Recezent knjige je Bojan Rajević. Predgovor je napisala Ljiljana Pešikan Ljuštanović, a pogovore Ivan Žozef Lončar, Mile Isakov i Robert Čoban.

Karikaturu autora knjige nacrtao je maestro Slaviša Ševrt.

O knjizi će se sigurno mnogo govoriti. Ko ne sme glasno da o njoj priča taj će šaputati. 

 „Satiričar Ninus Nestorović neodoljivo me podseća na dete iz Andersonove bajke „Carevo novo odelo“. Među onima koji mudro ćute, on uporno pozdravlja da je car go, ne razotkrivajući, pritom samo carsku golotinju“, rekla je profesorka Ljiljana Peškina Ljuštanović o autoru i ovoj knjizi.

Dodala je da autor u svojim najboljim aforizmima, “podmeće ono neumoljivo Gogoljevo ogledalo neštedeći ni nas ni sebe.“

„Nestorović neumoljivo podseća one koji se teše relativizujući istinu, moral i pravdu da uvek i u slepoj ulici, postoje prozori iza kojih neko gleda, vidi i pamti i govori, spasavajući svoju i našu dušu, jer ako je ulica slepa, prozori u njoj sigurno nisu“, mišljenja je Peškina Ljuštanović.

Novinar, političar i diplomata Mile Isakov kaže da je najteže izražavati se kratko i jasno i kad je samo jedna misao u pitanju, a kamo li kad ih je više u jednoj rečenici.

„To je već posebna veština, moglo bi se čak reći magija. Kada su te misli višeznačne, to je već umetnost, a ako su još i pametne, to je filozofija“, istako je on.

Kako je rekao, u aforizmima Ninusa Nestorovića je sve rečeno na način da, ne samo da nema potrebe, nego ni mesta, da se bilo šta dodaje, a još manje objašnjava.

Novinar Robert Čoban je rekao da Nestorović nije mogao da nađe bolji naslov za svoju sedmu knjigu aforizama, koje je, kako kaže pisao “u ovim gorkim vremenima, kao stvorenim za ljude koji se bave njegovim poslom“.

„Ninusu Nestoroviću, moja ogromna zahvalnost što ima talenat, umeće, hrabrost, smelost, vodi računa o našem mentalnom zdravlju“, kaže o knjizi i autoru Ivan Žozef Lončar.

Knjiga „Književnost i radio" predstavlja istorijat Radio  Beograda kao nacionalnog radija, koja izborom tekstova istražuje  povezanost i prožimanje umetnosti pisane reči i prvog elektronskog medija  tokom proteklih sto godina.

„Ovaj obuhvatni zbornik doneo je, prvi put povodom 80 godina Radio Beograda, refleksije i eseje 99 srpskih pisaca o akustičkom mediju. Sada je pred čitaocima drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje te knjige, posvećene Radio Beogradu u čast njegovih stotinu godina“, naveli su iz RTS Kluba.

Kako su naveli, autori tekstova u knjizi su književnici i, u manjem broju, književni kritičari koji su bili zaposleni u Radio Beogradu ili su intenzivno sarađivali sa njim.

Đorđe Malavrazić je novinar, kulturolog i teoretičar medija. Bio je  glavni urednik Dramskog programa Radio Beograda (1983-1986). Jedan je od  osnivača Festivala dokumentarne radiofonije (FEDOR) i pokretač  renomirane serije „Radionica zvuka".

„Utemeljio je i dugo uređivao prvi celodnevni kulturni radio program u  Srbiji (2002). U programskoj šemi Radio Beograda 2 autorski je koncipirao najveći broj emisija,  prožetih duhom modernosti i urbaniteta. Iz te celine proizašla je  Nagrada „Nikola Milošević", koja se svake godine dodeljuje za najbolju  novu knjigu u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i  filozofije. Ustanovio je i studentsku Nagradu „Neda Depolo" za kreativni  doprinos radio-izrazu i inicirao Nagradu „Radmila Vidak" za lepotu  govora na radiju i televiziji“, navode u RTS Klubu.

Malavrazić je autor knjige o Nedi Depolo "Gornji bezdan zvuka" (1999). Objavio je sa  Ratomirom Damjanovićem knjigu-katalog "Elitizam za sve" (2003) o Radio  Beogradu 2, programu kulture i umetnosti.

Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije. Pripala su  mu najviša odličja u Radio Beogradu – Zlatni mikrofon, i u kulturi  Srbije – Vukova nagrada. Dodeljena mu je Plaketa Kolarčeve zadužbine za  predavačku delatnost. Nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem.

„Već deset godina redovno učestvujem na Ježevdanu u Pozorištu na Slaviji. Svake godine sala je puna. Publika nasmejana. Učesnici spontani i opušteni. Za sve to zaslužan je jedan čovek. BIG LALE! Radivoje Lale Bojičić“, rekao je aforističar Ninus Nestorović.

Nestorović se zahvalio Laletu što je, kako je rekao, pružio šansu ljudima u publici da se smeju u ovim teškim vremenima.

Prvi broj humorističko-satiričnog lista  „Ošišani jež“ objavljen je 5. januara 1935. godine.

Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala.

„Ošišani jež“  je dobio svoje ime u kafani „Ginić“, koja se nalazila u Poenkareovoj ulici broj 20, na mestu na kojem se danas nalazi Dom omladine.

U obeležavanju devet decenija lista učestvovali su: Radivoje Lale Bojičić, Vanja Bulić, Ranko Pivljanin, Ivan Mrđen, Ninus Nestorović, Danijela Milošević, Aleksandar Stojadinović, Savo Martinović, Slađan Martinović Bukovski, Dragan Hamović, Ljubomir Ilić, Dragutin Minić Karlo, Milica Stojanović, Ljubiša Veljančić, Novo Tomić, Miladin Ševarlić, Dušica Milanović Marika i Simonida Banjeglav. Voditelj: glumica Jelena Mila.

Za doručak gosti biraju hranu koja je raznovrsna, a za ručak i večeru postoji mogućnost izbora između tri kuvana jela koja su poslužena nakon supe.

Cena:

1/2 pun pansion: 30 evra

1/1 pun pansion: 35 evra

Prevoz - po izboru:

Avionom Er Srbija: Beograd – Tivat – Beograd

Vozom: Beograd – Bar – Beograd

Autobusom: Beograd – Budva – Beograd

Sopstvenim prevozom - automobilom: parking obezbeđen

Obezbeđen je prevoz do smeštaja:

Tivat – Rafailovići – Tivat - 10 evra

Bar – Rafailovići – Bar - 10 evra

Budva – Rafailovići – Budva - 5 evra

Prijave su otvorene do 10. aprila.

Telefon za prijavu i detaljnije informacije - Kiro Panov: 064 3393 483.

Godišnjak „Stari Vlah“ posebnu pažnju poklanja skrajnutim temama – ćirilici i digitalizaciji građe.

Dodatak časopisu je knjiga „Starovlaška kuća” u kojoj istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević piše o neimarskom nasleđu.

Član UNS-a Željko Dulanović, glavni urednik „Varoških novina“, i njegovi sagovornici u godišnjaku analiziraju turističke šanse i lepote Zlatara.

Novinar Dragan Ljeljen, član UNS-a, i profesorka književnosti Jovana Ostojić Bjelić pred čitaoce iznose aktuelnosti iz života opština Priboj i Rudo. 

Povodom 160. godina rođenja Jovana Cvijića, istoričar Žarko Ilić piše o poznatom srpskom geografu.

Na promociji će, osim pomenutih autora tekstova, književnika i  urednika časopisa Milomira Kragovića, govoriti i Miško Stevović, predsednik IIC  „Stari Vlah“.

Autor knjige „Tapije u kamenu“ Dragoljub Gagričić kaže za UNS da ova zbirka reportaža podseća na zaboravljene događaje u poslednjih 15 godina, ljude i krajeve.

Posebnu pažnju novinara privukli su „EX TEMPORE“ čajevi, koji se isključivo mogu nabaviti u Apoteci Instituta ili poručiti onlajn.

Članovi Kluba interesovali su se za različite proizvode, od čajeva za akutna respiratorna oboljenja, do čajeva za hronične bolesti, poput  dijabetesa, hipertenzije i malignih bolesti.

Lečenje biljnim preparatima, kako je ekspert Ljiljana Basurović rekla, je manje štetno od hemijskih lekova, ali zahteva upornost.

Savetovalište Instituta radi utorkom i četvrtkom od 10-13 sati.

Tom prilikom se mogu dobiti uputstva za upotrebu odgovarajućih proizvoda Instituta u cilju preventive i lečenja bolesti.

O knjizi će govoriti Srđan Škoro, Ivana Vanovac i autorka.

U recenziji Srđan Škoro navodi da je ovo zbirka o zaboravljenim vrednostima, bolu, putu do sreće: „Tanja kroz niz primera u knjizi dokazuje i pokazuje da je u potpunosti pronikla kako u mušku, tako i u žensku psihu.“

Muharem Bazdulj ističe kako je Tatjana Manojlović svojom zbirkom postigla cilj koji svaki pisac i pripovedač postavlja pred sobom, a to je da mu se veruje.

„Ako slušalac ili čitalac ne veruju, ruši se jedini pravi uslov pričanja priče. Tanja Manojlović ima taj jezik i ima tu iskrenost kojima se veruje, što je možda i tek drugo ime za talenat. Njene priče su djelo života i sudbine, najboljih pripovjedača, a ona ih je znalački uobličila i zapisala“, istakao je Bazdulj.

Tatjana Manojlović, rođena u Valjevu, autorka je velikog broja dokumentarnih i putopisnih emisija iz domena istraživačkog novinarstva. Njena emisija „Život i standardi“ posebno je značajna za Srbe na Kosovu i Metohiji, a njome je Manojlovićeva građanima Srbije iz meseca u mesec prikazivala život u getu i egzistencijalnu borbu njihovih sunarodnika na Kosovu i Metohiji.

Tatjana Manojlović je politikološkinja, ekspertkinja za nenasilne društvene promene, a specijalizirala je na temi strategija ostvarivanja rodne ravnopravnosti u Srbiji. Ovo je njena prva zbirka priča.

Fotorgafijama Rajka R. Karišića su, kako navode iz Doma kulture, zabeleženi trenuci i motivi koji odišu umetničkim senzibilitetom i jedinstvenim autorskim pečatom.

„Njegove fotografije donose atmosferu zime kroz pažljivo komponovane prizore, igru svetlosti i senki“, opisuju iz Doma Kulture u Srbobranu.

Ulaz na izložbu je slobodan.

Ko je Rajko R. Karišić?

Rajko Karišić diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, a  fotografijom je počeo da se bavi u Foto kino klubu „Mašinac“ na ovom fakultetu. 

Do sada je imao preko 130 samostalnih izložbi, uz učešće na preko dve stotine likovnih kolonija.  

Karišić je član Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), Udruženja likovnih umetnika Vrbas, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUDUS), Udruženja umetnika železnice Srbije, Umetničkog bratstva manastira Dobrun.

Do sada je realizovao 200 autorskih fotomonografija i knjiga za druge umetnike, kao i 33 monografije manastira i crkava Srpske Pravoslavne Crkve.

Dobitnik je više desetina nagrada i priznanja među kojima su Godišnja nagrada UPIDIV-a – FORMA 18 (2004), više nagrada Jesenjeg likovnog salona u Vrbasu, Povelje „Kapetan Miša Anastasijević“ (2005) na nivou Vojvodine, više nagrada i specijalnih priznanja za fotografiju i dizajn.

„Ove tri enciklopedije su kruna mog posla. Danas dva i po miliona Srba živi u 159 država sveta, a to je jedna druga Srbija, često bogatija i uspešnija nego naša matica“, rekao je Lopušina na jučerašnjoj promociji održanoj u knjižari „Geca Kon“ u Beogradu.

On je istako da je Srbe u rasejanju smatrao “jednim nacionalnim bićem“.

„Najvažnije mi je da sam za četiri decenije ostvario svoju misiju i kako je i ovde rečeno, a i kako je u medijima objavljivano, ’postao sam čovek koji je ujedinio Srbe’“.

Dodao je da su Srbi u dijaspori jedna kultura i nacionalni identitet.

„Uvek sam imao želju da pišem i dokazujem da su oni neraskidivi deo našeg naroda i da su ti ljudi podjednako srećni kad kažu Srbija, kao i mi ovde“, objašnjava Lopušina.

Većina njih pati zbog toga što nisu u Srbiji, rekao je Lopušina i dodao da veliki broj Srba u dijaspori radi po dva ili tri posla, brine o svojoj porodici i živi u “nacionalnom getu u inostranstvvu“.

„Tuđina je velika muka. Želeo sam da sačuvam od zaborava velike Srbe, tvorce srpskog nacionalnog identiteta, čuvare srpske tradicije, a pre svega Srpsku pravoslavnu crkvu koja je oštećena kao nacionalna institucija, jer se ona, u nekim zemljama, gde je najveći broj Srba, tretira kao udruženje građana“, objasnio je Lopušina.

Predsednik Matice Srpske i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Dragan Stanić rekao je da je „vrlo zanimljiv fenomen da iz novinarskog esnafa dolaze ljudi koji rade kapitalne stvari za našu kulturu“.

Stanić je istakao da je autor u svoja dela uvrstio ličnosti koje su vrlo različite, po profilu i ideološkom opredeljenju. Među njima je na primer, kaže on, jedan od najznačajnijih u istoriji Sentandreje, gradonačelnik Evgenije Dumča.

„Naši Srbi i dan-danas čuvaju sećanje na 'Dumču'. Ličnost koja zaslužuje da bude upamćena i u istoriji  Srba u celini“, dodao je Stanić.

Kada su u pitanju mađarsko-srpske relacije, naveo je Stanić, Lopušina je pisao i o Jovanu Damjaniću, piscima Petru Miloševiću i Dragomiru Dujmov.

„Ovo što je uradio Marko nas konstituiše u pogledu naše svesti o tome gde su Srbi sve živeli, kuda su otišli i šta je bilo sa njima kasnije“, istakao je on.

Dodao je da važno da pokažemo našim ljudima gde god da borave da nisu zaboravljeni i da su deo naše zajednice.

Profesorka na Geografskom fakultetu u Beogradu Danica Šantić kaže da se malo promovišu knjige koje se bave migracijama, a posebno na način na koji je Lopušina obradio ovu temu.

„Mnogo smo naučili od Marka Lopušine, mnogi završni i master radovi na fakuletu u svojoj bibliografiji imaju njegova dela kao bibliografske jedinice, jer smo polazili od njegovih radova“, rekla je Šantić, govoreći o knjizi.

Dodala je da je rad Lopušine jako važan zbog toga što ne postoje zvanični podaci o našim ljudima u inostranstvu.

„Kada odete na sajt Republičkog zavoda za statistiku ne možete da saznate koliko ljudi je iseljeno zato što se svi oni koji duže od godinu dana žive u inostranstvu ne ubrajaju u stalno stanovništvo Srbije“, objasnila je Šantić.

Ova dela nas uvode u jedno novo poglavlje izučavanja naše dijaspore, rekla je ona i dodala da će biti polazna osnova za različita istraživanja na ovu temu.

Profesorka srpskog jezika u Beču i predsednica Austrijsko-srpskog kulturnog društva „Vilhelmina Mina Karadžić“ Svetlana Matić istakla je da je Lopušina najveći poznavalac srpske dijaspore i neko ko najbolje osluškuje njihove potrebe, želje i htenja.

„Marko Lopušina je čovek koji impresionira svojom pojavom, entuzijazmom i harizmom, ali i neko ko svima nama u rasejanju daje neku vrstu smernica“, rekla je Matić.

Knjige Marka Lopušine predstavljaju jedinstven prikaz duha srpske zajednice u rasejanju, zaključeno je na promociji.

On je rekao da se Toša za života potrudio da ostavi nešto zbog čega će ga pamtiti sadašnje i dolazeće generacije, a to su pre svega njegova umetnička dela.

„Fjodor Toša Farafonv uživao je veliki ugled i poštovanje u Azanji i ostalim mestima gde je živeo i radio“, istakao je on.

Dodao je da je izlazak iz štampe ove knjige prvi realizovani zadatak Odbora za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova.

Književni istoričar i kritičar Mališa Stanojević istakao je da je kompletan fokus stvaranja dela Dragoljuba Janojlića usmeren na opšte nacionalno dobro.

„On piše za sutra, za sve nas. To je ono što je nemerljivo i što je Savez književnika prepoznao i izašao u susret da se uključi u realizaciju ovog dela“, rekao je on.

Zaboravljeno je sve što nije zapisano rekao je Stanojević i dodao da je malo nas čulo za „Tošu Rusa“ koji je obeležio ne samo istoriju Azanje, već i Srbije.

„Zamislite koliko treba vremena da se „iskopa“ istorijska građa, a Dragoljub je knjiški borac koji je studiozno i polako dokumentovao podatke do kojih je dolazio kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana“, zaključio je Stanojević.

Organizatori  predstavljanja knjige bili su Odbor za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova – Azanja, Savez književnika u otadžbini i rasejanju – Novi Sad i Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji.

Knjiga „Naš Toša Rus“ nastala je na inicijativu Odbora za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova, ruskog carskog oficira koji je, posle dolaska u Beograd 1920. godine, najveći deo života proveo u Glibovcu, pisale su nedavno Palanačke novine.

Kako su naveli tamo je u početku molovao kuće bogatih seljaka, a potom ikonopisao crkve u Šumadijskoj i Braničevskoj eparhiji. U novom staništu bavio se i slikarstvom, a Narodni muzej u Palanci, Osnovna škola „Stanoje Glavaš“ u Glibovcu i porodica Cvetković čuvaju nekoliko njegovih dela.

U pauzama između izlaganja, delove pripovedaka iz ove knjige čitala je pesnikinja Marijana Pilipović.

Lukić je radio kao specijalni dopisnik iz skoro svih arapskih zemalja, a godinama je izveštavao sa najdramatičnijih događaja koji su potresali Bliski istok.

Poznavao je najznačajnije bliskoistočne lidere što mu je omogućavalo da od njih dobije eksluzivne informacije, pre svetski poznatih novinara.

Dejan Lukić preminuo je 2020. godine.

Izdavač knjige je „Srednja zemlja“ iz Beograda.

Najavljeno je da će biti još književnih večeri na kojima će se prezentovati ovo izdanje.

„U ovom izdanju su priče koje se prvi put pojavljuju pred čitaocima, a kroz njih progovara sasvim novi Dejan Lukić, pripovedač raskošnog talenta i duhoviti svedok prohujalih vremena“, zaključak je sa promocije.

Povelju mu je dodelila Opština Novo Brdo.

Za sajt UNS-a Simić je rekao da ovu nagradu ne doživljava kao svoju već kao nagradu kolektiva RTV Puls, koji godinama u teškim uslovima izveštava o svemu što se događa u Kosovskom Pomoravlju.

Jovan Simić je novinar od 2000. godine. Najpre je radio na Televiziji Zum sa sedištem u Gornjem Kuscu, a zatim na TV Puls sa sedištem u Šilovu. Realizovao je brojne televizijske projekte – prevashodno iz istraživačkog novinarstva. Radio je u lokalnom listu „Informer“, kao i u dečjem listu „Čuperak“.

Inače, Svetosavsku povelju Opština Novo Brdo dodeljuje za postignute rezultate u oblasti kulture, umetnosti, obrazovanju u Kosovskom Pomoravlju. Opština Novo Brdo dodelila je više od 30 Svetosavskih povelja.

Žiri koji je jednoglasno odlučio da nagradu dobije Slađana Milenković naveo je u obrazloženju da je intervju odraz višegodišnjeg iskustva ove novinarke.

„Matija je kroz decenije unazad uspio sve da opredmeti pjesmom, i svakog bar na momenat da učini pjesnikom. Time će ostati suvereni zadužbinar jezika. Sve navedeno je, kako književno-jezičkim, tako i novinarsko-stilskim  pristupom, a na visokom spoznajnom i saznajnom nivou, rasvjetljeno uz svetonazor prof. dr Slađane Milenković. Uz njen plodonosan rad, i savjest prema književnosti, sudbina jezika biva u apsolutu poezije,“ obrazložio je žiri kojim je predsedavao prof. dr Boban Tomić.

Popust za decu do 12 godina je 30 odsto. U cenu nije uračunata boravišna taksa od 100 dinara dnevno za odrasle, a 50 za decu. Prevoz je individualan. 

Više o hotelu možete pogledati ovde:

https://kopapartmani.co.rs/galerija-2/

Više informacija o ponudi i uslovima plaćanja kontaktirajte Miljana Vitomirovića na broj 063 414 876 ili emailom: oscarkliper@yahoo.com

Našli smo se, a počelo je ovako:

 “Ne razumem se u literaturu, ~ rekao je novi poznanik i nastavio. Pravnik sam po zanimanju sada u penziji. Možda vi žurite, pa da pređem na stvar. Zašto sam vas zvao?! Moj kum Nikola, vozač građevinskih mašina prilikom silaženja iz kabine mešalice za cement okliznuo se pao i polomio nogu u zglobu. Praktično ostao je nepokretan. Razmišljao sam kako da pomognem čoveku. Meni je umrla žena, a deca otišla. Živim sam i imam dobru penziju. I on živi sam. Predložio sam mu da pređe kod mene u stan da mu pomognem dok povreda ne prođe. Kum prihvati poziv i sada živi kod mene. Međutim kum je imao jednu neobičnu želju, zbog koje sam Vas i pozvao. Čitao je u Kulturnom dodatku Politike vaše tekstove. Obavezao me da vas nađem i svakako kupim primerak knjige…  Priznajem trebalo mi je vremena dok sam vas našao. Kum ne koristi internet. Čak nema ni savremen mobilni telefon…“

Tako je Đorđe, penzionisani pravnik. prateći kumovu želju našao ovog novinara.

Objasnio sam kumu Momčiloviću kako radi QR kod u knjizi jer svih 40 priča ima QR kodove koji omogućavaju da se čuju glasovi onih koji u knjizi govore. Razumeo je odmah korist inovacija u izdavaštvu.

A kum vozača građevinskih mašina,  meni je obeležio 2024. godinu. Zato sam pomislio da ovu radost podelim sa Vama tek da vidite da nismo “džabe krečili”.  A što je bilo zanimljivo,  Đorđe je detaljno prepričavao kako je sve i šta našao vozač čitalac u mojim pričama, detalje. Prenosio je autentično reči svog kuma vozača, objasnio mi je da je jako važno što nisam čitaoca uveravao u tačnost dokumenata, već sam samo izlagao priču, dozvoljavajući čitaocu da sam maštom dočara različite događaje našeg XX veka koje knjiga obuhvata, prema onome šta je objavljivano u Kulturnom dodatku itd…

Kao što je kum Đorđe obradovao svojim gestom svog kuma vozača teških mašina tako i ja želim vas da obradujem, a putevi knjige su apsolutno nepoznati što ovo svedočanstvo treba i da potvrdi.

Nek nam svima ova godina bude bolja!

“Uvek kada radim takve priče, gledam da se stavim na mesto ljudi sa kojima razgovaram. Razmišljam kako bih reagovala kada bih se našla u njihovoj situaciji”, navela je Marković za UNS, nakon uručenja nagrade.

Time se, kaže, vodila i dok je izveštavala o Milošu Rašiću, koji je živeo sa majkom u oronuloj kući u Dobrotinu. U sklopu videa, Marković je apelovala na ljude dobre volje da mu pomognu da staru, oronulu kuću osposobi za pristojan i dostojanstven život. 

Na problem joj je, kako dodaje Marković, ukazao upravo Miloš Rašić, koji ju je pozvao na telefon kako bi joj ispričao u kakvim uslovima živi sa majkom. 

“U tom trenutku putovala sam ka manastiru Draganac. Padala je kiša. Pre razgovora sa mnom Miloš je postavljao kofe jer mu prokišnjavao krov kuće u kojoj je živeo”, ispričala je ona.

Kada je sutradan otišla da vidi o čemu se radi, Marković je, kako kaže, videla da fleke na plafonu, kao i deo krova koji se urušavao. 

“Kuća je iz pedesetih godina i pravljena je od blata. Miloš i njegov tata su je zajedno gradili. Otac mu je u međuvremenu preminuo, a Miloševa majka, koja prima minimalac, za sahranu muža podigla je kredit. Miloš je prethodno operisao tumor na mozgu”, nastavlja Marković.

Sama priča ju je, kaže, inspirisala da napravi prilog o njima - ne samo za televiziju “Prva”, već i za lokalni portal “Gračanica onlajn”.

“Kada sam pitala majku kako žive, rekla mi je ‘sve sa obraz’, što znači ‘zadužujem se, pa kad platim’. Komšiluk je znao u kakvim uslovima žive, ali niko nije mogao mnogo da pomogne ako im pozajmi novac. Neopdhodno je bilo da priča postane javna”, dodaje Marković.

Prvi pozitivan ishod priče bio je, kako kaže, poziv opštinskog službenika iz Kosovskog Pomoravlja.

“Rekao mi je da je gledao prilog na Prvoj i da želi da pomogne. Dodao je da nema mnogo novca, ali da Milošu može dati deo svoje plate”, navodi Marković. 

Nekoliko meseci kasnije Miloš, uz pomoć humanitarnih udruženja “Majka devet Jugovića” i “Delije” renovirao dom, a Privremeni organ grada Lipljan mu je obezbedio zaposlenje.

Ana Marković dobila je nagradu UNS-a za novinarsku humanost.

Za svaku humanitarnu akciju, važnu ulogu imala je podrška redkacija, a Janojlić, pored “Ekspresa” i “Palanačkih novina”, ističe i frankfurtske “Vesti”, koje su imale rubriku “Humanitarni most”. 

“Ova rubrika donosila je priče o ljudima koje život nije mazio. Njima su u najvećem broju pomagali Srbi u dijaspori. Potrebu za tuđom pomoći imali su ljudi slabog imovnog stanja, uglavnom za lečenje i kupovinu skupih lekova. Težio sam tome da se siromašnim porodicama pomaže čak i u rešavanju  stambenog pitanja. Na prvi pogled, to je izgledalo kao nemoguća misija, ali se pokazalo da upornost i želja da se učini pomak mogu dati rezultat”, priča Janojlić za UNS.

Pomoć sedmočlanoj porodici sa KiM

Niz humanitarnih priča koje su pomogle različitim porodicama da dobiju krov nad glavom počeo je pozivom kolege Aleksandra Ećimovića. On mu je rekao da u gradskom parku u Glavaševoj ulici živi sedmočlana porodica sa Kosova i Metohije kojoj je potrebna pomoć. 

Janojlić se, nakon razgovora sa Ećimovićem, obratio ocu petoro dece.

“Rekao sam im da mogu napisati tekst o njihovoj nevolji i naglasio da se može naći neko u „belom svetu“ ko hoće i može da pomogne. Taj čovek izmučenog lica gledao me je s očevidnim nepoverenjem, verovatno misleći da sam još jedan od onih koji obećavaju, a ne učine ništa. Znao sam da moram biti uporan i da ne smem odustati od pokušaja da rešim životno pitanje ove porodice”, nastavlja Janojlić. 

Ubrzo nakon razgovora, Janojlić je uradio priču o ovoj porodici sa Kosova i Metohije.

“To je, čini mi se, bio moj najbrže napisani tekst za novine u dugoj novinarskoj karijeri. Poslao sam ga faksom frankfurtskim ‘Vestima’ i požurio na autobusku stanicu da vozača autobusa na liniji Smederevska Palanka – Beograd zamolim da fotografije preda kuriru ove redakcije. Već sledećeg dana osvanuo je moj tekst na celoj stranici”, dodao je on.

Odmah nakon objavljivanja teksta, zvali su ga mnogi Srbi koji žive u rasejanju, a priča ove porodice postala je poznata i meštanima Smederevske Palanke.

“Hipođakon ovdašnjeg hrama nazvao me je i ponudio pomoć da je zbrinemo. Išli smo u nekoliko sela da nađemo slobodnu kuću i rešimo problem za neko vreme dok se ne nađe trajno rešenje. Na rezultat nismo dugo čekali. Pomoć je ponudila humanitarna organizacija ‘Božur’ iz Čikaga. To nas je sve ohrabrilo i krenuli smo u potragu za domaćinstvom koje je moguće kupiti doniranim novcem”, ispričao je Janojlić.

Sa kumom ove porodice Janojlić je u selu kraj Ribarske banje odabrao kuću i okućnicu koju će kupiti. 

Vraćajući se iz tog mesta, došao je do rasadnika, čiji je vlasnik ponudio da zaposli oca dece da zaliva biljke. 

“Njihovom useljenju su se naročito obradovali ljudi iz komšiluka. Nudili su mleko za decu svakog jutra. Kasnije su im kupili i odeću”, ispričao je on. 

Posao u fabrici opreme i mašina za oca troje dece

Ubrzo je svojim tekstom i humanitarnim aktivnostima pomogao i porodici koja se iz Đakovice doselila u Smederevsku Palanku. Ovaj bračni par je sa troje dece živeo u teškim uslovima. Najmlađe dete imalo je teško oštećenje vida. 

“Odmah sam uradio tekst za ‘Vesti’, a na reagovanje čitalaca iz inostranstva se nije dugo čekalo. Skupljene su pare i u Smederevskoj Palanci im je kupljena kuća sa četiri ara placa. Javili su se i donatori da pomognu oko njenog uređenja i to je urađeno u rekordnom roku”, nastavio je on.

Janojlić je pomogao da otac troje ovo troje dece pronađe posao u gradu.

“U fabrici opreme i mašina, koja je pripadala sistemu „Goša“, ponudili su radno mesto zavarivača. Znajući da nema tu kvalifikaciju, otišao sam do Instituta ‘Goša’ i direktorki Marini Kutin predočio njegovu situaciju. Ona je pristala da mu besplatno omogući prekvalifikaciju u Zavodu za zavarivanje čime je rešeno i pitanje stalnog radnog mesta”, dodao je on.

Srbi na privremenom radu u inostranstvu uspeli su da nabave i očne proteze za najmlađu ćerku, a sve to desilo se nakon Janojlićevih tekstova. 

Kuća za samohranu majku iz Podujeva 

Iz Redakcije „Vesti“ Janojliću su javili i da u Kuršumliji živi višečlana porodica sa Kosova i Metohije kojoj treba pomoć. Otišavši tamo, upoznao je majku sa troje dece, čiji je otac preminuo.

“Kad sam se našao u kući u kojoj je privremeno boravila ova siromašna porodica, majka me je pozvala da pogledam indekse i đačku knjižicu mlađe ćerke. Imao sam šta i videti: u indeksu nije bilo nijedne ocene manje od 10, a u đačkoj knjižici bile su sve petice. Iako bolešljiva, majka je radila u hladnjači da bi deca koja studiraju imala novca da jednom mesečno plate kombi prevoz od Kosovske Mitrovice do Kuršumlije i nazad”, ispričao je on.

Ubrzo posle objavljivanja njegovog teksta u “Vestima”, doniran je, kaže Janojlić, novac za kupovinu kuće. 

“Bio sam na useljenju i uverio se koliko je ova akcija bila potrebna. Za tu porodicu kupljena je kuća na sprat s pomoćnim prostorijama i radionicom za popravku vozila”, naveo je on. 

Par iz Tuzle koji se preselio u Italiju

Znajući koliko pomaže ljudima u nevolji, nazvao ga je, kako kaže, učitelj iz Vodica kod Smederevske Palanke Milan Todorović i zamolio da pomogne tročlanoj porodici koja se doselila iz Tuzle. 

“Mladi mešoviti bračni par nije imao izbor .Napisao sam tekst o njihovoj nevolji za ‘Vesti’, a ubrzo potom u Vodice je iz Italije došao čovek iz Goloboka (selo palanačke opštine) i ponudio pomoć. Pre toga preko ‘Vesti’, poslao je i nešto para da prežive dok se ne nađe rešenje. Golopčanin je predložio da otac deteta krene s njim u Italiju, uz obećanje da će mu se pridružiti i supruga s bebom čim se za to stvore uslovi”, dodao je on.

Sve pomenute humanitarne akcije Janojlić je, kako kaže, smatrao novinarskom i ljudskom obavezom.

“Najveća nagrada mi je bila kad sam video osmeh na licu ljudi kojima sam, uz angažovanje dobrih ljudi, pomogao da dobiju svoj krov nad glavom i svoje parče hleba”, istakao je Janojlić. 

Ulaz u najveći i najpoznatiji muzej na svetu najbolje ilustruje benefite koje vam kao profesionalnim novinarima donosi članska karta UNS-a. Ulaz u Luvr biće vam besplatan, ali će vam kao profesionalnim novinarima biti dostupan i prioritetan ulaz što znatno olakšava posetu muzeju imajući u vidu uobičajene gužve i dugo čekanje u redovima. Redovna cena  karte je 22 evra, ali ćete tokom obavezne onlajn registracije na sajtu Luvra i odabirom kategorije profesionalaca koji poseduju validnu pres karticu dobiti besplatnu kartu koju možete štampati ili sačuvati u elektonskoj formi na svom telefonu. Pri dolasku na ulaz u muzej dovoljno je samo da pokažete besplatnu kartu i obavezno priložite overenu člansku kartu UNS-a i bićete usmenreni na prioritetan ulaz. 

Po istom principu možete posetiti i čuvene Orsej (redovna cena karta 16 evra) i Oranžeri (redovna cena karte 12,5 evra), Dom invalida sa Napoleonovom grobnicom (redovna cena 15 evra), ali i kraljevsku palatu u Versaju (redovna cena karte 21 evro). 

Osim najpoznatijih turističkih atrakcija, većina drugih muzeja i kulturnih sadržaja takođe su dostupni besplatno uz člansku kartu UNS-a, pa tako možete posetiti sve znamenitosti u okviru Centra nacionalnih spomenika  (Centre des monuments nationaux), uključujući Pantenon (redovna cena 13 evra).

Vreme je, kako je rekao Popović, u njegovom sistemu vrednosti jedina nenadoknadiva stvar. On je stoga istakao da je njegova profesionalna i lična misija da vreme ne gubi na stvari koje njega ili druge ne čine srećnim.

“Sve sukobe u životu imao sam kada neko zarad svojih interesa traći moje vreme. Zato mislim da posao, a u ovom slučaju je to kreiranje i režiranje televizijske emisije za milion ljudi, podrazumeva da vreme ne sme da bude potratraćeno ni meni, ni mojoj ekipi, ni publici, a ni učesnicima. Zato svaka priča mora da donese neko dobro delo”, rekao je on. 

Kuriozitet je da je žiri koji je odlučivao o nagradi Đoko Vještica istakao upravo njegov kontinuitet u humanitarnom radu, kao i da je novinarsku karijeru započeo u nedeljniku “Vreme”. 

Pomeranje kazaljki na satu, sudeći po onome što je rekao Popović, novinar treba posmatrati razmišljajući da li je nekome vodilja ka pravim vrednostima.

“U svakoj siromašnijoj državi ljudi misle da se dobro delo svodi na materijalnu pomoć. Ja pak mislim suprotno. Verujem da je to dobro delo upravo emotivna vrednost koju možete da donesete porodici uz mali ekran, i budete putokaz ka pravim vrednostima”, apostrofirao je Popović. 

Emisija “Moja dedovina” , kako je istakao Popović, pokazuje put u sigurniju budućnost uz parče zemlje, bunar i dedino i babino ognjište. 

“Moja dedovina je do sada prikazala priče o više od 50 imanja kojima su se ljudi vratili sa osmehom, a jedna od najupečatljivijih je ‘kućica za princeze’ za dve sestre od kojih je jedna imala karcinom očiju i izlečila se. Njihova sreća je i danas za nas motiv da idemo dalje”, rekao je on. 

Video: Moja dedovina

Osim rada na televizijskom serijalu i u štampi, Popović je humane priče ostavljao u etru kao radijski novinar. Upravo radijsku reportažu “S one strane uma” istakao je kao omiljenu jer su, nakon objavljivanja ove priče, do tada teški uslovi u klinici “Laza Lazarević”, postali znatno bolji. Ova priča dobila je nagradu “Zoran Mamula”.

Fondacija Žoze Saramago je rukopise ovog pisca, porodične fotografije, objavljene knjige prevedene na više od 40 jezika, izložila u kući koja je sagrađena početkom 16. veka. Saramago je prvi roman "Zemlja greha" objavio 1947, sa 25 godina. Bio je i prevodilac, književni kritičar, novinar, kolumnista dnevnog lista "Diario de Lisboa" i pomoćnik direktora dnevnih novina "Diario de Noticias".

Saramago nije krio da je komunističkih uverenja.

U muzeju su izložene i Saramagove knjige prevedene na srpski jezik. Ulaz je 3 evra za odrasle osobe, a 8 za porodicu.

Članska karta UNS-a omogućava i besplatan ulaz u Okeanarijum u Lisabonu. Inače, cena ulaznice za odraslu osobu je 25 evra, a za decu do 12 godina je 15 evra.