И заиста, смањивање броја страница и на српском тржишту штампаних медија била је прва реакција појединих периодичних листова. У кратком коментару под насловом „Превенција и заштита“, одговорни уредник недељника „Време“ Филип Шварм већ 26. марта, десетак дана од проглашавања ванредног стања пише: „Србија је у ванредном стању. (...) У тој и таквој ситуацији, улога независних медија је незамјењива. (...) Недјељник ‘Време’ у свему овоме има истакнуту улогу. Никада нам у три деценије постојања није било лако, па ни данас. Као што смо до сада прегурали свашта, тако ћемо и ово. А да би успјели у томе, не само да морамо радити од куће колико год нам професија допушта, носити маске и примјењивати све што је неопходно, него и обезбједити рад и излажење нашег недјељника у догледном периоду. Једна од тих мјера превенције и заштите јесте и привремено смањивање броја страна ‘Времена’ са 64 на 48. Ништа се друго неће промијенити – бићемо само ригорознији у избору тема и квантитету надомјештавати квалитетом. На овај потез смо били принуђени због све тежих и непредвидљивијих увјета пословања, како не бисмо дошли у ситуацију да изневјеримо читаоце на чије разумијевање у потпуности рачунамо. Конкретно: бројни продајни објекти су затворени или се затварају, радно вријеме свих је знатно скраћено, дистрибуција постаје све тежа и неизвјеснија – да не набрајамо даље.“

„Време“ није једини периодични лист који је смањио број страница. Исто тако, периодични листови нису једини штампани медији који су се суочили са специфичним проблемима у ери короне. Један је онај који је већ поменут у цитираном фрагменту: „рад од куће колико год професија допушта“. Два су специфично повезана са мерама које су српске власти спровеле у борби против вируса ковид-19. То су забрана излазака особа старијих од шездесет и пет година односно полицијски час који се у току викенда и празника знао протегнути и на три и по дана. Према свим истраживањима и статистикама, управо популација старија од шездесет и пет година предњачи кад је реч о читаоцима новина. Код ове друштвене групе, много мањи проценат људи се информише преко интернета у поређењу са „традиционалним медијима“. Њихова немогућност да лично купују новине врло брзо се одразила и на тираже. Такође, присељеност редакција да због продужених полицијских часова издање троброје и четвероброје, утицала је на то да дневне новине више пута немају засебна издања за петак и суботу која су често, због ТВ програма и пропратних додатака, продаванији у односу на издања других дана. То је такође фактор који наноси директну економску штету дневним листовима.

Ипак, у Београду, барем досад, није било озбиљнијих „жртава“ на тржишту дневне штампе. У суседству није било тако. Већ првих дана, приштински „Коха диторе“ је потпуно одустао од штампаног издања, док је сарајевско „Ослобођење“ смањило број страница. У Хрватској, према писању „Новости“, тједника у издању Српског народног вијећа, у неколико редакција је дошло до озбиљног смањивања личних доходака.

Ипак, док се многе земље Европе и регије припремају што за попуштање мера што за укидање ванредног стања, поставља се питање колико промене у динамици новинарског рада могу постати трајне. Свако ко има инсајдерско новинарско искуство, зна да се новине какве познајемо стварају у синергијској атмосфери редакције. Свака права редакција, свака редакција достојна тог имена, увек је више од простог збира својих чланова. Идеје које настају у разговору, током „брејнсторминга“, не могу бити замењене идејама које новинари нуде уреднику радећи од куће. Такође, редакција је и „meeting point“ у који навраћају вањски сарадници, пријатељи куће те сви други који играју улогу у и око неких новина. У том смислу, пад квалитета који се скоро нужно дешава уз рад од куће потенцијално је много гори од пада квантитета у контексту броја страна.

Међу тезама које су се појавиле кад је реч о последицама епидемије ковида-19 на друштво у целини доминира она која каже да ће она само убрзати трендове који су већ раније започели. У контексту медија, нарочито штампаних, то се доима као тачна прогноза. Већ годинама се паралелно смањују тиражи новина, као и буџети за конкретне журналистичке жанрове. Све је мање дописника, пошто се њихов рад покушава заменити агенцијским вестима. Све је мање репортера на терену, а њихов се рад покушава надоместити агрегацијом статуса са друштвених мрежа који исписују случајни пролазници са лица места. То ствара „савршену олују“ која новине истовремено чини и мање атрактивним и мање релевантним.

Епидемија се у том смислу јавља као криза у свом изворном и етимолошком значењу: као преломни тренутак у процесу болести након кога креће или смрт или оздрављење.