti samo u danu u kom se ona dogodila. Veoma je važno znati i šta se zbivalo dan ranije, o čemu niko od sagovornika UNS nije govorio niti je, realno, mogao da  govori.

Elem, u rano popodne 6. oktobra Žegi i ja smo sa koleginicom iz lokalnog radija Slavicom Jović sedeli u ratnom pres centru u Borovu Selu. Nedugo po našem dolasku, u centar je banuo veoma mlad čovek, kratko podšišane svetle kose, u besprekornoj ratnoj uniformi tadašnje JNA i sa tri kapetanske zvezdice na epoletama. Prilično pompezno se predstavio kao kapetan Kole, pa nam je odmah bilo jasno da je reč o bledoj kopiji u to vreme veoma popularnog kapetana Dragana (Vasiljkovića).

I tu dolazimo do prve tačke lažne misterije smrti Milana Žegarca. Taj kapetan Kole se, naime u tekstovima koji se njome bave, uključujući i onaj koji je povod za ove redove, sasvim pogrešno poistovećuje sa visokim funkcionerom srpske Službe državne beszbednosti (SDB) i jednim od osnivača „crvenih beretki“ Radoslavom Kostićem. Sasvim pogrešno, jer smo upravo Žegarac i ja, otprilike mesec i po ranije, u štabu odbrane baranjskog sela Jagodnjak, upoznali pravog Radoslava Kostića. Bio je to čovek bar  15 godina stariji i najmanje deset santimetara viši od falš verzije kapetana Dragana sa Trpinjske ceste, pa ih jednostavno nije bilo  moguće pomešati.

Pa zašto se onda pravi Radoslav Kostić, potpuno neosnovano, stavlja u kontekst Žegarčeve časne i hrabre smrti? Pa, zato što se tako – svesno ili nesvesno - insinuira da sa tom smrću neke veze imaju i SDB i „crvene beretke“ pa to i nju samu, naravno, odmah čini sumnjivom. I, usput, dodaje nova crna nijansa ionako tamnoj slici odavno stvorenoj i o jednima i o drugima u našoj javnosti.

 Iskreno se nadam se da će posle ovoga na to definitivno biti stavljena tačka, a sada se vratimo na pomenuti 6. oktobar. Iako ga, kao što rekoh, nismo shvatili sasvim ozbiljno, prihvatili smo poziv kapetana Koleta koji nam, ni tada ni kasnije, nije saopštio svoje pravo ime, da s njim odemo na prvu borbenu liniju na Trpinjskoj cesti, gde je predvodio grupu pripadnika Teritorijalne odbrane i dobrovoljaca. Jednostavno, dan je bio potpuno miran, a naše beležnice prazne. 

Tamo smo zatekli tridesetak mladih ljudi, od kojih su neki danas moji sugrađani u Novom Sadu i živo se sećaju i 6. i 7. oktobra 1991. godine. Tokom razgovora, neki od njih su nam rekli da znaju tajni put kojim može da se zađe iza hrvatskih prvih linija, da se odatle vide i mogu bezbedno slikati „zenge“ i napraviti ekskluzivna reportaža. I ponudili nam da sutra tamo odemo zajedno sa njima. Prihvatili smo, naravno.

Sticajem okolnosti,  otišao je samo Žegi. Na teren smo, naime, obično išli tek pošto bismo na HRT-u odgledali jutarnju konferenciju za novinare tadašnjeg gradonačelnika Osijeka Zlatka Kramarića. Mada često netačno, ono što je on govorio nam je ponekad bilo dobar putokaz. A tog 7. oktobra Kramarić je izjavio da su, prethodne noći, u baranjskom selu Kopačevu „četnici masakrirali 18 nedužnih hrvatskih civila“. To se, inače, kasnije pokazalo kao laž, ali je bilo povod da, posle kratkog telefonskog dogovora, ja krenem u Kopačevo, a Žegarac, po jučerašnjem planu, na Trpinjsku cestu.

Sve što se na njoj zbivalo – uverili su me u to razgovori sa našim borcima koji su tamo bili na položaju, a koje sam već pomenuo – dogodilo se baš onako kako je prethodnog dana dogovoreno. Neustrašivi Žegi je sa Miroslavom Jokićem, potpuno svestan rizika koji preuzima, krenuo da uradi nešto što ni jednom novinaru, ni do tada ni kasnije,  nije pošlo za rukom: da napravi ekskluzivnu reportažu sa neprijateljske teritorije, iza leđa do zuba naoružanih ljudi koji su tu teritoriju branili.

To je, bar za mene, u njegovoj smrti jedino važno i to je ono što tu smrt – i ljudski i profesionalno - čini uzvišenom.

I sad dolazimo do druge tačke navodne misterije, odnosno do dileme odakle su došli za Žegarca i Jokića kobni meci? Na osnovu svedočenja boraca sa Trpinjske ceste, ali ne samo njih,  duboko verujem da su ispaljeni sa hrvatskih položaja. Ostavljam, međutim, mogućnost i da je, greškom, pucao neko sa srpske strane. Jer, rat nije ono što gledamo u holivudskim filmovima gde je sve jasno i predvidivo, gde junaci bez napora čine nemoguće i gde, na kraju, pravda obavezno pobeđuje.

Ne, rat je jedan strašni metež, jedan krvavi haos u kojem se lanci komandovanja lako kidaju, jedna konfuzija u kojoj – naročito ako je građanski kakav je bio onaj čiji deo su bile i borbe za Vukovar – subordinacija očas puca i odmetnuti pojedinci rade šta hoće. U tako surovoj realnosti, greške su ne samo moguće, nego i veoma česte. Zato smo svi mi koji smo u njega svakodnevno odlazili, znali da glavu nosimo na ratni pazar i da bez nje – hicima i sa jedne i sa druge strane - možemo da ostanemo.

Ko i sam na to nije bio spreman, nema pravo da nam sudi, ali važnije od svega toga jesu pitanja:

A šta se to, suštinski, menja i ako je Žegarac zaista poginuo greškom sa naše strane?

Da to možda ne umanjuje uzvišenost njegove spremnosti da za svoju i našu profesiju – i istinu – da sve, pa i život?

Da li to treba da uzdrma opravdan ponos njegove porodice što  ga je imala baš takvog kakav je bio?

Ili da obriše bar deo srpske krvi sa do ramena krvavih ruku vukovarskih dželata koje je predvodio zloglasni Tomislav Merčep?

I, najzad, da li bi, da je reč o obrnutom  slučaju, druga strana ikada, makar i šapatom, izgovorila sumnju da su Srbi vinovnici zločina?     

Odgovor na sva ta pitanja je, razume se, negativan i zato čestitog i hrabrog Milana Žegarca zaista konačno treba ostaviti da mirno počiva.

Zaslužio je! 

Obraćam ti se u nadi da ćeš konačno razumeti zašto uporno pokušavam da doprem do tebe ne bi li konačno zaista shvatio/la koliku odgovornost imaš kao delatnik koji bi trebalo da štiti interes javnosti, posebno kada izveštavaš o tako ozbiljnim i osetljivim temama kao što je fenomen samoubistva.

Obraćam ti se i u nadi da ćeš, čitajući ove redove, bar na trenutak zastati i zapitati se - zašto ovo radim, da li sam o tome maštao/la kada sam prvi put kročio/la u novinarsku redakciju, da li zaista u ovom što pišem, na način na koji to činim, vidim svoju životnu, svoju profesionalnu misiju…?

 Zbog svih nas koji smo izgubili nekog od suicida, zbog svih nas koji se nosimo sa psihološkim izazovima, moram da ti ponovo skrenem pažnju na sledeće - tvoje reči povređuju. Tvoje reči stigmatizuju. Tvoje reči reviktimizuju. Tvoje reči retraumatizuju. Tvoje reči mogu biti kobni okidač da neko ko pati sebi naudi. Tvoje reči. Tvoji naslovi. Tvoje fotografije. Tvoje svesno propuštene prilike da pokažeš elementarnu ljudskost, kada već ne možeš ili ne želiš da se držiš etičkih kodeksa struke kojom se bavimo.

Ne mogu a da te ne pitam da li bi na isti način pisao/la o nekom ko ti je blizak, koga voliš? Da li bi tako pisao/la ili želeo/la da se ne daj Bože tako piše o tvojoj majci, ocu, bratu, sestri, prijatelju, prijateljici…? Da li bi ti bilo ok da ti kolege opsedaju dom u trenutku kada si raspolućen, raspamećen od bola…? Da li bi prihvatio njihova pravdanja da im je to posao, da se to od njih traži, da to ljudi vole da čitaju? Zaista, da li bi?

Znaš li da kada opisuješ način na koji je neko sebi oduzeo život stavljaš u ogroman rizik one koji se nose sa suicidnim mislima? Znaš li da svakim tim naslovom, svakim tim tekstom duboko povređuješ bližnje preminulih od suicida? Da li si svestan/svesna toga?

Šta je potrebno da kao tvoja koleginica i roditelj koji je iskusio tu nepojmljivu tragediju učinim da bih te navela da preispitaš svoje postupke, da kažeš “NE” tom lešinarskom izveštavanju, da iskoristiš moć svojih reči u stvaranju društva u kojem će mediji biti jedni od ključnih saveznika u prevenciji samoubistva, promovisanju važnosti brige o mentalnom zdravlju?

Koliko su “teški” ti klikbejt naslovi, da li zaista opstanak na tržištu medija za koji radiš isključivo zavisi od tog besprizornog načina izveštavanja? Koliko to košta ta suza, taj krik ljudi koji pate? Da li zaista nemaš problem da budeš saučesnik u svemu tome?

Želim da verujem da su promene moguće, da kao novinari imamo dovoljno volje i snage da povučemo tu crvenu liniju preko koje se ne može. Jer, #VAŽNOJE, kako za tebe, tako i za svakog od nas jer briga, zaštita, unapređenje mentalnog zdravlja nije samo stvar pojedinca, već društva u celini. Nije li javno zdravlje od najvišeg interesa svakog društva? Ako ne mi, ko će braniti interese građanki i građana koji čine to isto društvo? Na nama je da menjamo narativ, na nama je da preuzmemo odgovornost, ali pre svega, na nama je da budemo ljudi.

An Mari Alves Ćurčić, novinar

Svedočenje poljoprivrednika Milete Matijevića iz sela Bogdanica u opštini Gornji Milanovac. Novinari, koji su hteli, mnoštvo sličnih ispovesti mogli su da snime u selima opština Mionice, Požege, Arilja, Lučana i drugih. Katastrofalna suša je u celoj državi ali je najkritičnije u zapadnoj Srbiji.

Opštinari i Vojska Srbije snabdevaju stanovništvo vodom za piće ali, kao što ste čuli, domaćini imaju puno problema da napoje žedne životinje. Presušuju reke i izvori, a u lokalnim vodovodima vode nema. Zanimljivo je i da članovi opštinskih veća zaduženi za poljoprivredu u nekim od ugroženih opština nisu spremni da za medije govore o tom problemu, a i u poslednjih nekoliko dana do pisanja ovog teksta ni u najvažnijoj informativnoj emisiji u Srbiji, na Javnom medijskim servisu, u drugom Dnevniku RTS, ovoj gorućoj temi uopšte nije poklanjana pažnja.

Od stručnjaka se više puta moglo čuti da je samo u zapadnoj Srbiji nedostatkom vode ugroženo 300.000 ljudi. Neki od komercijalnih medija prepoznali su ovaj problem ali ne i urednici Dnevnika 2. Zainteresovni to mogu da provere na odloženom gledanju na sajtu RTS, u emisijama 21.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4486441/.html), 20.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4485984/.html), 19.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4484576/.html), 18.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4483546/.html)...

Dobro je da nas je RTS, u Dnevniku 2, izvestio o požarima u Kaliforniji, Sibiru, Grčkoj, Turskoj, ali ne treba oči zatvarati pred onim što se dešava u “našoj avliji.” Namerno apostrofiram Dnevnik 2 jer je poznato kakav je njegov uticaj u prethodnih pola veka, a verovatno i u narednih. Istini za volju, o ovoj temi je govoreno u emisiji “Srbija danas,” ali ...

Nedostatak vode za piće zaslužuje da se nađe u svakom Dnevniku. Ima tu mesta za izveštaje, analize, potrebno je ukrstiti mišljenja. Da li ima odgovornih za postojeće stanje? Šta je potrebno da se uradi u narednim godinama...

Autor je urednik emisije "Poljoprivredno dobro" Radio Novog Sada 

Reč je o problemu stanara jedne zgrade sa javnim komunalnim preduzećem iz naše opštine. Naime, pomenuti stanari su (kako bar tvrde Dveri, jer mi to ne znamo sigurno, nijedan stanar nam se nije obratio) zbog kvara vodomera mesecima plaćali višestruko veće račune za vodu. U međuvremenu je problem rešen zamenom vodomera, ali su Dverjani ukazali na loš odnos javnog preduzeća prema stanarima ove zgrade, usput istraživši KO, ŠTA, GDE, KAD i KAKO, napisali tekst i poslali ga novinama naslovljenog kao saopštenje.

Saopštenje je bilo predimenzirano za novine da bi se pustilo integralno sa potpisom stranke, a nemoguće ga je bilo smanjiti, te izbeći opasnost da nam neko drugi prenosi kakav problem ima neko treći. S obzirom na mali broj novinara u redakciji, nemoguće je bilo ići na adresu „oštećenog“, u JKP ili popisivati vodomere kako bi se utvrdile činjenice. Jednostavno, uskratili smo političku organizaciju Dveri za objavu tog saopštenja, kako ne bismo mi bili tuženi, recimo, od direktora JKP-a da (insinucijama) imamo želju da naškodimo njegovom ugledu i časti u doba požara i suše.

Sve češće se dešava da političke stranke pribegavaju ovoj metodi „saopštavanja“, saopštavaju i u svoje i u tuđe ime, umesto da građane, koji im se obrate povodom nekog problema, upute na prave novinare. Nakon što njihovo „saopštenje“ ne bude objavljeno optužuju medij da je pristrasan, naklonjen njihovim oponentima itd.

Dejan Kovačević, predsednik opštine Gornji Milanovac, podneo je tužbu (zbog povrede časti i ugleda) Višem sudu u Beogradu, protiv „Takovskih novina“ i glavnog urednika novina, sa odštetnim zahtevom od milion dinara.

U spornom tekstu novinar je verno preneo navode saopštenja GG „Pobedi i spasi Opštinu Gornji Milanovac“, jasno ističući da je reč samo o njihovom saopštenju, pri tome ne iznosivši nikakve svoje tvrdnje o tužiočevoj ličnosti i predmetu saopštenja, te jasno ističući (sa dve tačke i u saopštenju se kaže) da se radi o saopštenju grupe građana.

Dakle, u spornom tekstu je u celosti citirano saopštenje „GG Pobedi i spasi Opštinu Gornji Milanovac“ (saopštenje je smanjeno formatski, ne i tekstualno, izbacivanjem 7 proreda, kako bi stalo na stranu „Politika“),  a u kome su preneti navodi iz istraživačkog teksta portala  VOICE. Istraživanje VOICE-a bavilo se Opštinskom upravom Gornji Milanovac, spornim poslovima itd.

Novinar i novine su tuženi za nedostatak novinarske pažnje, iako su podaci istraživačkog teksta VOICE, a koje je prenela grupa građana, lako proverljivi, čak i dati na linku u istraživačkom tekstu.

Sa zebnjem čekamo ishod ove tužbe.

Bez obzira na to što nam se čini da smo u oba slučaja ispravno postupili, smatramo da su novine na „tankom ledu“ kada se ulazi u problematiku prenošenja izjava drugih lica.

Eventualno kažnjavanje novinara za prenošenje izjava drugog lica ozbiljno ometa  doprinos novinara javnom interesu. Ovim se, ujedno, potiskuje rasprava o pitanjima od javnog interesa. Ulazi se u neku vrstu samocenzure... Uskraćuje se i mogućnost društvenim akterima da se oglase po pitanjima od javnog značaja.

Gde su granice i kome ovakva situacija odgovara?

Autor je glavni urednik "Takovskih novina"

Ali, tu nije kraj umešnosti pomenute novinarke. Sticajem okolnosti, i sama sam, zajedno sa još troje kolega, imala priliku da je sretnem i da „budem počastvovana“ da se pojavim u njenom prilogu. Ništa neobično, da smo kolege, novinari i snimatelji redakcija na srpskom jeziku, znali da nas snima ekipa pomenute televizije. Razgovarali smo sa njima, kao što inače rade sve kolege na terenu za bilo koju redakciju da rade, razmenjivali informacije, ali se, ni krivi ni dužni, a još manje obavešteni, nađosmo u prilogu kao neprijatelji većinske zajednice na Kosovu i Metohiji. Naravno da to nismo, ali smo Srbi, pa je valjda normalno da u Đakovici budemo neprijatelji. Za to što nas je neko snimao bez našeg znanja, požalili smo se, ali reakcije Nezavisne komisije za medije na KiM nije bilo. Nisu hteli ili nisu smeli da podrže kodeks koji je obaveza svih koji se bave novinarskim poslom. Međunarodne organizacije su nas podržale, ali u privatnim telefonskim razgovorima. Javne osude neprofesionalnog odnosa ekipe TV Siri prema kolegama koji izveštavaju na srpskom jeziku nije bilo, a neće je ni biti, čini se.

Događaj u Đakovici je, nažalost, samo deo problema sa kojima se sreću koleginice i kolege, novinari redakcija na srpskom koje rade na Kosovu i Metohiji. U svakom gradu, gde Srba skoro da i nema ili su na nivou statističke greške, nije loše da dva puta pogledaju oko sebe, pre nego što se jave svojoj redakciji uživo ili nešto snimaju. Što je sigurno, sigurno je.

A ako žele da proprate sve događaje koje organizuju kosovske institucije, često nema prevoda na srpski, koji je inače službeni jezik. I to nije iznenađenje, ali kada se desi da na konferenciji za medije Miroslava Lajčaka i Metjua Palmera, nema dovoljno opreme za prevođenje, a od predstavnika Kancelarije Evropske unije na Kosovu čujete opravdanje da nisu očekivali „toliko srpskih novinara“ i ostanete bez teksta. Koleginice i kolege se onda dovijaju kako znaju i umeju da naprave tačan izveštaj i uglavnom uspevaju da prenesu informaciju, tačno i na vreme, ako se ne nađe neki urednik ili direktor i naredi da se to ne može pustiti, iz ovog ili onog razloga, najčešće političkih. Ali, to je već problem većine medija, i u centralnoj Srbiji, kao što su i niske plate. Ono što odvaja medije koji rade na KiM, kada je finansiranje u pitanju, jeste da za njih ne vredi obaveza projektnog finansiranja lokalnih samouprava, iako imaju po dve opštine, i u srpskom i kosovskom sistemu.

To je možda neka viša politika, kao što je i finansiranje medija sa sedištem na KiM od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Na spisku dobitnika grantova, bude i medija koji se zaista bave svojim poslom i zaslužuju svaki dinar koji im je dodeljen, ali ima često i organizacija koje nisu mediji i koje se medijskim poslom bave samo u okviru projekta koji dobiju, ako se to može nazvati novinarstvom. Da li ima neko ko vodi evidenciju medija na Kosovu i Metohiji, ne znam, ali svi mi koji tu radimo i ove godine smo bili iznenađeni što za deo dobitnika vladinih grantova nikada nismo čuli.

I pored svih teškoća, sreća je što se mladi ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, ipak opredeljuju za rad u medijima, pa mladih medijskih radnika ima, kale se i uče. A mi stariji činimo sve da ih izvedemo na pravi put, da shvate da njihov posao nije da bilo koga „pritiskaju“, tajno snimaju ili se lažno predstavljaju, i da rad u medijima nije rad od projekta do projekta, već svakodnevno izveštavanje o svemu što se događa, dobro ili loše, kao i edukacija publike.

Novinarka iz Gračanice, član Uprave UNS-a i dopisnica Juronjuz Srbija (Euronews Srbija)

Iskakanje iz budžetskog koloseka 

Priča je bila bombona sa nabojem medijske bombe!

Izgradnja palićke kanalizacije je međunarodni projekat čiju okosnicu čini aranžman sa Nemačkom razvojnom bankom. Grad se neshvatljivim kašnjenjem u ostvarenju tog projekta već bio pošteno izblamirao, a šibicarska izmena uslova u višemilionskom projektu potpuno bi ga kompromitovala i osramotila. Subotičani bi, pritom, bili izloženi dodatnim i ne baš zanemarljivim troškovima.

Pošto je Gradska kuća po običaju ćutala, kao što čini uvek kada su po sredi zaista ozbiljne teme, kontaktirao sam preduzeće koje je bilo odgovorni projektant. Informacije iz prepiske bile su istinite. Šta više, odgovornom projektantu je već bilo sugerisano da odobri pomenutu izmenu projekta.

Nakon nekoliko dodatnih provera i prikupljenih izjava, objavio sam celu priču, a odgovorni projektant je odbio da potpiše izmenu projekta koja je sa stručnog aspekta bila potpuno neprihvatljiva.

Čitanost lokalnog sajta na kojem sam objavio priču prosto je eksplodirala. Profesionalnom inercijom očekivao sam da će priču preuzeti ostali lokalni mediji ili makar krenuti njenim više nego očiglednim tragom, ali se to nije dogodilo.

Nijedan lokalni medij u Subotici nije smatrao da je pokušaj dubokog zavlačenja ruke u džep Subotičana priča vredna pomena. Preciznije rečeno: smatrali su da je isplativije da čitav slučaj prećute, nego da se zamere funkcionerima i iskoče iz budžetskog koloseka.

Bespogovorno registratorsko izveštavanje

Istovetnih primera ima sijaset.

Poslednji se u Subotici odnosi na nedavno imenovanje vršioca dužnosti direktora Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera. Protiv novog vršioca dužnosti direktora u toku je krivični postupak pred Posebnim odeljenjem za suzbijanje korupcije Višeg suda u Novom Sadu. Objavio sam tu vest i postavio pitanje kako neko može da bude izabran za vršioca dužnosti direktora visoke državne škole, ako se protiv njega vodi krivični postupak. Sve i da postoji rupa u zakonu koja bi tako nešto omogućila, prolazak kroz nju nije nikakvo časno delo. Pitao sam potom u komentaru kakvu poruku novi vršilac dužnosti direktora i školski odbor, koji ga je izabrao, šalju studentima i javnosti.

Kako mi je novi vršilac dužnosti direktora, pomalo slavodobitno, u privatnoj poruci prosledio, naknadno će se pokazati neverodostojno, uverenje da se protiv njega nigde, pa ni pred pomenutim odeljenjem Višeg suda u Novom Sadu, ne vodi krivični postupak, razgovarao sam sa postupajućom sudinicom iz Novog Sada. Priču sam potkrepio izjavom portparolke tamošnjeg Višeg suda koja je potvrdila sve moje informacije.

Po ko zna koji put, ponovila se ista stvar.

Moje subotičke kolege su u interesnom horu okrenule glavu, vrativši se tekućem bespogovornom registratorskom izveštavanju i prenošenju zvaničnih saopštenja. Jedan od njih mi, na moje zaprepašćenje, čak reče da privatni mediji itekako imaju pravo da prenose samo informacije koje im idu u prilog, odnosno samo one vesti od kojih imaju materijalnu korist.

Ove dve epizode osvetljavaju mehanizam funkcionisanja subotičkih medija.

Subotički novinari i oni koji se tako predstavljaju, kao uostalom značajan broj ostalih novinara u Srbiji, vežu tastaturu tamo gde im politička moć, a ne značajne činjenice kažu. Formula opstanka medija svedena je na maksimu: prenosim zvanična saopštenja i ćutim s političkim predumišljajem, dakle postojim.

Jednačina je prosta: koliko “korektnog” izveštavanja i korisnog ćutanja, toliko budžetske infuzije. Cilj je domoći se budžetskog novca i “preživeti”, po cenu očiglednog istupanja iz etičkog poretka novinarske profesije.

Sistem za antimedije

Provlačenjem važnih informacija kroz žrvanj autocenzure i njihovim upodobljavanjem sa interesima političkih centara moći dobija se parcijalna ili retuširana slika stvarnosti, a cilj ulaska u političku igru budžetske raspodele postaje jedina svrha postojanja medija. To je osnovna mana postojećeg modela projektnog finansiranja. Mediji u takvom sistemu postaju antimediji, a građani i javni interes bivaju podvrgnuti nekoj vrsti unutrašnjeg bombardovanja sa nesagledivim materijalnim i moralnim posledicama po sve.

Subotičku komisiju za ocenu medijskih projekata poslednjih godina čine predstavnici Društva novinara Vojvodine i Prounsa, premda ne treba smetnuti s uma da preduzeće VTV, tesno povezano sa udruženjem “ComNet”, koje je klasični usisivač budžetskih sredstava namenjenih medijima u Vojvodini, drži Subotičanin Vladan Stefanović, vlasnik Televizije Subotica i čitavog lanca malih medija (TV Bečej, TV Novi Bečej, Novobečejski dani, Dani...).

Stefanoviću je ove godine pripala bezmalo četvrtina subotičkog budžeta namenjenog medijima, dok se na drugom mestu našla medijska kuća “Ju eko” koja sada već decenijama funkcioniše po istom principu budžetske ispaše, sa 6.620.000 dinara, plus dodatni milion koji je pripao firmi registrovanoj na ime zeta vlasnika pomenute medijske kuće.

Ove godine, subotičku komisiju činili su predstavnici pomenutog Društva novinara Vojvodine, Prounsa i nezavisni medijski stručnjak Jelka Mitrović. Mitrović je, na primer, lane u Zrenjaninu takođe bila član gradske komisije za dodelu budžetskih sredstava, ali u dresu Prounsa.

Subotičani su za svoje informisanje izdvojili 33.333.000 dinara. Kao i proteklih godina, novac Subotičana podeljen je u vidu javnog honorara za “korektno” izvešatavanje i ćutanje. Ne može se, na žalost, na drugačiji način objasniti model po kojem budžetski novac odlazi isključivo podobnim medijima koji izveštavaju registratorski.

Problem nije samo u jednom po svemu nedopustivom principu podele javnog novca. Poput ostalih gradova, u Subotici je komunikaciju sa novinarima i medijima preuzela centralizovana služba za odnose sa javnošću gradske uprave. Kada su se neki od subotičkih novinara u leto 2017. godine bili pobunili, zbog lošeg rada pomenute službe, odgovreno je da je po sredi “subjektivan osećaj novinara” i da, što se gradske uprave tiče, pi-ar služba Gradske kuće radi kao podmazana.

Zid za konkretna pitanja

Odnos gradske pi-ar službe prema meni se na prvi pogled prpomenio u leto prošle godine, smenom na poziciji gradonačelnika. Na redakcijsku adresu počela su da stižu obaveštenja i saopštenja, a pristigli su i prvi odgovori na novinarska pitanja. Iako gradska uprava odgovara lakonski na većinu pitanja, ispunjavajući minimum zakonom propisane obaveze, na važna pitanja je još uvek gluva. Zid prema medijima koji postavljaju konkretna pitanja i dalje postoji u značajnoj meri. Taj međaš pomeren je na samu granicu javnog interesa, ali ne dalje od nje.

Na primer, kada je bilo objavljeno da će subotičke apoteke preuzeti privatna apotekarska ustanova iz Novog Sada, od gradske uprave i Apoteke Subotica zatražio sam detaljne izveštaje o poslovanju, kako bih proverio nezvanične informacije do kojih sam došao, a koje su upućivale na mogućnost da je gradski sistem apoteka uništavan sa namerom i sistematski. Uprkos zakonskoj obavezi, odgovore nikada nisam dobio ni od Apoteke Subotica ni od Gradske kuće koja joj je osnivač.

Kada sam jesenas novog gradonačenika zamolio za intervju, povodom stotog dana otkako je izabran na pomenutu funkciju, dobio sam načelni pristanak iz njegovog kabineta, da bi, nakon što sam mu poslao dvadesetak okvirnih pitanja, kako bi mogao da se pripremi za razgovor, gradonačelnik bez obrazloženja odustao od intervjua koji do danas nisam dobio. Da se razumemo, potpuno ista stvar dogodila mi se sa šefom lokalnog odbora jedne od najznačajnijih opozicionih partija u Subotici koji takođe nije bio voljan da odgovara na konkretna pitanja.

Na koncu, predočeni sistem posrednog upravljanja medijima iz političkih centara ubrzano urušava samu gradsku novinarsku tradiciju. Značajna tradicija srpskog novinarstva, nedeljnik Subotičke novine, više formalno ne postoji. Naslednik lista osnovanog 1893. godine, koji je bio duboko ukorenjen i široko prihvaćen među čitaocima, danas je plitak stranački bilten nazvan Nove subotičke novine.

Ono što je ostalo od nedeljnika “Dani”, koji je svojevremeno takođe bio relevantan list i za one koji su se sa uređivačkom politikom slagali i za one koji nisu, deli se danas besplatno, kao mesečnik, na ulazima u nekoliko supermarketa zajedno sa reklamnim afišama trgovinskih kuća. Taj mesečnik, pod patronatom pomenutog Vladana Stefanovića, godišnje zgrće nekoliko miliona dinara iz gradskog budžeta. Ove godne, “Dani” su iz gradske kase dobili 2.300.000 dinara.

Budžetska kontrola medija donela nam je autocenzuru, široku moralnu i materijalnu štetu gradskoj zajednici i urušila nam je relativno bogatu novinarsku tradiciju u korist registratorskih medija i kolektora lajkova koji medije na razlikuju od tezge na pijaci ili pi-ar agencije, a profesionalno odgovorno izveštavanje tretiraju kao balast.

Novinar iz Subotice, član Uprave UNS-a, glavni i odgovorni urednik www.suboticke.rs