Novinarsko ćoše
14. 12. 2009.
Rehabilitovan nakon šest decenija
Islednik koji me je saslušavao, oženio se mojom suprugom, govoreći joj kako će mi za 15 godina i kosti istrunuti i zatvoru, a šteta je da takva lepota, ni kriva ni dužna, strada zbog "moje lude glave".
Izmučeno lice, štake uz pomoć kojih hoda je prvo što primetite kod Ljubisava Krunića. Ipak, dovoljno je na delić sekunde da se zagledate u njegove oči i shvatite da ispred sebe imate čoveka kojeg život nije štedeo.
- I posle šest decenija, stalno mi se vraćaju slike užasa iz logora koje sam preživeo. Pokušavam da to potisnem duboko u sebe, ali ne vredi, stalno se vraćaju i progoniće me do sudnjega dana - kaže Ljubisav Krunić.
Rođen u radničkoj porodici, od oca automehaničara i majke domaćice.
- U SKOJ sam ušao vrlo mlad, kao učenik sedme muške gimnazije u Beogradu. Veliki uticaj na tu moju odluku imao je moj brat od strica, Bogoljub, koji je bio njihov član. Zahvaljujući njemu stekao sam određene poglede na život i borbu.
Njegov prvi novinarski rad bio je stenografisanje govora Staljina na Crvenom trgu. Imao je samo šesnaest godina.
Po završetku Vojne vazduhoplovne akademije počinje da radi u Jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu i tu ostaje sve do 1948. kada zbog izjašnjavanja za Rezoluciju Informbiroa biva osuđen na godinu dana zatvora. Ubrzo mu je kazna, bez ponovnog suđenja, preinačena na 15 godina zatvora.
- Usudio sam se na partijskom sastanku da kažem da se protivim razdvajanju od Sovjetskog Saveza, odnosu prema crkvi i seljacima koje primoravaju na udruživanje u zadruge. Odmah nakon toga sam uhapšen, presuda Vojnog suda u Beogradu bila je ekspresna: „Zbog neprijateljskog izjašnjavanja lišava se slobode Ljubisav Krunić, u trajanju od jedne godine. Lišava se oficirskog čina, odlikovanja“.
U Padinskoj skeli sam proveo devet meseci, kazna mi je skraćena zbog dobrog vladanja, vraćam se kući a ubrzo zatim stiže i poziv iz istog Vojnog suda da se "hitno javim".
- U sudu mi kažu: "Vrhovni vojni tužilac se žalio na presudu i delo neprijateljskog izjašnjavanja prekvalifikovao u delo širenja neprijateljske propagande, pa ti je kazna povećana na 15 godina zatvora. Upućuješ se na izdržavanje kazne odmah".
Nije stigao da se oprosti sa porodicom, ženom, roditeljima.
- Iz suda sam upućen na izdržavanje kazne. Robijao sam 8 godina u Staroj Gradiški, Bileći i na ostrvima Grgur, Ugljen i Goli otok. Tamo su me lomili i fizički i psihički.
Za to vreme u Beogradu je otpočeo progon njegove porodice.
- Islednik koji me je saslušavao, oženio se mojom suprugom, govoreći joj kako će mi za 15 godina i kosti istrunuti i zatvoru, a šteta je da takva lepota, ni kriva ni dužna, strada zbog "moje lude glave". Od oca i majke je zahtevano da me se odreknu. Kad su to odbili, izbačeni su iz stana, otac je izbačen iz partije i sa posla. Godinama nije mogao da se zaposli, radio je privatno i tako i opstao.
Posle osam godina ponižavanja vraća se kući, 13. avgusta 1956. godine. Ali, progon se nastavlja i van logora, na slobodi. Obeležen je za sva vremena. Niko ne sme da ga zaposli.
- Bio sam jedan od ukupno 12 stenografa u Beogradu. Bili smo traženi ali niko nije smeo da me primi u radni odnos. Ipak, zarađivao sam honorarno stanografišući.
Nakon pet godina ipak dobija posao kao stenograf u Saveznoj privrednoj komori a potom u Udruženju Železara. Taj period, kaže, pamti po dobrim primanjima i po tome što je kao profesor stenografije upoznao sadašnju suprugu Zlatu.
- Radeći kao profesor stenografije jako dobro sam zarađivao, a i putovao. Na jednom takvom putu rešio sam da posetim prijatelja u Niškoj banji, i tu sam upoznao moju sadašnju suprugu Zlatu. Kada se pojavila na vratima stana mog prijatelja znao sam da je ona osoba koja će mi pomoći da zaboravim godine stradanja i patnje. Tako je i bilo. Nakon godinu dana smo stupili u brak.
Najteže mu je palo što je prestao da leti.
- Kao vojni pilot uživao sam u nebeskom prostranstvu i plavetnilu. Želju za letenjem sam preneo na mog mlađeg sina Slobodana koji je pilot.
Sebe smatra srećnim čovekom jer je uspeo da formira porodicu.
Sa suprugom Zlatom sam dobio i odškolovao sinove Aleksandra i Slobodana. U detinjstvu nisam hteo da ih opterećujem svojom prošlošću ali kada su odrasli, završili srednje škole, rekao sam im: „Deco, od mene ne očekujte nikakvu pomoć. Ja sam državni neprijatelj i samo mogu da vam otežam život. Odgovorili su mi tako što su završili fakultete, stariji sin Aleksandar Medicinski, tri meseca pre roka, sa prosekom 10. Mlađi, Slobodan, je pilot. Sada žive i rade u SAD.
Pre pet godina je posetio Moskvu, primio ordene...
- Zahvaljujući Ivani Žigon, predsednici Društva srpsko-ruskog prijateljstva, ispunio mi se san: sa golootočanima i veteranima Drugog Svetskog rata proveo sam pet dana u Moskvi. Na svečanom prijemu u Domu Oružanih snaga Rusije proglašen sam za počasnog građanina grada Moskve. Neverovatno je i teško opisivo koliko su poštovanja ruski domaćini pokazali prema nama kaže Ljubisav Krunić.
Dane provodi, uz televizor, u šetnjama sa suprugom Zlatom, ali i druženju sa kolegama.
- Teško mi pada što sam veći deo dana zatvoren u stanu, ali pravu radost za mene predstavljaju jednonedeljna druženja sa kolegama, novinarima veteranima. Vreme provedeno sa njima me čini posebno srećnim a u neku ruku i korisnim.
Odluku o rehalibitaciji je dočekao mirno, bez prevelikih očekivanja.
- Posle šest decenija sam rehabilitovan. Voleo bih da dobijem neki manji stan jer sam sa suprugom već decenijama podstanar, mada godine patnje, bola i straha ništa ne može da izbriše.
Najsrećniji je kada je u poseti sinovima u Americi.
- Posete sinovima mi predstavljaju zadovoljstvo, jer vreme provodim sa unukama u šetnji, priči i igri. One, bar na kratko, uspeju da me otrgnu od prošlosti i izmame osmeh na lice.
Antrfile: Ljubisav Krunić: biografija
Ljubisav Krunić rođen je 18. oktobra 1925. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Apsolvirao je na Ekonomskom fakultetu i diplomirao Vojnu vazduhoplovnu akademiju. Novinarstvom je počeo da se bavi još kao srednjoškolac, a potom je postao profesionalni novinar. Radio je u Radio Beogradu, RTV Beograd i sarađivao u mnogim listovima i časopisima u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja novinara Srbije, Udruženja književnika Srbije i Saveza stenografa . Objavio je veći broj pripovedaka, reportaža i kritika.
Antrfile: 60 godina čekanja
Zakonom o rehabilitaciji koji je stupio na snagu 25. aprila 2006. godine, uređuje se rehabilitacija osoba koje su od 6. aprila 1941. do dana stupanja zakona na snagu, izpolitičkih ili ideoloških razloga bile lišene života, slobode ili nekih drugih prava. Mnoge evropske zemlje donele su zakono rehabilitaciji nakon pada Berlinskog zida. Najpre su svoje građane rehabilitovale Češka i Mađarska, zatim je ovaj proces pokrenut i u Poljskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Rehabilitacija je pre tri godine sprovedena i u Hrvatskoj i Sloveniji. Njihovo iskustvo govori da je suočavanje sa prošlošću izuzetno bolan i težak proces.
B. S.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.