Навешћу разлоге најутицајнијег од ових листова, Њујорк тајмса. Главни уредник Дин Баке позвао се на журналистички стандард свог листа, који „прави разлику између политичке сатире и намерне увреде“. По процени Дина Бакеа, већина спорних карикатура „Шарлија“ није друго до увреда која би повредила сензибилитет његових читалаца, поготово оних муслиманске вере.

Другим речима, Баке се у потпуности сложио са резоновањем Самира Шабаније.

Дозволите да се ја не сложим ни са Бакеом, ни са Шабанијом.

Карикатуре из листа „Шарли ебдо“ покренуле су живу расправу о танкој линији која политичку сатиру одваја од провокације и говора мржње. Та је дебата веома важна: имам разумевања и узимам у обзир мишљења по којим су карикатуре из „Шарлија“ понекад биле, не само иконокластичне, већ и расистичке, односно неосетљиве према осећањима угњетаване мањине.

Свеједно. У тренутку када је главна вест да је извршен покољ у редакцији „Шарли ебдо“ због карикатура које је објављивао „Шарли ебдо“, новинарски стандард налаже да покажемо читаоцима какве су те карикатуре. Садржај карикатура постаје незаобилазан део вести. Читалац не добија пуну информацију о ономе што се десило у Паризу ако медији не објаве карикатуре – без обзира на то да ли нам се те карикатуре допадају. У том часу више није битно да ли би те карикатуре пре покоља прошле новинарски стандард сајта УНС-а или „Политике“.

Покољ у Паризу је објављивање карикатура учинио обавезним, јер су карикатуре постале незаменљив део информације о покољу.То је моје мишљење, које нису делили сви уредници који чине редакцијски колегијум „Политике“.  

Моја лична солидарност са француским колегама у одлуци о објављивању карикатура није играла најважнију улогу. Задатак је уредника и новинара да непристрасно обавештавају јавност, односно да не прећуткују ништа што би могло битно да утиче на став јавности о неком догађају. Кодекс новинара Србије, међутим, од њих такође тражи да се супротставе говору мржње и дискриминацији.

Сваки уредник и новинар свакодневно вагају своју обавезу према читаоцима, односно своју одговорност пред читаоцима, са обавезом да се супротстављају дискриминацији и да не толеришу говор мржње.

Но једно је одлука о сензибилитету читалаца пре масакра у Паризу, а друго је одлука после масакра.

По мом мишљењу, после масакра, карикатуре у „Шарлију“ постају незаобилазан део приче и више није могуће одлучивати о њиховом објављивању само на основу процене о томе колики ће део читалачке публике повредити. Читалац има право на све основне елементе приче, а веома је важно да сваки читалац добије прилику да за себе оцени степен провокације у карикатурама.

Истим мотивима сам се руководила и 2006, када сам на насловној страни „Политике“ објавила данску карикатуру која је потресла исламски свет.

Сада, међутим, читам да дански лист не жели да прештампа карикатуре „Шарлија“, и да слично мисле и многи други листови који су били много отворенији 2006. када су извештавали о данској карикатури, претњама смрћу Курту Вестенгарду и нападима на данске амбасаде по исламском свету.

Зар није то оно што су терористи желели да постигну? 

Мислим да је то права штета. Само се по себи разуме да сваки главни уредник мора сам да одлучи да ли одређену карикатуру сматра политичком сатиром или расистичким подстрекавањем мржње. Но мислим да о таквим појединачним уредничким, или одлукама редакцијског колегијума, треба отварати јавне дебате.

Писмо господина Шабанија је у том смислу више него добродошло. И овде у Србији је потребна јавна дебата о таквим темама.  

Све то наводи Милована Дрецуна да славодобитно закључи како Американци ублажавају ставове према Србији, а “њихова јавност почиње да узима у обзир и српске интересе и приказује реалнију слику Косова”.

Новинарка Информера и мене је јуче питала за мишљење о овој теми. Рекла сам следеће:

Њујоркер је чувен, угледан и кредибилан литерарни магазин који објављује аналитичне, детаљним новинарским истраживањем поткрепљене чланке о важним друштвеним темама. Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине.

Драгоцена је информација, коју сам у Њујоркеру први пут видела из меродавних извора, да је Тачи одмах након обелодањивања извештаја Дика Мартија био озбиљно уздрман и чак нудио оставку западним амбасадорима у Приштини, који су га међутим охрабрили да остане на положају док се не појаве “чврсти докази” против њега.

Не бих, свеједно, преувеличавала значај овог чланка као наговештаја промене односа према албанским властима на Косову. Подсећам да је у јуну 1999. дописник Њујорк тајмса из Београда Крис Хеџис објавио такође дуг и студиозан чланак у угледном Форин аферс магазину, у ком је изнео озбиљне оптужбе против Тачија у периоду када је консолидовао своју власт над УЧК, укључујући и утемељене сумње да је наређивао ликвидације и својих сабораца.

Стејт департмент од почетка врло добро зна са ким има посла на Косову, а српска репутација у САД је зацементирана. Једна ласта не чини пролеће, а Хашим Тачи има више савезника у америчком Конгресу него што Њујоркер тамо има читалаца.

Разумем да се моје размишљање није уклопило у Информерову тезу о “америчком преокрету” у односу на Косово и Хашима Тачија. Свеједно бих волела да је она једна моја реченица која се Информеру учинила употребљивом макар тачно цитирана. (У делу у ком кажем да “Чланак Николаса Шмидла не бих назвала ни просрпским нити антиалбанским, но аутор свакако баца веома неповољно светло на Хашима Тачија и руководство УЧК, иако закључује да се оптужбе против њих вероватно неће моћи доказати и подсмева се некомпетентности српског тужилаштва за ратне злочине” , Информер је избацио ово “српског” тужилаштва, па ће неупућен читалац можда помислити да се “Њујоркер” ругао косовским тужиоцима за ратне злочине.

Но са становишта новинарске професије, проблем је у нечем другом. Информер чита Њујоркер онако како ми читамо Информер. Другим речима, када један од најпрестижнијих америчких магазина наручи и објави опширан и студиозан чланак на ком је аутор радио дуже од шест месеци и због ког је обавио десетине интервјуа са десетинама саговорника на два континента, Информер мисли да је тај чланак заправо резултат свежег дневнополитичког мига Стејт департмента или појединца из важне институције у врху америчке пирамиде власти. И да “америчка јавност” мисли онако како елитни Њујоркер мисли…

Информер верује да Њујоркер треба читати као московску Правду из 1964. године. Или као београдске таблоиде из 2013. године. Јер је у њима одмах јасно ко је коме намигнуо да се нека сторија, нека клевета или трач, неки давно откривени али помно чувани компромитујући материјал, појави баш у овом тренутку, како би се покосила политичка или пословна конкуренција. Као што је јасно за чији се рачун, у којој кампањи, у ком таблоиду, одстрељује који политичар.

У међувремену, у данашњем је Њујорк тајмсу објављен извештај о јучерашњим пресудама у случају трговине органима на клиници Медикус у Приштини. Све је ту. Једино нема ни напомене да је, пре само две године, Дик Марти изашао у јавност са страховитим оптужбама против УЧК и Хашима Тачија у вези са касапљењем заробљених Срба и продајом њихових органа за време рата на Косову. Њујорк тајмс се тога није ни сетио поводом случаја Медикус.