Novinarsko ćoše
14. 08. 2015.
Reč kolumniste NIN-a Dragana Jovanovića na ispraćaju kolege Teodora Anđelića
Kolumnista nedeljnika NIN Dragan Jovanović održao je danas govor na ispraćaju kolege Teodora Anđelića na Novom groblju u Beogradu. Govor prenosimo u celosti.
Crveni Kmer iz Sombora
(1948 – 2015)
Kažu da je umro, za tri dana, od zapaljenja pluća uprkos lavovskoj borbi lekarskog tima u Urgentnom centru. Umreti od zapaljenja pluća, usred Beograda, na početku 21. veka to liči na Teodora Anđelića. A, vidim ga i sada kako „jede“ cigare, onako, uz vinjak, u „Bermudskog trouglu“ u kome su nestajali ninovci, a onda se odande, iz „Lipe“, „Šumatovca“ ili „Grmeča“, vraćali u NIN sa sjajnim, već, u glavi, napisanim tekstovima. Sedanje za pisaćom mašinom bila je samo rutina...
Teodor je došao sa Fakulteta političkih nauka. Primio ga je glodur Dragan Marković koji je govorio da „svaki ninovac može da bude ministar u bilo kojoj vladi, ali da nijedan ministar ne može da bude ni novinar, a kamoli urednik NIN-a.“ Jednog dana, u NIN bane pola srpskog Centralnog komiteta u nameri da smeni Dragana Markovića. Tada smo ih mi, Draganovi „mladi lavovi“, tako potprašili da komitetlije nisu znale gde su vrata, a gde prozori... Ubrzo osvane preko cele strane „Politike“ tekst o „crvenim Kmerima iz NIN-a“. Potpisao ga Špiro Galović, desna ruka Ivana Stambolića, predsednika srpskih komunista. Mi, „crveni Kmeri“ znali smo šta to znači, da su nam dani u NIN-u odbrojani i počeli smo da vadimo švajcarske vize da radimo na građevinama ili u Gradskoj čistoći Ciriha, i, danas je, kažu, to lepa para. Ali, onda se pojavljuje Milošević, tojest, njegov sukob sa kumom Stambolićem. Mi, „crveni Kmeri“ stali smo na stranu Miloševića ne bi li se spasili stambolićevskog „svilenog gajtana“. Milošević je nama poslužio samo kao poluga, kao Arhimedova tačka oslonca da sklonimo Stambolića. Milošević je, pak, mislio da smo, mi „crveni Kmeri“, postali njegova pretorijanska garda koja treba da obavlja svakakve poslove za njega.
Ali tu su se i Kmeri pocepali. Teodor je, u najboljoj nameri, pristao da kao glavni urednik NIN-a sedi u kolegijumu sa onima koji su, koliko do juče, govorili da je Milošević mali Hitler, čak, da je i protiv druga Tita, sa onima koji su Vožda opanjkavali, iz nedelje u nedelju, u splitskim i zagrebačkim novinama. Ti glodari iz kolegijuma su, uskoro, i Teodora „pojeli“, i, to po nalogu Miloševića. Teodor je to shvatio, ali nikad nijednu lošu reč o Miloševiću nije rekao; ni u kafani, a kamoli u novinskom tekstu. Otišao je iz NIN-a tiho, bolno. Mislim da to nije preboleo do kraja života. Oni, pak, koji su sklonili Teodora iz NIN-a, pomogli su, itekako, da Milošević završi u Hagu. Ni NIN ni Teodor se od toga nikad nisu oporavili...
Teodor je bio đak Sergeja Lukača i gajio je njegovu novinarsku mustru. Omalen, a pun energije, Teodor je, i kao novinar i kao glavni urednik NIN-a, bio prava vojvođanska prznica. Začas bi eksplodirao, začas čaure pokupio. Vrteo se, uglavnom, oko kulture i istorije. Kada sam mu, recimo, dao da pročita „Via Pula“, Velikićev prvenac je, odmah, ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Teodor je „iskopao“ i Vasu Čubrilovića i mesecima iz njega „cedio“ živu priču o Sarajevskom atentatu iako nije bila nikakva godišnjica. Teodor je bio i gadan igrač šaha. Prvokategornik. Teško mu je bilo uzeti i remi...
I Teodor sada, sigurno sedi u nebeskom „Bermudskom trouglu“ sa ninovcima za koje mladi nisu ni čuli. Zato nam je, između ostalog, novinarstvo na staklenim nogama. A gde da držiš simpozijume o medijima kada više nema „Lipe,“ Grmeča“ i „Šumatovca“.
Srećan put, Teodore, pozdravi društvo gore!
Komentari (1)
ostavi komentar14.08.
2015.
srecan put
Ode jos jedan uspravan i ispravan novinar, retkost u nas.
Odgovori