„U svojoj ogoljenoj, na trenutke bolno iskrenoj ispovesti, Nevenka Jovičić kroz prizmu ključnih istorijskih, političkih i društvenih trenutaka iz bliske prošlosti naše zemlje prelama i svoje lične boli, radosti, patnje i stremljenja. Ona je novinarka u zemlji koja nestaje, žena u profesiji kojom dominiraju muškarci, majka u okrutnom svetu  koji ne štedi nejake, duhovno biće u materijalističkom poretku za koji oseća da mu ne pripada“, naveo je izdavač.

Kako se navodi u opisu knjige, „u lavirintu unutrašnjih borbi i velikih odluka, zajedno iscrtavamo intimnu geografiju Nevenke Jovičić, od limenog korita i procvalih trešanja u Savamali, zgrade Tanjuga na Obilićevom vencu, otužno sladunjavog vazduha Nju Delhija, spokoja atinske crkve, do zebnjom ispunjenih hodnika Ujedinjenih nacija u Njujorku i samonametnutog izgnanstva“.

„Za to vreme, na širem planu, SFRJ se raspada, padaju bombe, odigrava se revolucija, razbuktava se epidemija, dok autorka grčevito pokušava da održi krhku ravnotežu i zadrži nit po kojoj se paraju njena domovina, porodica i svet kakav je do tada poznavala“, naveli su iz Službenog glasnika.

Nevenka Jovičić za sajt UNS-a kaže da je bila svedok jednog od najtežih vremena kroz koji je naša otadžbina prolazila.

„Svedok koji je novinarskim perom beležio buru koja se odigravala ispred njegovih očiju i u čijem se geopolitičkom kovitlacu lomio i kalio i njegov život.  Sećanje na borbu, na borbu za svaku napisanu i izgovorenu reč, prati me kao senka već četvrt veka. Sećam se poslednjeg izveštaja koji sam poslala redakciji. Borba je okončana. Sad odlažem mač i štit. Šta sam mogla uradila sam. O istini nije teško pisati“, kaže Jovičić.

Kako dodaje, možda je tu istinu lakše od drugih prepoznavala i zbog toga što je „u te dane sudbonosne za Srbiji i naš narod gledala sa distance, geografske distance, koja mi je pomogla da vidim malo veću šumu, a ne samo stabla“.

„Kroz Scile i Haridbe vodila je moje pero upornost suluda da sve što znam moram i drugima da kažem, da im objasnim i tačno prenesem. Nije to samo puki posao bio“, navodi ona.

Bio je to za mene, ističe, i blagodat i usud, i radost i teret.

„Jer, reč je kao mač. Nije od metala, al' lako poseče. Može i da ubije. Reč je melem. Kad se, dobronamerna, na ranu spusti, ova zarasta. Kad je u molitvi, reč spasava. Kad na ljubav poziva, tad zbližava. Kad je istinita, laži uništava. Istina je kao krik iz ambisa. Besmrtna i neuništiva “, kaže Jovičić.

Nevenka Jovičić rođena je u Beogradu 1954. godine. Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Novinarstvom je počela da se bavi 1977. godine kao saradnik u Spoljnopolitičkoj redakciji novinske agencije Tanjug.

Od 19991. godine radila je kao dopisnica Tanjuga iz Nju Delhija. Od 1994. do 1996. godine izveštavala je iz Atine, a potom od 2001. iz sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku. Dobitnica je novinarske nagrade „Staša Veselinović“ za najbolji tekst, 1998. godine.

Nakon duge novinarske pauze, Nevenka Jovičić odnedavno piše na svom bloku nenastories.subtrack.com. „Krik iz ambisa“ je njena prva knjiga.

Kako kaže, trenutno živi „jednom nogom u tuđini, drugom u domovini“.

Izdavač knjige je Službeni glasnik.

Vučenović je povelju dobila i kao priznanje za približavanje bibliotečkih programa i projekata iz oblasti digitalizacije široj publici kroz inovativne formate i teme.

Žiri (Vladislava Ivković Marković, Bojan Kundačina i Isidora Injac) istakao je u obrazloženju njen dugogodišnji profesionalni integritet i posvećeno izveštavanje o projektima digitalizacije bibliotečke građe.

„Biblioteka Grada Beograda, pa i druge biblioteke u Beogradu, među prvima su se bavile digitalnim temama. Moja emisija pokrenuta je 2002. godine, a oni su već tada održavali tribine na teme digitalne pismenosti i organizovali obuke za starije građane“, objašnjava Vučenović za UNS.

Kako je istakla, Biblioteka Grada Beograda radi zanimljive i važne projekte koji su značajni za našu kulturu i građane.

„Nažalost, ove teme često ostaju izvan pažnje medija. Biblioteke nikada nisu dovoljno u medijima i ja sam se uvek trudila da ispratim to što rade, da ih zovem u goste, da radim intervjue sa predstavnicima i gostima biblioteka“, kaže ona.

Kaže da su to često i veoma složene i komplikovane teme, ali da se trudila da ih, zbog njihove važnosti, približi običnom čoveku.

„Obožavam biblioteke - male, velike, seoske, gradske… Nisam dopuštala da samo bibliotekama iz Beograda posvetim pažnju, jer se naročito seoske i biblioteke u manjim gradovima teško probijaju do medija. Nedovoljno su vidljivi i osećala sam dužnost da im posvetim prostor“, rekla je Vučenović.

Kako je istakla, drago joj je kada neko to prepozna i kaže da taj trud vredi.

„To je lepo čuti. Novinara i medija koji prate kulturu je sve manje, pa je divno kada neko da nagradu novinaru koji se bavi ovim temama“, rekla je Vučenović za UNS.  

Roman “Bekos“ rađen je u troglasju, te je ispričan iz perspektive psihijatra Piloreta, koji se vraća na Peštersku visoravan da sahrani oca, iz glasa Lemeza, koji psihijatru Martinu priča svoj život i dodriuje srž najdubljih tajni balkanskih kriminalnih klanova, kao i iz perspektive psihijatra Martina, koji govori o vezi sa Lemezovom sestrom.

Ovaj roman je, kaže Halilović, tražio da bude ispričan polifonijski.

„Nije svaka priča ista. Srž priče je u osećanju, a kosti i meso su u načinu i postupku. Tako da je ova priča zahtevala da bude ispričana iz tri ugla, iz tri perspektive, iz tri glasa. Ali u osnovi je to jedna jedinstvena priča“, naveo je on.

U ovu naraciju Halilović je utisnuo i fragmente novinskih izveštaja, sudskih dokumenata i memoara, baš kao što novinari to rade u dokumentarnim formama.

„Kao i u novinarstvu, u romanu postoji više glasova i priča -  govor, dokumentarni govor, izjave.  Savladavanje priče u novinarstvu blisko je savladavanju priče u književnosti“, dodaje Halilović, ističući da mu je iskustvo u novinarskoj sferi bilo dragoceno za pisanje „Bekosa“.

Halilović: Znači mi mišljenje hrabrog i eminentnog žirija

Govoreći o priznanju, Halilović kaže da mu mnogo znači što je dobio priznanje eminentnog i hrabrog žirija koji se nije libio da iskaže svoje mišljenje, kao i da doživi „Bekos“, u koji su upletene razne niti.

„U pitanju je kompleksna struktura, ali sam se trudio da bude čitljiva, koliko sam, naravno, mogao i znao. Dobro je da u našem društvu pričamo o književnosti, o umetnosti, o nagradama. Ne treba da se umorimo od toga.“

Dodaje da mu je čast što je u moru dobrih knjiga iz 2025. godine žiri prepoznao njegov rad i što je, u jeku popularnosti rijalitija, vrednovan kvalitet i kultura.

„Kao što postoje nagrade u rijaliti šou programima i svi oni imaju ogromne nagrade, hajde da se malo igramo i mi umetnici. Dobro je da se nekad neko seti nas i da vrednuje to što radimo. Bilo je dobrih knjiga tokom 2025. godine, ali sam zaista srećan što je žiri prepoznao moje delo.“

Žiri: Nagrađen susret ispovednog i dokumentarnog, bajkovitog i poetskog

Na mestu gde se prepliću ispovedno i dokumentarno, bajkovito i poetsko, u „Bekosu“, kako je naveo žiri koji je odlučivao o nagradi, „Halilovićev  roman nas uvodi u surovo podneblje Pešterske visoravni, na izmaku prošlog i početkom ovog veka“, obrazložio je žiri. 

Tri glasa u ovoj polifonijskoj naraciji, kako dodaje žiri, osvetljavaju ponore ljudskih sudbina, nesreća i večno tinjajućeg zla.

„Iako pojedini junaci i zapleti dolaze u roman sa stranica crne hronike, njihov usud povremeno dobija prigušeni sjaj antičkih tragedija i arhetipskih figura. Suočenje sa zlom ukazuje se u Bekosu i kroz pitanje kako o njemu pripovedati, kako mu naći jezički izraz i simboličko uobličenje“, ističu u obrazloženju.

U romanu Bekos prepoznaje se, kako je istakao žiri, autentična poetika koja se inovativnim pripovedanjem suočava sa izazovima naše savremene književnosti i društva.“

Nikola Lončar, predsednik Tesline naučne fondacije, naglasio je da je „bilo nemoguće ne nagraditi takvo delo” jer je autorka „pogodila suštinu i na poseban način ukomponovala fabulu, vizualizaciju i naraciju”.

Istovremeno, nagradu za inovaciju u kinematografiji dobio je član UNS-a Milutin Filipović za film „Pit Stop”.

Kako se navodi u obrazloženju žirija, ovo ostvarenje „osvetljava ekran vizuelnom briljantnošću”, a nagrada mu se dodeljuje jer kroz „inventivni filmski jezik i upečatljive vizuelne efekte podiže tenziju i kvalitet pripovedanja”. 

U ovoj emisiji Stankić dve decenije pažnju poklanja temama iz oblasti uređenja ambijenta, arhitekture, dizajna, primenjene umetnosti, savremenih građevinskih tehnologija, kao i predstavljanja gradova i turističkih destinacija u zemlji i svetu. Kako Stanislav Stankić kaže za UNS, od samog početka njegov cilj je bio da se ove oblasti publici približe na razumljiv, edukativan i estetski način, bez senzacionalizma i površnosti.

„U vremenu koje nije nimalo naklonjeno autorskom, edukativnom i tematski specijalizovanom televizijskom sadržaju, uz velike lične napore i istrajnost, uspeo sam da obeležim i ovaj značajan jubilej“, navodi Stankić.

Emisija se emituje na brojnim regionalnim i lokalnim televizijama u Srbiji, kao što su Santos, Pirot TV, Reginalna TV Bor i Sunce iz Aranđelovca.

Stankić ističe da planira da razvija emisiju kroz poluigranu formu i okupljanje tima posvećenog kreiranju kvalitetnog sadržaja, koji je u skladu sa profesionalnim normama.

Kao narednu temu i destinaciju najavljuje Terme Sveti Martin u Gornjem Međimurju, u kojoj će prikazati prirodne lepote, arhitekturu, kulturu i duh ovog mesta.  

Ovakav sadržaj je, kako je naveo Stankić, posebno važno razvijati danas, kada se novinari suočavaju sa brojnim izazovima i kada je teže nego ikad raditi u skladu profesionalnim i etičkim standardima.

„Smatram da je danas novinarima teže nego ikada, bez obzira na oblast kojom se bave. Prisutan sam i na protestima u znak podrške profesiji i slobodi medija, zbog čega sam izgubio ’neke prijatelje’, a jedna televizija je prekinula emitovanje emisije nakon fotografije sa koleginicom Žaklinom Tatalović sa N1. Zbog toga ne žalim - svojih kolega se nikada neću odreći“.

Zbog toga mu, kako ističe, posebno znači to što brojne televizijske stanice već više od deset godina kontinuirano emituju i podržavaju „Prostor“, upravo zbog njegovog edukativnog karaktera i sadržaja koji inspiriše.

Odluku za ovu nagradu doneo je žiri u sastavu: dr Branko Zlatković (predsednik), akademik Jelena Jovanović i dr Smiljana Đorđević Belić.

Branko Ćupurdija nagradu je dobio kao istaknuti pedagog i istraživač usmene tradicije.

Ovu odluku doneo je žiri u sastavu: dr Ivan Zlatković (predsednik), prof. dr Dušan Izvonar i etnolog Nevenka Popović.

Nagradu dodeljuje Udruženje građana „Baština i budućnost -  Aranđelovac 1859“ za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini u oblasti savremene srpske folkloristike, uključujući etnologiju i antropologiju, etnomuzikologiju i narodnu književnost. Priznanje nosi ime Mila Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavalaca narodne baštine i istorije, publiciste i pedagoga.

Svečana dodela nagrada biće održana u sredu, 28. januara 2026. godine, u Narodnoj biblioteci „Sveti Sava“ u Aranđelovcu, sa početkom u 19 časova. U muzičkom delu programa nastupiće članovi pevačke grupe KUD „Elektroporcelan“ iz Aranđelovca.

Na današnji dan, 1935. godine, izašao je prvi broj „Ošišanog ježa“, koji je ostavio snažan trag u istoriji domaće satire, novinarstva i kulture, okupljajući brojne istaknute autore, karikaturiste i pisce.

Svoje ime dobio je u kafani „Ginić“, na mestu gde se danas nalazi Dom omladine.

Deset najboljih intervjua iz te produkcije, vođenih u vreme pune  umetničke zrelosti i najveće  slave tih, pretežno “pisaca iz lektire“, Pavlović je dopunio presekom celine književnog dela, fragmentima iz dnevnika, retkim fotografijama i nepoznatim dokumentima, posvetama, prepiskom, tako da se iz novih, proširenih verzija, stiče potpunija slika veze između najvažnijih životnih deonica i koncepcije književnog opusa.

Reč je o velikim piscima srpske literature, od Crnjanskog do Dobrice Ćosića, od Kiša do Skendera Kulenović, od Meće Selimovića do Branka Ćopića i Dušana Matića...

Knjiga počinje opsežnom Pavlovićevom studijom o književnom intervjuu u našoj i svetskoj kulturi. Posebnu dimenziju knjige čini njena zvučna osnova: u tehnici QR koda, jednostavnoj za upotrebu uz pomoć mobilnog telefona, dati su fragmenti razgovora ili pasaži  u kojima ovi slavni pisci kazuju svoje najpoznatije pesme ili prozu.

Pavlovićeva knjiga pre ove dobila je četiri nagrade, uključujući i Nagradu grada Beograda za novinarstvo (2025), a objavljeno je i drugo izdanje keige.

Ovo priznanje ustanovljeno je 2008. i dodeljuje se delima koja su na tragu kulturnih ideala kojima je, obrađujući ključne teme naše duhovnosti, stremio znameniti srpski akademik.

Do sada su ovu nagradu poneli ugledni stvaraoci i istraživači kulturnog nasleđa, među njima su Emir Kusturica, Vasilije Krestić, Momo Kapor, Dinko Davidov, Dragan Stanić, Aleksandar Gatalica, Miodrag B. Protić, Milisav Savić, Bojan Jovanović i drugi.

Član  UNS-a  je od 1970. godini. Autor je 17 knjiga, od kojih su tri udžbenici medijskih disciplina. Ima zvanje profesora emeritusa.

Nagrada „Dejan Medaković“  biće uručena na svečanosti u Novom Sadu 10. januara 2026.

Nagrada je Filipoviću svečano uručena na godišnjoj Skupštini UKS, 20. decembra.

.

Kroz lične zapise, sećanja i precizna zapažanja, autor ispisuje knjigu koja istovremeno ima dokumentarnu vrednost i intimni ton.

Knjiga „Pravila igre“ nalazi se u prodaji u svim bolje snabdevenim knjižarama, kao i u prodavnici Multimedija Mjuzik.

Jedan od upečatljivih fragmenata iz knjige glasi:

„Žena koju sam tada, eto, sasvim slučajno otkrio, zaneto pratio i znatiželjnim pogledom proučavao, bila je van svake sumnje slika i prilika čuvenog ‘Slavuja sa Anda’, kako su inače vokalnu solistkinju Imu Sumak nazivali svetski mediji, ali i milioni muškaraca koje je svojim magičnim i nebeskim glasom decenijama opijala u prvoj polovini dvadesetog veka. Priznajem, opčinila je i mene, bez obzira što sam kasnije postao ljubitelj nekih drugih izvođača i muzičkih pravaca. Imajte, ipak, u meni je zauvek imala jedno sasvim posebno mesto.,.

Aleksandar Gajović (Beograd, 26. decembar 1951) novinar je, urednik, publicista i autor sa višedecenijskim iskustvom u štampanim i elektronskim medijima, jedan od onih stvaralaca koji su aktivno učestvovali u oblikovanju domaće medijske, muzičke i kulturne scene druge polovine 20. i početka 21. veka. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali je profesionalni put vrlo rano usmerio ka novinarstvu, medijima i kulturi.

Tokom karijere bio je saradnik i urednik u kući „Politika“, gde je radio u „Politici ekspres“, a 1987. godine imenovan je za glavnog i odgovornog urednika časopisa Pop-rok, jednog od najuticajnijih muzičkih listova tog vremena. Nešto kasnije pokrenuo

Gajović je uređivao i pisao scenarije za programske večeri muzičkih festivala MESAM, Sunčane skale i Budvanski festival, a okušao se i u pozorištu, nastupajući u mjuziklima Kosa i Ziger-Zager na sceni Ateljea 212.

Član je UNS-a, Udruženja književnika Srbije i Udruženja televizijskih eksperata (UTE).

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, među kojima su Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, VIP nagrada Beogradskog festivala igre, Politikina godišnja nagrada „Huper“, kao i više domaćih i međunarodnih priznanja za doprinos kulturi, umetnosti i medijima. je i uređivao časopis Huper, a bio je i glavni urednik lista Svet kompjutera, čime je ostavio trag i u oblasti tehnološkog i popularno-naučnog novinarstva.

Početkom devedesetih godina bio je deo tima koji je osnovao i programski utemeljio RTV Politika, gde je obavljao funkciju pomoćnika glavnog i odgovornog urednika. Televizijsku karijeru nastavio je na Trećem kanalu RTS-a, a potom i na Prvom programu RTS-a, gde je kao autor, urednik i voditelj realizovao brojne emisije. Među njima su „Baš lično“, „Nedeljno popodne“, „Maksimum“, „Kolporter“, kao i više emisija na Drugom programu Radio Beograda. Autor je i scenarista, kao i pokretač više programskih segmenata na RTS-u i Yu-info kanalu.

Među njegovim objavljenim naslovima su:„Tri drame za njeno rame“ – zbirka drama u kojima se kroz istorijske i metafizičke teme propituju moć i identitet, „Ozna sve dozna“ – roman koji kombinuje stvarne događaje i autorovu fikciju, „Prvi srpski tajkun“ – politički triler inspirisan istinitim događajima i periodom socijalističke Jugoslavije, „Za društvo u ćošku“ – priče o kafanskoj boemiji i legendama narodne muzike, „Nazdravimo prijatelji(ma)“ – biografske priče o deset izuzetnih muzičara i „Veliki istorijski vremeplov“ – popularno-naučna knjiga o značajnim datumima u istoriji čovečanstva.

Ove knjige pokazuju Gajovićevu širinu interesovanja i pripovedačku veštinu, od publicistike i istorijskih razmišljanja do fikcije i dramaturgije.

Pozivamo predstavnike medija, čitaoce i sve ljubitelje pisane reči da prisustvuju promociji knjige „Pravila igre“ i susretu sa autorom čije su profesionalno iskustvo, široko znanje i lični pogled na vreme u kojem je stvarao pretočeni u knjigu koja se čita kao svedočanstvo jedne epohe, ali i kao intimna ispovest čoveka koji je decenijama bio njen aktivni učesnik i pažljiv posmatrač.

Prema rečima idejnog autora i člana UNS-a Miljana Vitomirovića, serijal je inspirisan ličnostima i događajima povezanim sa Mitrovačkom kaznionom koja je od svog osnivanja 1895. godine bila izuzetno važna u istorijskom smislu, ne samo zbog shvatanja sudstva, presuda i kazni u državama i vremenima kojima je pripadala, već i zato što su u nju utkane pojedinačne sudbine mnogih neznanih i znanih ljudi iz naših krajeva.

- Svaka epizoda ima svog glavnog junaka ili antiheroja, u zavisnosti da li je reč zaista o razbojnicima i robijašima koji nisu uvek i antagonisti ili su to upravnici, čuvari ili dželati koji nisu nužno i pozitivci. Ali kroz njihove likove mi zapravo rekonstruišemo određeni istorijski period, fenomene, događaje, pa i neke od strašnih zločina – kaže Vitomirović.

Mitrovačka kazniona je u određenim periodima korišćena kao neka vrsta logora i pstratišta za Srbe u vreme austrougarske vladavine, kao i u vreme Drugog svetskog rata kada su Kaznionom rukovodili NDH i nemački Gestapo. O poznatim, ali i manje poznatim ili nikad ispričanim pričama iz Mitrovačke kaznione u „Zapečaćenim sudbinama“ govore istoričari, sociolozi, penolozi, ali i dramski i literarni pisci, a poseban kvalitet donose igrane dramatizacije pod rediteljskom palicom Lazara Drecuna.

- Radili smo sa petnaestak profesionalnih, uglavnom mladih glumaca, a u serijalu se pojavljuje ukupno više od stotinu statista. Ekipa je bila mala, nas dvanaestoro na setu i radilo se udarnički. Igrane scene za svih 10 polučasovnih epizoda smo snimili za 18 snimajućih dana i svi iz ove naše branše kažu da se to graniči s nemogućim. Ali priprema je bila dobra, atmosfera na snimanjima sjajna, ekipa se brzo uigrala, a o glumcima pre svega, kao i o statistima imam samo reči hvale. Bilo je to nezaboravno iskustvo za koje se nadam da ćemo ga ubrzo iskoristiti u novim projektima – navodi Lazar Drecun.

Prva je epizoda bila posvećena jednoj interesantnoj ličnosti, Karlu Dragutinu Hartu, poslednjem jugoslovenskom dželatu koji je u fraku i sa belim rukavicama pogubio 108 ljudi. Naredna je epizoda o prvom upravniku Srbinu, dr Milanu Kostiću koji je i svedočio u svom dnevniku o stradanju Srba od 1901. do 1918. kada je zatvorom upravljala Austrougarska vlast. Slede i dve epizode o čuvenom razbojniku Jovi Stanisavljeviću Čarugi, koji je pobegao iz mitrovačkog zatvora gde je služio kaznu a kasnije ga je pogubio upravo Hart, ali i neispričana priča o njegovom „nasledniku“ Dušanu Ostojiću Romi. Serija rekonstruiše i period u Kraljevini Jugoslaviji kroz život i rad u kaznioni poznatih političkih zatvorenika poput Moše Pijade, Žarka Zrenjanina, Đura Pucara, Jovana Veselinova i drugih, ali kroz lik Andrea Bensija, italijanskog komuniste koji je bio zatočen sa njima i o kojem se kod nas do sada gotovo ništa nije znalo.

- Pokušali smo da ne budemo istorijska čitanka, već da kroz dokumentarno-igranu formu damo i neki drugi ugao, različit od zvaničnih tumačenja i da osvetlimo neke događaje koji su do sada bili prećutkivani ili gurani pod tepih. Tako, između ostalog, govorimo i o borbi za vlast u Komunističkoj partiji Jugoslavije između Josipa Broza i Petka Miletića, o velikoj pobuni koju su u Kaznioni zajedno organizovali ustaše i komunisti i o njihovoj saradnji protiv istog ideološkog neprijatelja, da se čuveno Veliko bekstvo možda i nije odigralo onako kao što je opisano u knjigama – otkriva nam autor i scenarista, Miljan Vitomirović.

Najpotresnija rekonstrukcija u „Zapečaćenim sudbinama” je o stradanju Srba u ustaškoj državi NDH, naročito u leto 1942. i najsurovije metode ubijanja nedužnih civila poput bacanja u živi kreč i sve to personalizovano u liku Save Šumanovića, kroz poslednje dane našeg slavnog slikara.. Najzad, serijal govori i o dešavanjima posle Drugog svetskog rata, do sredine 60-tih godina 20. veka kada su politički zatvorenici bili saradnici okupatora, ali i oni koji su bili samo proglašeni za narodne neprijatelje komunističke vlasti, a jedan od najčuvenijih je bio i prvi disident na svetu, Milovan Đilas.

Izvršnu produkciju i realizaciju serijala Radio-televizija Vojvodine je poverila „Vojnet produciji“ iz Novog Sada. Autorski tim čine Miljan Vitomirović, scenarista, Lazar Drecun, reditelj i Predrag Uzelac, direktor fotografije. „Zapečaćene sudbine“ su na programu RTV 1, svakog četvrka od 20:05, a repriza je petkom od 11 sati.

Knjiga „Prilipac, mojih 13 godina“ hronološki prikazuje događaje od 2012. do 2025. godine sa Međunarodne likovne kolonije Prilipac, koja se održava u organizaciji Crkvene opštine Prilipac, a pod rukovodstvom protojereja Milana Popovića, starešine Hrama Rođenja Presvete Bogorodice, zadužbine kneza Lazara, u Prilipcu.

Knjiga sadrži 12 tekstova i 500 fotografija.

Na promociji će govoriti književnica Dragica Užareva, akademski slikar Goran Ostojić Vid, istoriograf i književnik Radovan Kalabić i novinarka i književnica Slađana Bušić.

O delu će govoriti prof. dr Vesna Dimitrijević Srećković, protojerej-stavrofor Miloš Vesin, prof. dr Miloš Nikolić i mr Živojin Rakočević.

Promociju će muzički upotpuniti profesor Nikolić, dok će se autor Uroš Joksimović obratiti prisutnima na kraju programa.

Mladi pisac iz Berana, koji se bori sa cerebralnom paralizom, u ovoj knjizi piše o veri, upornosti i snazi ljudskog duha, čime njegov rad dobija i važnu dimenziju inkluzije i inspiracije.

„Knjaz i vožd gospodari“ glavna je drama u kojoj autor, kako je ranije rekao dramaturg Dušan Č. Jovanović, piše o sudbini vožda Karađorđa – Đorđa Petrovića i knjaza Miloša – Miloša Obrenovića.

Drama „Mileusnići“, kaže Jovanović, nastala je u znak sećanja „na velikane kakvi su bili scenaristi Novak Novak i Gordan Mihić“.

Recezent knjige je glumac i reditelj Irfan Mensur.

Aleksandar Gajović je rođen 26. decembra 1951. godine u Beogradu. Bio je saradnik „Politikinih izdanja“. Radio je u „Politici ekspres“.

U novinskoj kući „Politika“ je 1987. godine imenovan za glavnog i odgovornog urednika časopisa „Pop-rok“. Nešto kasnije je pokrenuo periodični časopis „Huper“. Bio je glavni urednik lista „Svet kompjutera“.

Početkom devedesetih bio je u timu koji je osnovao i programski utemeljio RTV Politika, u kojoj je bio pomoćnik glavnog i odgovornog urednika.

Televizijsku karijeru je nastavio na Trećem kanalu RTS-a, a onda i na Prvom programu RTS-a.

Gajović je pored UNS-a, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja televizijskih eksperata. Bio je državni sekretar za informisanje u Ministarstvu kulture i informisanja (sada Ministarstvu informisanja i telekomunikacija).

Dobitnik je više nagrada i priznanja među kojima su Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograd, VIP nagrade Beogradskog festivala igre.

Uručena mu je i Specijalna povelja-zahvalnica lista Borba i RTV Vranje, statua Zlatni melos i Međunarodna medalja IV balkanske olimpijade umetnosti, kulture i igre.

„Samo muzika ispuni prazninu kada Bog ćuti“, poruka je ove knjige, u kojoj Đuričić opisuje povezanost muzike sa svakodnevicom, ali i sa unutrašnjim bićem svake osobe.

Izdavač je Službeni glasnik. Ulaz na promociju je besplatan.

Cena za odrasle je 469 evra sa svim taksama, dok deca do 14 godina imaju popust od 30 odsto.

Za skijaše je obezbeđen popust na ski pass za ceo region Madona di Campiglio i petodnevni bi koštao 194 evra, a postoji mogućnost i za šestodnevni ski pass. Prevoz od hotela do skijališta je besplatan.

Za one koji bi da više uživaju u termalnim bazenima, spa centar se nalazi svega desetak metara od hotela i dnevna ulaznica je 24 evra. Postoji mogućnost organizovanog prevoza, a cena će biti određena posle formiranja grupe.

Minimalni broj za organizaciju zimovanja je 25 osoba, a prijave su otvorene do 10. novembra koje možete slati na imejl oscarkliper@yahoo.com. Kontakt osoba je Miljan Vitomirović, predsednik Ski sekcije UNS-a.

Festival sećanja u Subotici pokazao je da kultura opstaje kroz one koji su decenijama bili nevidljivi. Festival sećanja, održan 17. i 18. oktobra u Art bioskopu "Aleksandar Lifka", bio je sećanje koje nije pasivno, već živo, angažovano i glasno. 

Sandra Iršević, novinarka, teoretičarka medija, digitalna umetnica i doktorantkinja, godinama se bavi vraćanjem glasa ženama koje su dale veliki doprinos kulturi, privredi, obrazovanju i medicini. Kao Bunjevka-Crnogorka, odrastala je sa pričama koje nisu stizale do udžbenika, a  jezik sa posebnim ritmom, običaji kroz porodicu, žene kao stub zajednice.

"Bunjevke su oduvek bile prisutne u svakodnevici, u običajima, u jeziku, ali nisu zauzimale mesto u zvaničnim narativima. Upravo to je bila početna tačka mog umetničkog istraživanja. U jednom trenutku sam shvatila da sam i sama deo te priče, ne samo kao posmatrač, već kao neko ko ima odgovornost da je prenese dalje", rekla je Iršević.

Predstavljanju rada prisustvovala je članica Uprave UNS-a Aleksandra Orlić.

Tri filma, tri žene, jedna misija

Na festivalu je predstavila tri dokumentarna filma koja čine okosnicu njenog doktorata: "Skulpture koje su oživele" (2025), "Slikarka Angelina Mačković (1883–1966)" (2024) i "Mara Đorđević Malagurska (1894–1971)" (2021). To nisu obični dokumentarci – to su arhivi sećanja i mostovi prema budućnosti.

Film o Angelini Mačković prati život umetnice koja je kroz slikarstvo čuvala identitet Bunjevaca. Film o Mari Đorđević Malagurskoj osvetljava ženu intelektualku koja je uticala na obrazovanje i kulturu. Najnoviji rad povezuje mitološke ženske figure sa savremenim pitanjima identiteta.

"Film ima sposobnost da oživi prošlost na način koji je blizak savremenom čoveku. Kada govorim o Bunjevkama, ne govorim o prošlosti kao o muzeju, već o živom nasleđu", objašnjava Sandra.

Njen rad živi i na sajtu bunjevke.ecofeminizam.com, digitalnom prostoru kulture sećanja sa fotografijama, video materijalom, arhivskom građom i teorijskim tekstovima. To nije statičan arhiv, već prostor koji raste i poziva zajednicu da učestvuje.

Drugog dana festivala Sandra je održala master-klas "Kultura sećanja – Ekofeminizam i Bunjevke", gde je postalo jasno da njen rad nije akademsko teoretisanje.

"Za mene je ekofeminizam borba za ljudska prava", rekla je i dodala da je "bunjevačka kultura kroz vekove opstajala zahvaljujući ženskoj solidarnosti i svakodnevnim praksama žena. Te prakse nisu bile samo kulturne, već i ekološke. One su čuvale zajednicu, zemlju i jezik".

U njenom istraživanju, Bunjevke nisu samo čuvari tradicije, već aktivne stvaraoce prostora,  kulturnog, ekološkog, društvenog. Činile su to bez formalnog priznanja, kroz svakodnevicu koja je bila politički čin.

"Kada radim sa starim fotografijama i sećanjima, zapravo razgovaram sa ženama koje više nisu među nama, ali čiji su životi utkali temelje zajednice", kaže Sandra.

Kako dodaje, digitalni prostor i film omogućavaju joj da taj razgovor otvori za mlađe generacije.

Ne nostalgija, već borba

Festival sećanja, čiji je program prvog dana uključivao polaganje venaca na bistu Aleksandra Lifke, izložbu karikatura "Monolit" Darka Kovačevića, predavanje Aleksandra Erdeljanovića o prvim srpskim filmovima i projekciju dokumentarca "Glumčina" o Zoranu Radmiloviću, nije bio nostalgičan događaj. Bio je, kako je Sandra rekla, borba za sadašnjost i budućnost.

"Kultura sećanja nije pasivan čin. To je aktivna briga za zajednicu, to je čin ljubavi i otpora. Kada se sećamo Bunjevki, ne činimo to iz nostalgije, već iz potrebe da razumemo ko smo danas", rekla je Iršević.

Njen cilj je jasan – vratiti ženski glas u kulturnu istoriju.

"Bunjevke su kroz svoju svakodnevicu, kroz umetnost, kroz obrazovanje očuvale identitet zajednice. Moj projekat je pokušaj da taj rad postane vidljiv", zaljučila je ona. 

Iršević će u subotu, 18. oktobra, u 18 sati voditi master-klas pod nazivom "Kultura sećanja – Ekofeminizam i Bunjevke". Njen nastup biće praćen projekcijom tri kratka dokumentarna filma: "Skulpture koje su oživele", "Slikarka Angelina Mačković" i "Mara Đorđević Malagurska".

Festival sećanja, posvećen očuvanju kulturnog nasleđa, otvara se u petak u 16.30 sati polaganjem venca na bistu Aleksandra Lifke. Pola sata kasnije, u 17 sati, zvanično će biti otvorena izložba karikatura "Monolit" Darka Kovačevića.

Aleksandar Erdeljanović iz Jugoslovenske kinoteke održaće master-klas predavanje o prvom srpskom igranom filmu u 17.30 sati. Publika će potom imati priliku da pogleda "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" iz 1911. godine, film u režiji Ilije Stanojevića, koji traje 60 minuta. Prvi dan festivala zaokružiće dokumentarni film Vladimira Ristića "Glumčina" iz 2021. godine, posvećen životu i radu nezaboravnog Zorana Radmilovića.

Subotnji program završava se u 19.30 sati projekcijom "Palić 1920-1950" autora Dejana Mrkića-Lanskog, koja obuhvata fotografije i filmske zapise, kao i dokumentarni film "Letnja pozornica Palić" iz 2015. godine.

„Kažu da su Užičani oduvek bili prkosni, ponosni i nepokorni ljudi. U tome je lepota našeg identiteta – u snazi koja izvire iz korena i ponosu koji nas čuva od zaborava. Zato je čast biti Užičanin“, rekao je Kovačević na dodeli nagrade.

Kako je istakao, „novinar je glas javnosti”.

“On treba da govori kada drugi ćute – jasno, argumentovano i odgovorno. Njegova reč nije tu da bi stvarala buku, već da bi pokrenula promene. Jer upravo u istini i hrabrosti leži prvi korak ka boljem društvu“, rekao je Kovačević.

Kovačević više od šesnaest godina radi u medijima. Tokom svoje novinarske karijere, kako kaže, snimio je više od tri stotine autorskih emisija, objavio više od pet stotina tekstova u pisanim medijima i učestvovao u brojnim dokumentarnim projektima koji su promovisali Užice i zapadnu Srbiju.

Kroz dugogodišnji rad Kovačević je osmišljavao, realizovao i vodio brojne autorske emisije kulturnog, dokumentarnog i informativnog karaktera, kao što su: „Moje Užice“, „Opipavanje pulsa“, „Put do zvezda“, „Istina blaga vredi“, „Priča se“, „Aktuelno“ i druge.

Pored profesionalnog angažmana, Kovačević je poznat i po svom humanitarnom radu.

Dodela priznanja održana je u Narodnom pozorištu u Užicu, u prisustvu gradskih čelnika, javnih ličnosti i predstavnika kulturnog i medijskog života Srbije.

SEVIFEST promoviše interkulturalnost kao jednu od osnovnih evropskih vrednosti kroz projekcije odabranih filmova, master-klasove i razgovore sa autorima, stručnjacima i predstavnicima organizacija iz oblasti kulture i ljudskih prava. Pored toga, zamišljen je i kao mesto susreta interkulturalista, umetnika i naučnika, gde se kroz debate i radionice razmenjuju iskustva i gradi razumevanje između različitih tradicija.

Film „79 Kamena“ svedoči o uništavanju kulturnog i duhovnog nasleđa Srba na Kosovu i Metohiji. Prati profesorku dr Mitru Reljić i pesnika Živojina Rakočevića tokom savremenog arheološkog istraživanja u selu Gornje Nerodimlje – mestu iz koga su svi srpski stanovnici proterani, a njihove kuće, pravoslavna crkva i groblje, kao i drugi spomenici kulture, uništeni.

Reditelj Rastko Šejić ističe: „Za nas je važno što je upravo jedan evropski festival interkulturalnog karaktera prepoznao snagu ovog filma. ’79 Kamena’ je delo nastalo iz tragične stvarnosti, ali ono što ga čini razumljivim širom sveta jeste upravo interkulturalnost – vrednost koja omogućava da se tuđa bol razume kao sopstvena. Zato verujem da naš film može da bude glas pamćenja i dijaloga preko svih granica.“

Podsećamo da je ovo druga međunarodna zvanična selekcija filma, nakon što je ušao u takmičarski program 7. Međunarodnog filmskog festivala kulture Nepala (Nepal Cultural International Film Festival – NCIFF).