ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Пресудом Првог основног суда у Београду П1 број 12223/10 од 3. 6. 2014. године усвојен је тужбени захтев тужиље Светлане Васовић Макина из Београда и поништена као незаконита решења генералног директора и заменика генералног директора тужене „Политика новине и магазини“ д.о.о. из Београда, и то решење од 5. 3. 2010. године, којим је утврђено да је услед организационих промена престала потреба за радом тужиље Светлане Васовић Макина из Београда и решење од 8. 3. 2010. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду код тужене „Политика новине магазини“ д.о.о. од  10. 3. 2008. године.

Обавезана је тужена да тужиљу Светлану Васовић Макина из Београда врати на рад и распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми, знању, способностима. Обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 525.750 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 број 3615/2014 од 14. 12. 2015. године, преиначена је првостепена пресуда Првог основног суда у Београду и одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се пониште као незаконита решења генералног директора и заменика генералног директора “Политика новине магазини@. Одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да је врати на рад. Одбијен је тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени јој накнади трошкове парничног поступка у износу од 525.750 динара, а обавезана тужиља да туженом на име трошкове парничног поступка исплати износ од 336.000 динара.

РЕВИЗИЈА - Против правоснажне пресуде донете у другом степену тужиља је балговремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље основана. Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била запослена на неодређено време, почев од 1. 3. 2006. године, а радни однос јој је престао 20. 4. 2010. године. Тужени је 27. 11. 2009. године усвојио Правилник о унутрашњој организацији и Правилник о систематизацији послова, па је новим Правилником на нивоу друштва смањен број систематизованих места са 504 на 356 места.

Дана 27. 11. 2009. године, након спроведених организационих промена које се огледају у укидању појединих послова или смањењу броја извршилаца на појединим пословима, тужени је донео одлуку о престанку потребе за обављањем послова за 18 запослених. Утврђено је да за 18 запослених не постоји могућност премештаја на друге послове, ни могућност преквалификације или доквалификације. Међу 18 запослених који су проглашени технолошким вишком је и тужиља Светлана Васовић Макина. На дан 9. 12. 2009. године 75 запослених дало је сагласност да буде утврђено као вишак запослених.

Одредбом члана 153. став 2. Закона о раду прописано је да је послодавац који утврди да ће доћи до престанка потребе за радом најмање 20 запослених у оквиру периода од 90 дана дужан да донесе Програм решавања вишка запослених. Доношењем елабората из новембра 2009. године тужена је имала сазнања да ће доћи до смањења броја запослених за 20 одсто, па је у складу са одредбама члана 153. став 2 Закона о раду морала да донесе Програм решевања вишка запослених, сагласно члану 153 став 1 Закона о раду, да искаже примењену меру за запошљавање – премештај на друге послове.

СТАВ ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА - Првостепени суд утврђује да је у ситуацији када се на ново систематизована радна места распоређују запослени чија су радна места новом систематизацијом укинута, критеријуми за распоређивање запослених морају постојати и морају се примењивати равномерно на запослене, нарочито ако постоји више запослених који испуњавају услове за рад на новопостојећим радним местима, а што тужена није урадила у односу на тужиљу. У току поступка је утврђено да је код туженог било упражњених радних места новинара у другим организационим јединицама, за које је тужиља испуњавала услове, а на која су распоређени запослени чија су радна места укинута, па тужиља није била изложена конкуренцији применом истих критеријума у односу на друге запослене који су премештени на нова радна места.

Првостепени суд је закључио да су оспорена решења незаконита.

СТАВ ДРУГОСТЕПНОГ СУДА - Другостепени суд је преиначио првостепну пресуду наводећи да тужена није била у могућности да тужиљи обезбеди обављање других послова, односно рад на другим пословима или рад код другог послодавца, а чињеница да је тужена извршила прерасподелу других запослених на радна места где је могла бити распоређена и тужиља, не утиче на правилност донетих решења, из разлога што предност за закључење уговора о раду или анекса уговора о раду постоји само када послодавац заснива радни однос са трећим лицем, а не и у ситуацији када врши распоређивање већ запослених лица код истог послодавца. У ситуацији када је код тужене било 372 запослена, у тренутку када је утврђено да је 18 запослених проглашено технолошким вишком, тужена није била у обавези да донесе Програм решавања вишка запослених.

ЗАКЉУЧАК ВРХОВНОГ КАСАЦИОНОГ СУДА - Врховни касациони суд закључује да је другостепени суд (Апелациони суд у Београду - прим. УНС) погрешном применом материјалног права преиначио првостепену пресуду. Наиме, укупни вишак запослених по основу технолошког вишка није 18 запослених, већ се њему мора додати и број од 75 запослених којима је радни однос престао уз исплату стимулативне отпремнине, јер су и они представљали технолошки вишак, па самим тим број укупно запослених којима је дат отказ по основу технолошког вишка је већи од 18 како то утврђује другостепени суд, због чега је тужени и био дужан да донесе Програм решавања вишка запослених, а што није учинио.

Када се има у виду  број запослених код туженог и број запослених којима је по основу технолошког вишка отказан уговор о раду, јасно је да је тужени има обавезу да донесе Програм решавања вишка запослених у складу са  чланом 153 и 155 Закона о раду. Технолошки вишак су представљала 93 запослена и то 75 запослених којим је отказан уговор о раду уз исплату стимулативне отпремнине и 18 запослених којима је отказан уговор о раду уз исплату законске отпремнине, па се не може тврдити да је само 18 запослених технолошки вишак и да се према њима одређује да ли је било потребно донети Програм решавања вишка запослених или није.

(Из пресуде Врховног касационог суда Рев2 384/2017 од 24. 5. 2017. године) 

Повод за тужбу је да су АА и ББ „са окривљенима ВВ са умишљајем и у урачунљивом стању у ... озбиљним претњама да ће напасти на живот и тело угрозили сигурност оштећеног ГГ из ..., који обавља послове од јавног значаја у области ... „ДД“, које су код оштећеног изазвале осећај страха, узнемирености и несигурности, те је тако:

- окривљени ББ дана 05.04.2013. године, око 21,00 часова, након разговора са оштећеним путем мобилног телефона и позивања да се виде у кафани „...“ у ..., те вечери, те његовог одбијања и разговора око писања оштећеног ЈКП „ЂЂ“ на интернет порталу „ДД“ упутио речи претње: „не би требало да се играш оваквим стварима“ а окривљени АА, дана 05.04.2013. године, око 21,23 часова, након позивања да се виде у кафани „...“ у ... и одбијања оштећеног, повишеним тоном оштећеном упутио речи претње: „зашто сте то писали, држави сте направили проблем, мене је ЕЕ позвао да решим проблем“, а потом вичући изговорио: „не играј се ватром.““.

Пресудом Основног суда у Нишу 13 К бр. 1154/14 од 21.10.2015. године окривљени ВВ, АА и ББ из ..., оглашени су кривим због по једног кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ за које су им изречене условне осуде тако што су сваком понаособ утврђене казне затвора у трајању од по шест месеци и истовремено одређено да се оне неће извршти ако окривљени у року од две године од дана правноснажности пресуде не изврше ново кривично дело. Истом пресудом окривљени су обавезани да сваки понаособ плати судски паушал у износима од по 4.000,00 динара, а на име накнаде трошкова кривичног поступка оштећеном износ од 95.625,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. Оштећени је ради остваривања имовинско-правног захтева упућен на парницу.

Пресудом Вишег суда у Нишу Кж1 бр. 63/16 од 22.02.2016. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених, а првостепена пресуда, потврђена.

Против правноснажних пресуда Основног суда и Вишег суда у Нишу на основу члана 482. и 483. ЗКП, Републички јавни тужилац је поднео захтев за заштиту законитости, због повреде закона из члана 439. тачка 1) ЗКП у вези са чланом 489. став 2. ЗКП, уз предлог Врховном касационом суду да усвоји поднети захтев, те да донесе пресуду којом ће ослободити од оптужбе окривљене АА и ББ за предметно кривично дело. Пресудом Врховног касационог суда од 20.4.2016. године усвојен је захтев за заштиту законитости, а оптужени је ослобођен оптужби.

Правни став Врховног касационог суда:

Основано се у захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца указује да је побијаним пресудама учињена повреда кривичног закона на штету окривљених јер дела за која су окривљени оптужени и правноснажно осуђени, угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ, нису кривична дела.

Кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика чини лице које угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, док је ставом 3. истог члана прописано да ће се учинилац кривичног дела из става 1. казнити затвором ако дело учини, поред осталих, и према лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља.

Радња извршења основног облика кривичног дела (став 1) састоји се у употреби претње да ће се напасти на живот или тело неког лица или њему блиског лица, чиме се угрожава сигурност тог лица, што значи да се ради о квалификованој претњи, тј. оној којом се ставља у изглед тачно одређено зло: да ће се напасти на тело или живот пасивног субјекта или њему блиског лица. Претња објективно мора бити озбиљна и конкретна, док се последица оцењује субјективно и могућа је ситуација да је упућена претња доживљена од стране оштећеног као угрожавање сигурности, иако то није остварено и објективно, али и ситуација да несумњиво озбиљна и конкретна претња није доживљена као угрожена сигурност.

Из списа предмета, изреке првостепене пресуде произлази да је окривљени ББ оглашен кривим због предметног кривичног дела јер је оштећеном упутио речи претње: „не би требало да се играш таквим стварима“ док је окривљени АА оштећеном упутио речи претње: „зашто сте то писали, држави сте направили проблем, мене је ЕЕ позвао да решим проблем“, и „не играј се ватром“.

По оцени Врховног касациониог суда из чињеничног описа радњи извршења окривљених ББ и АА, датих у изреци првостепене пресуде, не произлази да су окривљени оштећеном упутили озбиљне и конкретне претње да ће напасти на његов живот и тело односно озбиљно му нанети штету, па с`тога ни речи окривљеног ББ: “не би требало да се играш оваквим стварима“ као ни речи АА: „зашто сте то писали, држави сте направили проблем, мене је ЕЕ позвао да решим проблем“ и „не играј се ватром“, по налажењу Врховног касационог суда немају карактер претњи које би код оштећеног могле створити осећај угрожености.

(Из образложења Пресуде Врховног касационог суда, Кзз 691/2017, од 11.7.2017.)

Повод за тужбу је да је М.И. „са окривљенима Д.С. и М.Ј. са умишљајем и у урачунљивом стању у Нишу озбиљним претњама да ће напасти на живот и тело угрозио сигурност оштећеног П.Б. из Н, који обавља послове од јавног значаја у области информисања – новинара и главног и одговорног уредника интернет портала „...“, које су код оштећеног изазвале осећај страха, узнемирености и несигурности, те је тако окривљени И.М. дана 04.04.2013. године у 09,19 часова, током телефонског разговора око рада ЈКП „Т.“ оштећеном упутио речи претње: „да сте такву ствар објавили у Америци, да ли бисте живи дочекали јутро?“, на шта је оштећени упитао да ли то треба да схвати као претњу, а окривљени му је рекао: “да ви кажете да ја лажем, а ја да вас милујем или мазим, то неће моћи“, након чега је прекинуо везу“.

Пресудом Основног суда у Нишу 13 К бр. 1154/14 од 21.10.2015. године окривљени М.И., Д.С. и М.Ј. из Н., оглашени су кривим због по једног кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ за које су им изречене условне осуде тако што су сваком понаособ утврђене казне затвора у трајању од по шест месеци и истовремено одређено да се оне неће извршти ако окривљени у року од две године од дана правноснажности пресуде не изврше ново кривично дело. Истом пресудом окривљени су обавезани да сваки понаособ плати судски паушал у износима од по 4.000,00 динара, а на име накнаде трошкова кривичног поступка оштећеном износ од 95.625,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења. Оштећени је ради остваривања имовинско-правног захтева упућен на парницу.

Пресудом Вишег суда у Нишу Кж1 бр. 63/16 од 22.02.2016. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених, а првостепена пресуда, потврђена.

Против правноснажних пресуда Основног суда и Вишег суда у Нишу захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног М.И. адв. Н.С., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) у вези члана 439. тачка 1. ЗКП, с предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев, преиначи обе нижестепене пресуде, тако што ће окривљеног М.И. на основу одредбе члана 423. тачка 1) ЗКП, ослободити од оптужбе.

Пресудом Врховног касационог суда од 20.4.2016. године усвојен је захтев за заштиту законитости, а оптужени је ослобођен оптужби.

Правни став Врховног касационог суда:

Основано бранилац окривљеног М.И. у захтеву за заштиту законитости истиче да је побијаним пресудама учињена повреда кривичног закона на штету окривљеног а по питању да ли је дело за које је окривљени оптужен и означеним правноснажним пресудама оглашен кривим (из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ) кривично дело по закону.

Кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика чини лице које угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, док је ставом 3. истог члана прописано да ће се учинилац кривичног дела из става 1. казнити затвором ако дело учини, поред осталих, и према лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља.

Радња извршења основног облика кривичног дела (став 1) састоји се у употреби претње да ће се напасти на живот или тело неког лица или њему блиског лица, чиме се угрожава сигурност тог лица, што значи да се ради о квалификованој претњи, тј. оној којом се ставља у изглед тачно одређено зло: да ће се напасти на тело или живот пасивног субјекта или њему блиског лица. Претња мора бити озбиљна и конкретна, док се последица одређује субјективно и није потребно да је сигурност и објективно била угрожена.

Према изреци првостепене пресуде окривљени М.И. је оглашен кривим због кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ јер је оштећеном упутио речи претње: „да сте такву ствар објавили у Америци, да ли бисте живи дочекали јутро?“, као и „да ви кажете да ја лажем, а ја да вас милујем или мазим, то неће моћи“, након чега је прекинуо везу“.

По оцени Врховног касациониог суда из чињеничног описа радње окривљеног М.И. дате у изреци првостепене пресуде не произлази да је окривљени оштећеном упутио озбиљну и конкретну претњу да ће напасти на живот и тело односно озбиљно му наудити, па стога ни речи: “да сте такву ствар објавили у Америци, да ли би сте живи дочекали јутро?“, по налажењу Врховног касационог суда код оштећеног нису могле створити осећај угрожености.

(Из образложења Пресуде Врховног касационог суда, Кзз 433/2016, од 20.4.2016.)

Повод за тужбу је да су „у периоду од 28.08.2012. године до краја септембра месеца 2012. године, у Нишу, Београду и Крагујевцу, у стању урачунљивости, свесни својих дела и да су она забрањена, при чему су хтели њихово извршење, на интернет сајту www.p... .com у оквиру форума под називом „Б.М., лик и дело“ у делу „Д.“, угрозили сигурност оштећеног Б.М. као лица које обавља посао од значаја из области јавног информисања у вези са послом који ради поводом филма „П. П.“ који се бави страдањем француског навијача Б.Т. и судског поступка поводом истог, претњама да ће напасти живот и тело оштећеног, на тај начин што је окривљени Р.Д. под корисничким именом „С.“ дана 28.08.2012. године у 17,42 часова поставио претећу поруку „Људи се потуку! Треба му ј. сорту балаву и смрдљиву! (знам, знам, ганглије …)“, окривљени М.Н. под корисничким именом „Д.“ дана 30.08.2012. године у 19,28 часова поставио претећу поруку „Какав шљам. Добијем порив да му се шипкама објасне неке ствари по рошавом лицу. Страшно. Садиста“ и окривљени Н.П. под корисничким именом „Н.“ дана 29.08.2012. године у 16,45 часова поставио претећу поруку „Такође, волео бих да овом отварачу очију неко затвори једно или оба ока на цирка неколико дана“, а које поруке су код оштећеног изазвале осећање угрожености и страха за живот.“

Пресудом Вишег суда у Београду КПо3 бр.37/14 од 24.03.2015. године, окривљени Р.Д., Н.П. и М.Н. оглашени су кривим због извршења кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 3. у вези става 1. КЗ, за која дела су им применом одредаба чланова 64, 65. и 66. КЗ изречене условне осуде, тако што су окривљенима утврђене казне затвора у трајању од по једне године и истовремено одређено да се утврђене казне затвора неће извршити уколико окривљени у року од 3 године по правноснажности пресуде не изврше ново кривично дело.

Истом пресудом, на основу члана 258. став 4. ЗКП, оштећени Б.М. упућен је на парницу ради остварења имовинскоправног захтева, а на основу члана 264. ЗКП, окривљени Р.Д., Н.П. и М.Н. обавезани су да на име трошкова кривичног поступка – судског паушала плате износе од по 10.000,00 динара сваки, у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, те на плаћање трошкова оштећеног на име ангажовања пуномоћника по адвокатској тарифи, о чему ће суд одлучити накнадно посебним решењем.

Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1По3 бр.14/15 од 09.09.2015. године, уважавањем жалби браниоца окривљених Р.Д. и Н.П, адвоката О.Р. и браниоца окривљеног М.Н, адвоката Д.Л, преиначена је пресуда Вишег суда у Београду КПо3 бр.37/14 од 24.03.2015. године у погледу одлуке о правној квалификацији и кривичним санкцијама, тако што је Апелациони суд у Београду радње окривљених Р.Д, Н.П. и М.Н. описане у изреци првостепене пресуде, због којих су оглашени кривим, правно квалификовао као кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 1. КЗ, за које дело је окривљенима изрекао условне осуде, тако што је окривљенима Р.Д. и Н.П. утврдио казне затвора у трајању од по 6 месеци, а окривљеном М.Н. казну затвора у трајању од 4 месеца, након чега је одредио да се утврђене казне затвора неће извршити уколико окривљени у року од 2 године од дана правноснажности пресуде не изврше ново кривично дело, док су у преосталом делу жалбе браниоца окривљених одбијене као неосноване и у непреиначеном делу првостепена пресуда потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљених Р.Д., Н.П. и М.Н. – адвокат О.Р., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1. ЗКП, и то конкретно због повреда одредаба члана 25. и 138. став 1. КЗ и повреде члана 395. ЗКП, с тим што из образложења захтева произилази да је поднет због повреде закона из члана 439. тачка 2. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев и преиначи побијане пресуде тако што ће окривљене ослободити од оптужбе.

Пресудом Врховног касационог суда од 20.1.2016. године усвојен је захтев за заштиту законитости, а оптужени су ослобођени оптужби.

Правни став Врховног касационог суда:

Основано се у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљених истиче да је правноснажном пресудом у погледу кривичног дела који је предмет оптужбе примењен закон који се није могао применити, односно да је погрешно примењена одредба члана 138. став 1. КЗ, то јест да радње окривљених нису кривично дело у питању.

Ово стога што у опису радњи извршења кривичног дела у изреци правноснажне пресуде (као и у оптужном акту) недостаје битан елемент кривичног дела из члана 138. став 1. Кривичног законика – претња окривљених да ће напасти на живот и тело оштећеног или њему блиског лица.

Одредбом члана 138. став 1. Кривичног законика, прописано је да кривично дело угрожавања сигурности чини онај ко угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица. При томе, мора се радити о озбиљној претњи, јер је она кривично-правно релевантна само када је озбиљна и мора се односити на напад на живот или тело оштећеног лица.

Поред тога, претња као изјава (вербална претња) којом се најављује напад на живот или тело оштећеног лица мора бити јасна и недвосмислена у смислу да ће извршилац дела заиста и напасти на живот или тело оштећеног лица, без обзира да ли он то и намерава учинити.

У конкретном случају, у изреци правноснажне пресуде утврђено је да су окривљени на интернет сајту www.p... .com у оквиру форума „Б.М., лик и дело“ у делу „Д.“, написали следеће: окривљени Р.Д. „Људи се потуку! Треба му ј. сорту балаву и смрдљиву!“, окривљени М.Н. „Какав шљам. Добијем порив да му се шипкама објасне неке ствари по рошавом лицу. Страшно. Садиста.“, а окривљени Н.П. „Такође, волео би да овом отварачу очију неко затвори једно или оба ока на цирка неколико дана“.

Дакле, изреком правноснажне пресуде утврђено је шта окривљени Р.Д. мисли да би оштећеном требало учинити, какав порив окривљени М.Н. има у односу на оштећеног и шта би окривљени Н.П. волео да неко учини оштећеном, у смислу угрожавања његовог телесног интегритета, но не садржи јасну и недвосмислену претњу да ће управо ова лица (окривљени) напасти на живот и тело оштећеног, а што је битно обележје кривичног дела из члана 138. став 1. Кривичног законика.

Претња којом окривљени најављују и стављају у изглед оштећеном да ће га напасти или угрозити његов живот или тело није садржана у изреци правноснажне пресуде, већ изрека пресуде садржи само жеље окривљених да се оштећеном деси неко зло у смислу угрожавања његовог телесног интегритета, али не и изјаву да ће окривљени оштећеном такво зло и нанети.

Како, дакле, у изреци правноснажне пресуде (и у оптужном акту) недостаје битан елемент кривичног дела угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика, а то је конкретна претња окривљених да ће напасти на живот и тело оштећеног, то је по оцени овога суда у конкретном случају на дело које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити, и то одредба члана 138. став 1. КЗ, а на који начин је учињена повреда закона из члана 439. тачка 2. ЗКП у вези са чланом 25. и 138. став 1. КЗ, будући да се у конкретном случају не ради о кривичном делу за које су окривљени оптужени и правноснажном пресудом осуђени.

(Из образложења Пресуде Врховног касационог суда, Кзз 1203/2015, од 20.1.2016.)

Повод за тужбу Ђ. Б. је текст под насловом „Одузета четири предузећа и 660 хектара земљишта“ који је 28.9.2010. године објављен у дневном листу „Блиц“, а тужилац је од туженог уредника и новинара на име нематеријалне штете потраживао новчани износ од чак 20.000.000 динара.

Пресудом Вишег суда у Београду од 25.09.2012. године делимично је усвојен тужбени захтев Ђ. Б., те су тужени Симоновић и Цвијић били дужни да тужиоцу солидарно исплате износ од 100.000 динара на име нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части и права личности (повреде претпоставке невиности, чл. 37. тадашњег Закона о јавном информисању). Суд је главном уреднику листа „Блиц“ наложио да пресуду објави без коментара, под претњом новчаног кажњавања. Такође, првостепеном пресудом тужени Симоновић и Цвијић су били у обавези да тужиоцу надокнаде и судске трошкове у висини од 135.900 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду од 23.10.2013. године преиначена је пресуда првостепеног суда, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев Ђ. Б. којим су тужени Симоновић и Цвијић били у обавези да тужиоцу солидарно исплате износ од 100.000 динара на име нематеријалне штете, као и захтев да тужени главни уредник листа „Блиц“ објави судску пресуду. Такође, пресудом Апелационог суда, тужени Симоновић и Цвијић су ослобођени обавезе плаћања трошкова поступка, док је тужилац Ђ. Б. обавезан да туженима надоканди трошкове поступка у висини од 585.937 динара.

Тужилац Ђ. Б, незадовољан правоснажном пресудом Апелационог суда у Београду, изјавио је ревизију Врховном суду Србије, а због битне повреде одреаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Пресудом Врховног касационог суда од 24.4.2014. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца.

Правни став Врховног касационог суда:

„По оцени Врховног касационог суда, у јавном гласилу – дневном листу „Блиц“ објављен је текст који садржи информације да је решењем Вишег суда у Београду привремено заплењена имовина која вреди више милиона евра, а између осталог одређена имовина одузета је и од тужиоца Ђ. Б, који је против овог решења изјавио жалбу Апелационом суду у Београду.

Решење Вишег суда у Београду о привременом одузимању имовине достављено је Дирекцији за управљање одузетом имовином Министарства правде. Ова информација објављена је веродостојно и потпуно и у јавном гласилу, тужилац није означен нити учиниоцем каквог кажњивог дела, нити је оглашен кривим или одговорним пре правоснажности одлуке суда или другог надлежног органа, чиме би била повређена претпоставка невиности прописана чл. 37. Закона о јавном информисању.

Такође, за ову информацију није био потребан пристанак тужиоца у смислу чл. 45. тачка 2. Закона о јавном информисању, јер је реч о догађају који је од интереса за јавност, а наднаслов, наслов и поднаслов немају сензационалистички карактер. Зато тужилац нема право на накнаду штете због повреде части и угледа и право на објављивање пресуде о досуђеној штети у јавном гласилу на основу члана 79. и 80. Закона о јавном информисању“.

(Из образложења Пресуде Врховног касационог суда, Рев. 185/2014, од 24.4.2014.)