Milenković, koji je doktorand na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, poeziji Ivana V. Lalića prilazi posvećeno, interpretativno i metodološki utemeljeno, te izvodi zaključke koji potvrđuju značaj i vrednost ovog značajnog srpskog pesnika, kako u istorijskom, tako i savremenom kontekstu srpske poezije.

„Žarko Milenković smešta Lalićevo delo u dijahronijski niz i najvećma mu i pristupa iz ugla književnog istoričara, uz dragocene analitičke sinteze, u čemu leži i najznačajniji doprinos ove studije srpskoj nauci o književnosti. Knjiga doprinosi našem razumevanju ne samo pojedinačnog pesničkog dela Ivana V. Lalića, nego i istorije srpske književnosti“, ističe recenzentkinja dr Sonja Veselinović, vanredna profesorka novosadskog Filozofskog fakulteta.

Naučna saradnica Instituta za književnost i umetnost dr Milica Ćuković kaže da je autor iscrpnom analizom Lalićevog shvatanja pesničke tradicije, proučio odnos koji je pesnik imao „prema autorima koje je odredio kao svoju tradiciju”.

“Prema Vojislavu Iliću, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, načinu tematizacije mora i grada, statusa i funkcije vizantijske estetike i sakralne leksike, Žarko Milenković u monografiji Ivan V. Lalić: pitanja pesničke tradicije, uz nemali broj ilustrativnih primera detaljno je proučio Lalićev opus”, ističe dr Đuković.

Ona je istakla i da je Milenković dao ključ za interpretaciju značaja Ivana V. Lalića, Vojislava Ilića (posredno i Dučića i Kostića), kao vlastite pesničke tradicije, koja se odrazila kako na naučni rad, tako i na pesničko stvaranje.

U knjizi „Jasni obrisi nesreća“, Žarko Milenković eseje, kritike i tumačenja posvećuje savremenim srpskim pesnicima i pesnikinjama - Milanu Nenadiću, Slobodanu Zubanoviću, Đorđu Nešiću, Tomislavu Marinkoviću, Jeleni Lengold, Gojku Božoviću, Nenadu Miloševiću, Dejanu Aleksiću, Draganu Boškoviću, Jasmini Topić, Petru Matoviću, Bojanu Vasiću, Slobodanu Joviću, Aleksandri Jovićić Đinović, Tijani Savatić i Matu Uljareviću.

Recenzenti dr Sonja Milovanović i dr Vladimir Perić, istakli su Milenkovićevu posvećenost poeziji kao osnovnom tekstu, u vremenu koje poeziji nije naklonjeno.

„U pokušaju da se poezija misli ali i oseća, tri se pristupa razaznaju u Milenkovićevom rukopisu - analitički, (uže) kritičarski i poetski. Ne krijući naklonost prema stvaralaštvu odabranih autora, ovaj kritičar će u poeziji pesnika i pesnikinja o kojima piše pronalaziti ono što ga i samog intrigira – šta je pesnik danas i koja je njegova uloga. I među redovima ovih eseja i kritika potvrđuje se da je poezija duboko lično, ali i, najšire uzevši, kolektivno pitanje” stoji u recenziji.

Dr Sonja Milovanović ističe da u oba slučaja, Milenković u poeziji prepoznaje i vrednuje odgovornost, kreativnost, slobodu, kao najvažnije (po)etičke odlike.  

„Za Milenkovića je jasno i ekslamativno ‘poezija Bog teksta!’ Ona je tu, da ostane, iako su je se mnogi odrekli“, napisao je recezent Vladimir B. Perić.

Milovanović i Perić zaključuju u recenzijama da je ova knjiga nužna podrška poeziji koja je smeštena na margine čitanosti.

Monografije „Ivan V. Lalić: pitanja pesničke tradicije“ i „Jasni obrisi nesreća: eseji i kritike o savremenoj srpskoj poeziji“ Žarka Milenkovića predstavljene su na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga.

„Mnogo je ljubavi, nežnosti, uzbuđenja protkano u svakoj priči. I u svakoj se može osetiti otkucaj srca, sjaj uma, iskra duše, a reči su tu da obeleže svaki njen titraj, svaki zvuk, sve izvore i ušća“, naveo je recenzent knjige Slobodan Gavrilović.

Od dečjih ljubavi, preko zajedničkih proslavljanja praznika, do vožnji mopedom, Vučković piše o tome šta je doživela široka „lepeza“ likova u njenoj rodnoj Mačvi, ali i drugim mestima koje je posećivala.

Uz opise likova i prirode, Vučković, kako navodi recenzent Stanoje Cane Ivanović, „vešto koristi dijaloge i ispovedne trenutke pojedinih junaka, kao i osvetljavanje unutrašnjeg stanja u kome se nalaze“, što predstavlja svojevrsni doprinos uverljivosti priča.

I recenzentkinja Zorica Simić, koja za Slobodanku kaže da je „Priznceza od Mačve“, ističe da ne zna da li je Mačvu neko više voleo, ali da zna da niko o njoj nije pisao na taj način – „pričama koje greju dušu“.

Inače, Slobodanka Davidović Vučković je skoro ceo radni vek provela u novinarstvu - od saradnika do uredniika časopisa „Tehnogas“.

Osim ove, Vučković je objavila i knjige „Priče svilom protkane“, „Staze i bogaze“ i knjigu pesama „Jezero na dlanu“, a njene priče našle su se i u mnogim poznatim književnim časopisima.

Na književnom konkursu Zavičajno zvono profesora Vučkovića, Centra za kulturu „Vojislav Ilić Mlađi“ Žabari za priče i pesme o zavičaju, priča „Morava i dalje teče“ odabrana je 2023. godine za jednu od 10 najboljih. Na ovom konkursu se u 2024. godini među najboljima našla i njena priča „Ko je ukrao moj šor“.

Zafirović je rođen 5. jula 1997. godine. Student je sociologije. Radio je kao scenarista humorističke emisije Karavan na Radio Beogradu od 2023. do 2024. godine.

Njegove priče i aforizmi objavljuju se u „Večernjim novostima“, „Politici“, „Ilustrovanoj politici“, na različitim internet portalima u zemlji i regionu. 

Povremeno objavljuje dokumentarnu prozu, a dela su mu prevođena na makedonski jezik.

Dobitnik je „Politikine“ Vibove nagrade za najboljeg mladog satiričara (2021), nagrade Mladi tipar koja se dodeljuje na festivalu humora i satire Vuko Bezarević u Pljevljima najboljem mladom autoru na prostoru bivše SFRJ (2022), nagrade Vuk Gligorijević za najbolji aforizam na Satira festu (2023).

Dobio je nagradu za najbolju kratku satiričnu priču na konkursu Beogradskog aforističarskog kruga (2023), drugu nagradu na Čivijadi u Šapcu (2024), te nagradu Poenta Novosadskog festivala knjige za najboljeg mladog autora (2023). 

Zafirović je 2022. objavio knjigu „Glavom kroz stid", a 2024. godine zbirku aforizama i satiričnih priča „Kosovski cirkus“.

U pitanju su knjige ”Deo nemira” i ”Bog je želeo da budem ptica”, kao i grčko izdanje knjige ”O izgubljenim danima”.

Dejan Crnomarković je član UNS-a od 2007. godine. Za „Palanačke novine“, koje sada uređuje, napisao je brojne tekstove iz unutrašnje politike, kulture i društva. Prethodno je pisao za list „Pres“, a radio je i u RTV Jasenica u Smederevskoj Palanci. Sada, osim „Palanačkih novina“, uređuje i portal „Šumadijske vesti“. Autor je nekoliko knjiga poezije.

Vasiljević je danas, nakon što mu je Zlatna značka uručena u Narodnom pozorištu u Beogradu, za sajt UNS-a rekao da je ovo priznanje prevashodno rezultat izložba fotografija znamenitih Srba.

,,Moje je veliko zadovoljstvo da sam dobio nagradu Kulturno-prosvetne zajednice Srbije koja je prepoznala moj višegodišnji trud i rad. Nagrada je rezultat mnogobrojnih fotografskih izložbi u Srbiji i inostranstvu koje sam održao poslednjih godina, a pre svega izložba Znamenitih Srba - naših savremenika”.

Anđelko Vasiljević je, kako se navodi u obrazloženju, jedan od najznačajnijih srpskih fotografa, koji je do sada na stranicama “Politike” objavio oko 20 hiljada fotografija, koje govore više od 1000 reči. 

Osim u dnevnom listu “Politika”,  Vasiljević je fotografije objavljivao i u brojnim nedeljnicima, portalima, informativnim sajtovima, ali i na mnogim naslovnim stranama knjiga, magazina, omotima albuma i raznim drugim publikacijama. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, među kojima je i godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije, Gran pri na međunarodnom foto konkursu "Srbija danas" i druge.

Održao je brojne samostalne izložbe širom Srbije i u inostranstvu. Posebno su, dodaje žiri, zapažene njegove izložbe u Beogradu, Šapcu, Požarevcu, Smederevu, Novom Sadu, Kragujevcu, Puli, Temišvaru, Budimpešti..

O priznanjima je odlučivao žiri u sastavu Živorad Žika Ajdačić (predsednik žirija i generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, prof. dr Uroš Dojčinović (muzički umetnik), Božica Velousis (književnica), Miomir Filipović Fića, (novinar i književnik) i Miroljub Filipović Filimir (likovni umetnik). Sve odluke žiri je doneo jednoglasno.

Zlatnu značku zajedno dodeljuju Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i  Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije. 

Ove godine dodeljeno je 55 Zlatnih znački, a među dobitnicima su istaknuti novinari, umetnici, stvaraoci, kulturni aktivisti iz Srbije i dijaspore.

„Tekstovi su hronika vremena, tumačenje i lični napori da se kultura istraži i analizira, najpre iz multidisciplinarne vizure koja sa odražava u stalnom praćenju stvarnosti koja je odsutna iz medija, ali i stvarnosti koju tako silovito stvaraju sami mediji“, napisao je Crnobrnja UNS-u.

Neki od naslova u knjigama su  „Radikalne promene za novo doba'', „Rat bez kraja'', „Bitkoin kao populistički kapital'', „Socijalizam i kapitalizam na internetu'', „Televizija: umetnost ili antiumetnost'', „Diktatura maskirana u demokratiju'', „Dokle je stigla manipulacija'', „Digitalni fijasko'', ''Kuluta inata'', „Seks sa robotima-gotova stvar'', „Deca revolucije jedu svoje roditelje''...

Izdavač knjige je  Čigoja štampa.

O Stanku Crnobrnji

Stanko Crnobrnja je televizijski i filmski reditelj, producent, scenarista, teoretičar i publicista u oblasti masovnih komunikacija i teorije televizije i profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju.

Kao reditelj i producent je ostvario više od 1500 televizijskih emisija i serija i tri igrana filma kao reditelj i ko-producent.

Crnobrnja je utemeljivač i idejni tvorac nacionalne Radio-televizije ATLAS i nacionalne Televizije IN u Crnoj Gori.

Bio je prvi Dekan fakulteta vizuelnih umjetnosti u Podgorici. Autor je prve magistarske teze u SFRJ iz oblasti teorije TV sistema „Život kao informacija: početak alternativnih televizijskih sistema” i  autor prve doktorske teze iz oblasti televizijske estetike u Srbiji: „Estetsko kodifikovanje televizije”.

Crnobrnja je gostujući profesor na Internacionalnoj Akademiji za radio i televiziju u Montreu, Švajcarska i Dablinu, Irska.

Na ovogodišnjem Salonu izloženo je 25 likovnih dela, a prema odluci žirija glavna nagrada pripala je Blagoju Orboviću za skulpturu u drvetu iz njegovog ciklusa „Stradanja“.

Rajko Karišić je rođen 5.novembra 1952. godine u Bačkom Dobrom Polju u opštini Vrbas gde je završio osnovnu školu i gimnaziju „Žarko Zrenjanin“. 

Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, a  fotografijom je počeo da se bavi u Foto kino klubu „Mašinac“ na ovom fakultetu. 

Do sada je imao preko 130 samostalnih izložbi, uz učešće na preko dve stotine likovnih kolonija.  

Karišić je član Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), Udruženja likovnih umetnika Vrbas, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUDUS), Udruženja umetnika železnice Srbije, Umetničkog bratstva manastira Dobrun.

Do sada je realizovao 200 autorskih fotomonografija i knjiga za druge umetnike, kao i 33 monografije manastira i crkava Srpske Pravoslavne Crkve.

Dobitnik je više desetina nagrada i priznanja među kojima su Godišnja nagrada UPIDIV-a – FORMA 18 (2004), više nagrada Jesenjeg likovnog salona u Vrbasu, Povelje „Kapetan Miša Anastasijević“ (2005) na nivou Vojvodine, više nagrada i specijalnih priznanja za fotografiju i dizajn.

Karišić je dobitnik Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2010. godinu, Godišnje nagrade ULUPUDS-a za 2011. godinu, Oktobarske nagrade grada Vrbasa za 2012. godinu i Nagrade za životno delo ULUPUDS-a, 2013. godine. 

Nagradu „Gran-pri“ za fotografiju na 21. Sremskokarlovačkom novogodišnjem likovnom salonu dobio je 2019. godine.  

U januaru 2022. godine Karišić je postao redovni član Matice srpske u Novom Sadu.

U prethodnih 50 godina, koliko se bavi fotografijom, Karišić je donirao preko 1100 opremljenih fotografija manastirima Hilandar, Studenica, Bođani, Velika Remeta, Opštoj bolnici i Domu zdravlja „Veljko Vlahović“ u Vrbasu, Akademskom horu „Glinka“ iz Sankt Petersburga i Gimnaziji Žarko Zrenjanin u Vrbasu.

Kompletnu izložbu od 70 fotografija „Dobro došli kući“ donirao je RTS-u, 10 fotografija na platnu Udruženju MULTIART iz Vrbasa, 30 fotografija na papiru specijalnom rezervatu prirode „Zasavica.

Izložba Jesenji likovni salon otvorena je do 8. novembra u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Vrbasu.

Urednica izdavačke kuće „Pčelica“ Bojana Jovanović izjavila je da je naslovu Cenićeve knjige kumovao direktor „Pčelice“ Goran Marković, a da je zapravo naslov knjige parafraza stihova srpskog pesnika Jovana Grčića Milenka koji je živeo sredinom 19. veka.

„Vlasta ovom zbirkom simbolično poziva svoje pesme namenjene pesničkim uzorima prethodnicima i savremenicima da ih zagrle“, naglasila je ona

Ova zbirka pesama za decu počinje pesmom namenjenom Luki Milovanovu Georgijeviću, istakla je Jovanović i dodala da je malo poznato da je upravo Georgijević napisao prve pesme za decu koje su ostale sačuvane u jednom rukopisu iz 1810. godine.

„I tako se u ovoj zbirci lirskih pohvala nižu pesme namenjene srpskim pesnicima koji su pisali pesme za decu  i u njima su utkane biografije pesnika, njihova dela, prepoznatljivi pesnički motivi, pojedini stihovi i jedno posebno nežno lirsko osećanje i poštovanje koje  prema njima gaji naš pesnik Vlasta Cenić“, rekla je Jovanović.

Zbirka oda Cenićevim kolegama, upotpunjena je umetničkim ilustracijama Mladena Anđelkovića, a kako kaže Jovanović ilustrator je implementirao i pojedine prepoznatljive pesničke motive i portrete pesnika o kojima je autor pisao.

„Radeći na ovoj zbirci meni je palo na pamet da zbirku upotpunimo kratkim biografijama svih pesnika kojima su posvećene pesme da bi naši mali čitaoci koji ne poznaju lik i delo pesnika mogli na osnovu tih biografija, čitajući pesme, da shvate o čemu se u tim pesmama radi“, dodala je Jovanović.

 „U ovoj knjizi možete da se upoznate sa pesnicima koji su obeležili mnoga detinjstva i srpsku odnosno jugoslovesku književnost za decu, rekla je recezentkinja knjige Elizabeta Georgijeva.

Ona je naglasila da svaka Cenićeva pesma može da se na veoma dobar način koristi u nastavi, posebno kada se obrađuju odeđeni pesnici i kada nastavnici žele da uđu u suštinu dečije poezije od Luke Milovanov Georgijevića do Ljubivoja Ršumovića.

„Ono što Vlasta nosi u svojoj duši to se vidi u svakoj njegovoj pesmi i stihu“, zaključila je Georgijev.

Dodala je da će ova knjiga živeti ako je deca čitaju, a u njoj će upoznati čika Jovu Zmaja i Ljubivoja Ršumovića na drugačiji način, onako kako ih je ostihoslikavao Cenić.

Vlasta Cenić je rođen 10. oktobra 1957. u selu Kočanu, kod Doljevca. Osnovnu školu je završio u Doljevcu 1972. godine,  mašinsku tehničku školu u Prokuplju 1976. godine, a Višu pedagošku u Prizrenu 1979. godine. Jugoslovensku književnost i srpski jezik studirao je u Skoplju i Prištini.

Vlasta Cenić piše poeziju za decu i večitu decu, a ono što ga odlikuje u pisanju su stihovi na dijalektu juga Srbije.

Najpoznatije Cenićeve knjige su „Bate će se ženi“ i „Selo sas jedan padež“, pisana na prizrensko-timočkom dijalektu.

Neke njegove pesme su komponovane za dečije muzičke festivale. Član je Udruženja književnika Srbije.

Cenić je pre nekoliko dana dobio Književnu nagradu Momčilo Tešić za najbolju knjigu poezije za decu.

„Zagrl'te ih, pesme moje“ predstavlja zbirku pesama koje pesnik Vlasta N. Cenić upućuje uzorima, prethodnicima i kolegama, pesnicima srpske književnosti za decu.

„Knjiga predsavlja i ličan poetični dnevnik čitanja, kojim autor beleži svoje impresije i asocijacije. Na taj način nastaju jedinstveni pesnički portreti, baš onakvi kakve ti pesnici zaslužuju“, piše na sajtu izdavača Pčelica.rs.

Ovaj vodič je, kako navodi Mik, osmišljen sa ciljem da pruži pristupačan i sveobuhvatan uvod u svet novinarstva, nudeći čitaocima neophodna znanja i uputstva za razvoj novinarskih veština.

Valentin Mik u svojoj knjizi ističe da novinarstvo nije samo skup tehnika i pravila, već profesija čiji je osnovni zadatak istinito izveštavanje, promovisanje odgovornosti i podsticanje transparentnosti u društvu.

Knjiga obuhvata široku lepezu pogleda na novinarstvo - od etike i profesionalne odgovornosti, do tehnika prikupljanja informacija i načina na koji se novinarstvo prilagodilo digitalnoj eri.

Jedan od ključnih aspekata knjige je isticanje značaja novinarstva u očuvanju i promociji kulturne i jezičke raznolikosti, posebno u multikulturalnim sredinama poput Banata, gde je autor i sam aktivan.

Značajan aspekt knjige je, dodaje Mik, značaj kritičkog razmišljanja i procene izvora informacija, što je, kako kaže, od presudnog značaja u današnjem vremenu kada su lažne vesti i dezinformacije sve prisutnije.

Izdavač knjige je NIU „Libertatea“ iz Pančeva.

Na istom štandu, u ovo vreme, biće promovisana i knjiga Marijane Stratulat i Gordane Vlajić „O verodostojnosti sopstvenih otmica“, koju je takođe izdala NIU „Libertatea“.

Ovogodišnji „Satira fest“, koji će biti održan pod sloganom „Čoveče, naljuti se“ okupiće brojne satiričare iz zemlje i sveta kao što su Slobodan Simić, Ninus Nestorović, Dejan Tofčević, Aleksandar Čotrić, Ljupka Cvetanova, Bojan Ljubenović, Mile Georgijoski, Nada Karadžić, Jovan Zafirović, Bojan Rajević, Marina Aristo Marković, Ivo Mijo Andrić, Dragutin Minić Karlo i drugi.

Međunarodni festival ove godine će biti održan 22. put po redu i biće posvećen osamdesetogodišnjici rođenja Milovana Vitezovića. Selektor ovogodišnjeg festa je Dobrivoje Boba Antonić

Na manifestaciji Gospojinski dani, koju organizuje udruženje „Beli Povlen”, svetkovinu je ukrasila i svečana dodela nagrade „Beli” Slobodanu Stojićeviću, novinaru u penziji, višedecenijskom uredniku u „Politici”, za ukupno novinarsko delo u afirmaciji književnosti i kulture. Nagrada „Beli” dodeljuje se kao izraz poštovanja i sećanja na Radovana Belog Markovića, književnika i novinara.

– Na ovom prostoru, gde iz godine u godinu niče svojevrsni Panteon naše književnosti, kulture i duhovnosti, na neki način se stvara i utvrđuje jedna novinarska plejada, i to onih koji su na izuzetan način svedočili o našem kulturnom životu, kao i onih koji su kao novinari bili najbliže autentičnoj književnosti u nas – ocenio je dr Zoran Živković, predsednik žirija za dodelu nagrade „Beli”, obrazlažući priznanje Slobodanu Stojićeviću, kako je rekao, jednom od najprepoznatljivijih „Politikinih” pera u poslednjim decenijama prošlog veka.

Stojićević je, dodao je, donosio miris stvarnog i autentičnog života i slikao najčešće tadašnji svet ljudi koji su bili ispod poslednje margine takozvanog dnevnog društvenopolitičkog života.

– Reportaže Slobodana Stojićevića su prelazile tu granicu između novinskog teksta i autentične literature. Zahvaljujući svom talentu i radoznalosti on je novinskom tekstu, za koji se kaže da kao hleb otvrdne već posle jednog dana, davao najvišu meru istine i iskrenu emociju koja se dugo osećala posle dana kad je list izašao iz štampe – rekao je dr Zoran Živković.

U Radovanovom duhu, Slobodan Stojićević je svoju besedu povodom nagrade započeo rečima da je „R. M. zvani Beli sasvim otišao u crno slovo”, da se „onako krupan, orao od slova našao u jednom crnom slovu – metafori”.

– To crno slovo nemerljivo je veliko. Nema ni kraja ni početka. Čovek koji je vladao slovima, kad je došlo vreme, nestao je u jednom, crnom slovu koje kao kosmička crna rupa guta one koji su za svako slovo živeli. Ostala su njegova crna slova i kao sitni praporci koji muziciraju, po bibliotekama narodnim, školskim, gradskim i seoskim... Crna slova belog Radovana. Belo je Valjevo, Radovan je Beli i prazna hartija je bela, bela, bela... sve dok je crno slovo ne načne – besedio je Stojićević.

Kneževo polje na valjevskoj planini Povlen ove subote, na Malu Gospojinu, treći put je bilo svedok rasta svojevrsnog Panteona srpske kulture. Spomenicima velikanima pisane reči Radovanu Belom Markoviću i Petru Pajiću, uz koje su i spomenici monahu i pastiru, pridružio se, izvajan u plemenitom drvetu, Ava Justin, svetitelj, teolog, duhovnik. 

(Odlomak iz teksta na sajtu „Politike“)

Posetioci će svakog radnog dana do kraja oktobra, u periodu od 10 do 20 časova, kao i svake subote, od 10 do 15 časova, imati prilike da vide oko pedeset crteža-ilustracija objavljenih u NIN-u periodu od 2004. do 2024. za kolumnu ''Postekologija'', Dragana Jovanovića.

Jovanović će zajedno sa Vlahovićem i otvoriti ovu izložbu. Karikature koje će biti izložene predstavljaju samo deo stvaralačkog opusa Vlahovića, jer je on u NIN-u objavio više od 1000 ilustracija.

Deo ovih karikatura objavljen je i u Vlahovićevoj knjizi „CRNA“, čiji je glavni lik mačka, koja je predstavljena u različitim ulogama i situacijama.

''Kaže se da mačka ima 9 života, a u Vlahovićevoj knjizi ima ih 120, koliko ima i stranica“, piše u nemačkom izdanju ove knjige, kako prenosi NIN.

Promocija knjige deo je programa „Dana evropske baštine“. U okviru događaja će glumac i direktor KC „Čukarica“, Miodrag Rakočević čitati odlomke iz ove knjige .

"Osećao sam potrebu da ulicama moga kraja, s kojim eto delim sudbinu već tri četvrtine veka, svakoj posebno, napišem priču. Da osvetlim delove njihovog života i da podsetim kako im je bilo nekad, a kako sad. Da sačuvam uspomene o onima koje su nestale, slično ljudima koji su nam bili dragi, a više nisu sa nama", rekao je Tošković za sajt Opštine Čukarica.

Luka Tošković je rođen 1946. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a Višu pedagošku školu u Zemunu. Bio je zaposlen na raznim dužnostima u Opštinskoj upravi Gradske opštine Čukarica. Objavio je knjigu za decu „Priča o jatu Bambi (Kako sam postao izviđač)“ i zbirku kratkih priča „Ram za uspomene“. Dobitnik je više nagrada i priznanja na književnim konkursima i član Udruženja novinara Srbije, Srpskog umetničkog društva i Kluba pisaca Čukarica.

Ova izložba predstavlja deo radova nastalih tokom razgovora novinara sa prikazanim ličnostima za dnevni list "Politika".

Ovo je osma po redu izložba na ovu temu od 2020. godine. Na njoj će biti prikazano ono što je za vreme ovih intervjua zabeležilo reportersko oko Vasiljevića, a poenta je, kako je on više puta i sam govorio, u neposrednosti.

"Cilj mojih fotografija je bio da pokažem karaktere tih osoba i da ih predstavim široj javnosti, kao i da ukažem na to da su oni, iako poznati i slavni, obični ljudi sa vrlinama i manama kao i svi mi", kaže Vasiljević za UNS.

Backo u ovoj knjizi piše o kolegama i drugovima sa posla, akademicima, profesorima, doktorima, o vremenu koje se ne može vratiti, provedenom i u dobru i zlu.

Počeo je Backo sa Dragoljubom Ribnikarom, dugogodišnjim novinarom i urednikom, direktorom „Politike“. Zatim je pisao o Zulfikaru Zuku Džumhuru, Vladimiru Bulatoviću Vibu i Žiki Živuloviću Serafimu, koji se jednom u kafani požalio srodnicima da je ceo radni vek bio samo satiričar. On je svoje humoreske potpisivao sa Serafim u Radio Beogradu za emisiju „Veselo veče“.

Pisao je i o grupi fotografa ovog lista, pa i o Petru Otoranovu, koji je ovekovečio zlatiborske pletilje. Dobrila Smiljanić ga je sahranila u Starom Selu u Sirogojnu, a u muzeju u ovom mestu većina fotografija je Petrova.

Akademik Isidor Papo, piše Backo, počeo je svoje školovanje tokom rata u Sremačkom frontu, nastavio u SSSR-u, Americi i završio kao načelnik medicinske akademije za vojno i civilno zdravstvo.

Književnik Dragoslav Mihailović rekao je za Backa da je to darovit i prevreo umom posmatrač koji što je njegovo voli, a tuđe ne mrzi. Backov otac dr. Pavle Gregorić ima sličnu sudbinu sa Mihailovićevim. Okajavao je u Borskom rudniku, a Dragoslav na Golom otoku. Obojica izašli jedva živi.

Mnoge naslovne strane Backovih knjiga nose crteže Vlade Veličkovića, koji je Backu bio veliki prijatelj. Njegove izložbe pratio je i sve je o njima izveštavao.

Kada se jednom Backo našao u Dubrovniku da poseti Vladinu izložbu, bio je sprečen zbog bolesti. Kako je Backo imao prijatelje i kod lekara setio se da profesor dr. Borislav Vujadinović letuje u Cavtatu, pa mu je srećom on pomogao i tako je Backo dobio prvi bajpas.

U svojoj knjizi Backo pominje i tehničkog urednika Miloja Sretenovića, urednika časopisa „Viva“ i „Bazar“…

Po mnogim naslovnim stranama modnog karaktera, piše Backo, istakao se Mića Nikolić, rođeni Beograđanin koji je voleo reku i pecanje. Nije postao kapetan po želji, već urednik modnih strana, piše Backo.

Poznate su mnogobrojne akcije koje je Backo organizovao. Jedna od njih je „Praznik Mimoze“ u Herceg Novom, jer je Backo mnogo voleo taj grad.

Takođe, priznanje „Sunčani Sat“, najuglednije esnafske nagrade koju su dodeljivali Klinički centar i časopis „Viva“. Ovo priznanje je prvi dobio 1996. godine Milivoje Stamatović, statuetu koja simbolizuje borbu među licima da produže svoj život.

Razlog za toliko uspešnog Backovog rada u životu i novinarstvu je ne samo urođena sposobnost, već i upornost i vrednoća, te je otuda i 2021. godine je dobio nagradu za životno delo Udruženja novinara Srbije.

Na kraju treba reći da je Backu u poslu i životu veliku podršku pružala i njegova supruga Gordana, mila i dobronamerna osoba koja je poticala iz stare i ugledne porodice Najdanović, ovenčane slavom i tradicijom medicinara, pa je tako i ona bila načelnik Kliničkog centra Zvezdara. Backa je posebno obradovala njena želja da klinici u kojoj je radila pokloni skupoceni medicinski aparat za porođaj.

U mirnoj ulici Lole Ribara, u centru Niša, koja se nekad zvala Gospodska, svake večeri narodni i zabavni orkestar, hor za decu i poznati pevači snimali su pesme koje su kasnije bile emitovane na Radio Nišu. Matrice za Jugoton snimane su jednom ili dvaput nedeljno. O tome svedoči poznati novinar Tomislav Toma Santrač koji je 42 godine radio u Radio Nišu, gde je napravio svoje prve novinarske korake.

„Kruna ove saradnje bila je odluka da ulica u Zagrebu dobije ime Niška ulica. Mislim da je Jugoton hteo da otvori i ispostavu u Nišu. Ostalo je ipak sve na tim matricama koje su snimane u studiju Radio Niša, a zatim slate u Zagreb, gde se to narezivalo“, govori Santrač za Udruženje novinara Srbije (UNS).

Od saradnje do Niške ulice

Tonski studio Radio Niša nastao je pedesetih godina prošlog veka, ali je slavni period, kako kaže niški pisac Marko Stojanović, počeo 1963. godine, kada je snimljena pesma „Maramica svilenica lepršala mala“, koju je izdao Jugoton. 

„Za samo nedelju dana ova ploča je dostigla zlatni tiraž, a za godinu dana prodato je 500 hiljada primeraka. To je bio rekord i za godine koje su usledile“, dodao je on.

Odgovoran za saradnju je, kako navode Stojanović i Santrač, bio tonski majstor Vasilije Marković Lale, a kasnije je, 80-ih godina, komunikaciju sa Jugotonom nastavio njegov kolega Dragoljub Đorđević, sa istim nadimkom.Obojica su, kaže Stojanović, bili perfekcionisti.

U Radio Nišu pesme su snimali poznati pevači narodne muzike, među kojima su bili Lepa Lukić, Nedeljko Bilkić, Predrag Živković Tozovac, Predrag Cune Gojković. Kasnije su, kažu za UNS Stojanović i Santrač, rok bendovi počeli da snimaju demo snimke u istom radiju. 

„Sećam se da su dolazile grupe koje su snimale matrice do pet sati ujutro, kada bi krenulo emitovanje jutarnjeg programa“, dodaje Santrač.

Zbog ove saradnje, tadašnja Pokupska ulica u Zagrebu dobila je, kako kaže Stojanović, ime Niška ulica.

Saradnik u studiju Radio Niša Ljubiša Cvetković Robi, o kome je Stojanović napisao knjigu, bio je prisutan kada je predsednik Opštine Dubrava u Zagrebu odlučio da ulica u kojoj je sedište Jugotona dobije ime Niška ulica.  Tada je, prema svedočanstvu Cvetkovića Robija, koje prenosi Stojanović, generalni direktor Jugotona Slavko Korpun, razgovarao sa predsednikom Opštine Dubrava i ukazao mu na to da su iz niškog studija potekli mnogi popularni snimci.  

„On je rekao da je Radio Niš bio zaslužan za značajne prihode koje je Opština Dubrava ostvarivala. Na to mu je predsednik opštine odgovorio, da se, ako je zaista tako, ulica u kojoj se nalazio Jugoton više neće zvati Pokupska, već Niška ulica“, nastavlja Stojanović. 

Ova odluka je, kako apostrofira Stojanović, u Hrvatskoj tada pozdravljana.

Kako je prekinuta saradnja?

Usled ratnih okolnosti, Niška ulica, u kojoj je bilo sedište Jugotona, preimenovana je u Ulicu Grada Vukovara.

Đorđe Kekić, koji je sedamdesetih i osamdesetih radio u odeljenju propagande u Jugotonu i sarađivao sa radio-stanicama, kaže za UNS da se seća saradnje koju su imali Jugoton i Radio Niš.

„Saradnja je bila jako lepa i trajala je godinama. Obrad Jovović je bio tada odgovoran za nju. Ugovor sa Radio Nišom prestao je da važi 1988. godine, ali smo nakon toga još radili zajedno. Prekinuli smo jer nismo imali više interesa i pevača koji bi snimali u Radio Nišu. Jugoton se tada okrenuo zabavnoj muzici“, kaže Kekić za UNS.

O ovoj saradnji UNS-u je na otkrivanju murala novinaru Miloradu Doderoviću pričao i niški novinar Dragan Žika Stojanović, rekavši da je Eštref, deda Eška Kurtića, umetnika koji je osmislio idejni nacrt i oslikao ovaj mural, bio jedan od osnivača orkestra u Radio Nišu. I Eštref je, dodao je Stojanović, bio u Radio Nišu, kada je, zbog saradnje sa Jugotonom, ulica u Opštini Dubrava nazvana Niškom.

Na početku Obrenovićeve ulice u Nišu nalazila se, kaže Jugotonova prodavnica ploča, koja je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila kultno mesto.

"Tamo smo mogli da pronađemo mnoge svetske muzičke hitove. Jugoton je imao svoja licencna izdanja. Mi smo tamo dolazili kako bismo preslušavali hitove. Bila je to mala prodavnica ploča, poput malog bara. Početkom osamdesetih Jugoton je bio glavna izdavačka kuća za novotalasne bendove, a to je moja generacija volela da sluša. Dane smo provodili u Jugotonovoj prodavnici i kupovali licencna izdanja", dodao je.

Sve to, kako je dodao, govori o lepoj saradnji sa Radio Nišom, ali i o uspesima ovog radija, koji je tada imao ujedinjujuću ulogu za sve Nišlije.

Toma Santrač, koji se priseća audicije za spikera u Radio Nišu, kaže da je taj konkurs doživljavao kao prijemni za Sorbonu.

„Tu su kao urednici radili ljudi koji su predstavljali vrh novinarskog i muzičkog stvaralaštva. U to vreme Radio Niš je bio informativna kuća i institucija vredna poštovanja“, dodao je on. 

Radio Niš je prestao sa radom 2010. godine i pretvoren je u dopisništvo Radio Beograda 2.

„Od 105 ljudi ostalo je nas dvadesetak. Borio sam se za to da se radio vrati i dobio otkaz od ljudi koji nisu poznavali ni radio ni novinarstvo, već samo politiku“, dodaje Santrač. 

Kada se priseti Radio Niša, ostaju mu, kaže, pomešana osećanja.

„Radio sam 42 godine u ovom radiju, ali nakon toga nikad nisam prošao ulicom Lole Ribara. Ne bih to podneo“, naveo je on. I u Zagrebu sigurno postoji neki jugonostalgičar koji se ovako oseća kada se seti Niške ulice.