Novinarsko ćoše
15. 11. 2015.
Sigurnost doma i ukusne kugle - sitnice koje nas ispunjavaju
Najbolji sladoled u Žablju
Ulicama Žablja odzvanja dubok glas čoveka koji glasno viče – sladoled, sladoled! Možda ova scena podseća na američke filmove, ali uopšte nije tako. Beli bicikl, mala crna prikolica na kojoj je posuda sa mešanim sladoledom, a za kormanom čovek srednjih godina Naim Azizi.
Čim je lepše vreme, možete očekivati ovog sladoledžiju u svojoj ulici, uvek u isto doba dana. Deca se odmah okupljaju oko njega i čekaju red. On vozi sporo, i iako je operisao kuk, ne odustaje od načina prodaje koju je još njegov otac započeo. Nakon vožnje, vraća se u poslastičarnicu „Šukrija“, u samom centru varošice. Sezona je počela, ali bašta još uvek nije puna. U poslastičarnici se čuje ne tako prijatan zvuk mašine za pravljenje sladoleda. U polici stoji parče baklave, i to je jedino što imaju pored sladoleda i pića. Ipak je sladoled „Šukrijin“ specijalitet, mnogi kažu da nema boljeg sladoleda od Šukrijinog. Za stolom sedi Naimov otac Bajram koji je već odavno u penziji.
On priča svoju priču - kako su njegovi stričevi došli iz Makedonije u Srbiju još 1924, vraćali se u svoju domovinu i opet dolazili u Srbiju. Po jednom od njegovih stričeva je ova poslastičarnica dobila ime, a danas Žabaljčani i Naima i Bajrama zovu Šukrija. Bajram je rođen u Makedoniji, ali je kao mlad došao u Žabalj. Ovde vodi miran život, srećan što njegov sin i unuk održavaju porodičnu tradiciju. Ovu poslastičarnicu koju je on otvorio, sada vodi njegov sin Naim, a unuk pomaže. Kaže, takav je običaj kod Albanaca, posao se prenosi s kolena na koleno. Međutim, recept za pravljenje sladoleda nije ostao isti. Kako su počeli biznis pre skoro 40 godina, tehnologija je napredovala, i sada sve lakše ide. Ranije je pravio sladoled ručno, što nije bilo lako.
Staračkim glasom, jedva razumljivo, on priča svoju priču sa blagim osmehom, kao što svaki stariji čovek jedva čeka da ga neko pita bilo šta iz prošlosti, oživljavajući te trenutke barem na kratko. Prija mu da skrene misli sa bolesti, lekara, samoće. Bajram svako jutro obiđe svoje staro radno mesto. Skromno uređena poslastičarnica odaje utisak staromodnosti, niko se ne bi iznenadio da dobije sladoled u onim starim metalnim posudama, ali ipak ga služe u finim, staklenim čašama. Dok Bajram sedi za stolom ove male poslastičarnice, gosti se smenjuju, a Naim ih malo poslužuje, malo radi u kuhinji. I njegova žena pomaže, iako do pre desetak godina nije bilo mesta za žene u porodičnom biznisu. U baštu, na metalne stolice, seda stariji par, kažu, vraćaju se s pijace.
- Znamo ljude koji samo na Šukrijin sladoled idu, a i mi svake nedelje dođemo da se osladimo. Odličan je, a muž se ubacuje - ovo je ipak domaći sladoled, mora biti dobar.
Usluženi su, a Naim počinje svoju priču. Ni on, kao ni njegov otac, nije rođen ovde. U Žabalj je došao kada je završio srednju školu, negde 78, 79. godine. Odmah je počeo da radi, a tako je prošao i njegov sin. Naim priča o tome kako je tehnologija uticala na recept.
- Recept se menjao, nije isti kao pre četrdesetak godina kada je poslastičarnica počela s radom. Malo je drugačiji sistem, tehnologija se menjala, sve je brže. Stari recept ipak čuvam, ali se uvek trudimo da sladoled bude što bolji!
Prave i baklave, ali obično samo kada zahladi, jer se leti ne prodaju dobro. Zimi zatvore poslastičarnicu na tri meseca, obično odu malo u Makedoniju kod rođaka, a tada i Naimova braća koja žive u Italiji svrate, pa se svi tamo sretnu. I kod njih dolaze rođaci, kako kaže, sviđa im se ovde.
Porodica Azizi nikada nije imala problema zbog svog porekla, nikakvi dronovi nisu mogli da poljuljaju poštovanje Žabaljčana prema ovoj porodici.
- Kada preskočim jedan dan vožnje bicikla, ljudi me zaustavljaju na ulici da me pitaju zašto juče nisam prolazio njihovom ulicom i da li je sve u redu, kaže Naim, pokušavajući da dočara dokle doseže poštovanje Žabaljčana prema Šukriji.
Naim lično ne vidi nikakvu razliku u životu u Makedoniji i u Žablju. On veruje da bi isti način života njegova porodica vodila i da su tamo. Običaji su različiti, ali to ne znači da neće otići na slavu kod nekog. Išao je kod komšije, kaže, bilo je lepo, a i komšija je svraćao kod porodice Azizi na Bajram.
Mušterije čekaju, Naim ustaje da ih posluži. Mala devojčica sa majkom čeka svoje dve kugle sladoleda, dok majka komentariše Šukriju i njegov sladoled.
- Najlepši sladoled u Žablju, nema nigde bolji, a devojčica klimanjem glave odobrava majčino mišljenje. On hoće i bez para i s parama da da sladoled. Deca stvarno obožavaju ukus.
Naim uzima slatki fišek i stavlja u njega kuglu sladoleda od kivija i od jagode, daje sladoled devojčici, dok se ona stidljivo zahvaljuje.
Svuda samo reči hvale za ovu vrednu porodicu. Skroman život u čauri svoje familije, navodi ljude da se zapitaju o pravim vrednostima u životu. Možda je život samo kornet sladoleda – sigurnost doma i ukusne kugle stvari koje nas ispunjavaju.
* Reportaža „Sigurnost doma i ukusne kugle - sitnice koje nas ispunjavaju“ pobedila je na konkursu UNS-a za najbolji studentski prilog o primerima dobre prakse iz suživota u multietničkim sredinama.
Konkurs je sproveden u okviru projekta “Komšijske novosti - servis dobrih vesti“ čiji je cilj razbijanje predrasuda i stereotipa u izveštavanju o nacionalnim manjinama i podsticanje mladih novinara da pišu o primerima dobre prakse.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.