Svetlana Nikolić na prvi pogled je zdrava osoba. Međutim, boluje od teške forme Kronove bolesti, zapaljenske bolesti creva. Svetlana je osoba sa hendikepom i invaliditetom, ali procenom komisije nema pravo na invalidsku penziju. Pri zapošljavanju, za nju bi trebalo da važe olakšice koje država propisuje Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invalididtetom. Međutim, tako je samo na papiru.

“Kada sam počela da tražim posao nailazila sam na nerazumevanje poslodavaca koji nisu bili otvoreni za prilagođavanje radnog mesta mojim potrebama. Rad od kuće, koji bi meni odgovarao, do nedavno  nije bio česta pojava. Poslodavci mi nisu omogućavali kraće, a česšće pauze i nešto blaži obim posla nego su zahtevali da radim punom parom, kao zdrava osoba”, kaže Svetlana Nikolić.

Ona je zajedno sa koleginicom koja je takođe osoba sa invaliditetom, sticajem okolnosti, zbog nedostatka prostora, radila od kuće u firmi koja se bavi elektronskom prodajom. Dobijale su minimalac, a u koverti nešto sa strane, ali ne svaki mesec. 

“Bukvalno smo bile izrabljivane do krajnjih granica, kao osobe sa invaliditetom kojima je teže da nađu posao. Ostajale smo zato što nam je bio potreban posao. Pristajale smo čak i na te loše uslove nadajući se da će situacija da se promeni. A doživljavale smo mobing, psihičko i verbalno maltertiranje, emotivne manipulacije i ucene”, priča Svetlana

Od ogromne količine stresa ponovo joj se aktivira Kronova bolest, završava u bolnici i odlučuje da se ne vraća u staru firmu. Kada se oporavila, javila se na oglas za posao za osobe sa invaliditetom u kome se navodi da postoji mogućnost rada od kuće.

Na razgovoru, Svetlana ističe da joj je potrebno da radi od kuće zbog dosupnosti toaleta i rizika od virusnih i bakterijskih infekcija kojima je podložna. Odgovaraju joj da je WC blizu, a da 2-3 meseca mora da dolazi u firmu zbog obuke. Međutim, ubrzo joj se stanje pogoršalo i ponovo završava na bolničkom lečenju. Javlja joj se i tim liderka sa pitanjem kada će da se vrati na posao. 

“Praktično mi je pretila otkazom u smislu -  ako uskoro ne krenem da radim, mi se razilazimo. Predložila sam kompromis, rad od kuće ili neki hibridni model, izložila zašto mi je to potrebno. Ali visokim tonom sa njene strane sam dobila odgovor da ne mogu da radim od kuće jer sam početnik”.

Svetlana Nikolić je jedna od osoba koje imaju nevidljiv henikep, odnosno neku od sistemskih bolesti koje u našem zakonu nisu prepoznate. Dijabetes, maligna oboljenja, ulcerozni kolitis i slične bolesti nisu razlog da neka osoba dobije invalidsku penziju, a u Zakonu o radu nisu prepoznate.

Takođe, ne postoje podaci koliko osoba godišnje usled povreda na radu stekne invaliditet i šta se dešava sa njima. A u Srbiji po zvaničnim podacima samo jedanoj osobi je prošle godine priznato da boluje od profesionalne bolesti.

Inicijative za unapređenje bezbednosti na radu ne nailaze na odgovor

Kada se digla buka u javnosti posle otkaza koji je dobila Violeta Petrović, radnica Jure, obolela od karcinoma, pojavile su se inicijative da radnik ne bi smeo da dobije otkaz ukoliko boluje od teške bolesti. Međutim, po rečima Duška Vukovića, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, sindikata koji je uputio ovu inicjativu, sve njihove inicijative za unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu ne nailaze na odgovor izvršne vlasti.

Međutim, maligne bolesti su se našle u kolektivnim ugovorima, bar u smislu isplate nadokande za prvi mesec bolesti. Po Zakonu o radu, samo oni koji zadobiju povredu na radu ili profesionalno oboljenje imaju pravo na 100 plaćno bolovanje. Za sve ostale je 65 odsto.

Međutim, Kolektivnim ugovorom za državne službenike, Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u jedinicama loklane samouprave, Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnovač Republika Srbija, Autonomna pokrajna i jedinice lokalne samouprave i Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika i još nekim pojedinačnim, zaposleni koji ne radi do 30 dana zbog malignog oboljenja ima pravo na 100 odsto osnovne plate.

Saša Dimitrijević, predsednik Odbora za bezbednost i zdravlje na radu UGS „Nezavisnost“ smatra da svako ko je to uspeo da ispregovara kolektivnim ugovorom je uradio odličan posao. Ali podseća da je velika razlika između javnog i privatnog sektora, gde je uspeh da kolektivni ugovori uopšte postoje. Dodaje i da maligne bolesti treba da budu prepoznate od strane države i regulisane zakonom, a ne da zavise od pojedinačnih kolektivnih ugovora.

Bojan Urdarević profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu se takođe slaže da je 100 odsto bolovanja za obolele od malignih bolesti dosta progresivno. Podseća da je dugo godina porodiljama i trudnicama isplaćivano 65 odsto bolovanje, a opštine dotirale do 100 odsto. Smatra da isto tako treba gurati inicijativu za maligne bolesti, ali se plaši da bi to bio veliki pritisak na Fond za zdravstveno osiguranje, jer je veliki broj onkoloških pacijenata.

Što se tiče inicijative da oboleli od mallignih bolesti ne bi smeli da dobiju otkaz, smatra da to “neće proći, jer nije čak ni u skladu sa međunarodnim preporukama i podseća da su sadašnjim zakonodavstvom samo trudnice zaštićene od otkaza.

Iz pravne službe ASNS-a podsećaju da se opravdanim razlogom za otaz ne smatra privremena sprečenost za rad usled bolesti, ali da je ova odredba “ipak načelnog karaktera i ne pruža punu zaštitu obolelima od malignih bolesti, koji su usled dužeg odsustvovanja izloženi realnom riziku od gubitka posla”.

Na pitanje da li imaju neku zaštitu zaposleni od hroničnih bolesti iz ASNS-a kažu da nemaju ali da bi za ovu kategorju kolektivnim ugovorom trebalo predvideti neki vid solidarne pomoći koju bi poslodavac pod određenim uslovima isplaćivao.

Saša Dimtirjević iz UGS Nezavisnost kaže da možda ima pojedinačnih slučajeva da hronični bolesnici imaju neke olakšice, ali “poslodavci u Srbiji će pre gledati da vas se reše, nego da izađu u susret”.

“Pojedinačni slučajevi ne čine pravilo, pa i ako negde postoji ta doza humanosti, nije sigurno nešto što se šire poštuje”, zključuje Dimitrijević.

Od 5000 slučajeva kancera godišnje, 400 - 500 bi trebalo da bude tretirano kao posledica rada

Maligne bolesti mogu nastati i na poslovima i radnim mestima na kojima se ostvaruje kontakt sa kancerogenim materijama i nalaze se u Pravilniku o utvrđivanju profesionalnih bolesti.

Iako su za razliku od hroničnih, profesinalne bolesti definisane zakonom, u praksi nije tako. 

U Srbiji je prošle godine samo jednom radniku priznato profesionalno oboljenje, sindrom karpalnog tunela, pokazuje izveštaj Inspekorata za rad. To je oboljenje šake koje nastaje usled teškog fizičkog rada ili ponavljanja pokreta, koji se često prave tokom rada na računaru.

U poslednjih 15 godina broj profesionalnih oboljenja bio je manji od 10 godišnje, pokazuju podaci Uprave za bezbednost i zdravlje na radu.

U svetu svake godine oko 160 miliona radnika oboli od profesinalnih bolesti, a kod nas je broj profesionalih bolesti značajno ispod broja koji se očekuje na osnovu broja zaposlenih, navodi prof. dr Petar Bulat u radu “Profesionalne bolest, prava i obaveze”. On smatra da bi u Srbiji taj broj trebalo da bude oko 300 godišnje.

Saša Dimitrijević iz UGS Nezavisnost kaže da ako bi se primenile evropske norme, 8 - 10 odsto kancera pluća je posledica izlaganja nekim agensima na radnom mestu.

“Ako imate 5000 kancera u Srbiji godišnje, onda bi 400-500 moralo da bude tretirano kao posledica rada. Postavlja se pitanje sistema utvrđivanja, dokazivanja, ko to koči”, kaže Dimitrijević.

On misli da bi trebalo da bude pokrenuta incijativa u tom pravcu, jer “u Srbiji postoji ekspanzija kancera”.

Dimitrijević navodi da postoji lista profesinalnih oboljenja, ali poslodavci nalaze razne rupe u zakonu i propisima, kako ne bi snoslili odgovornost ili imali obavezu nadoknade štete zaposlenima i njihovim porodicama.

Prof. dr Petar Bulat takođe se slaže da aktuelni propisi ne propisuju procedure utvrđivanja profesionalnog oboljenja i da nije jasno da li specijalista medicine rada ima pravo da posumnja ili utvrdi porofesinalno oboljenje.

On takođe, ističe da u okviru kriterijuma za utvrđivanje profesinalnog oboljenja, samo 17 je precizno definisano, a 49 nije, što ostavlja mogućnost različitog tumačenja. Problem je po njegovom mišljenju  što nezadovoljna strana ima pravo žalbe, ali nije definisano kome treba da se žali.

Bulat smatra i da zbog mogućih troškova u slučaju da se utvrdi postojanje profesinalnog oboljenja, poslodavac nije zainteresovan da finansira dijagnostiku, a zaposlenom bi to bilo veliko finansijsko opterećenje. Podseća da u razvijenim zemljama proces utvrđivanja profesionalnih bolesti snose državna osiguranja od profesionalnih bolesti i povreda na radu.  

Inspektorat za rad takođe u svom izveštaju navodi da se ne poštuju zakonske obaveze o pojedinačnom prijavljivanju i registrovanju profesinalnih bolesti i da se mnoge ne tretiraju kao takve zbog neprepoznavanja veze između bolesti i uslova rada.

“Ukoliko se ove bolesti i prijavljuju, to se čini sporadično, nesistematski i potpuno neadekvatno, pa su podaci i evidencija o njima veoma nepotpuni”, piše u izveštaju Inspektorata za rad.

Smrt radnika je vest od 15 munuta

U Srbiji je prošle godine evidentirano 22.910 povreda na radu, od kojih 3661 teških, pokazuju podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Međutim, nigde ne postoji evidencija koliko osoba koje zadobiju teške povrede, kao posledicu imaju neki vid invalidnosti ili smanjene radne sposobnosti. 

Takođe, podaci Uprave za bezbednost i zdravlje na radu pokazuju da je u prošloj godini evidentirano 13.406 povreda na radu, od kojih 612 teških. Ove brojke se znatno razlikuju od podataka RFZO-a.

Bojan Urdarević podseća i da svaka povreda na radu mora da se prijavi inspekciji rada, a naknada za bolovanje u slučaju povrede na radu u celom trajanju pada na teret poslodavca.

„Zato što naknada pada na teret poslodavca i to u iznosu pune zarade, oni će često izbegavati obavezu da je prijave. Onda se u stvari traži od samog radnika da on pozove inspekciju, da se obrati inspekcijskim organima i da onda inspekcijski organi izađu na teren i utvrde da li je poslodavac izbegao tu obavezu“, kaže Urdarević.

Podseća i da ako se povreda na radu ne prijavi u zakonskom roku i po utvrđenim procedurama, zaposleni nema pravo na isplatu bolovanja, pa se te povrede ne pokazuje u evidencijama.  

Ukazuje i na nedovoljan broj inspektora za rad, kojih je 218 po podacima Uprave za bezbednost i zdravlje na radu, a po Urdarevićevim rečima treba da ih je više od 300. Takođe, kaže da i je sam Zakon o inspekcijskom nadzoru suprotan konvenciji 81 Međunarodne organizacije rada jer predviđa da inspektor mora da se najavi pre nego što dođe kod poslodavca u nadzor.

„Po svim međunarodnim dokumentima nadzor je najefikasniji kada vi dođete iznenada. Jer ako se vi najavljujete, svako će u ta 2-3 dana da pripremi teren. A oni su to ostavili tako i ne oglašavaju se povodom te odredbe, a ona je značajno smanjila delotvornost inspektorata“, navodi Urdarević. 

Saša Dimitrijević iz Nezavisnosti kaže da postoji ta evropska mantra o jednom inspektoru na 10.000 radnika, ali suštinsko pitanje je kako oni rade svoj posao i da li prijave završavaju u fiokama.

„Za loše poslodavce najbolji primer je kažnjavanje nekog drugog poslodavca. Da li ste nekada čuli da je neki poslodavac osuđen za nešto. Ključna karika u svemu je sud. Jer ako ste čitali Zakon o bezbednosti na radu, videli ste da su kazne po 2 miliona dinara. A sudovi izriču prema prekršajnom postupku 100 hiljada, 50 hiljada. Pa se „zločin isplati“, odnosno kršenje zakona“, kaže Dimitrijević.

On podseća da je prošle godine 40 osoba stradalo na radu i da su to „vesti od 15 minuta ili jedan dan“. I posle toga više niko se ne bavi ni stradalim radnicima niti onima koji postanu invalidi zbog povrede na radu.

„A oni možda i ne ostanu kod tog poslodavca da rade, niti mogu da pronađu zaposlenje na drugom mestu, pa postaju socijalni slučajevi, i oni i njihove porodice“, kaže Dimitrijević.

Zakon propisuje da u slučaju povrede na radu, ako zaposlenom bude umanjena radna sposobnost, odnosno bude proglašen osobom sa invaliditetom, poslodavac je dužan da mu obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti, ako su takvi poslovi predviđeni sistematizacijom. 

Bojan Urdarević kaže da u Zakonu o radu ne postoje odredbe koje štite osobe sa invaliditetom, nego ako za njih ima posla, ima. Ako ne, potpadaju pod Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

“Poslodavac se obavezuje da na određeni broj zaposlenih, zaposli određeni broj osoba sa invaliditetom. Međutim, najčešće se oslobađaju te obaveze plaćanjem tzv. penala”, kaže Urdarević.

Na pitanje da li mu je poznato da u takvim slučajevima poslodavci ogranizuju prekvalifikacije za radnika koji je postao osoba sa invaliditetom odgovara da im je “lakše da nađu gotovog radika, nego da se bave njegovom prekvalifikacijom”.

“Moguće da društveno odgovorni poslodavci to rade, ali oni su manjina i uglavnom su vezani za multinacionalne kompanije. A domaći poslodavci, mislim da se time nikada neće baviti”, kaže Urdarević.

Slično mišljenje ima i Saša Dimitrijević, koji kaže da su iskustva UGS Nezavisnost šarenolika, “nisu svi poslodavci loši, ali da nisu ni dobri.

“Imate poslodavaca koji će u tom slučaju zaposlenom naći odgovarajuće radno mesto. A imate i one koji nemaju tu dozu empatije ni solidarnosti prema takvim radnicima, pa koriste zakon kao i za ostale oblasti”, kaže Dimitrijević.

Novi Zakon o bezbednosti na radu - ima poboljšanja, ali pitanje je primena

U maju prošle godine stupio je na snagu novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Međutim, poslodavcima je ostavljen rok od dve godine da poslovanje organizuju u skladu sa novim zakonom. Odnosno, puna primena se očekuje od maja 2025. godine.

Iz pravne službe ASNS-a kažu da je značajna novina uvođenje registra povreda na radu, kao jedinstvene, elektronske baze podataka. Zakon prvi put prepoznaje rad od kuće i rad na daljinu i u tim slučajevima poslodavac je dužan da obezbedi bezbednost i zdravlje na radu u saradnji sa zaposlenim i da utvrdi uslove za bezbedan i zdrav rad.

Zakonom je uvedena i veća zaštita radnika propisivanjem obaveze poslodavca da zaposlenog, na njegov zahtev uputi na lekarski pregled koji odgovara rizicima na radnom mestu u redovnim intervalima i da troškove pregleda snosi poslodavac.

U visokorizičnim delatnostima kao što je građevinarstvo, gde je postojao veliki broj smrtnih povreda, propisana je obaveza izrade elaborata o uređenju gradilišta i prijava inspekciji početka radova. Novim zakonom data su veća ovlašćenja inspektoru rada propisivanjem obaveze inpektora rada da zabrani rad na privremenim i pokretnim gradilištima za vreme trajanja okolnosti koje dovode do ugrožavanja bezbednosti i zdravlja zaposlenih.

Inspektori rada moraće i da obnavljaju licence na svakih pet godina. Takođe, iz pravne službe ASNS-a navode da je novim zakonom pooštrena kaznena politika.

Saša Dimitrijević navodi da u novom zakonu ima poboljšanja, ali i stvari kojima oni u Nezavisnosti nisu zadovoljni. Međutim, ističe da je najvažnije pitanje poštovanja zakona.

“Pogledajte izveštaj Inspektorata za rad i vidite koliko ima prekršajnih, krivičnih i drugih prijava. A to ja samo deo, koji su oni utvrdili. Postoji i deo koji nikada ne dođe do njih, ni do javnosti jer se rad odvija u sivoj zoni. Postoji istraživanje da od 100 krivičnih prijava 3 ili 4 budu osuđujuće. Pa se postvlja pitanje svrsishodnosti”, zaključuje Dimitrijević.    

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“  

Tekst novinarke Kurira Jelene Spasić u kojem ministar priznaje, da za svoje dete obolelo od dijabetesa kupuje senzore na crno, imao je veliki odjek u javnosti. Ministar kaže da ga nije bilo briga kako će da se komentariše njegova izjava, već je “interes njegovog deteta i ostale dece bio važniji”.

Nepune dve godine posle tog intervjua umesto jednog senzora za decu obolelu od dijabetesa, o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje roditelji mogu da biraju između četiri registrovana senzora. Peti, senzor nove generacije, koji najviše ljudi nabavlja na crno biće dostupan naredne godine. Razlog zbog kog se tako dugo čeka na njega je nezainteresovanost proizvođača da ga registruje za tržište Srbije.

“Oni imaju neki sistem da ne žele da se šire u zemlje van Evropske Unije. I evo već godinu i po dana mi molimo tog proizvođača da dođe, ne bi li više nabavljali senzor na crno. Pre možda par meseci, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je baš bio strog sa tom kućom farmaceutskom, gde je bukvalno njih uslovio i rekao - ili ćete poslovati sa vašim senzorima ovde, pošto Hrvatska ima, koja je manja od Srbije ili ćemo napraviti način da i ovo što prodajete ovde stopiramo. I ja sam mu neizmerno zahvalan na tome”, kaže Memić.

Po rečima Jelene Spasić, problem sa našim tržištem je što, na primer Hrvatska kao članica Evropske Unije ne mora da prolazi proces registracije, već sve što dobije dozvolu Evropska agencija za lekove, po automatizmu je registrovano u svakoj državi članici. 

Rizik nabavljanja senzora na crno, kaže Huseim Memić je i to što u transportu dolazi do oštećenja, pa je svaki 4-5 neispravan. Mesečno za dva senzora treba izdvojiti oko 150 evra, a svaki neispravan može da se baci, pa samim tim “bacite i 75 evra”.

Osim što su pokrenuli priču o problemima sa senzorima, inicirali su i donošenje Protokola o postupanju u školi sa učenicima obolelim od dijabetesa.

Jelena ističe da deca obolela od dijabetesa vrlo rano odrastu, kada shvate koliko je ozbiljna bolest koju imaju. U svakom trenutku moraju da paze šta jedu, da li im šečer pada ili raste, da ne bi pala u nesvest, u komu, da ne bi dobila komplikacije. I da moraju da budu sposobna da sama sebi daju insulin ili injekcije glukagona.

“Ta deca idu u školu, ko ima senzor, ko nema senzor, to je diskutabilno. I ona moraju da vode računa i imaju pažnju i koncentraciju da uče i odgovaraju. I da vode računa o svom obroku, o svom šećeru. A nemaju pravo ni u toj školi, ni u tom vrtiću, da drže niti insulin niti glukagon za ne daj bože. Čak je bio problem da deca koja imaju senzore drže telefon na času, da ih obaveštava da pišti, da li im raste ili pada šećer”, kaže Spasić.

Koliko je važno da protokoli postoje u školama, Spasić kaže da se uverila kada je njeno dete, koje ima drugi problem, krenulo u školu i kada su joj rekli da nije dozvoljeno da se u školi čuve nikakava terapija, osim one propisane Protokolom za dijabetes.

Za razliku od osnovnih i srednjih škola, ova vrsta protokola još uvek nije doneta za decu u vrtićima. I ministar Memić i Jelena Spasić kažu da je to nonsens, jer vrtići imaju zaposlene medicinske sestre koje su obučene da daju injekcije. Ministar Memić dodaje da je nedavno razgovarao sa ministarkom prosvete Slavicom Đukuć Dejanović od koje je dobio uveravanja da će se pobrinuti da protokoli budu doneti i za vrtiće.

Sprej umesto injekcije

Jelena Spasić napominje da osim senzora za merenje šećera u krvi koji treba da stignu sledeće godine, potrebno je obezbediti i insulinske pumpe kompatibilne sa tim senzorom. Podseća da je standard u svetu da postoji zatvorena petlja, odnosno sistem u kome senzor obaveštava pupmu da li raste ili pada šećer i pumpa na osnovu toga smanjuje ili povećava insulin. Memić ističe sa da jednim sistemom koji može da se nabavi o trošku RFZO-a taj sistem već postoji.

Još jedna anahrona stvar koja se koristi kod nas su injekcije glukagona. Jelena ističe da, “evo u Hrvatskoj, koja je preko reke”, koristi se sprej glukagona umesto injekcije. Sprej svako može da da osobi koja je ugrožena jednostavnim prskanjem u nos.

“Sada imate situaciju ukoliko u školi dete padne u hipoglikemiju, vi treba da date injekciju. Ko će da da injekciju, svi će da se razbeže. A ovde imate sprej, dođete, otvorite ga, prsnete. Dete se vrati u roku od minut jedan i spasite mu život. Injekcija je nešto… koji će drugar da mu da injekciju”, kaže Memić.

Pravo na besplatne senzore o trošku RFZO-a imaju samo mlađi od 18 godina. Jelena Spasić kaže da postoji pritisak da se starosna granica poveća i da je ministar zdravlja obećao da će se gledati spram mogućnosti da se ta granica poveća. Razmišlja se i o nekim vidovima participacije, koji već postoje u Evropi.

Husein Memić se takođe slaže da treba da postoje neki modeli participacije da senzori budu dostupni i za starije od 18 godina, bar za mlade koji tek treba da se zaposle. Podsleća da su senzori neki vid preventive o kojoj se sve više govori.

Promena svesti – deca sa dijabetesom nisu narkomani i čipovana

“Moje dete je 2021. godine, 12. aprila mislim, tada je oboleo. Meni su rekli da je do 12. aprila više obolelih od dijabetesa nego za celu prethodnu godinu. A sada imamo podatke da je dijabetes u porastu godinama od 2021, 2022, 2023, 2024. za mnogo više procenata nego za svaku godinu ispred”, kaže Husein Memić.

Dodaje da se poslednjih godina povećava broj osoba obolelih ne samo od dijabetesa nego i od retkih bolesti, hroničnih bolesti. I da država mora da reaguje, pogotovo kada je u pitanju preventiva. Jer dijabetes je bolest koja svojim komplikacijama izaziva niz drugih bolesti – infarkt, šlog, otkazivanje bubrega, gubitak vida, a potencijalno je i smrtonosna.

“Ako nema preventive, a to su pumpe i senzori, oni će državu koštati pet puta više. Jer će ta deca, ljudi kasnije, imati veće komplikacije, a jedna terapija za te komplikacije je sto puta skuplja nego da kupite 1000 i 1000 senzora”, kaže Memić.

Dodaje i da je obaveza institucija države i društva da im omogući da žive sa što manje komplikacija, jer ti ljudi sutra treba da budu aktivni članovi društva, da rade, stvaraju porodice, ostavljaju potomstvo. A po njegovim rečima to ne bi smela da bude stvar dobre volje “ni moje, ni ministrove, ni bilo čije”.

Iako oboleli od dijabetesa nisu osobe sa invaliditetom, Memić smatra da svest ljudi i prema osobama sa invaliditetom i obolelima od hroničnih i retkih bolesti mora da se menja. Da moraju da postoje rampe za osobe u kolicima, da ivičnjaci treba da budu spušteni da bi osobe u kolicima mogle da dođu do neke institucije, restorana, kafića. Kaže da dok je bio direktor Kulturnog centra u Novom Pazaru, deca sa invaliditetom i njihovi roditelji imali su trajne karte za događaje u Kulturnom centru.

“Nikada neću zaboraviti, došao je roditelj i rekao moje dete sa autizmom mnogo voli da gleda filmove. Doveli smo ga na projekciju, ali u nekom trenutku počeo je da ispušta čudne zvuke. Tako oni iskazuju svoje emocije. I svi su se okrenuli ka njemu i govorili - daj isterajte ga, da li je ovaj normalan. Znao sam da će to da se desi i kada sam prišao i objasnio, bilo im je krivo. Kada se završio film, svi su išli da se pozdrave sa njim. Ali to nije normalnost u Srbiji. Problem je što to nije normalnost u Srbiji”, kaže Memić.

Dodaje i da su deca obolela od dijabetesa često izložena diskriminciji, da ih drugovi nazivaju narkomanima, da su čipovani.

Jelena Spasić kaže i da je naročito opasno što kada porodica oseti da je dete diskriminisano, odustaju od senzora. 

“Ugrožavaju dete da ne bi bilo izloženo podsmehu”, kaže Spasić.

Husein Memić napominje da ne treba otići u drugu krajnost i prezaštićivati decu.

“Ja učiteljici mog Abulaha uvek kažem - samo te jedno molim, da budeš stroga prema njemu. Da on ne oseti ni jednog trenutka da je povlašćeniji zbog toga što ima bolest. Roditelji, a posebno majke, koje su vezane za decu, ukoliko profesorima ili nastavnom osoblju krenu da pričaju - moje dete je bolesno, molim vas ako može da mu izađe u susret, vi tada “ubijate” dete. Jer ono sutra treba da bude čovek, ono sutra treba da pravi porodicu, ono sutra treba da nosi porodicu. I ako ga naviknemo i vaspitamo da ga sistem gura, mi smo to dete izgubili”, kaže Memić.

Prepoznaju me ne ulici po priči o dijabetesu

Memić napominje da i novinari moraju da daju doprinos i bave se temama hroničnih bolesti, retkih bolesti. I da imaju na umu da postoje roditelji koji imaju finansijske probleme, roditelji koji su bolesni, koji imaju još dece osim deteta obolelog od dijabetesa… I da svi zajedno treba da brinemo o tim ljudima.

Memić kaže da je jako ponosan što ga ljudi prepoznaju po borbi za decu obolelu od dijabetesa. Kada je objavljen tekst u Kuriru da kupuje senzore na crno za svog sina, roditelji dece obolele od dijabetesa su ga non-stop zvali. Pa je napravio vajber grupu koja ima 200-300 roditelja. I oni se prepoznaju po aplikaciji za telefon koju koriste za merenje nivoa šećera i pozdravljaju se pokazujući tu aplikaciju.  

“I to mi je drago da ljudi prepoznaju da smo nešto uradili. Da imaju nadu. Pazite, bolest ne bira. Bira i ministrovo dete, bira i onoga koji nema roditelje u Zvečanskoj, bira i nekog ko je radnik u rudniku, bira nekog ko je na velikom položaju. E, mi svi treba da se ujedinimo, da te probleme koje imamo… kucamo na vrata sistema”, kaže Memić, dodajući da sistem reaguje i da će zahvaljujući ovoj priči i naslovu da ministar kupuje senzore na crno oni sledeće godine biti dostupni o trošku države.

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Lični pratioci deteta sa smetnjama u razvoju i invalididtetom su osobe koje detetu pomažu u oblačenju, održavanju lične higijene, pri hranjenju, pomažu pri kretanju, korišćenju gradskog prevoza. Lični pratioci asistiraju detetu pri odlasku i povratku u školu, ponekad borave u učionicama i pomažu im tokom nastave. Lični pratioci pružaju podršku detetu sa invalididtetom ili smetnjama u razvoju i u slobodno vreme, u igri i sportu.

Usluga lični pratilac deteta finansira se iz budžeta gradova i opština. Za lokalne samouprava čiji je stepen razvijenosti ispod republičkog proseka, ova usluga se može finansirati i iz budžeta Republike Srbije.

Pre 15 godina, stupanjem na snagu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u Srbiji je obrazovanje počelo da se transformiše u inkluzivno. Namera je bila da deca iz osetljivih grupa imaju jednak pristup obrazovanju kao i sva druga.

„Inkluzija je insistirala da sva deca koja imaju smetnje u razvoju budu uključe u redovan sistem, jer su u tom trenutku išli u specijalizovane škole. Te škole su doživljavane kao ustanove koje označavaju, obeležavaju, izdvajaju decu, što inkluzija kao ideja nije podržavala, kaže Goran Rojević, direktor Humanitarne organizacije „Dečije srce“, ustanove koja je licencirana za pružanje usluge ličnog pratioca dece.

On smatra da u tom trenutku sistem nije bio spreman za naglo uključivanje dece sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u redovne škole.

„Tada se shvatilo da podrška ne može da dođe od učiteljice, jer najčešće ima 30 učenika u odeljenju. I dešavaju se situacije da dete istrči na hodnik ili ima potrebu za toaletom i po pet puta u toku časa ili da šeta po učionici i ne može da nađe svoje mesto zbog hiperaktivnosti ili nekog drugog stanja u kome se nalazi“, dodaje Rojević.

Kao posledica  te situacije, pre 10 godina počela je da se primenjuje usluga ličnog pratioca u Beogradu za 44 korisnika. A danas ih u glavnom gradu ima 860 u 240 objekata.

Trećina lokalnih samouprava nema uslugu ličnog pratioca

U „Izveštaj o uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou koje pružaju licencirani pružaoci usluga u periodu 2016 – 2020. godine“ navodi se da je 2016. godine 360 dece koristilo uslugu ličnog pratioca. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u poslednjem objavljenom izveštaju, za 2022. godinu, navodi da je broj dece koja koriste ovu uslugu povećan za 749, 2 odsto u odnosu na 2016, što znači da je pre dve godine taj broj bio oko 2700 dece.

Osnovne škole za učenike sa smetnjama u razvoju pohađalo je 3198 učenika, a srednje 1160. I dok je odnos osnovaca i srednjoškolaca u specijalnim školama 3:1, kada su u pitanju deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju koja pohađaju redovne škole, taj odnos je još nepovoljniji. Podaci Ministarstva pokazuju da se 16.615 učenika obrazovalo po individualnim obrazovnim planovima u osnovnoj školi i sedam puta manje (2324) u srednjim školama.

Veliki broj dece, posle osnovne, ne nastavlja obrazovanje, što može biti posledica činjenice da nema dovoljno ličnih pratilaca. To potvrđuje i izveštaj Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja podatkom da je usluga lični pratilac deteta prisutna u 108 lokalnih samouprava ili 67 odsto.

Iako se poslednjih godina u nekim gradovima poput Niša drastično povećao broj ličnih pratilaca dece, i dalje ih je nedovoljno potvđuje Jelena Petković, predsednica organizacije Dan, za pomoć osobama sa autizmomo, razvojnim poteškoćama i retkim bolestima.

“Niš je 2022. godine imao 28 ličnih pratilaca, a sada ih ima 120. To je odličan broj, ali još uvek nedovoljan u odnosu na svu decu koja će konkurisati ove godine za tu uslugu. Za dve godine smo došli do nekog zadovoljavajućeg broja, ali taj broj nije konačan, jer, nažalost, prevalenca autizma i razvojnih smetnji, a to su korisnici koji koriste uslugu ličnog pratioca je takva da će se potreba za ličnim pratiocima iz godine u godinu povećavati”, kaže Jelena.

Njene reči potvrđuje i “Izveštaj o uslugama socijalne zaštite na lokalnom nivou koje pružaju licencirani pružaoci usluga u periodu 2016 – 2020. godine“ u kome se navodi da među korisnicima usluge ličnog pratioca “dominiraju deca i mladi sa pervazivnim razvojnim poremećajima (autizam, Retov sindrom, Aspergerov sindrom i drugi razvojni poremećaji) sa udelom od 28,3 odsto”. Izveštaj pokazuje da više od petine dece i mladih ima višestruki invaliditet, dok je 14,5 odsto sa telesnim invaliditetom.

Iako su pretpostavke da će se potreba za ličnim pratiocima u budućnosti povećavati, trenutno postoji niz problema u realizaciji ove usluge.

Po Jeleninim rečima, veliki problem je nezadovoljstvo ličnih pratilaca platom koju primaju.

“Mislim da je situacija ista na nivou cele Srbije, kao i u Nišu. Lični pratioci nisu plaćeni za vreme praznika, zimskog i letnjeg raspusta, kada im se prekida radni staž i zdravstveno osiguranje. Oni su uvek na republičkom minimalcu, nažalost, a posao je izuzetno zahtevan i odgovoran. Mi ćemo se kao Organizacija Dan zalagati da njihova plata bude pristojna, za taj posao koji obavljaju“, kaže Jelena.

I Goran Rojević se slaže da bi materijalni uslovi ličnih pratilaca trebalo da budu bolji, ali kaže da se oni svake godine poboljšavaju.

„Plata koju su imali prošle godine, ove godine je povećana makar za onoliko kolika je inflacija. I prošle godine i ove za svoju platu mogu da kupe isto. Da li je naknada velika i da li treba da bude veća, mislimo i mi da treba da bude veća. Ali ako se poveća plata, druga deca neće moći da dobiju uslugu, pa grad razmišlja bolje da više dece ima uslugu i da mnogo više porodica dobije to, nego da neki pratioci dobro žive i da neka deca dobro žive, a neka ne“, kaže Rojević.

Osim materijalnog položaja ličnih pratilaca, problem su i liste čekanja na koje je ukazala i Državna revizorska institucija. U izveštaju „Obezbeđivanje usluge u oblasti socijalne zaštite – Lični pratilac deteta” navode da se 2019. godine u proseku na ovu uslugu čekalo od 128  do 1.231 dan.

Jelana Petković kaže da se u Nišu konkurs obično raspisuje u decembru, kada su prvaci uveliko krenuli u školu, pa je “skoro četiri meseca prazan hod bez ličnog pratioca, a roditelji se snalaze kako znaju i umeju”.

Da bi se rešio ovaj problem, Jelena smatra da bi konkurs za ličnog pratioca morao da bude stalno otvoren.

Međutim, u Beogradu je konkurs otvoren preko cele godine, ali po rečima Gorana Rojevića, liste čekanja i dalje postoje.

 „Nama na dnevnom nivou stigne od tri do 30-oro nove dece. Da biste uspostavili sistem i da eliminišete liste čekanja, morali bi da imamo tri ili 30 ličnih pratilaca koji su već spremni, ljudi bez posla koji hoće da rade. A mi ne možemo da ih pustimo da rade, jer ne znamo da li oni odgovaraju baš toj deci. A ne znamo da li će, kada se i koliko dece prijaviti“, kaže Rojević.

Da li su lični pratioci zamena za pedagoške asistente?

Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja, osim ličnih pratilaca, deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom trebalo je da dobiju i pedagoške asistente, koji bi im bili podrška u učenju. Međutim, po rečima Jelene Petković, pedagoške asistente dobija uglavnom romska populacija, a njih nema dovoljno.

Na pitanje da li su lični pratioci preuzeli ulogu pedagoških asistenata Goran Rojević kaže da ne bi smeli da je preuzmu.

„Jer, onda će da se omasovi ova usluga do tih granica da i mi više ne možemo da trpimo teret pritiska. Kad imate samo jednu uslugu, onda svi i kojima treba i kojima ne treba koriste to što ima. Kada bi postojale različite usluge, znatno bi se rasteretili lični pratioci i svako dete bi dobilo ono što mu treba. Jer nekom detetu treba samo mala podrška u okviru nastave, koju lični pratilac ne pruža“, kaže Rojević.

Jelena Petković kaže da je uloga ličnog pratioca potpuno drugačija od pedagoškog asistenta. Lični pratilac nema veza sa obrazovanjem, „on pomaže oko socijalizacije, a i ako bude u učionici, što zakon ne dozvoljava, ne učestvuje u procesu obrazovanja, već je tu da doda olovku, da izvede dete do toaleta, da mu ponudi užinu, da ga izvede ako se uznemiri, da mu doda materijal za rad“.

Pedagoških asistenata, po njenim rečima, u zavisnosti od veličine škole, treba da ima 1-2 u svakoj školi i tu su za svu decu sa smetnjama u razvoju, više kao podrška nastavnicima pri radu sa detetom.

Dodaje i da se poslednjih godina u većim gradovima osnivaju resursni centri, „što mu dođe kao neka zamena za padagoške asistenta“. 

„To su defektolozi, psiholozi, stručnjaci iz specijalnih škola koji imaju ulogu pedagoških asistenata. Oni dolaze u osnovne i srednje škole po pozivu, ako interresorna komisija preporuči. Osim pomoći nastavnicima oko sagledavanja deteta, oni su tu da ponude asistivne tehnologije, određuju kom detetu je potrebno koje asistivno sredstvo za određeni ciklus obrazovanja“, navodi Jelena.

Uz zaključak da bi resursni centri trebalo da budu model inkluzivnog obrazovanja, postavlja i pitanje.

„A šta ćemo sa manjim gradovima, sa selima i manjim mestima, koja nemaju u blizini niti jednu specijalnu školu? Niti resursni centar?“

Milica Mima Ružičić-Novković je magistrirala na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i aktivistinja je pokreta za samostalan život osoba sa invaliditetom. Jedna je od 484 osobe u Srbiji koje ostvaruju pravo na finansiranje asistencije iz budžeta. Da bi osoba sa invaliditetom u Srbiji ostvarila pravo na personalnu asistenciju mora da prima uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, da bude zaposlena ili društveno aktivna, kao i da ima sposobnost samostalnog odlučivanja

Personalni asistenti su osobe koje minimalno 20, a maksimalno 40 sati nedeljno asistiraju osobama sa invaliditetom u aktivnostima koje osoba fizički sama ne može da uradi. Personalna asistencija podrazumeva pomoć u održavanju lične i higijene stana, nabavku namirnica, spremanje obroka, pomoć pri kretanju u kući i do radnog mesta, pomoć u korišćenju terapeutskih i zdravstvenih usluga. Personalni asistenti asistiraju i u komunikaciji i zadovoljavanju kulturno-zabavnih potreba.

Ideja o ovoj vrsti podrške osobama sa invaliditetom javila se početkom sedamdesetih godina prošlog veka na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, a u Srbiji se na uvođenju u sistem socijalne zaštite radi od 1996. godine, kad je osnovan Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije.  Uvođenje personalne asistencije u naš sistem počelo je intenzivno od 2001. godine kada je Centar započeo svoj prvi pilot projekat personalne asistencije. 

Po navodima iz Centra za samostalni život osoba sa invalididtetom, licencirane organizacije za pružanje usluge personalne asistencije, njihova organizacija je sama radila 11 godina na formiranju i uvođenju u Zakon o socijalnoj zaštiti ove usluge. Grad Sombor, zahvaljujući tadašnjem gradonačeniku, bio je prva lokalna samouprava koja je donela odluku o finansiranju personalne asistencije 2007. godine.

Zakonom o socijalnoj zaštiti iz 2011. godine ova usluga je konačno zakonski regulisana.

Ali u praksi, neke lokalne samouprave i dalje nisu shvatile značaj ove usluge, nisu donele pravilnike o finansiranju personalne asistencije, pa se ona sprovodi sporadično ili za mali broj osoba. 

Personalna asistencija dostupna u samo 26 gradova i opština

Lokalne samouprave uslugu personalne asistencije mogu da pružaju osnivajući Centre za pružanje usluga socijalne zaštite ili angažovanjem licenciranih udruženja. U drugom slučaju sprovodi se procedura javne nabavke. Oba modela su ravnopravna. Na primer, Niš, Užice Kraljevo i Sombor su formirali gradske Centre, a u Beogradu, Kragujevcu, Leskovcu, Boru, Smederevu i Vršcu se raspisuju javne nabavke.

Zakonom o socijalnoj zaštiti propisano je da osobe sa invaliditetom, korisnici usluge personalnog asistenta, paricipiraju u ceni usluge najmanje 20 odsto ukupnog iznosa. U Centru za samostalni život osoba sa invalididtetom kažu da je usluga decentralizovana i da lokalne samouprave mogu da usvoje sopstvene pravilnike, pa da participacija bude i viša od zakonskog minimuma, što je zakonom dozvoljeno. Pa tako, u Beogradu i Nišu korisnici usluge ne plaćaju. U Kragujevcu i Somboru plaćaju i više od 20 odsto. Kuriozitet je Novi Sad, gde prema navodima iz Centra za samostalan život, postoje dva pružaoca usluge personalne asistenciju, a korisnici kod jednog plaćaju, a kod drugog ne. 

U Srbiji prema podacima Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom postoji 28 licenciranih organizacija, a po podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, usluga se pruža u 26 jedinice lokalne samouprave, što je 16,1 odsto.

Po navodima Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, taj broj ni izadaleka nije dovoljan. 

„U nekim gradovima postoji više licenciranih pružalaca usluga, a uslugu pruža samo jedna organizacija ili Centar za pružanje usluga. Takođe, u nekim gradovima postoje licencirani pružaoci usluga ali opština/grad nemaju novca za finansiranje (prioritet su recimo pratioci dece ili pomoć u kući). Nažalost, postoje opštine koje finansiraju samo po jednog korisnika, kao i opštine koje ovu uslugu finansiraju samo nekoliko meseci godišnje, navode iz Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom.

Prema njihovim podacima u Požegi, Čajetini, Ivanjici i Prijepolju finansira se usluga za po jednog korisnika. Prokuplje je ove godine raspisalo konkurs za pružanje usluge personalne asistencije za četiri korisnika koja bi trajala samo četiri meseca, od 1. septembra do 31. decembra.

Mr Milica Mima Ružičić- Novković, jedna od osnivača Centra „Živeti uspravno“ iz Novog Sada kaže da je grad u početku uslugu finansirao dotacijama, 2013. godine je uslugu finansirao šest meseci, a 2019. osam meseci. Oni su uslugu pružali, svesni gubitka, jer nisu mogli da dozvole da tri žene budu ugrožene zbog nedostatka asistencije. Zbog toga je račun Centra blokiran , a 2019. Milica je podigla lični kredit, koji još uvek otplaćuje, da bi izbegla novu blokadu.

Broj osoba koje ostvaruju pravo na personalnu asistenciju ipak je veći. Po rečima Milice Ružičić-Novković povećanja su uglavnom u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Kaže da ih je do pošle godine bilo manje od 300 i smatra da bi za mnogo veći broj osoba trebalo da bude obezbeđena usluga personalne asistencije. Takođe, smatra da nije dobro što se ne povećava broj lokalnih samouprava koje pružaju ovu uslugu.

Iako oba udruženja navode da bi znatno veći broj osoba od sadašnjih 484 trebalo da ima pravo na personalnu asistenciju, u Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom smatraju da je personalna asistencija  samo jedna od usluga u zajednici za podršku osobama sa invaliditetom, ne jedina.

Zakon o socijalnoj zaštiti pruža mogućnost razvijanja i drugih usluga, pa i usluga podrške za samostalan život, ali kažu da za 13 godina, od donošenja ovog Zakona, nijedna nova usluga nije uvedena u sistem.

Misle da nije dobra tendencija da se svim osobama sa invaliditetom omogući personalna asistencije, jer Zakon dozvoljava pluralitet usluga i da je šteta što više od deceniju nije razvijena niti jedna druga usluga.    

A na konstataciju da je najčešći razlog za nedostatak usluge personalne asistencije tvrdnja da „u budžetu nema dovoljno novca“ odgovara da je nedavno na javnoj raspravi u Evropskom parlamentu, u okviru  manifestacije „Vožnja za slobodu“ rečeno da je Evropa bogata regija i da se izgovorom da nema novca ne može osobama sa invaliditetom uskraćivati pravo koje je na nivou vazduha i vode.

„Jer kada imam vazduh, vodu i asistenciju, hranu mogu da stvorim i za druge i za sebe“, dodaje Ružičić-Novaković .

Sa druge strane u Centru za samostalan život osoba sa invaliditetom navode da u Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom piše da svaka država potpisnica ove konvencije preuzima obaveze da preduzme mere u skladu sa svojim maksimalno raspoloživim sredstvima kako bi se postepeno osiguralo puno ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom.

U raljama medicinskih komisija i birokratije

A.J. je od ove godine student na dva fakulteta. Međutim, zbog člana 99 Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite koji propisuje da pravo na personalnu asistenciju imaju osobe koje imaju „sposobnosti za samostalno donošenje odluka” A. J.  nema pravo na personalnu aistenciju koja se finansira iz gradskog budžeta.

„Dovoljno je da neko vidi dijagnozu da je neko autistična osoba, pa da odmah procene da je u pitanju treći stepen podrške, što automatski znači da osoba ne može sama da odlučuje o sebi. To znači i da nema pravo na finansiranje asistencije. Problem je i u tome što deo organizacija koje zastupaju osobe sa invaliditetom takođe smatraju da tako treba. Međutim, član 19 Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, asistenciju smatra potencijalnim pravom svake osobe na osnovu procenjenog nivoa potreba za podrškom“, kaže Milica Ružičić- Novković.

U Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom kažu da se u pomenutom članu Konvencije nigde ne navodi personalna asistencija, nego se kaže da osobe sa invaliditetom treba da imaju pristup većem broju kućnih, rezidencijalnih i drugih usluga koje su im potrebne za život i uključivanje u zajednicu, kao i sprečavanje izolacije.

Smatraju i da je važno da postoje kriterijumi, kao i za ostale usluge. A da li treba promeniti timove koji rade procenu da li je nekoj osobi potrebna asistencija, o tome može da se razgovara.

Osim toga što po zakonu osobe sa intelektualnim i mentalnim invaliditetom i autistične osobe nemaju pravo na finansiranje personalne asistencije budžetskim sredstvima, što je ovo pravo suženo kriterijumom da moraju biti korisnici uvećane naknade za tuđu negu i pomoć, pojedine lokalne samouprave su uvele i neke birokratske prepreke.

U Novom Sadu od 2021. godine članom 2 Pravilnika o bližim uslovima i postupku za ostvarivanje prava na naknadu troškova za uslugu personalne asistencije propisano je da pravo na finansiranje  personalne asistencije imaju osobe koje bar godinu dana imaju prebivalište u Novom Sadu. Ovakvom odlukom osobe sa invaliditetom koje nisu Novosađani, a upisali su studije u ovom gradu ili rade, u prvoj godini nemaju pravo na finansiranje asistencije.

„Osoba mora da prijavi prebivalište u Novom Sadu, da prođe godinu dana, pa da podnese zahtev za personalnu asistenciju. U praksi, procedura odobravanja sredstva traje do tri meseca, tako da prođe i po 15 meseci“, kaže Milica Ružičić- Novković.

Dodaje da su više puta gradskoj upravi i Centru za socijalni rad skretali pažnju da su procedure o izveštavanju o utrošenim sredstvima takve da je nemoguće da neko koristi asistenciju, a ne živi u Novom Sadu. Takođe, smatra da su cene stanova poslednjih godina drastično skočile, pa je malo verovatno da bi neko imao interes da se doseljava u Novi Sad samo zbog personalne asistencije.

I Beograd takođe ne finansira uslugu korisnicima koji odu na primer u Novi Sad da studiraju, jer navode da bi bilo komplikovano da sprovode javnu nabavku u drugoj lokalnoj samoupravi.

Milica Ružičić-Novković navodi da su imali slučaj devojke iz Kraljeva koja studira u Novom Sadu, za koju su sa tamošnjim centrom za pružanje usluga u lokalnoj zajednici potpisali sporazum da su oni zaduženi za administrativno-finansijski deo, a Centar „Živeti uspravno“ za pružanje usluge, obuku, praćenje kvaliteta i direktnu podršku korisnici i asistentkinji i saradnja je sasvim dobra.

„Studentkinji iz Beograda, koja studira u Novom Sadu, lokalna samouprava ne može da obezbedi asistenciju na koju ima pravo. A po Zakonu o visokom obrazovanju možemo studirati na svim visokoškolskim ustanovama u Srbiji. Novac namenjen podršci za samostalni život treba da prati korisnika“, kaže Milica.  

Licenca skupa, plata minimalna

„Položaj osoba sa invaliditetom je trenutno bolji od ljudi koji nam asistiraju“, kaže Milica Ružičić- Novković. Po njenim rečima oko 4500 personalnih asistenata i ličnih pratilaca dece sa invaliditetom radi po ugovoru o delu, čime nemaju nikakva prava garantovana Zakonom o radu. Nemaju naknadu za bolovanje, porodiljsko odsustvo, odmor, a ovaj posao obavljaju uglavnom žene. Takođe za svoj rad personalni asistenti primaju naknadu koja je u nivou minimalne zarade.

Sa druge strane, u Centru za samostalni život osoba sa invaliditetom kažu da je trenutna situacija takva da su ugovori o radu za personalne asistente gotovo „nemogući“. Godišnji odmori, prvih 30 dana bolovanja i naknada u slučaju povrede na radu „padaju na teret“ pružaoca usluga, koji su neprofitne organizacije i nemaju ta sredstva. Po Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom morali bi na 20 zaposlenih da zaposle i jednu osobu sa invaliditetom, a ističu da oni nemaju ni sredstva, ni prostorne kapacitete, niti potrebe za tim. A kao neprofitna organizacija ni sredstva za plaćanje penala zbog nezapošljavanja osobe sa invaliditetom. Dodaju i da se prilikom raspisivanja tendera za pružanje socijalnih usluga insistira na najnižoj ceni, a ako bi se uračunala sva navedena davanja, mogućnost dobijanja tendera bi se smanjila.   

Osim minimalnih zarada personalnih asistenata, problem su po rečima Milica Ružičić- Novković i troškovi za dobijanje licence. Udruženje mora da ima za prostor, zaposlenog stručnog radnika po ugovoru o radu i bar jednog licenciranog asistenta koji je prošao akreditovanu obuku.

Navodi da bi troškovi mogli da se smanje kada bi se novac odobren za uslugu personalne asistencije uplaćivao direktno osobi, na čemu insistira i Evropska mreža za samostalan život. Korisnici usluge bi imali mogućnost da zaposle asistenta koga sami izaberu. Međutim, to nije moguće po našem zakonu, jer uslugu može da organizuje samo licencirano pravno lice.

Milica Ružičić-Novković smatra da bi pravo na finansiranje personalne asistenciie trebalo da bude opšte. Međutim, kaže da kod nas postoji samo u onim mestima gde su  ljudi kojima je potrebna učinili sve da se za nju izbore.

I u Centru za samostalan život osoba sa invaliditetom se slažu da organizacije osoba sa invaliditetom još uvek nedovoljno prepoznaju ovu uslugu. A te organizacije bi trebalo da se zalažu za nju i da budu nosioci promena u svojim lokalnim sredinama u oblasti invalidnosti.

Iako Milica Ružičić-Novković kaže da je u Novom Sadu situacija sada bolja nego u nekim evropskim državama, problem je što i dalje postoji medicinski pristup proceni potreba za podrškom i „gradska uprava bi sutra sve prebacila u specijalnu školu, jer im je tako administrativno lakše“.

„Još uvek nije prepoznato da je ovo usluga koju su smislili sami korisnici i ne bi je bilo da nije korisnika. Personalna asistencija je tekovina pokreta osoba sa invaliditetom i o njoj treba da odlučuju korisnici“, zaključuje Milica.

Priručnik je usklađen sa Kodeksom novinara Srbije, Zakonom informisanju i Zakonom o zabrani diskriminacije.

Autor Priručnika je novinarka Katarina Tomović.  

„Smatram da je potrebno da se održavaju radionice i seminari na kojima će se novinari obrazovati o profesionalnom izveštavanju o osobama sa hendikepom“,  dodaje ona.

Suprotno tome, za novinara Aleksu Anđelića najbolji način za sticanje novih znanja o ovoj temi je upravo formalno obrazovanje.

 „Mislim da je potrebno da se, pošto sam završio novinarstvo, na departmanima za novinarstvo odredi neki predmet na kome će se govoriti o načinu informisanja o osetljivim ili diskriminisanim grupama, kao što su osobe sa invaliditetom, LGBT populacija, Romi, žene…“, dodaje Anđelić.

Video: UNS

Novinarka agencije “Beta” Jelena Čolović, s druge strane, smatra da je za novinare koji prvi put izveštavaju o osobama sa invaliditetom najvažnija temeljna priprema koja podrazumeva konsultaciju sa iskusnijim kolegama, pretraživanje dostupnog materijala o sagovornicima i o samoj temi.

Sa njom je saglasan i novinar Živko Bošković koji smatra da je svaki od ovih faktora važan. Da bi novinari izveštavali o osobama sa invaliditetom na odgovarajući način, neophodno je, dodaje Bošković, da se informišu o tome koje su prakse poželjne, a koje ne.

Video: UNS

„Mislim da je suštinski problem nepoznavanje materije. Često novinari i novinarke ne poznaju neku osobu sa hendikepom. Živi smo ljudi i kada se sa nečim ne suočavamo dovoljno, često možemo imati predrasude“, kaže Bošković za UNS.

Novinari se, dodaje Bošković, svakodnevno suočavaju sa pritiskom da proizvedu što više priloga i tekstova, koji će postati viralni i doneti što više interakcije. Još jedan od izazova za novinare prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom je odgovarajuća terminologija.

„Za svakog novinara i novinarku je izazovno to što gotovo svako udruženje i svaki savez ima svoju retoriku koju zastupa. Zašto je to tako? Verovatno zbog toga što se, kao i za svako drugo pitanje u Srbiji, stavovi mimoilaze“, naveo je on.

Čolović je o ovoj temi prvi put pisala kada je radila intervju sa uspešnom paratekvondoistkinjom.

“Išle smo u istu osnovnu školu, ali se nismo družile. U međuvremenu, kada sam upisala novinarstvo na FPN-u, shvatila sam da je ona vrlo inspirativna osoba. Pisala sam o njoj za portal ‘Oni inspirišu’ i odlučila sam da baš nju pozovem”, rekla je Čolović.

Kada je smišljala pitanja koja bi postavila, Čolović je, kako kaže, bila u nedoumici kako da pristupi temi.

“Bojala sam se da je nekim pitanjem ne povredim. S jedne strane, ne želim da od nje pravim superheroja. S druge strane, ona je izuzetna jer je talentovan sportista. Upravo sam se na to fokusirala razgovarajući sa njom”, dodaje ona.

Još jedna nedoumica sa kojom se suočavala bila je kako tu devojku oslovljavati u tekstu.

“Nisam znala da li da naglasim da nema šake i stopala, da samo kažem da je osoba sa invaliditetom ili da sve to zanemarim i da kažem da se bavi paratekvondoom, pa će ljudi zaključiti. Opredelila sam se za poslednji pristup”, priča Čolović.

U tom intervjuu bilo je i pitanja koja se odnose na druge aktuelne teme poput izložbe radova ove paratekvondoistkinje koja se bavi i slikarstvom.

“Povod je, međutim, bila medalja koju je osvojila u paratekvodnou. Ona je jedina osoba u našem selu koja je uspešna u sportu i to sam želela da prikažem i kroz ovu priču. Smatrala sam da je dobro da krenemo od sportskog uspeha, da bismo ga završili informacijom o tome kako se ona bori sa preprekama”, navela je Čolović.

Program prilagođen gluvim i nagluvim osobama, sa prevodom na znakovni jezik ili sa titlom,  na domaćim televizijama sada je na nivou statističke greške.

Advokat Nikola Ristović ima specifično oštećenje sluha u vezi sa razumevanjem i koristi slušni aparat za komunikaciju. Domaće TV serije, informativne i druge emisije na srpskom jeziku može da razume tek polovično. Kaže da koristi aplikacije koje govorni engleski jezik prevode u pisani, pa smatra da bi u današnje vreme takve aplikacije trebalo da budu uobičajene i za televizijske programe.

“Trenutno ne postoji apsolutno ništa što bi moglo osobu sa oštećenim sluhom da uključi u gledanje televizijskih programa, dnevnika i emisija koje su na srpskom jeziku, imajući u vidu da ni jedna emisija, ni jedan kanal, od onih sa nacionalnom frekvencijom do ostalih, nema titlove na srpskom jeziku za osobe sa oštećenim sluhom ili nekog ko ne može pažljivo da sluša”, kaže Ristović.

Na pitanje da li je nekada koristio opciju teleteksta za titlove na RTS-u, kaže da se do sada nije susreo sa tim.

“Više puta sam pokušavao preko teleteksta da uključim titl, prevod onoga što se priča. Međutim, do sada nisam naišao ni na jednu emisiju, dnevnik, niti film za koji je takva mogućnost bila na raspolaganju. Ni na RTS-u, ni na nekom drugom kanalu. Moguće da oni imaju, ali to jednostavno nije pristupačno osobama sa oštećenim sluhom”, dodaje Ristović.

Katarini Agbabi je znakovni jezik maternji i bez tumača ona ne može da prati televizijski program. Kaže da gluvim osobama znakovni jezik jeste primarni je im je to maternji jezik. I da ako nepostoji tumač za znakovni jezik, u redu je da bar ima titl.

“Ovde u Srbiji u domaćim serijama uopšte ne uvode titl na srpskom jeziku. Ja sam prvi put u životu u avionu pogledala domaću seriju, ali sa engleskim titlom. I bila sam srećna jer mi je bilo prvi put u životu da sam pogledala neku našu domaću seriju. Žao mi je što se ovde u Srbiji ne radi na inkluzivnosti, na pristupačnosti, da se ubaci titl, da se angažuju tumači za znakovni jezik. Realno, nije teško uneti titl za srpski jezik”, kaže Agbaba.

Ističe i da u vanrednim situacijama, kao kada je bila korona ili poplava u Obrenovcu, većina gluvih nije dobila informaciju da je vanredno stanje i da treba da nađu neko sklonište, jer nije bilo obaveštenja na znakovnom jeziku.

Matija Dodović, diplomirani inženjer elektrotehnike i računarstva i saradnik u nastavi na Katedri za računarsku tehniku i informatiku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, autor je sajn avatara sa početka priče. Kaže da je najnovija meta hjuman tehnologija koja se pojavila pre dve godine omogućila da avatar izgleda ovako prirodno. Ipak, dodaje da smo od avatara prevodilaca na televiziji još daleko.

“Servisne informacije koje avatar može da izvodi mogu da se realizuju. Prevođenje u realnom vremenu, interpretiranje u realnom vremenu trenutno nije moguće. Jednostavno, tehnološka ograničenja postoje i to neće biti moguće narednih pet do deset godina. Modeli moraju da se razviju, moraju da budu stabilni, baze, dejta setovi treba da se naprave i onda da se sve to istrenira i da bude jako precizno. Ništa nama ne znači da napravim avatara koji maši u znakovnom jeziku, jer to em šalje lošu poruku, em ne pomaže gluvima”, navodi Dodović.

Netfliks i Jutjub imaju opciju za titlove. Bi-Bi-Si je model mašinskog učenja iskoristio za prevod govornog u tekstualni jezik, odnosno titlove. Ali rešenja koja postoje za engleski, još uvek nisu dostupna za srpski jezik.

“Firma iz Novog Sada se bavi prevođenjem govora u tekst u medicinskom smislu, jer to značajno pomaže doktorima kada diktiraju izveštaje, da se ubrzaju i ne troše vreme na kucanje. Ti modeli su specijalizovani za medicinske termine, tako da ima i rešenja koja rade i za srpski jezik, ali ona još uvek nisu dovoljno dobra u tehnološkom smislu. Akademska zajednica još uvek nije pronašla mnogo rešenja kao što ima za engleski jezik. Tako ni kompanije ne mogu da se oslone na akademsku zajednicu i da se u toj sinergiji naprave modeli za prevođenje govora u tekst. Trenutno tehnološki još uvek čekamo na ta rešenja. Tek kada to bude rešeno nadam se da će i RTS moći da inkorporira u program”, kaže Matija Dodović.

Programi pristupačni gluvim osobama, osim na RTS-u, skoro da ne postoje na drugim televizijama. Na RTS-u se svakodnevno emituje Dnevnik 2 na Trećem programu i vesti u okviru emisije “Ovo je Srbija” sa prevodom na srpski znakovni jezik. Takođe, emisija “Mesto za nas” koja se emituje svake druge subote na RTS 2, kao i “Pristupačan program” - emisije iz različitih redakcija, kao što su “Kvadratura kruga”, “Trag”, “Pravo na sutra”, “Metamorfoza” imaju prevod na znakovni jezik, a mogu se naći i na RTS-ovom Jutjub kanalu.

Titl postoji za Dnevnik 2 u pola osam i sve domaće serije koje se emituju vikendom posle Dnevnika. Na početku ovih emisija u gornjeg desnom uglu stoji baner sa oznakom da je sadržaj titlovan, a titl se aktivira na broj 888 preko teleteksta. 

_____________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Željka Prokić, jedna od nekolicine ljudi na svetu koji žive sa jednom srčanom komorom i srcem na desnoj strani grudnog koša, pred porođaj je, kako kaže, suprugu dala dnevnik koji je pisala svom tada nerođenom detetu, a kasnije je svoj doživljaj okruženja u toku trudnoće rešila da podeli sa čitavom javnošću.

Njeno stanje smatra se, kažu ona i njen suprug, vrstom invaliditeta i zahteva mirovanje. Željki stoga nije bilo poznato šta je očekuje, kao i da li je bilo koja druga osoba sa jednom komorom rodila dete. Mnogi ljudi iz njene okoline su joj, kako je rekla za sajt UNS-a, savetovali da ode na abortus– prvenstveno zbog straha od komplikacija, a često je nailazila na kritike zbog odluke da rodi dete.

Kada je porođaj prošao pozitivno, neki mediji pisali su o njenom iskustvu, ali je niko, kako kaže, nije pitao za probleme sa kojima se suočavala.

„Sećam se da su me žene u porodilištu gledale na čudan način kada su videle da nosim bocu sa kiseonikom. Nisu me razumele, a smatram da je to posledica nedovoljno dostupnih informacija o zdravstvenom stanju kao što je moje“, rekla je ona.

Iako Željka nije želela u medijima da ističe ono kroz šta je prošla, kako kaže za UNS, Saša, koji je i sam novinar, ukazao joj je na to da svojim iskustvom može pomoći i ostalim trudnicama. Tako se nakon gostovanja u emisiji na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, Željki preko Fejsbuka javila žena sa srčanom manom, kako bi sa njom podrobnije razgovarala o trudnoći.

„Razmišljala je o tome kako bi njena trudnoća izgledala, ali ni sa kim o tome nije otvoreno razgovarala. Moja priča ju je ohrabrila i to je zaista važno“, kaže ona.

„Seksualnost žena sa motornim invaliditetom“: Zbog nedostatka informacija trudnice sa invaliditetom osećaju nelagodu da razgovaraju o reproduktivnom zdravlju

O značaju razmene iskustava svedoči i knjiga „Seksualnost žena sa motornim invaliditetom“, bazirana na istraživanju organizacije „Iz kruga-Vojvodina“. U njoj se navodi da pojedine žene koje su učestvovale u fokus grupi nisu znale ništa o rađanju, kontracepciji i seksualnim odnosima sve do stupanja u intimne odnose.

Autorke ove knjige Veronika Mitro, Dajana Damjanović i Svjetlana Timotić, pozivajući se na druge publikacije, navode da nedovoljna socijalna osveštenost o telesnim aspektima identiteta mladih osoba sa invaliditetom može proizvesti negativne posledice po njih.

„Važno je podstaći mlade osobe sa invaliditetom i njihove roditelje, ali i stručnjake i stručnjakinje da, svojim iskustvom i znanjem, doprinesu širenju informacija o ovoj temi“, navode one.

Osvrćući se na istraživanje koje je sprovela Andreja Bartolac o ljudima sa celebralnom paralizom, one ističu da je reproduktivno zdravlje žena i trudnica sa invaliditetom i u Hrvatskoj tabu tema, često nevidljiva za medije.

Organizacija „Iz kruga“ jedna je od retkih koje su priče o trudnicama sa invaliditetom objavljivale na portalu „Pristupačnost“. Ipak, iz ove organizacije navode za UNS da u prethodne dve godine kao korisnice nisu imali trudnice sa invaliditetom, dok su i u godinama pre toga njihova direktna obraćanja bila retka.

I iz organizacije Starthab, posvećene mentalnom zdravlju trudnica i porodilja, kao i zagovaranju za unapređenje njihovog položaja u zdravstvenom sistemu, za sajt UNS-a kažu da bi voleli da u većoj meri dopru do trudnica sa invaliditetom, i to preko platforme „SaMAMAma“.

„U našem regionu je evidentan nedostatak prenatalne edukacije i pripreme za porođaj, negativne društvene percepcije porođaja kao isključivo iscrpljujućeg i mučnog iskustva, nedostatak emocionalne i praktične podrške za mlade trudnice i porodilje i porodilišta koja nisu prilagođena za pružanje individualizirane nege i podrške“, kažu iz Starthaba i dodaju da je zbog toga mentalno zdravlje svih trudnica, a ne samo trudnica sa invaliditetom tabu tema.

Kada se o nekoj temi ne govori javno, otvara se prostor za nerazumevanje, a upravo u tome se, kako kaže predsednica Udruženja studenata sa hendikepom u Kragujevcu Sanja Stojanović, može pronaći koren diskriminacije.

„Važniji su ti kukovi nego dete“- od neinformisanosti do diskriminacije

„U bolnici su me ljudi gledali kao da je vanzemaljac upao. Pitali su kako ću odgajati dete sama kada sam osoba sa hendikepom“, navodi Sanja Stojanović.

Kada je u toku prve trudnoće želela da se podvrgne „carskom rezu“ jer bi joj porođaj prirodnim putem dodatno pogoršao kretanje, naišla je na komentar lekara „Važniji su ti kukovi nego dete“.

„Na to sam odgovorila da sam svom detetu potrebna u svojoj najboljoj verziji“, navela je ona, dodajući da se uprkos ovakvim komentarima osećala lepo i spokojno i da joj ju je doktorka koja je bila uz nju u velikoj meri podržavala.

Danijela smatra da su stereotipi poticali i od nedovoljne informisanosti ljudi o trudnicama sa invaliditetom jer su im informacije putem medija bile nedostupne.

Iako smatra da je potrebno izveštavati o trudnicama sa invaliditetom i problemima sa kojima se suočavaju, kaže da ih ne treba predstavljati kao superheroje.

„Svaka žena je superheroj. Smatram da ne treba trudnice sa invaliditetom predstavljati kao ‘super žene’, jer ovaj vid pozitivne diskriminacije njima stvara pritisak”, kaže Stojanović.

Nelagoda, kako dodaje, proizilazi iz toga što veruju da moraju da budu “normalne mame”, a da ta sintagma podrazumeva zanemarivanje svake tegobe u trudnoći. Teže im je, kaže, da se nose sa bolom i nemogućnošću da nešto urade i tako se kod njih stvara oseća krivice zbog invaliditeta.

Ne samo trudnice sa invaliditetom, već sve žene koje su se suočavale sa izazovima u trudnoći, kako dodaje, treba da prenesu svoje iskustvo putem medija. Najtiše se, dodaje ona, u medijima čuje glas trudnica sa nevidljivim invaliditetom.

Kako je protivteža strahu informisanje o onome što nas plaši, ona smatra da bi sa dostupnim informacijama u medijima trudnice sa hendikepom bile upoznate sa onim što ih očekuje i manje prezale od toga.

„Kada sam saznala da ću biti podvrgnuta carskom rezu, pretraživala sam na internetu kako izgleda ta operacija, kako bi mi bilo lakše. Smatram da bi mi bilo lakše da su i druge informacije o celom procesu bile dostupne na internetu“, dodaje Stojanović.

Ona je, kaže, informacije dobijala iz komunikacije sa ostalim trudnicama i na osnovu kontakata koje je ostvarila preko Udruženja studenata sa hendikepom, dok u medijima nije videla nijednu priču o trudnici ili porodilji sa invaliditetom.

Stojanović, ipak, poput porodice Prokić, ističe da su informacije u većoj meri dostupne nego pre nekoliko godina, kada je ona bila trudna, te da su samim tim i institucije spremnije da daju podršku trudnicama sa invaliditetom.

Učestalije izveštavanje medija o nekoj temi i ukazivanje na probleme, kako smatraju Sanja i Željka, dovodi i do veće spremnosti institucija da sarađuju.

Nikol Li: „Zašto ljudi nisu videli dalje od mog invaliditeta i pitali me kako ću podneti abortus?“

Nasuprot iskustvima žena, koje su rodile dete, Nikol Li iz Australije, koja je zbog zdravstvenog stanja abortirala, se, kako je pisala je za sajt Quartz, suočavala sa mišljenjem okoline da je abortus logična odluka dok rađanje deteta nije.

„Ne samo da me je to bolelo, užasavalo me je. Moje majčinstvo stavljeno je pred streljački vod. Zamislite da dočekujete drugo dete, a svi očekuju da u tome nećete uspeti. Žene bez invaliditeta nisu tretirane na taj način. Kad je moja starija sestra (bez invaliditeta) bila trudna, obasipali su je čestitkama gde god je kupovala opremu za bebu; mene nisu. Ljudi izvan moje porodice i kruga prijatelja, jednostavno nisu mogli da vide dalje od mog invaliditeta“, rekla je ona.

Diskriminacija ju je pratila i kada je prekinula trudnoću.

„Zašto me niko nije pitao kako ću podneti abortus? Zašto se niko nije brinuo o tome kako će mi biti posle?“, napisala je ona.

Reproduktivni kapacitet žena sa invaliditetom, kako navode organizacije „Iz kruga“, najčešće se ne smatra uobičajenim aspektom njihovog života i često zahteva potiskivanje. Kontrateža ovoj stigmi moglo bi biti kontinuirano medijsko izveštavanje o trudnicama i porodiljama sa invaliditetom. To ne podrazumeva da medijski sadržaj o njima bude u znaku herojizacije, već da „rame uz rame“ sa ostalim trudnicama prenose svoje iskustvo i govore o problemima sa kojima se suočavaju u trudnoći.

Od lakšeg praćenja medijskog sadržaja, predstava, filmova i serija do modnih saveta i opisa okruženja, osobama koje ne vide veštačka inteligencija otvorila je brojne mogućnosti. Do pre nekoliko godina bio je dostupan samo opis teksta koji su koji su generisali čitači ekrana ugrađeni u računare. Danas su napredniji govorni softveri dostupni na internetu za preuzimanje svima i potpuno su besplatni.

Čitači ekrana, kako kaže studentkinja Fakulteta političkih nauka i korisnica asistivne tehnologije Danica Cvetković, na mobilnim telefonima izgovaraju sve što se vidi na ekranu, a nekad čak i opise emotikona. Na računarima se, dodaje Cvetković, mogu skinuti i naprednije verzije koje imaju bolju detekciju elemenata na ekranu.

„Prvi put sam čitač ekrana počela da koristim na laptopu i tada sam bila manje sigurna da li govorni softver zaista čita ono što je prikazano. S druge strane, znala sam manje komandi i prečica“, kaže ona.

Kako objašnjava IT stručnjak i član Akademske inkluzivne asocijacije Miloš Selaković,  kada osoba koja ne vidi želi da pročita nešto sa ekrana, dovoljno je da dvaput klikne na određeno mesto i govorni softver će to pročitati. Osobe koje su vešte u korišćenju čitača će, kaže Selaković, često i ubrzati glasovni opis ekrana, kako bi lakše pročitale tekst u nekom mediju, pristupile određenom sajtu ili pak poslale SMS poruku.

Postoje, kako dodaje, komande koje bi mogle funkcionisati na bolji način, a kao primer navodi robotski glas, koji nije dovoljno prirodan, što nekim korisnicima može da zasmeta.

Od veštačke inteligencije do razumevanja sadržaja na fotografijama

Do sada je, kažu sagovornici, kod korišćenja čitača problematična bila pojava šumova prilikom pristupanja fotofrafijama, odnosno nemogućnost čitača da audioopiše fotografiju. Stvari je promenio nagli razvoj veštačke inteligencije, pa brojni AI alati korišćenjem algoritama za analizu slika i opcija za proizvodnju tekstualnih i audio opisa omogućuju slepim osobama da razumeju šta se nalazi na fotografijama.

Takve su aplikacije kao što je Microsoft Seeing AI, Google Lookout, TapTapSee. Telefoni sa ugrađenim programom OCR imaju mogućnost da slepim i slabovidim osobama pročitaju tekstualni sadržaj ispisan na fotografiji.

Kao korisnu za opis vizuelnog sadržaja na internetu, ali i fizičkog okruženja, Danica Cvetković i Miloš Selaković istakli su aplikaciju Be my eyes. Sa ovom kompanijom sarađuju brojni operateri koji slepim i slabovidim osobama na maternjem jeziku opisuju i objašnjavaju šta se nalazi u njihovom okruženju.

Dovoljan je jedan klik za poziv, a centrala korisnika povezuje sa operaterom za manje od pola minuta. Da bi neko postao volonter, dovoljno je da se prijavi putem aplikacije, a pozive može prihvatiti kad god želi.

Volonterka Be my eyes Marina Đurović kaže da je prvi poziv dobila kako bi dala modni savet ženi koja ne vidi.

„Najpre sam se zbunila jer nisam znala da li uopšte postoji potreba za ovom alikacijom na našem govornom području. Zbog toga sam se javila kao da pričam engleski i gospođa sa druge strane je pitala ‘Speak Serbian? Tada me je pitala da li su pantalone koje je probala odgovarajuće dužine za svečanu priliku“, navela je ona.

Strahovala je, kako kaže, zbog mogućnosti da neće biti u stanju da pruži odgovarajuću podršku svakom korisniku. Međutim, nakon toga, stizali su drugi upiti, na koje je uspešno odgovarala.

„Sećam se gospodina koji me je pozvao da mu pomognem da pronađe frizerski salon u koji se uputio. On je šetao i držao telefon, a ja sam mu čitala nazive lokala sve dok nije došao do salona. Drugi gospodin me je pitao da mu pročitam specifikaciju proizvoda. Pozvala je i gospođa koja je kuvala ručak, pa me je pitala da joj pročitam za koliko će biti gotov“, rekla je ona.

Za razliku od njih, Danica Cvetković, koja sebe smatra introvertnom osobom,  opredelila se za opciju „Be my AI“. U okviru ove opcije aplikacija „Be my eyes“ uz pomoć veštačke inteligencije generiše opis onoga što je na fotografiji.

„Pošto sam zatvorenija osoba, nije mi bilo toliko prijatno da na video pozivu komuniciram sa osobom koju ne poznajem. Zato me je obradovalo kada je kompanija uvela veštačku inteligenciju u aplikaciju i omogućila da se dobije tekstualni opis nečega što fotografišemo, a da nam zatim taj opis govorni softver pročita“, rekla je Cvetković.

Kako kaže, ova opcija joj je komfornija za korišćenje.

„Naravno, videći volonteri su nezamenljivi, zato što AI ne može uvek pružiti odgovarajuću pomoć i njene odgovore treba uzeti sa rezervom“, ističe ona.

Cvetković dodaje da aplikacija da je opis na jeziku koji je odabran kao podrazumevani na telefonu, a moguće je dobiti i dodatne informacije pomoću opcije „Ask more“.

Kako razvoj veštačke inteligencije stalno omogućava nove opcije za osobe koje ne vide, Miloš Selaković smatra da će ona uskoro moći da generiše audio deskripciju u realnom vremenu.

„Netfliks i HBO platforme poseduju audio deskripciju koja se može uključiti i isključiti. U ovim kompanijama postoje ljudi koji su plaćeni da opisuju vizuelni sadržaj, odnosno scene koje su između dijaloga. Ima malo domaćih TV serija sa audio deskripcijom, pa smo uskraćeni za domaći sadržaj. Verujem da će veštačka inteligencija u budućnosti moći da opisuje te scene i da za to neće morati da se plaćaju ljudi, već će sve to moći da bude generisano uz pomoć AI alata“, kaže Selaković.

Iako je veštačka inteligencija u ranoj fazi napretka, njen razvoj iznedrio je dosad nezamislive mogućnosti za prilagođavanje multimedijalnog sadržaja osobama osobama koje ne vide i ne čuju. Ako se napredak nastavi ovim tokom, osobe sa ovim senzornim invaliditetom moći će bez problema da prate medijski sadržaj, serije, filmove i predstave u isto vreme kao i ostatak auditorijuma, uz pomoć veštačke inteligencije.

Kako za UNS kaže portparolka festivala u Novom Sadu Marijana Ramić, cilj je da kroz umetnost menjaju stereotipe i predsrasude o osobama sa invaliditetom, ali i da afirmišu njihove umetničke potencijale.

Program festivala čine projekcije kratkometražnih filmova, umetnički program, diskusije, radiocnice. U Novom Sadu se festival, tradicionalno, održava u bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

„'Uhvati film' traje pet dana, od srede do nedelje. U toku festivala prikaže se oko 30-ak filmova koji su prošli selekciju. Festivali u Rijeci, Banjaluci i Kotoru traju kraće, pa se na njima prikaže manji broj filmova“, kaže Ramić.

Jedan deo festivala uvek je posvećen i umetničkim talentima osoba sa invaliditetom.  

„Trudimo se da afirmišemo umetničke talente osoba sa invaliditetom, da i na taj način, kroz umetnost menjamo stereotipe i predrasude. Kroz performanse, muzičke i scenske nastupe, promociju knjiga i druge oblike umetnosti, 'Uhvati film' postaje inkluzivna spona među umetnicima sa invaliditetom duž regiona“, kažu organizatori.

Invalidnost kao različitost, a ne kao bolest ili senzacija

Svake godine u februaru, organizatori festivala raspisuju konkurs za filmove, a ove godine, iz celog sveta, pristiglo je njih 385.

„Selektorka i žiri kroz selekciju odaberu 30-ak i oni budu prikazani u toku festivala. Filmovi su dokumentarni, igrani, animirani… i veoma su kvalitetno urađeni“, kaže Ramić.

Ona ističe da je za odabir filmova koji će biti prikazani važno da odgovaraju temi i da ne prikazuju osobe sa invaliditetom na stereotipan i diskriminatorski način.

„Iako je u konkursu za filmove jasno naglašeno da filmovi koji promovišu invalidnost kao bolest/tragediju/kaznu od Boga odnosno stereotipe neće ući u selekciju, ipak se dešava da stignu i filmovi puni (očiglednih ili manje očiglednih) stereotipa“, kaže Ramić.

„Verujem da je to najčešće iz neznanja i bez loše namere, ali to je rezultat pre svega način na koji se u medijima svakodnevno izveštava o osobama sa invaliditetom - stereotipno. Takođe, na društvenim mrežama imamo poplavu diskriminatorskog odnosa prema ovim osobama, što je takođe posledica neinformisanosti čitavog društva, ali i nedovoljne interakcije sa osobama sa invaliditetom“, ističe ona.

Ramić navodi da se u medijima osobe sa invaliditetom uglavnom prikazuju u dve krajnosti, ili kao bolesni, bespomoćni ljudi kojima treba pomoć, ili kao superheroji.

„U slučaju druge krajnosti, stiče se utisak da su osobe sa invaliditetom osobe koje ništa ne mogu, što nije tačno, pa je eto super što su nešto uspele, kako često pišu mediji, 'uprkos' invaliditetu“, a nije problem invaliditet, već sistemske i društvene prepreke“, kaže Ramić.

Ona ističe da prikazivanje nečega što neko radi na drugačiji način od onog na koji to radi neko drugi ne sme da bude senzacionalističko.

„Osobe sa invaliditetom samo možda nešto rade na drugačiji način i to ne treba prikazivati kao senzaciju, već kao različitost“, rekla je ona.

U suprotnom se, kako navodi, pospešuje širenje stereotipa.

 „Suština je da svako društvo ima obavezu i odgovornost da bude pristupačno svima. Društvene prepreke i sistemski problemi su izazovi koje svi treba da rušimo“, rekla je Ramić.

Filmovi su emotivni i dirljivi, ali ne i patetični

„Kada u diskusijama posle projekcija pitamo publiku kakav je film, oni često kažu – emotivan, dirljiv. Na naše pitanje da li je i patetičan odgovore negativno. I to je naš cilj. Da pokažemo da empatija i solidarnost mogu da idu bez patetike“, priča Ramić za UNS.

Svakog dana prikazuje se oko dva sata filmova, odnosno ukupno sedam sati u toku četiri dana festivala.

Nakon svake projekcije organizovani su razgovori, diskusije sa publikom. One su tematski povezane sa prikazanim filmom ili stavljaju u fokus teme o kojima se ne govori često u javnosti.

„Teme filmova su univerzalne“, kaže Marijana, o ljubavi, prijateljstvu, podršci, porodičnim vrednostima, borbi sa sistemom…

„Ipak, svake godine imamo i nešto novo sa čime se, kao temom, susrećemo prvi put. Na primer, jedne godine je prikazan film o osobi koja ne prepoznaje i ne pamti lica, ili o osobama koje nemaju čulo mirisa i ukusa i tome kako oni funkcionišu. Zaista najširi mogući spektar tema i na to smo ponosni“, kaže Ramić.

Na festivalu bude i fimova koji govore o višestrukoj marginalizaciji osoba sa invaliditetom, o onima koji su transrodni, pripadnici LGBT populacije, onima koji su u situacijama rata, siromaštva…

„Postoji jedan film koji prikazujemo često u okviru karavana i edukacija – projekata koji su deo 'Uhvati film' brenda, zove se 'Mis Ronaldo'. Govori o devojčici iz Sirije koja je ostala bez noge kada je pala bomba dok je igrala fudbal. Odličan film koji tera na razmišljanje, pa diskusije o ovom filmu budu uvek 'žive'“, kaže Ramić.

Ona podseća da i po propozicijama konkursa, osobe sa invaliditetom ne moraju uvek biti glavna tema filma.

„Film može biti o nekoj sasvim drugoj temi, a invaliditet samo provučen kroz priču“, kaže Ramić i navodi primer filma koji je prikazan prošle godine o srednjoškolki čija je najbolja drugarica u filmu osoba sa invaliditetom.

Filmovi, fotografije, objave pristupačne svima

Svi filmovi koji se prikažu na festivalu, budu maksimalno moguće prilagođeni osobama sa invaliditetom.

„Vodimo računa o pristupačnosti svih naših sadržaja u najvećoj mogućoj meri. Novosadski ’Uhvati film’ održava se u maksimalno postojećem fizički pristupačnom prostoru (pristupačan bioskopski prostor i toalet za osobe sa invalidetom). Svi programi festivala su pristupačni i gluvim i nagluvim osobama, filmovi su opisno titlovani na srpski jezik, govorni segmenti prevode se na znakovni jezik. Filmski program je audioopisan i  sinhronizovan i time dostupan i slepim i slabovidim osobama. Ulaz na Festival je besplatan za sve kako bi kvalitetan kulturni sadržaj koji nudimo bio što dostupniji svima“, kaže Ramić.

Ona dodaje da o pristupačnosti vode računa u svakom segmentu svog rada, pa tako i u promociji festivala, kao i na društvenim mrežama.  

„Trudimo se da nam i društvenim mrežama objave budu pristupačne osobama sa invaliditetom. Svaka fotografija je opisana alternativnim tekstom, svaki video audioopisan i sinhronizovan, titlovan ili preveden na srpski znakovni jezik. I sama promocija festivala je takva. Normalno je da ako govorite o pristupačnosti i nastup treba da vam bude takav“, kaže ona.

Često se desi, priča, da događaji koji se organizuju i namenjeni su osobama sa invaliditetom njima ne budu prilagođeni.

„To je apsurd, organizujete konferenciju, a prostor vam, na primer, nije prilagođen. Ili napravite poziv za slepe i slabovide osobe i nemate audio opis… Važno je, i uvek apelujemo i na medije, i na civilni sektor - brinite o pristupačnosti, to će, osim što ćete ispoštovati Ustav, zakone i ne narušiti ljudska prava, poboljšati i vaš događaj, imaćete različitu i bogatu publiku“, kaže Ramić.

Volonteri su neizostavni deo „Uhvati film-a“

Već sedam godina, osim konkursa za filmove, organizatori „Uhvati film“ festivala raspisuju i konkurse za volontere.

Konkurs za volontere prevodioce je upravo završen, a kako navode u organizaciji, pred sam početak festivala, biće raspisan još jedan poziv – za volontere koji će pomagati u toku festivala.

„Ove godine stiglo nam je 25 prijava za volontere prevodioce. Oni imaju veoma zahtevan zadatak da prevedu filmove na srpski, a  prevode i sinopsise filmova, razgovore na samom festivalu i drugo. Veoma smo zahvalni i srećni jer imamo jedan broj volontera koji nam se svake godine vraća“, kaže Marijana.

Poruke sa festivala namenjene široj publici

I publika koja dolazi na festival je svake godine sve brojnija. Dolaze često i organizovano iz različitih gradova Srbije i regiona.

„Festival je namenjen široj javnosti, ne samo osobama sa invaliditetom. Zapravo, najveći broj poruka u filmovima je namenjen upravo široj publici i radujemo se što se naša publika svake godine povećava“, rekla je Ramić za UNS.

Ona ističe i da je upravo zbog svoje pristupačnosti ovaj festival jedinstven i da zbog toga što su filmovi audio-opisani i sinhronizovani na srpski jezik, opisno titlovani, a svi govorni sadržaji prevedeni na srpski znakovni jezik, gluve i nagluve i slepe osobe mogu ovde doživeti nešto što inače nemaju često prilike u Srbiji i regionu da dožive. 

__________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Osobe sa oštećenim sluhom, po njegovim rečima, popuno su isključene iz praćenja televizijskih programa na srpskom jeziku.

Nikola ima specifično oštećenje sluha jer ne čuje visoke tonove, pa mu je otežana komunikacija. Kaže da je pokušavao da na našim kanalima preko teleteksta uključi titl za gluve osobe, ali do sada nije naišao ni na jednu emisiju za koju takav titl postoji. Dodaje da možda takva mogućnost postoji, ali nigde nije mogao da pronađe obaveštenje za koje emisije postoji titl za gluve osobe.

Nikola Ristović u svakodnevnoj komunikaciji koristi aplikacije za mobilni telefon, ali na engleskom jeziku, koje automatski prevode govorni u pisani jezik. Pita se zašto takve aplikacije ne postoje za srpski, a naročito za televizijske programe. Titlovanjem televizjskih emisija osobe sa oštećenim sluhom bile bi potpuno uključene u gledanje televizijskih emisija.

On smatra da je pitanje za televizijske produkcije zašto takve aplikacije ne postoje ili se ne koriste na našim televizijama. Dodaje da ne veruje da je u pitanju samo novac koji je potrebno izdvojiti za takve aplikacije, jer imajući u vidu da u Srbiji postoji veliki broj osoba sa oštećenim sluhom, takvo ulaganje ne bi bilo veliko.

„Domaće TV serije, Dnevnik, emisije, za mene koji učestvujem u javnom životu, su apsolutno neupotrebljivi. Jer 50 odsto toga, ili da kažem 60, 70 odsto, ne razumem, pa uvek gledam sa nekim sagovornikom, koji mi nakon toga prenese šta kažu. Osobe sa oštećenim sluhom mogu da gledaju televizijske programe, ali to je kao da ja gledam na kineskom ili vi, sa kineskim prevodom. I niko već decenijama ne pokreće to pitanje“, kaže Nikola.

Ne samo što je televizijski program nedostupan osobama sa oštećenim sluhom, oni ne mogu samostalno da gledaju ni domaće filmove u bioskopima niti da prate pozorišne predstave. Nikola kaže da je samo jedanput kao mali bio u pozorištu, ali kada je video da je dva sata potrošio gledajući ljude koje ništa ne razume, više ne ide u pozorište. Ponekad ode da pogleda domaći film, pošto tu nešto „uspe da uhvati“.

Kaže da se nije do sada sreo sa titlovanim domaćim filmovima niti sa mogućnošću telekoila (uređaj preko kog se mogu učitati titlovi – prim.nov.) ili nekih aplikacija preko kojih bi mogao da prati film ili predstavu.   

Ljudi su uvređeni kada ih zamolim da ponove šta su rekli

Nikola Ristović kaže da je nerazumevanje nešto sa čime se gluve osobe najčešće susreću.

„Ja imam specifično oštećenje sluha i kao mali nisam nosio aparate. I kada nekome kažete da ne čujete, a ne nosite aparate, ljudi ne veruju da ne čujem. Ili počnu da viču. Nije problem, polako, ponovite, kažite razumljivije. Ili kada nekome kažem da je problem zato što me ne gleda dok priča. Ljudi kao da su uvređeni kada ih to zamolim. Jednu profesorku na fakultetu sedam puta sam molio da ponovi pitanje, jer je sve vreme spuštala glavu i gledala dole. I na kraju je neki kolega rekao: pobogu koleginice, student ne čuje, pogledajte ga i recite mu“, priča Nikola.

Radeći kao advokat kaže i da u svom poslu često nailazi na nerazumevanje. Kaže da u skoro svakom sudu postoje monitori preko kojih može da se prati zapisnik, odnosno sve ono što se dešava u sudici. Iako je pitao različite sudije da se monitor upali, jer u tom slučaju ne bi morao da prekida suđenje kada nešto ne razume, ni jedan sudija u Beogradu nije mu izašao u susret. Sudija kojeg je pitao zašto se monitori ne pale odgovorio je „ko zna šta će advokati da urade“. Ti monotori inače nemaju tastaturu i advokati im nemaju pristup. 

Nikola kaže da u Višem sudu u Sremskoj Mitrovici i u sudu u Kraljevu uvek upale monitore, jedino u Beogradu to ne žele da urade.

Navodi i da svi advokati na suđenjima u Posebnom odeljenju specijalnog suda za organizovani kriminal moraju da ostave mobilne telefone na prijavnici. Njemu je mobilni telefon povezan preko aplikacije sa slušnim aparatom i na taj način kontroliše zvuk. Tri puta je morao da piše i postupajućem sudiji i predsedniku suda, da šalje izveštaje od lekara da mu je telefon neophodan, da bi mu dopustili da ga koristi u sudnici.

„Pa valjda bi bilo dovoljno da kažem da mi je neophodan telefon, pošto je povezan sa aparatima, da kažu - uđite. To je jedan od primera šta sve treba da uradite da bi vam neko dao da koristite pravo koje bi svako normalan trebalo da ima“, kaže Nikola. 

Poražavajuće je da većina osoba sa invaliditetom nije uključena u društveni život

Nikola Ristović ne zna od kada ima probleme sa sluhom. Kaže da su problem otkrili kada je imao oko osam-devet godina. Dešavalo se često da mu nešto kažu, a on ne uradi, pa su sumnjali u njegove mentalne sposobnosti. U osnovnoj školi sedeo je u poslednjoj klupi, odakle ni sada sa aparatima ne može ništa da čuje, pa nije bio neki đak. Kaže da niko u školi nije pridavao previše pažnje tome da on ne čuje. Pošto je bio „ono što se kaže popularan u društvu“, a svoj hendikep je malo i krio, druga deca ga nisu zadirkivala.

„Kao mali nisam nosio aparat, ali kod nas u Srbiji neko ko nosi aparat ili neka deca koja imaju velike dioptrije, to već kreće zadirkivanje i te, da kažemo, klinačke šale. Siguran sam da to utiče dosta na tu decu“, kaže Nikola.

Na faklutetu je na svim predavanjima sedeo u prvom redu, mada dodaje da Pravni fakultet može da završi svako ko može da „se malo smiri i čita i ima logiku u razmišljanju“. Kaže da su mu neki profesori izlazili u susret kada kaže da ne čuje, a neki ne. Jednog profesora koji je tokom predavanja šetao kroz amfiteatar molio je da stoji u mestu, jer kada okrene leđa, on ništa ne razume. Međutim, profesor je odgovorio da ne može na taj način da predaje.

Po završetku fakulteta volontirao je kao pripravnik u Drugom osnovnom sudu, a potom je položio pravosudni ispit i sam sebe zaposlio, odnosno ima svoju advokatsku kancelariju. Iako on nije imao problem, misli da osobe sa invaliditetom nailaze na puno prepreka pri zapošljavanju. On je registrovan u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao osoba sa najmanjim stepenom invaliditeta i na osnovu toga ima neke olakšice. Smatra da zakon kojim je propisano da svaka firma na određeni broj zaposlenih mora da zaposli i osobe sa invaliditetom ili da plaća penale u fond namenjen osobama sa invaliditetom predstavlja pomak u poboljšanju njihovog položaja.

Nikola smatra i da osim nerazumevanja, osobe sa invaliditetom nailaze na različite predrasude. Često mu u razgovoru govore da ne veruju da je završio fakultet. Čak i neki lekari su mu govorili da je nemoguće da on uopšte govori, a kamoli da je završio fakultet i radi kao advokat.

Neshvatlivo mu je da država Srbija ne ulaže dovoljno u obrazovanje osoba sa invaliditetom i da jako mali broj njih završava fakultete.

„Većina njih ne samo da ne završi fakultet, nego nije uključena u društveni život. To je poražavajuće za jedno društvo. A imamo ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi. Međutim, mislim da ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi, više se bavi nekim drugim stvarima, nego pomaganju osobama sa hendikepom“, kaže Nikola.

Pita se i kakav je odnos prema osobama sa hendikepom kada odu u policiju, u neko ministarstvo, u E-agrar, u organe državne uprave po neki dokument, gde je sigurno niži stepen poznavanja ljudskih prava i na kakvo neraumevanje i neshvatanje nailaze.

„Imate ono malo prozorče na šalterima, neki put nema ni mikrofon. I kako da čujete bilo šta. Treba da pišemo na cedulji ili nosim znak na grudima da ne čujemo, ili da ne vidimo, ili da ne možemo da hodamo“, konstatuje Nikola.

Kažu da gluvi izmišljaju da ne čuju, jer ne žele da čuju

„Razumevanje osoba sa hendikepom i njihovih problema u Srbiji je nula, apsolutna nula. Mi treba da se stidimo što imamo neki hendikep. Pa kada neko treba da nam izađe u susret, mi moramo da pitamo, da zamolimo. I na sve to da osećamo kao da nam on nešto čini, neku veliku uslugu. Eto takvo je kod nas ostvarivanje naših prava“, kaže Nikola Ristović.

Dodaje da često čuje kako gluvi izmišljaju da ne čuju, jer u stvari ne žele da čuju.

„Ne bi me čudilo da kažu ljudima koji ne mogu da hodaju, da mogu da hodaju, a da su tu samo da bi imali neka prava“, dodaje.

Smatra da je porodica prvi stepen gde osobe sa hendikepom dobijaju podršku. Ali da i druge ljude treba edukovati što ovoj populaciji odgovara, a šta ne odgovoara i kako jedni drugima mogu da pomognu. Međutim, država, odnosno njena ministarstva i državna uprava su ti koji moraju da imaju svest da osobe sa hendikepom postoje i da ne mogu da učestvuju u društvenom životu ako im se ne izađe u susret.  

„Za nekoga će to biti zapisnik, za nekoga veća slova na tom zapisniku, za nekoga će to biti rampa za ulaz, pomaganje pri ustajanju… Za nekoga će to biti pauza, jer ne može da izdrži dugo zbog neke bolesti. I u Ustavu se to zove pozitivna diskriminacija. Kada nekome date veća prava da bi bio ravnopravan sa drugim ljudima“, kaže Nikola.

Da bi se poboljšao odnos u društvu prema osobama sa hendikepom smatra da je potrebna stalna edukacija, da se o tome stalno govori u javnosti i insistira na poštovanju prava ovih osoba. Takođe, da mora da postoji sankcija ako neko krši prava osoba sa hendikepom.

„Ukoliko ja pet puta nešto tražim, a niko ne postupa po tome, a nema sankcije, onda pravilo neće ni važiti“, smatra Nikola.

Misli da će razgovor u javnosti o problemima osoba sa hendikepom ohrabriti ove osobe da više insistiraju na svojim pravima.

„Osobe sa hendikepom treba da budu uključene u te teme na televiziji, u emisijama, u edukaciji. Da bi i drugi ljudi videli da je to nešto o čemu se priča, da postoji. Da ljudi budu svesni da neko možde i nema nikakav fizički hendikep, možda ima neki problem i na koji način može da mu se pomogne“, smatra Nikola. 

Dodaje da mi imamo konvencije o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, zakone o zabrani diskriminacije, ali ako to samo stoji negde zapisano i niko se time ne bavi, sve te konvencije i zakoni ničemu ne služe. Navodi i da ako on sudiji koji ne želi upali monitor na suđenju spomene te zakone, a sudja nastavi po starom, jasno je da taj zakon ne služi ničemu.

„Ali ako mi stalno pričamo i stavljamo do znanja da ti ljudi postoje i da njihova prava postoje, promeniće se opšta klima prema tim ljudima, moraće da se promeni. Sve se razgovorom i rešava, dijalogom, uključivanjem tih ljudi i edukacijom. I na kraju te sankcije koje već postoje će biti i primenljive. Ljudi će znati za njih, znaće da mogu da podnesu pritužbe.  I ako neko u krajnjem slučaju ne želi da pruži osobama sa hendikepom prava koja im pripadaju, biće sankcionisan“, zaključuje Nikola.  

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Ilija Urošević član je ove asocijacije i u njoj je prošao razne obuke, među kojima je i ona za medijski nastup.

Kaže da Asocijacija ima aktivnu saradnju sa fakultetima i ostalim visokoškolsmim ustanovama, uporno se boreći za poboljšanje položaja studenata sa hendikepom.

ˮAsocijacija se trudi da studentima sa hendikepom olakša studiranje i edukuje ih. Postoji mnogo preporuka, bar prema mom iskustvuˮ, rekao je Urošević.

Da nereagovanje institucija, a naročito obrazovnih, kada su prepreke sa kojima se studenti sa hendikepom susreću, postoji, pokazuje i njegov primer u Beogradu. Naime, on je student druge godine Viša politehničke škole. Ona je smeštena u tri zgrade, ali Urošević ima priliku da prisustvuje nastavi samo u jednoj, jer samo tu postoji rampa.

ˮKada smo skrenuli pažnju fakultetu, na fin način, da ne mogu da prisustvujem predavanjima u zgradi na Čukarici jer je tamo samo stepenište, rekli su da će to srediti. Ali još uvek nije bilo pomaka. Zvali smo nekoliko puta da se raspitamo šta se dešava, samo bi nam rekli kako će u najbržem mogućem roku to srediti. Što do danas nije učinjenoˮ, priča Urošević.

Kada je upisivao fakultet, sebi je rekao da će upisati onaj koji želi, bez obzira na bilo šta. Prilikom upisa je, kako kaže, zajedno sa svojim roditeljima zamolio upravu fakulteta da mu, ako je ikako moguće, olakšaju studiranje. Kasnije je od tog istog fakulteta dobijao obećanja, ali ne i dela.

ˮMoj otac je recimo ponudio fakultetu da besplatno sagradi rampu. Ali oni su zauzeli stav kako to nije potrebno, odnosno, da će se oni sami snaći da to završeˮ, ističe Urošević.

To se do sada nije desilo! A da je to moguće, ilustrovao nam je primerima iz inostranstva.

ˮU Americi postoje domovi koji studentima u kolicima ili onima koji su u potpunosti nepokretni, toliko da nijedan mišić ne mogu da pomere, pružaju mogućnost da normalno funkcionišu. Konkretno, za skroz nepokretne osobe postoji opcija da ustima mogu da otvaraju vrata ili nešto sličnoˮ, objašnjava Urošević.

Ne vidi razlog da se ne primene kod nas. Sve je, naglašava, stvar volje onih koji su za to odgovorni.

Urošević nastavlja da se bori, jer je, kako sam kaže ˮfakultet upisao da bi na njega išao, a ne da ga završava od kućeˮ. Za njega hendikep nije problem i sebe doživljava kao ravnopravnog člana društva, čiji je život samo malo drugačiji. Smatra da ono što bi pomoglo u pobošljašanju položaja osoba sa hendikepom, generalno, jeste bolja edukacija ljudi o ovoj populaciji.

Posebna podgrupu čine studenti. Iako imaju želje da se obrazuju, studenti sa hendikepom nailaze na izazove koje njihove druge kolege uzimaju zdravo za gotovo. Traženje odgovarajućeg smeštaja, veća finansijska zavisnost od roditelja usled ograničenih prilika da rade dok studiraju, kao i odabir fakulteta u zavisnosti od njegove prilagođenosti, predstavljaju najveće prepreke sa kojima se ova populacija susreće.

Jelena Đukić studentkinja je socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu. Kao osoba u kolicima, prošla je kroz brojne izazove i imala priliku lično da oseti kako arhitektonske prepreke i prilagođenost prostora mogu uticati na svakodnevni studentski život.

"Na osnovnim studijama, nastava se odvijala uživo i bilo je dana kada sam na fakultetu provodila od jutra do kasnih popodnevnih sati. Zgrada fakulteta ima lift koji ide do četvrtog sprata, a takođe postoji i platforma koja korisnika ili korisnicu kolica može dovesti do novijeg amfiteatra, što do pre neku godinu nije bilo moguće," priseća se Đukić i dodaje da postoje i prostorije koje nisu pristupačne.

Zahvaljujući blizini stana i fakulteta koji se nalazi u centru grada, nije imala većih poteškoća sa pristupom, ali napominje da "za osobu sa hendikepom, koja živi dalje, put do fakulteta može biti prepun prepreka."

Đukić napominje da je Filozofski fakultet nedavno otvorio posebnu učionicu namenjenu osobama sa hendikepom, koja je opremljena odgovarajućom tehnologijom i gde se održavaju sastanci udruženja studenata sa hendikepom.

"Ova učionica je postala važno mesto za pružanje informacija i podrške, posebno za one studente sa hendikepom koji dolaze iz drugih gradova. Moji mali doprinos svemu ovome je mini vodič za brucoše/kinje koji sam napisala za blog filozofskog fakulteta u kome dajem savete za "preživljavanje," ističe Đukić.

Dodatno, ona ističe da su prilazi i ulazi u zgradu fakulteta prilagođeni, osim dekanata koji ostaje nepristupačan za korisnike kolica.

Kako kaže, “spuštanje ivičnjaka postavljanje arhitektonski odgovarajućih rampi i pristupačan sanitarni čvor kao osnova svega”, bi predstavljali napredak.

Sofija Drašković, studentkinja andragogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i korisnica kolica govorila je o odražavanju ovih problema na njen život. 

Arhitektonski problem

Korisnima kolica potrebna je podrška. Ona mora biti pojačana kada okruženje ne omogućava njihovo neometano kretanje. Postoji poseban izazov prilikom pristupa ustanovama jer im je, ukoliko nisu opremljene adekvatnom rampom ili nemaju ravan ulaz, nemoguće pristupiti. Nepostojanje liftova u zgradama takođe doprinosi njihovoj nepristupačnosti.

„S obzirom na to da sam iz Smederevske Palanke, tamo postoji mnogo ustanova koje bi trebalo da budu opremljene na taj način ali nisu. Primeri su Narodni muzej i zgrada opštine. U Beogradu mi druženje ometa nedovoljna pristupačnost kafića osobama sa hendikepom. Uglavnom moram unapred da zovem određeni lokal ne bih li proverila da li je dostupan za moja kolica.”

(Ne)pristupačnost saobraćajnih vozila

Put do fakulteta i drugih lokacija u gradu nije olakšan. Sofija je korisnica kombi prevoza u okviru Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom i prevoza pod pokroviteljstvom GSP-a namenjenog za osobe s hendikepom čiju vožnju je neophodno unapred zakazati. Ukoliko kombi kasni ili čak vožnja bude odbijena, što se neretko dešava, ona ali i drugi korisnici primorani su da putuju gradskim prevozom.

Posebno je izazovno koristiti javni prevoz jer vozači uglavnom ne žele da spuste rampe ili za iste nemaju odgovarajuć alat. U tim situacijama pratilac mora biti spreman da podigne i spusti kolica prilikom ulaska i izlaska iz vozila. Ukoliko osoba sa hendikepom nema pratioca u tom trenutku kraj sebe, primorana je na čekanje ili samostalno putovanje električnim kolicima. Njih, doduše, ne poseduje svaki korisnik kolica.

„Nikada nisam živela tamo gde mi je sve arhitektonski pristupačno. Nažalost, ukoliko želim negde da izađem prvo moram da se raspitam da li mi je dostupno. Između ostalog, zbog te rasprostranjene pristupačnosti bih volela da živim u Finskoj.“

Rešenja

Ova tema je prisutna u medijima, a o njoj govore predstavnici pokreta za jednake uslove za sve i zaposleni u zvaničnim institucijama. Prema Sofijinim rečima, njihove akcije bolje zvuče u teoriji nego u praksi. Kroz medije bi trebalo da se sugerišu rešenja za bolji život osoba sa hendikepom. Nije dovoljno što samo postoji svest o ovim problemima”, kaže naglašavajući da se doneseni uslovi izgradnje koji se tiču inkluzije osoba sa hendikepom često ne poštuju.

Prilikom izgradnje novih stambenih i poslovnih objekata postoje jasni propisi koji omogućavaju opštu dostupnost. Ipak, „dešava se i danas da u nekim zgradama nedostaje lift ili je rampa toliko strma da je nebezbedno preći preko nje“, ističe Sofija.

Kako bi ovi problemi bili rešeni, predlaže pooštravanje mera provere prilikom izgradnje ustanova, institucija i lokala ali i adaptacija već postojećih. Takođe, neophodno je obezbediti što veći broj niskopodnih vozila javnog prevoza i obuku vozača za spuštanje rampi u autobusima.

Autorka Sara Panić učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”. 

Bojana Jović je studentkinja treće godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i korisnica kolica za osobe sa hendikepom. Po završetku studija, želja joj je da se bavi radio novinarstvom.

Danas vlada zabluda da smo svi jednaki i da imamo iste prilike. Kako doživljavate tu rečenicu?

„Kada me pitaju o jednakosti, obično kažem da smo jednaki onoliko koliko sistem to dopušta. Mislim da smo se mnogo prepustili sistemu i da smo dopustili da on diktira naše ponašanje, ali i način življenja, pa shodno tome osobe sa hendikepom se pominju retko. Ne znam kako je moguće reći za nas da smo jednaki sa bilo kim kada nemamo jednake mogućnosti. Postoje barijere koje ne možemo sami da prevaziđemo i ponekad zavisimo od dobrote i empatije koje su ljudi spremni da pokažu. To je naša potpora i bez toga ne možemo.“ 

Vi ste korisnica kolica i živite u studentskom domu. Koliko su domovi prilagođeni studentima sa hendikepom? 

„Živim u studentskom domu koji je prilagođen osobama sa bilo kojom vrstom hendikepa i to je zaista jedino mesto gde svako svakog razume i brine se o našim pravima. Međutim, to nije slučaj u ostalim domovima, na primer „Četvrti april“ je neverovatno nepristupačan, iako kod njih postoji poseban blok za osobe sa hendikepom. Postoji rampa za korisnike kolica, ali prostorije nisu dovoljno prilagođene za nas korisnike kolica.“

Imate pomoć člana porodice koji je Vaš lični pratilac i pomaže Vam u svakodnevnim aktivnostima, između ostalog i pri dolasku na fakultet. Kako izgleda put od studentskog doma do fakulteta?

„Moj deka je prijavljen kao moj lični pratilac i otkad je on tu, nema više muke sa prevozom do fakulteta i moljenjem vozača da me prevezu na određenu destinaciju, već mi to radimo tako što pešačimo. Ako baš moram da koristim prevoz, uvek biram kargo, zato što mi se čini da je prisutno buđenje svesti koliko-toliko kod zaposlenih. Dešavalo se da pozovem vozača i da mi kaže da ne može da vozi invalida i neće da gura kolica u gepek, da to jednostavno nije njegov posao i da za to nije plaćen. Mislim da smo nedovoljno obrazovani kao narod i događalo se da ljudi ne znaju da sklope kolica i pomognu mi na odgovarajući način. Naravno, nadu mi uliva to što se uvek nađe neka osoba koja će da pruži ruku, da me unese do automobila i spakuje kolica u gepek.“

Šta za studente sa hendikepom predstavlja najveću prepreku u toku studiranja?

„Rekla bih da je to pretežno nepristupačnost određenim prostorijama na fakultetu, ali sa druge strane i nerazumevanje predavača i asistenata na određenim predmetima. Polaganje kolokvijuma i ispita zavisi isključivo od nas samih, a neretko se dešava da se određeni testovi i polaganja prilagode tek onda kada se više instance podignu na noge. Pohađanje vežbi je takođe problem, zbog toga što su gotovo sve nama pristupačne slušaonice zauzete i prinuđeni smo da vežbama prisustvujemo u delu zgrade gde ne dopire lift, što je korisnicima kolica i slepim i slabovidim licima nemoguća misija.“ 

Kako izgleda literatura za studente sa hendikepom i u kojoj meri je prilagođena? 

„Naš kolega Slobodan koji je slepa osoba kaže da smo mi koji možemo da vidimo nekako i pokriveni potrebnom količinom literature,  mada to za slepe osobe nije slučaj, zbog toga što postoje profesori koji su sami pisali svoje knjige i neki nažalost ne žele da obezbede literaturu u elektronskoj formi koja im je neophodna da bi savladali određeno gradivo. Postoji poseban program koji je napravljen tako da njima čita sve što je na ekranu kompjutera i olakšava učenje ukoliko imaju dostupan dokument. Što se mene tiče, za izradu kolokvijuma i ispita mi je samo neophodno dodatno vreme, jer ne mogu da pišem dugo i brzo se umaram. To vreme u mnogo slučajeva ne dobijam uz komentare: „Pa dobro, ne možemo mi to sad da obezbedimo“ ili „Zašto Vi nemate asistenta da piše umesto Vas?“ Uglavnom je krajnji rezultat prenošenje predmeta po nekoliko godina, jer ne mogu da popunim test u dovoljnoj meri za prolaz u zadatom vremenu. Mislim da bi prihvatljiva alternativa bila da fakultet obezbedi asistenta koji bi zapisivao odgovore umesto mene brže i efikasnije.“

Bojana Jović (foto: privatna arhiva)

Postoje li primeri podrške ili prilagođavanja od strane nastavnog osoblja i prilagođavanje programa studentima sa hendikepom? 

„Osoblje na Fakultetu političkih nauka u velikoj meri razume izazove sa kojim se suočavamo, ali ne reaguju uvek na adekvatan način. Profesori se trude da olakšaju kolokvijume i omoguće usmeno odgovaranje, ukoliko je ta forma nama zahvalnija, ali pojedinci koji pričaju o tome kako treba da budemo ravnopravni i isti kao i svi ostali, uglavnom nas najviše gledaju kao izuzetke. Ima dobrih ljudi na ovom fakultetu kojima sam neizmerno zahvalna, ali mogu da kažem da sa nekima jednostavno imam poteškoće koje ne znam kako da rešim i ne znam kako da se postavim u određenim situacijama, što nije problem samo kod mene, nego kod većine studenata sa hendikepom.“ 

Koji tip podrške smatrate da bi bio najdelotvorniji i najkorisniji studentima sa hendikepom? Šta to uprava fakulteta može da uradi da napravi podršku i obezbedi ravnopravne uslove za rad i boravak na fakultetu?

„Pitanje o vidovima podrške se generalno razlikuje se od osobe do osobe, ali mi smatramo da nas treba gledati kao sve ostale ljude na ovoj planeti. Treba nam pomoći u meri u kojoj zahtevamo i biti svestan da nije svaka pomoć koja nam se nameće zapravo prava pomoć za nas, jer nam nekada ta pomoć nije neophodna. Dok u trenucima kada nam jeste neophodna, mi je ne dobijamo iz različitih razloga. Mi ne tražimo velike stvari, samo tražimo da budemo uvažavani na jednak način kao i svi ostali. Zbog toga mislim da bi svaki studentski dom trebalo da ima rampu, lift i toalete prilagođene studentima sa hendikepom. Na stranim univerzitetima postoje i alternativne metode u vidu transkripta predavanja i audio snimaka koji olakšavaju savladavanje gradiva, kao i drugačiji tip izrade ispita i kolokvijuma u usmenoj formi sa prilagođenim ili čak gradivom podeljenim u nekoliko celina. Ipak, mislim da bi bilo značajno obezbediti personalnog asistenta koji bi bio od velike pomoći tokom izrade testova i drugih tehničkih poduhvata koji za većinu nas predstavljaju napor.“

Autorka Marija Nestorović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i učesnica treninga koji realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”. 

„Jednom mi se desilo na fakultetu da sam imala komunikaciju sa koleginicama o nekim ljubavnim odnosima I onda je jedna koleginica provukla a pa ti ne znaš ništa o tome. Ja sam ostala malo šokirana. Gde se to podrazumeva da je ne znam ništa o tome. Nas društvo ne vidi ni kao osobe koje mogu da se ostvare ni u ljubavnoj vezi ni u braku, ni dans ni sutra da budu majke. Čitava ta porodična priča, u bilo kom aspektu bila, nije spojiva sa nama“, govori pravnica Maša Stojaković o svom iskustvu kada se govori o seksualnosti osoba sa invaliditetom.     

On je u serijalu razgovora Stigma objasnio da je potrebno pitati osobu da li joj je potreban neki vid podrške i kakav, jer svaka osoba ima svoj način funkcionisanja.

Kuzmanović tvrdi da je još jedna velika greška kada se ljudi obraćaju personalnom asistentu, umesto osobi sa hendikepom, kojoj asistent samo pomaže.

Time se, kako je naglasio, stiče utisak da je osoba sa hendikepom nekompetentna da sama odgovori na postavljeno pitanje ili da nastavi razgovor, već da je potrebno da to neko radi u njeno ime.

Prema njegovim rečima, do takvih propusta dolazi zbog toga što većina ljudi nema iskustva sa osobama sa hendikepom, nikada nije sa njima bila u bližem kontaktu ili je taj kontakt bio posredan.

Osim postupanja prema osobama sa hendikepom, problem može biti i terminologija koja je zastupljena u društvu, napomenuo je Kuzmanović.

Neki od pogrešnih termina koji se često koriste su “osobe sa posebnim potrebama”, navodi Kuzmanović i obrazlaže da su određene potrebe obične kod ljudi koji nemaju hendikep, poput odlaska u bioskop, dok je ista ta potreba kod osoba sa hendikepom „posebna potreba“.

Taj termin, prema njegovim rečima, stavlja osobe sa hendikepom u podređeni polo

Kuzmanović je naglasio da bi taj termin brzo bio zaboravljen, ukoliko bi ljudi shvatili da osobe sa hendikepom imaju iste potrebe kao i svi drugi, samo da im je u ispunjavanju tih potreba ponekad potreban određeni vid podrške.

On je naveo da su izrazi koje nikako ne treba koristiti: dijabetičar, paraplegičar, distrofičar, cerebralac ili slično, jer se tako osoba etiketira i gleda kroz njeno stanje.

Umesto toga, ističe Kuzmanović, potrebno je reći osoba sa stanjem dijabetesa, parablegije, cerebralne paralize, jer se na taj način ukazuje na to da je to osoba kao i svaka druga koja poseduje određeno stanje.

On je ukazao i da termin invalid ima negativnu konotaciju, jer se njim osoba etiketira kao bezvredna, pa bi, umesto tog izraza, trebalo koristiti termin osoba sa hendikepom, pri čemu se akcenat stavlja na to da je reč o osobi, a ne o njenom invaliditetu.

Kako je naglasio, potrebno je da se promeni kolektivna svest o osobama sa hendikepom i tako ih uvažiti kao jednake članove društva.

Pre svega, potrebno je da se organizuju radionice i razne druge vrste edukacije, smatra Kuzmanović i dodaje da na višem nivou treba menjati zakone, jer i oni sadrže diskriminatorne izraze.

Ona je majka deteta sa autizmom i kako kaže njeno dete nije jedino zbog koga se angažovala u Udruženju, već je to jedna „mini armija“ od 80-ak mladih i dece koja stoje uz nju.

Kako je rekla, Udruženje Dan, počelo je kao jedna neformalna grupa roditelja koja se okupila sa ciljem da se izbore za lične pratioce deci, a od 2022. godine funkcionišu kao Udruženje.

Cilj ovog udruženja, osnovanog u Nišu je pomoć, edukacija i socijalna inkluzija osoba sa autizmom i drugim invaliditetom, ali i pružanje pomoći i podrške njihovim porodicama.

„Izuzetno je važno kada se roditelj susretne sa dijagnozom autizma kod deteta da bude pripremljen“, smatra Petković.

Kako je objasnila, kada roditelj dobije dijagnozu deteta koja je doživotna i nepromenljiva važno je da postoje stručnjaci poput socijalnih radnika koji će da naprave plan kako će dalje funkcionisati porodica.

„Bilo bi dobro kada bi se radio individualni plan za dalje funkcionisanje porodice dece sa autizmom, rekla je Petković i dodala je da je važno da postoje stručnjaci – socijalni radnici koji će proceniti da li je njohovom detetu potreban psiholog, defektolog, kao i to da upozna porodicu koje socijalne usluge su im na raspolaganju.

Dodala je da se ova praksa u nekim zemljama u Evropi sprovodi godinama unazad.

„Od onog trenutka kada porodica dobije dijagnozu deteta, preuzima ih socijalni radnik. Potrebno je da roditelj nikada ne oseti da je sam“, rekla je Petković.

Sa kojim izazovima se suočavaju roditelji dece sa autizmom, ali i koji su ciljevi i aktivnosti koje ovo Udruženje sprovodi, pogledajte u podkastu Radio Glasa u kojem je na ovu temu govorila Jelena Petković. 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) iz popisa stanovništva 2022. godine, u Srbiji žive 356.404 osobe sa invaliditetom, a Janković za agenciju Beta navodi da zbog ograničavanja terminom "invaliditet", veliki broj osoba u situaciji hendikepa ostaje neprimećen jer ih sistem ne prepoznaje na pravi način.

Objasnio je da je prema procenama, na osnovu tih međunarodnih kriterijuma, u situaciji hendikepa u svetu prepoznato između 20 i 25 odsto ljudi, dok je u Srbiji taj broj oko pet odsto.

"Zaista je paradoksalno da je to četiri do pet puta manje od onoga što je stabilna statistika. Naša je procena, na osnovu tih stabilnih statistika, da objektivno u Srbiji živi više od 1,3 miliona ljudi u situaciji hendikepa, kojima je u nekom trenutku ili svakodnevnom funkcionisanju potreban neki vid podrške", naveo je Janković.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je najveća incidenca od kancera, gde osobe i nakon lečenja imaju ograničenost u angažovanju u različitim aktivnostima, a postoji i značajan broj vojnih i civilnih žrtava ratova u poslednjih 30 godina.

"Ako bi se primenili kriterijumi koji su standard za razvijena društva i društva koja su odgovorna prema osobama sa hendikepom, onda bi naš sistem morao da prepozna sve osobe kojima je u funkcionisanju potreban neki vid podrške, a ne ovako kako je to u okviru samog upitnika (u popisu) i kroz niz zakonskih rešenja definisano ko je sve osoba sa invaliditeom, jer tu dolazimo do velike zamene teza", naglasio je Janković.

Dodao je da je podatak iz popisa stanovništva rezultat nekoliko faktora - sa jedne strane sistemskih rešenja i zakonskih definicija, a sa druge strane i nedovoljne informisanosti velikog broja ljudi da na osnovu svog stanja spadaju u kategoriju osoba sa hendikepom.

"Kod nas ograničeno uokvireno tim terminom invaliditet. Nije problematično da se koristi taj termin, koliko je sam koncept invaliditeta, koji počiva na komisijskim nalazima i medicinskim dijagnozama, a zaista redukuje prava velikog broja ljudi", naveo je Janković.

Rezultat na popisu je, prema njegovim rečima, pokazatelj pogrešnog pristupa osobama sa hendikepom iz ugla samog sistema i kako i koga država percipira kao osobe sa hendikepom.

"Posledica je i što se suštinski Srbija ne bavi na pravi način problemima osoba sa hendikepom, već se oslanja na neki vid konformizma, u smislu da se oslanja na osobe kod kojih je najvidljivija situacija hendikepa. Oslanja se na organizacije koje zastupaju svoje članove sa određenim vrstama invaliditeta", dodao je on.

Janković je ocenio i da zbog toga što ne postoje sistemska rešenja, te osobe nisu svesne da spadaju u kategoriju osoba sa hendikepom, ali i da zbog kulturoloških obrazaca imaju strah od etiketiranja.

"Na žalost, kod velikog broja tih ljudi dolazi do pojave sindroma 'guranja stvari pod tepih', tako da time što pravovremeno izbegavaju da zatraže podršku i da se deklarišu kao osobe sa hendikepom, one zapravo gomilaju svoje probleme u funkcionisanju i na kraju ti problemi eskaliraju sa mnogo većim posledicama po njih same", naveo je Janković.