Novinarsko ćoše
18. 04. 2023.
Prijateljstvo sa novinarima kao inspiracija za umetničko stvaralaštvo
Eh, da smo svi anđeli sa jednim krilom i da možemo poleteti samo ako prigrlimo jedni druge, pisao je pre više decenija italijanski pisac i reditelj Lučano de Krešenco. Kulturni pregaoci su dobro znali da je nekada najlepše „leteti“ sa novinarima, pa su im njihove karakterne crte, način života i ideali kojima teže bili inspiracija za umetnička dela.
Dobitnica Pulicerove nagrade Harper Li i književnik Truman Kapote koji je dao važan doprinos istraživačkom novinarstvu družili su se od ranog detinjstva. Kapote se kao četvorogodišnjak nakon razvoda roditelja preselio u Alabamu, gde je upoznao Li, koja je inače bila ćerka poznatog novinara A.C. Lija. Uočivši njihovu zajedničku ljubav prema pisanju, otac Harper Li im je dao zajedničku pisaću mašinu. Tako je počela njihova saradnja.
Iako je bila dve godine mlađa od njega, za Li je Kapote bio maštoviti, ljupki i pomalo naivan dečak kome je bila potrebna zaštita. Takav je bio i lik Dila Harisa, komšije porodice Finč iz romana „Ubiti pticu rugalicu“, koji će Li napisati dvadesetak godina kasnije. Njihova sličnost nije nimalo čudna jer je Li za lik Dila inspiracija bio upravo Truman Kapote.
Li je za ovaj roman dobila Pulicerovu nagradu, a Kapote se vremenom proslavio romanima „Doručak kod Tifanija“ i „Hladnorkvno“.
Inače, Kapoteov roman „Hladnokrvno“ baziran je na temeljnom istraživanju, oličenom u unakrsnim intervjuima i pretrazi dokumentacije, karakterističnom za istraživačko novinarstvo. Zato se neretko kaže da je Kapote ovim romanom promenio moderni žurnalizam, a njegov doprinos novinarstvu izjednačava se sa doprinosom književnosti. Da stvar bude bolja, u pisanju ovog romana mu je pomogla upravo Harper Li.
Prijateljstvo Li i Kapotea živelo je dva života - jedan u realnom koji seže iz ranog detinjstva, a drugi u svetu knjiga koje su pisali.
Neka prijateljstva važna za umetnost novinari su započeli i u penzionerskim danima. Tako se u Srbiji pre nekoliko godina sportski novinar Petar Stanišić sprijateljio sa rediteljkom Irenom Adamović. Vezivala ih je pozorišna umetnost jer je Stanišić osim što je izveštavao o sportu, glumio u Beogradskom dramskom pozorištu.
Inspirisana njegovim likom, Adamović je režirala predstavu o životnom ciklusu koji objedinjuju mladost i starost, decu i penzionere. Stanišić je u predstavi glumio sebe, a to je ujedno bila i njegova poslednja uloga.
„Kada smo radili predstavu bio je jako bolestan, ali smo ga snimili i preko ekrana pustili delove u kojima glumi. Predstava se završava tako što on drhtavim glasom, ali sa mnogo entuzijazma kaže – „Juriš junaci i princeze!“, a zatim i deca i penzioneri trče po pozornici“, rekla je Adamović na komemoraciji Petru Stanišiću pre nekoliko meseci.
Spoj sporta i umetnosti bio je važan još jednom novinaru koga su u emisiji „OKO magazin“ nazvali prezimenom novinarske profesije, a kome je fudbaler Aleksandar Tirnanić bio stric – Bogdanu Tirnaniću.
„Potomak sam jedne od slavnih fudbalskih porodica, ali što da se lažemo – nikada nisam igrao u derbiju“, rekao je svojevremeno Bogdan Tirnanić.
Iako nikad nije igrao na derbiju, mogao se pohvaliti velikim doprinosom novinarstvu, ali i činjenicom da je glumio u filmu Želimira Žilnika koji je osvojio „Zlatnog medveda“ u Berlinu. Ipak, kao ni Stanišić u predstavi, Tirnanić nije glumio već se samo ponašao prirodno – a Žilnik je upravo to i želeo. Tako je za autentičnost ovog filma „crnog talasa“ pomalo „krivo“ i Žilnikovo poznanstvo sa Tirnanićem.
Mnogo je primera prijateljstava sa novinarima na čijim su temeljima nastala umetnička dela. Ipak, nekada se dešavalo i obrnuto – da druženje započne stvaralaštvom.
Koračajući ulicama u Nemačkoj pre više od jednog veka slikar Oto Diks je ugledao Silviju von Harden – novinarku koja je izgledom prkosila konvencijama nametnutih od društva. Kratke kose, sa cigaretom u ruci, neopterećena svojom spoljašnjošću, odražavala je životni stil tada stran većini žena. Poželeo je naslika i da angažovanom umetnošću predstavi devojku koja se protiv rodne diskriminacije borila upravo onim što jeste. Ovaj susret opisan je i u Memoarima Otoa Diksa:
„'Moram Vas naslikati! Jednostavno moram!... Vi ste predstavnik čitave jedne epohe!“.
- 'Dakle, hoćeš da naslikaš moje blede oči, kitnjaste uši, dugi nos, tanke usne; hoćeš da naslikaš moje duge ruke, kratke noge, velika stopala — stvari koje mogu samo da uplaše ljude i nikoga ne oduševljavaju?'“.
Upravo je to i želeo – da načini portret koji bi predstavljao epohu u kojoj je od spoljašnje lepote važnije psihičko stanje. To je najbolje i video kad ju je upoznao.
Upoznati novinara znači i naučiti kako živi neko ko želi da promeni svet i ukaže na važne probleme. To je znala i japanska prevoditeljka Ejlin Mioko Smit, koja je pozvala fotoreportera Lajfa da objektivom zabeleži efekte bolesti minamata meštana sela u Japanu. Ubrzo nakon što mu je Mioko zakucala na vrata i ispričala o čemu se radi, Smit je odlučio da se uputi u Japan.
Razgovarajući sa porodicama čija se deca suočavaju sa ovom bolešću, saznao je da je jedini krivac kompanija Chisso, čije fabrike su vodu zagađivale živom, trujući najpre ribe, a zatim i ljude. Uprkos mnogobrojnim pretnjama, Smit je dobio bitku protiv kompanije, a Ejlin Mioko je oženio. U svemu mu je pomoglo prijateljstvo sa porodicama obolelih. Ovaj podvig predstavljen je i u istoimenoj knjizi, kao i u filmu Endrua Levitaca, sa Džonijem Depom u glavnoj ulozi.
Mnogo je tekovina kulturnog stvaralaštva kojih ne bi bilo bez novinara. Iako ih osim „sedmom silom“, „četvrtom vlašću“ i „četvrtim staležom“, nazivaju i „univerzalnim neznalicama“, svet umetnosti bez njih bi bio siromašniji.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.