ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. бр 468/16 у делу става другог изреке, па се обавезује тужени „Адриа Медиа Груп” да тужиоцу Богдану Пушићу из Новог Сада на име нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа исплати преко досуђеног износа (50.000 динара) из става првог побијане пресуде износ од још 50.000 динара са законском затезном каматом…док се захтев тужиоца за исплату износа од још 400.000 динара одбија као неоснован.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени „Адриа Медиа Груп” да тужиоцу Богдану Пушићу на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 6.000 динара…

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Изреком побијане пресуде у ставу првом изреке делимично је усвојен захтев тужиоца Богдана Пушића, па је обавезан тужени „Адриа Медиа Груп” да му на име накнаде нематеријалне штете због повреда части и угледа исплати износ од 50.000 динара са законском затезном каматом…у року од 15 дана под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ од још 450.000 динара, преко досуђеног износа од 50.000 динар као и у делу пресуде којим је тражио да се обавеже тужени да му на износ досуђен ставом првим изреке пресуде плати законску затезну камату почев од дана подношења тужбе 16. 01. 2025. године, па до дана пресуђења, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 49.800 динара.

Против ове пресуде у одбијајућем делу и против одлуке о трошковима поступка, жалбу је је благовремено изјавио тужилац.

Против ове пресуде тужени је у усвајајућем делу и против одлуке о трошковима поступка благовремено изјавио жалбу.

Испитујући парвилност побијане пресуде, Апелациони суд је нашао да су жалбе делимично основане.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању у дневном листу „Курир“, чији је издавач тужени, као и у интернет издању тог листа, објављен је низ текстова који се односе на тужиоца Богдана Пушића и његово противзаконито деловање, у које време је био заменик начелника Управе криминалистичке полиције (УКП), а касније и шеф радне групе за истраживање 24 спорне приватизације, која је радила од 3. септембра 2012. до 1. октобра 2014. године. У јулу 2014. године објављена је серија од осам текстова о њему и његовом раду везано за испитивање спорних приватизација. Дана 24. 07. 2014. године на страницама 4 и 5 дневних новина „Курир“: најутицајније дневне новине Балкана“, објављен је текст под насловом „Доказ! Шефови полиције ухваћени на делу“ и наднасловом „Скандал. Полиција скоре две године истражује пет функционера МУП-а због текстова у Куриру“ а који текст је објављен на насловној страни овог броја под насловом „Доказ! Шефови полиције ухваћени на делу и поднасловом „Мафија- Курир дошао  у посед докумената, који потврђују да руководиоци МУП-а заташкавају истраге које се против њих воде“ и наднасловом „Прљава значка- раскринкани челници МУП-а“ на којој насловној страни се, поред осталог, налази и фотографија тужиоца (текст је објављен и на званичној интернет страници листа 24. 07. 2014. године). Фотографија тужиоца објављена је и у самом тексту у којем се тврди да полиција две године истражује пет функционера МУП-а због текстова у „Куриру”, да је Сектор унутрашње контроле полиције у септембру 2013. године послао 10 извештаја и обавестио кабинет министра о овим истрагама, да о тужиоцу постоје четири извештаја, од којих је један строго поверљив. У тексту се тврди да иако је Сектор унутрашње контроле проследио извештаје „истрага тапка у месту“, а свој став о томе да истрага не напредује изнели су бивши начелник београдске полиције Марко Ницовић који је навео „То показује да су поједини у МУП-у кокетирали са криминалцима, тајкунима и људима из тог миљеа и да у полицији постоје полицајци који се само зову тако“. Пренета је и изјава криминолога Добривоја Радовановића који каже да „Ова ситуација може указивати на кривично дело“, тада „очигледно је да унутрашња контрола ништа није могла да уради јер је врх тадашње полиције био јачи од државе, зато ништа није предузето“. На страни 4, између наслова и наднаслова налазе се четири фотографије, па и она на којој је тужилац, а испод ње се наводи: „Извештај број 05/2-646/12 од 7. 2. 2012. године, извештај број 04/2-1827/05 од 24. 8. 2005. године, извештај бр. 04/2-4840/09 од 19. 9. 2011, извештај са ознаком „строго поверљиво“ бр. 805/05 од 7. 9. 2005. године, као и текст „Афере о којима је Курир писао: Спречено хапшење Петра Матијевића…“. У тексту на страни 5 стоји, између осталог, „Сектор унутрашње контроле полиције, још у септембру прошле године, послао кабинету тадашњег министра полиције Ивице Дачића, да се детаљно испитају мутни послови петорице високих функционера- поводом злоупотреба на које је указивао Курир, али истрага и даље тапка у месту. У документу се наводи да постоје подаци да су неки од поменутих полицајаца под истрагом још од 2005. године. Скандалозно је што у вези са истрагом о криминалним радњама челника полиције недавно смењен начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић ништа није предузео иако су Ћук и Цветковић управо од УКП и њега тражили да провери све наводе из текстова Курира. Документ под редним бројем 05/2 од 9. септембра 2013. године доказује да је тадашњи врх полиције био под истагом, као што је „Курир“ и писао. У вези са текстовома о наводним злоупотребама појединих старешина Министарства унутрашњих послова који су последњих дана објављени у дневном листу „Курир“, обавештавамо вас да је Сектор унутрашње контроле полиције у ранијем периоду вршио одређене провере и да је кабинету министра доставио извештај- каже се у документу до којег је дошао „Курир“ још у септембру прошле године. Укупно је поднето 10 извештаја, а два о (Милораду) Вељовићу (бившем директору полиције-прим. нов.) и то пре четири године…У чак четири наврата Сектор је послао извештај о Пушићу, а међу њима и онај са ознаком строго поверљиво”….

Из исказа тужиоца саслушаног у својству странке утврђено је да је у дневном листу „Курир” 28 дана за редом о њему писано, да је на насловној страни излазило све у вези са његовим послом и све саме неистине. Када је мислио да је све готово изашла је серија од осам текстова у јулу 2014. године, а једна од неистина и у тексту објављеном 24. 7. 2014. године. Када су изашли ти текстови тражио је да се формира радна група која би испитала истинитост навода „Курира”. Радна група је установила да нема никаквог незаконитог рада. Како би се окончала читава ствар, поднео је захтев да га разреше дужности заменика начелника УКП, што је и учињено. Навео је да је у тексту приказан наводно скенирани документ, извештај Унутрашње контроле полиције, а то је представљено као да је тужилац предмет истраге, што је апсолутно нетачно. Унутрашња контрола функционише тако да је дужна да по некој притужби обави одређене активности ради утврђивања истинитости навода притужбе, а да је то било више пута поводом његовог рада, али да је реч о уобичајеној ствари и зна да није предмет неке контроле. Све контроле су окончане тако што је извештај о извршеној контроли прослеђен кабинету министра, што је уобичајени начин поступања у случају да се утврди да нема никаквих незаконитости. Колико је видео са тог скенираног документа, реч је о некој контроли из 2005, 2011. и 2012. године, при чему не зна да ли је тај документ истинит, али под претпоставком да јесте, то је уобичајени поступак у контроли по притужби. Новинари „Курира“ га никада нису контактирали ни поводом овог текста ни поводом неког другог. Већ две године се лечи код неуропсихијатра због свих текстова који су о њему излазили, а додатно му се у 2014. години, када су наставили да пишу о њему, погоршало здравствено стање. Има висок крвни притисак, повишен му је шећер, данима не спава зато што има ужасних непријатности од окружења, јер је и комшијама и познаницима, као и родбини и колегама морао да објашњава да је неистина оно што је објављено у овом и другим текстовима. Апсолутно је згрожен чињеницом да је приказан као члан мафије на насловној страни и са називом прљава значка…

Из исказа сведока Данијеле Луковић утврђено је да је она као новинар била аутор текста од 24. 7. 2014. године, када је тадашња уредница рекла да је уредништво добило информацију да је начелник унутрашње контроле МУП-а тражио да се обави унутрашња контрола над радом Богдана Пушића, као и још тројице припадника полиције који су наведени у тексту, а због текстова који су о њима излазили у „Куриру“. Звала је своје изворе из полиције и утврдила да је заиста тачно да се спроводи одређена истрага о овоме што је „Курир“ претходно писао о Пушићу и осталима. …Сведок је навела да је послала СМС поруку тужиоцу, пре него што је изашао текст. Наведени текст је објављен и на интернет издању истих дневних новина 24. 7. 2014. године под насловом „Доказ: шефови полиције ухваћени на делу“.

 Имајући у виду напред изнето, а посебно садржину како наведеног текста (те његов наслов и поднаслов), објављеног 24. 7. 2014. године, (а у интернет издању 24. 7. 2014. године), као и претходно објављену серију текстова током 2013. године, првостепени суд је нашао да се ради о садржају који је подобан да повреди част и углед тужиоца, односно да има лезиону способност, са којих разлога је тужени, као издавач тог листа, одговоран да му накнади нематеријалну штету, коју је претрпео услед објављивања истих. Одговорност туженог је заснована на одредбама Закона о јавном информисању и медијима, с обзиром на то да у конкретном случају није поступао с пажњом примереном околностима, а која се односи на обавезу да се пре објављивања информације провери порекло, истинитост и потпуност података о догађају, појави или личности на коју се односи објављена информација, па је првостепени суд одлучио да правно лице које је оснивач јавног гласила(“Курира”-прим. нов) тужиоцу по овом основу исплати износ од 50.000 динара са припадајућом законском затезном каматом….

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Полазећи од овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, које се ни жалбеним наводима тужиоца и туженог не доводи у сумњу, правилно је поступио првостепени суд када је нашао да је тужени у обавези да накнади тужиоцу нематеријалну штету коју је претрпео на име претрпљених душевних болова због повреде части и угледа….

Наиме, из доказа изведених током трајања поступка пред првостепеним судом произилази да тужени ни на који начин, сходно правилима о терету доказивања, није доказао да су објављене информације истинитог садржаја, а и по налажењу овог суда није могуће правдати повреду личних права исказом чија се истинитост не зна (нити је тај исказ на адекватан начин проверен), нити се исти може правдати ни постојањем оправданог интереса за таквим нетачним приказивањем (на пример, ради обавештавања јавности и слично), односно да се у конкретном случају не ради о примереном средству за остваривање других интереса и циљева (на пример, да је тужилац јавна личност са чијом “делатношћу” јавност има право да буде упозната).

Ово са разлога што наведени текст (као и претходно објављена серија текстова) по свом смисаоном и структурном значењу представља информацију која поседује лезиону способност, односно способност да повреди част и углед тужиоца, с обзиром на препознатљивост субјекта информације (објављивањем његовог имена и презимена, функција, као и фотографија), његову личну погођеност садржином информације, а посебно њену неистинитост, коју је нематеријалну штету тужилац трпео у периоду коме је наведена серија текстова објављивана, као и у време објављивања текста од 24. 7. 2014. године, што је, као и остале релевантне околности, првостепени суд правилно имао у виду приликом одлучивања о основу тужбеног захтева.

Неосновани су наводи жалбе туженог („Адриа Медиа Груп“) да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање у погледу повреде правила новинарске пажње и повреде права на презумпцију невиности. Наиме, у наведеном спорном тексту се наводи да је реч о раскринканим челницима МУП-а, да се ради о мафији, као и да је тужилац спречио хапшење Петра Матијевића и стопирао истрагу о изнуди Богдана Родића, што све код просечног читаоца може да изазове закључак да се ради о лицима која злоупотребљавају службени положај, а што представља кривично дело, а у конкретном случају да се ради о утврђеној одговорности тужиоца.

Ово са разлога што из стања у списима и изведених доказа произилази да је у конкретном случају изостало поштовање обавезе која спречава повреду права личности, те да објављене информације нису засноване на провереним и доказаним стварним односима и чињеницама, који у својој свеукупности упућују на одређени истинити закључак, па су неосновани и жалбени наводи туженог да је првостепени суд пропустио да има у виду да дужност новина није да сазнају апсолутну истину, јер се у конкретном случају не ради о критици, већ низу информација о личности и (противзаконитог) рада тужиоца, чија истинитост није ни на који начин доказана изведеним и предложеним доказима, из чега следи да исте садрже непроверене и неистините информације, које превазилазе право на изношење критичког мишљења и садрже квалификације и оцене чије исказивање се не може правдати оправданим интересом јавности да буде упозната са деловањем тужиоца као јавне личности, па се тим као ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде…..

Међутим, основано се жалбом тужиоца указује да је приликом одлучивања о висини правичне накнаде на име нематеријалне штете коју је претрпео, првостепени суд пропустио да правилно примени материјално право и то одредбу чл. 200 Закона о облигационим односима, па је с обзиром на све околности случаја, као што су интензитет душевних болова и трпљења непријатности због изношења нетачних информација којима је тужилац био изложен у средини у којој живи са својом породицом и ради, доступност тих информација великом броју људи, значај повређеног добра и циљ коме накнада нематеријалне штете служи, овај суд је (Апелациони суд у Београду - прим. нов.) нашао да тужиоцу по наведеном основу , поред износа досуђеног ставом првим побијане пресуде, припада износ од још 50.000 динара….

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 153/17 од 22. 6. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.  

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог (Ringier Axel Springer из Београда, пим. УНС) за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3.180/16 од 10. 05. 2017. године, ставом првим изреке, констатује се да је тужилац повукао тужбу у делу у коме се тражи да суд утврди да је тужени објавио неистините податке у тексту објављеном у дневном листу „Ало“ дана 13. 05. 2016. године. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 100.000.000.00 динара, са траженом законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 202.350,00 динара...

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у ставовима другом и трећем изреке, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност првостепене пресуде ...Апелациони суд (у Београду, прим. УНС) је нашао да је жлба неоснована.

У спроведеном поступку, првостепени суд није починио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка...на које апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, у дневном листу „Ало“ дана 13. 05. 2016. године објављен је текст са наднасловом „Драган Марић на челу протеста“, насловом Тадићев бомбаш се дохватио патке“, а у тексту је наведено да је бомбаш на челу протеста поводом рушења Савамале, да се Драган Марић из Ваљева који је пре пет година са две ручне бомбе упао у Председништво Србије, нашао међу првима у протестној шетњи, уз подсећање да је ...2009. године направио петочасовни хаос у згради Председништва у којој се налазио тадашњи председник Борис Тадић, да је драму започео у 12 сати када је у ту институцију на Андрићевом венцу ушетао са две ручне бомбе, да је његов сулуди чин активирао велики број  припадника војске и полиције, да је тек након пет сати непрестаних преговора овај Ваљевчанин предао бомбу са које је уклонио осигурач да би се после пет минута предао полицији, а у антрфилеу је наведено да је Марић пре пет година са две ручне бомбе упао у Председништво, док су у тексту објављене две слике тужиоца испод којих је наведено“ У првом реду на протесту“, „Не давимо Београд“ и „Тражио је оставку градског руководства“, као и слике полицајаца ипод којих је наведено „полиција га привела на Андрићевом венцу 2011. године“. Према извештају МУП-а од 21. 2. 2017. године, БИА од 9. 3. 2017. године, Војнообавештајне агенције МО од 14. 3. 2017. године, Генералштаба ВС од 14. 3. 2017. године и Војно-безбедносно агенције МО од 14. 3. 2017. године, њихови припадници нису   непосредно учествовали у разоружавању и лишавању слободе  тужиоца дана 21. 5. 2009. године. Према страначком исказу тужиоца, у наведеном тексту навадене су неситине и то да су припадници војске били ангажовани ради његовог разоружавања и хапшења у згради  Председништва, да су преговори вођени од 12 до 17 часова, да никаквих преговора није било у том интервалу, да преговори почињу тек у 17.15 часова по испуњењу два његова услова, да је користио реплике бомби, а не праве бомбе, да је са тих реплика био скинут осигурач, али нису биле праве бомбе, да је тешка увреда када новине напишу за некога да је „сулуд“ јер када се скину прва слова „су“ онда остаје „луд“, да је наслов стављен у таблоид да би се заинтересовали читаоци, да је тај наслов коректно стављен, да жели (тужилац, прим. УНС) да да се реч „бомбаш“ или „атентатор“ одржава у медијима, што му не годи када чује, али то мора да трпи и стоички подноси све док не докаже да није био разоружан и ухапшен, да је против њега због догађаја у Председништву вођен кривични поступак због два кривична дела и то поседовање експлозивних средстава и угоржавање сигурности, због чега је осуђен на 32 месеца за оба та дела и изречена му је једиснтвена казна у трајању од 25 месеци коју затворску казну је издржао. Из извештаја јединих пет сигурносно-безбедносних институција које су тог дана могле да изврше његово разоружавање и хапшење, проистиче истоветан одговор, да га они нису разоружали и ухапсили 21. 5. 2017. Иако га нико од тих формација није разоружао и ухапсио, да следи истоветан закључак да је киднапован, али није битно од стране кога. У погледу слике у доњем десном углу на којој се налазе полицајци и констатација „Полиција га привела на Андрићевом венцу 2011. године“, да се предметни догађај догодио 21. 05. 2009. и та информација није истинита, јер њега полиција тог дана није привела. Преговори су почели у 17.15 и трајали до 19.30 часова. Из исказа сведока Јоване Николић утврђено је да је она аутор текста „Тадићев бомбаш се дохватио патке“, да пре објављивања чланка није контактирала тужиоца, да је сматрала да није било ни потребно да га контактира зато што се писало о чињеницама које су се већ догодиле и о којима се писало у медијима, да су у тексту објављене опште познате информације, а да је њено мишљење да ући са две бомбе у Председништво јесте сулуди чин, због чега је тако и написала, а информација да су преговори трајали пет сати је такође из других медија.

ОДЛУKА ПРВОСТЕПНОГ СУДА: на основу овако утврђеног чињеничног стања...првостепени суд је одлучио као у изреци. Најпре је имајући у виду чл. 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, одредбу чл. 4 Устава РС, те чланове 2 и 5 Закона о јавном информисању, закључио да постоји оправдан интерес јавности да добије информације које се тичу предметног догађаја, и да је о предметном догађају извештавано на начин да тужиоцу нису повређени част и углед што би оправдавало досуђивање тужиоцу накнаде нематеријалне штете. По налажењу првостепеног суда, новинари су поступали са с дужном новинарском пажњом примереној околностима, имајући у виду и чињеницу да се ради о дневним новинама, због чега објављивање ове информације није забрањено. Првостепени суд је нашао да у конкретном случају не би било ни друштвено оправдано досуђивање накнаде штете тужиоцу по основу претрпљених душевних болова због повреде части и угледа, с обзиром да објављена информација са наведеним сликама нема лезиону способност да би у смислу цитираних законских прописа оправдавала досуђивање накнаде. Тужилац на коме је терет доказивања није доказао да је услед објављивања предметног чланка претрпео нематеријалну штету коју тужбом потражује. Приликом одлучивања првостепени суд је посебно имао у виду  да је тужилац навео да је наслов коректно стављен, да он жели да се реч „бомбаш“ или  „атентатор“ одржава у медијима, и да навођењем да је бомбаш евидентно није доказао да је претрпео нематеријалну штету коју тужбом потражује, при чему је суд посебно имао у виду да је тужилац правоснажно осуђен због извршења кривичних дела и то због поседовања експлозивних средстава  и угрожавања сигурности у згради Председништва Србије. Приликом одлучивања првостепени суд је имао у виду да је у време извршења наведених кривичних дела председник Србије био Борис Тадић, због чега овај наслов нема лезиону способност која би представљала основ за накнаду штете тужиоцу. Ни сам навод у тексту да се радило о „сулудом чину“, такође не представља основ за накнаду нематеријалне штете, с обзиром да у тексту сам тужилац није назван сулудим, већ је тако окарактерисан његов акт, због кога је како сам наводи правоснажно осуђен. У ситуацији када је тужилац правоснажно осуђен за наведена кривична дела за другачију одлуку ирелевантни су наводи тужиоца да су у тексту нетачни наводи у погледу његовог лишења слободе и дужина трајања преговора, који при напред изложеном, такође немају лезиону способност да повреде част и углед тужиоца у мери која би представљала основ за нкнаду штете.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Правилно је првостепени суд поступио када је одбио тужбени захтев тужиоца одлучивши као у изреци, јер је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање,  правилно применио материјално право, и за своју одлуку дао јасне разлоге које прихвата и другостепени суд, а који жалбеним наводима нису доведени у сумњу.

Најпре, не може се прихватити тврдња тужиоца коју је износио током трајања првостепеног поступка, а што сада понавља и у жалби да „сулуди чин“ заправо указује да је тужилац луд, јер се такав закључак не може уопште извести, а осим тога, „сулуди чин“ представља вредносни суд, који је новинарка, ауторка текста изнела, што не даје тужиоцу право за накнаду нематеријалне штете. Даље, углед и част тужиоца нису могли бити повређени и самим тим није могао трпети душевне болове због повреде части и угледа ни због тога што су преговори, како он наводи трајали краће и не у временском периоду који је аутор текста навео, док је у погледу лишавања слободе тужиоца, а имајући у виду извештаје које је тужилац приложио, чак и да је неистинита информација да тужиоца нису лишили слободе припадници полиције, таква информација није подобна да повреди част и углед  тужиоца, јер  је тужилац неспорно био лишен слободе, а затим и осуђен правоснажном пресудом за два кривична дела које је извршио у Председништву Србије, нити је аутор текста требало детаљно да проверава и упушта се у утврђивање ко је тачно тужиоца лишио слободе, при чињеници да су припадници полиције овлашћени да лишавају слободе, у складу са законом. То што је испод фотографије са сликом полицајаца наведео да се догађај у Председништву одиграо 2011, а не 2009. године, такође није лезионо способна...Имајући у виду наведено, жалбени наводи којима заправо тужилац указује да новинар није поступио са дужном новинарском пажњом, да је лаж да је ухапшен и да је заправо 21. 5. 2009. године киднапован, а што је доказао са документима  пет државних органа који су прочитани током доказног поступка, нису од утицаја, јер тужилац заправо не оспорава да је тог дана у Председништву Републике Србије лишен слободе, али тврди да га нису лишили слободе надлежни органи, при чему се не може сматрати  да је потребно да се новинар упушта и истражује која је од надлежних служби лишила слободе тужиоца, односно да ли је тужилац како наводи киднапован, код чињенице да тужилац није доказао да није лишен слободе у згради Председништва, као и да је таква информација била доступна јавности, па да би се могло говорити да је објављивањем информације да га је полиција лишила слободе, а није био лишен слободе, повређена његова част и углед....

( Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3 191/17 од 28. 09. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.  

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Новинари нису обавезни да утвђују потпуну истину, али порекло информације морају да провере пре објављивања

ПРЕСУДА: ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр.197/16 од  25. 5. 2017. године  у делу става првог изреке којим су обавезни тужени (“Инсајдер тим” и Драган Вучићевић, прим. УНС) да тужиљи (Т. С. из Београда, прим. УНС) солидарно на име накнаде нематеријалне штете исплате износ од 200.000 динара, са законском затeзном каматом i у ставу другом изреке, а жалба тужених у том делу ОДБИЈА, као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у београду П2.бр.197/16 од 25. 5. 2017. године у преосталом делу ставе првог изреке тако што се ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев да се обавежу тужени “Инсајдер тим”  д.о.о. из Београда и Драган Вучићевим из Београда, да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде части и угледа солидарно исплате износ од још 100.000 динара…, као неоснован.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев па су обавезани тужени (“Инсајдер тим” и Драган Вучићевић, прим. УНС) да тужиљи (Т. С. из Београда, прим. УНС) на име накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде части и угледа солидарно исплате од 300.000 динара…

Ставом другим изреке, обавезани су тужени да тужиљи на име накнаде трошкова поступка солидарно исплате износ од 131.300 динара.

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени…

Тужиља је благовремено дала одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде…Апелациони суд (у Београду) је нашао да је жалба тужених делимично основана….

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, у дневним новинама “Информер” …на страни 13, уз доњу маргину, објављен је текст новинара Милана Стојадиновића са насловом” …ухваћена са…сканка”. У тексту је наведено да је београдска полиција ухапсила четири девојке које су кријумчариле дрогу са Косова у Београд и да је запленила 42 кг “сканка”, да је вођа женске банде држављанка Црне Горе М. В. (24) и да је дрогу продавала на улици са својом девојком К. Ј.(23) и још две сараднице Т. С. (25) И М. В. (26), које су такође у интимној вези, да је полиција поставила заседу М. која је дошла из Призрена и да су у њиховом пртљагу пронашли укупно 13 килограма “сканка”, да је у наставку акције претресен стан у Крњачи који су изнајмиле осумњичене и да је тамо пронађено још 15 килограма “сканка” спремног за продају. Овај текст је састављен на основу званичног саопштења МУП РС бр. 425/12 од 28. 12. 2012. године у коме је наведено да је београдска полиција лишила слободе четири особе код којих је пронађено око 40 кг “сканка” због основане сумње да су причиниле кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, наведено је да је међу лицима лишеним слободе И Т. С. (1987), због сумње да се у аутобусу који саобраћа на релацији Призрен-Београд налази путник који у коферу носи већу количину наркотика, да је прегледом кофера осумњичене М. В. пронађено око 12 кг “сканка”, а да је у наставку акције прегледом стана у Крњачи које су изнајмиле осумњичене пронађено додатних 29 кг “сканка” који је био упакован и спремљен за даљу дистрибуцију. Тужиља је задржана од стране полиције 24 часа и за спорни текст је сазнала по изласку из притвора. Породица тужиље, као и њени пријатељи и познаници препознали су да се спорни текст односи на њу, што је тужиља тешко поднела, нарочито је погодио наслов под којим је објављен текст. Пре објављивања  спорних информација аутор текста ниje покушао да контактира тужиљу поводом спорног текста. Тужиља се није обратила редакцији наведеног листа (“Информер”, прим. УНС) ради објављивања демантија или исправке.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је у спорном тексту, без обзира што није означена пуним именом и презименом тужиља учињена препознатљивом за део јавности, што је довољно за основаност тужиљиног захтева за накнаду штете. Даље је закључио да тужени нису са пажњом премереном околностима проверили истинитост информација пре њиховог објављивања, па како су објављене информације неистините (њихову истинитост тужени нису доказали) и подобне да повреде тужиљину част, углед и достојанство у смислу формирања мишљења  код јавности да је тужиља “лезбо дилерка”, у интимној  вези са М. В. и да је продавала дрогу на улици са осталим девојкама које су лишене слободе, из којих разлога су тужени Драган Вучићевић, као одговорни уредник и “Инсајдер тим” д.о.о. као издавач (који одговара без обзира на кривицу) у обавези да тужиљи солидарно накнаде штету коју трпи објављивањем неистинитих информација.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјлано право и то одредбе чланова  3, 4, 79 и 80 Закона о јавном информисању, дајући за своју одлуку јасне и довољне разлоге, које у наведеном делу прихвата и другостепени суд као правилне и на закону засноване.

Међутим, по налажењу другостепеног суда, материјално право садржано у одредби члана 200 став 2 Закона о облигационим односима погрешно је примењено приликом одлучивања о висини правичне новчане накнаде којом се тужиљи пружа сатисфакција за претрпљење душевне болове због повреде части и угледа. Наиме, имајући у виду  интензитет напада на углед и част тужиље, начин и средство којим је то учињено, средину у којој тужиља живи i студира, са једне стране, али и чињеницу да је спорним текстом тужиља учињена препознатљивом  делу јавности-породици, пријатељима  и познаницима и да није тражила објављивање демантија, Апелациони суд у Београду на основу члана 200 став 2 Закона о облигационим односима и члана 232 ЗПП (Закона о парничном поступку, прим. УНС), налази да износ од 200.000 динара  представља правичну и одговарајућу накнаду за трпљења тужиље. За износ преко досуђеног, захтев тужиље је превисоко постављен и одбијен као неоснован...

Насупрот жалбеним наводима побијана пресуда садржи јасне разлоге за непоступање туженог са дужном новинарском пажњом. Притом се неосновано тужени позивају да је спорни текст написан на основу званичног саопштења МУП-а и да су прибављене информације од њихових извора из МУП-а, те да првостепени суд није имао у води да није обавеза новинара да утврђује материјалну истину и да доказује тачност инфромација.

Наиме, и по оцени овог суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС), имајући у виду тежину чињеничне тврдње које су изнете а које тужиљу представљају као дилера дроге и да је у хомосексуалној вези, тужиља је стављена у негативан контекст, па је обавеза тужених била да изврше потпуније провере. Ово тим пре што су тужени имали званично саопштење полиције о спорном догађају који је описан у тексту, па су информације могли објавити потпуно и тачно, а што они нису учинили. Тужени су супротно томе, изашли изван садржине тог саопштења и тужиљу означили као “лезбо-дилера”. Позивање тужених на то да су ове друге информације добијене од извора из МУП-а, не може их ослободити других обавеза које дужна пажња подразумева, посебно обавеза да се покуша прибавити изјава тужиље о томе.

Тачно је да обавеза новинара и одговорног уредника није да утврђују потпуну истину, али постоји њихова обавеза да у смислу члана 3 став 1 Закона о јавном информисању, пре објављивања информације  са пажњом примереном околностима провере њихово порекло, тачност и потпуност, а што је изостало у конкртетном случају. Пошто тужени нису доказали да су поступали у смислу наведене законске обавезе, на њима је био терет доказивања истинитости спорних информација….

(Из пресуде Апелационог суда у Београду ГжЗ. 197/17 од 13. 12. 2017. године)

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље (Љ. П. С. из Београда) и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 161/13 од 17.5.2017. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр 161/13 од 17. 5. 2017. године, ставом првим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени  захтев тужиље Љ. П. С. из Београда, којим је тражила да се обавежу тужени „Custom group“ д.о.о. из Београда и Саша Миловановић...као одговорни уредник листа „Курир“. Да јој солидарно на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа, исплате износ од 150.000 динара, са законском затезном каматом...Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженима накнади трошкове парничног поступка у износу од по 67.700 динара...

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужиља, побијајући пресуду у целини...

Апелациони суд је испитао побијну пресуду...па је оценио да изјављена жалба није основана.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, тужиља Љ. П. С. је била учесница ријалити програма „Фарма“, који је приказиван на телевизији Пинк, у периоду од 19. 3. 2013. године до 4. 7. 2013. године, а који подразумева пренос уживо свих догађаја из овог програма међу учесницима програма, 24 часа дневно, свих седам дана у недељи. Док је тужиља била учесник овог програма који је емитован уживо, бивши супруг тужиље К. С. био је у притвору... а, њихова малолетна ћерка А. боравила је у кући оца..., заједно са А. Ч, који се представљао као њен старалац и који је био у блиској вези са тужиљом, а за време док је тужиља била учесник фарме и са њеном малолетном ћерком А, која је после остала у другом стању и родила дете. Дана 3. 5. 2013. године у дневном листу „Курир“, у рубрици „Стар“, објављен је текст под насловом „Љ. дечко направио дете њеној ћерки?“, наднасловом „Шокантно: (Љ.) П. ће постати баба, а који је најављен и на насловној страни тако што је приказана фотографија у присном загрљају тужиље са А. Ч. и текстом „Љ. П. дечку А. шаље поздраве са „Фарме“ , а не зна да он спава са њеном малолетном ћерком“, у којем се наводи и да је А. завео малолетну А, да је дупло старији од ње, да иако се забавља са Љ. П. С. има своју породицу и супругу која чека четврто дете. Такође се наводи да је мајка Љ. П. С. водила девојчицу код гинеколога који је наводно рекао да је унука невина. У тексту се наводи да је С. С. (стриц малолетне А, прим. УНС-а) на својој Фејсбук страници објавио оно што је његов брат К. поручио из затвора, а то је да су му деца угрожена, да уз помоћ његове жене Љ. П. С. његовом кућом хара А. Ч, те да му заводи ћерку која има 16 година...На друштвеним мрежама постоје снимци који су забележили да је тужиља слала поздраве А. док је била у програму који је емитован уживо на телевизији „Пинк“. Новинско-издавачко друштво „Курир-инфо“ д.о.о. које је променило име у „Custom group“ д.о.о. ...основач је дневног листа „Курир“, а у време објављивања текста главни и одговорни уредник јавног гласила „Курир“ био је тужени Саша Миловановић.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, за коју је дао довољно разлога, које прихвата и Апелациони суд. Наиме, правилно је закључио првостепени суд да информација да је, за време док је учествовала у програму који је емитован уживо, тужиља слала поздраве свом дечку А. Ч. није неистинита информација, због чега тужиљи по том основу не припада накнада штете, у смислу члана 79 Закона о јавном информисању, али ни по основи чињенице да се у овом тексту износе информације из њеног приватног живота. Такође, правилно је закључио првостепени суд да је тужиља у периоду када је објављен текст у ком су садржане информације из њеног приватног живота, а то је да ће постати баба са 34 године и да је њена малолетна ћерка која има 16 година остала у другом стању са њеним дечком, била учесница програма који се емитовао уживо на телевизији Пинк...у ком је тужиља својевољно свој приватни живот изложила јавности...тако што су приказивани односи између учесника и њихов приватни живот, из чега следи да је тужиља својим понашањем кроз учешће у овом програму, који је емитован уживо у дужем временском периоду, дала повода за објављивање свих ових информација из њеног приватног живота, због чега није ни потребан њен пристанак за објављивање истих...Осим наведеног, правилно је закључио првострепени суд да се информација да је мајка тужиље водила њену старију ћерку код гинеколога и да је гинеколог дао мишљење да је њена ћерка невина, не односи на тужиљу, већ на њену ћерку и њену мајку, због чега, независно од тога да ли је ова информација нетачна, како тужиља тврди, нема право на накнаду штете, јер се ова информација не односи на њу, па према томе тужиља није активно легитимисана да тражи накнаду штете због ове објављене информације...

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којим се истиче да је првостепени суд погрешно применио материјално право и то чланове 43 и 45 Закона о јавном информисању, истицањем да тужени нису имали право да без сагласности тужиље износе информације из њеног приватног живота. Наиме, реч је о телевизијском формату таквог типа у ком учесници зарад велике гледаности и опстанка у ријалитију, који су уједно конкуренти једни другима за освајање новчане награде и при томе дуги временски период изоловани, износе једни о другима информације из приватног живота, како би дискредитовали конкуренцију. У оваквој врсти програма тужиља је својевољно свој приватни живот изложила јавности, јер је овај програм емитован 24 часа седам дана у недељи, због чега је, прихватајући учешће у оваквом типу програма, посредно прихватила и да се интерес јавности и циљне групе ријалити програма, за њен приватни живот буде већи, односно на посредан начин тужиља је дала пристанак за објављивање информација из њеног приватног живота, а како је то правилно закључио првостепени суд...

 (Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 190/17 од 14. 9. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Због недозвољеног објављивања фотографије казна 70.000 динара

П Р Е С У Д А: ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 бр. 114/16 од 13. априла 2017. године у делу става првог изреке којим су обавезани тужени Љиљана Станишић, Марија Кордић и “Адриа Медиа Гроуп” д. о. о, сви из Београда да тужиљи А. Б. из Београда на име накнаде нематеријалне штете солидарно плате износ од 70.000 динара са затезном каматом…И у ставу четвртом изреке  и у овом делу жалба тужених…ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду п3 бр. 114/16 од 13. априла 2017. године  у преосталом делу ставе првог изреке тако што се ОДБИЈА тужбени захтев којим је тужиља А. Б. из Београда тражила да се обавежу тужени…да јој на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате још износ од 30.000 динара да затезном каматом…као неоснован.

 ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља А.  Б. из Београда да туженима Љиљани Станишић. Марији Кордић И “Адриа медиа Гроуп” д.о.о., сви из Београда, солидарно накнади трошкове другостепеног поступка у износз од 25.800 динара…

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље А. Б. за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е: Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље те обавезано тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете  солидарно плате износ од 100.000 динара са затезном каматом…Ставом другим изреке, делимично је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље  у делу споредне тражбине којим је тражила да суд обавеже тужене  да јој на досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 100.000 динара солидарно плате затезну камату…Ставом трећим изреке, делимично је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да суд обавеже тужене  да јој на име накнаде нематеријалне штете  солидарно плате  преко досуђеног износа од 100.000 динара а до траженог износа  од 500.000 динара, за износ од још 400.000 динара, са затезном каматом…Ставом четвртим изреке, делимично је усвојен захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка па су обавезани тужени  да јој солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 54.200 динара са затезном каматом… Ставом петим изреке, делимично је одбијен  захтев тужиље  за накнаду трошкова парничног поступка у делу  у коме је тражила да суд обавеже тужене да јој солидарно исплате затезну камату…на износ досуђених трошкова парничног поступка  у износу од 54.200 динара…

Против наведене пресуде жалбу су изјавили тужени, побијајући је у ставу првом и четвртом изреке, из свих законских разлога.

Тужиља је одговорила на жалбу тужених.

Испитујући првостепену пресуду…апелациони суд је оценио да је жалба тужених делимично основана.

Потпуно и правилно је првостепени суд утврдио све битне чињенице и и то да је у дневном листу “Курир” …чији је у то време главни и одговорни уредник била друготужена (Марија Кордић, прим. УНС), a издавач и оснивач трећетужени (Адриа Медиа Гроуп”, прим. УНС), на насловној страни објављена фотографија тужиље, без њеног знања и пристанка, и пратеће информације”…тајне фотке А. Б. плус фотографија унутра”. На странама 20. и 21. oвог издања објављен је текст чији је аутор првотужена, (Љиљана Станишић, прим. УНС), под насловом “…звучи познато)…- Овако је А. изгледала…операција” и под насловом ”Б. се сликала пре…И те слике послала свом хирургу у Ш, који ју је подмладио и улепшао пре две године” у оквиру текста су објављене још четири фотографије тужиље које је снимила лично тужиља 2011. године. У поседу ових фотографија биле су само тужиља  и њена кума, којој је тужиља фотографије проследила електронском поштом. Објекат фотографије је лице тужиље које је снимила од напред и из профила, а на једно је фотографисала  и свој врат са делом лица. Уз ове три фотографије објављен је коментар “некад”, а уз четврту фотографију, на којој се види нашминкано лице тужиље објављен је коментар “сад”. Све фотографије, које тужени нису добили од тужиље, објављене су без сагласности и претходног контактирања тужиље.

Због објављивања фотографија, које су из њене приватне колекције и без њеног пристанка, тужиља се осећала постиђено и узрујано, била је принуђена да својим ближим пријатељима и унуцима, али и обожаваоцима објашњава насталу ситуацију пошто су је питали како је могуће да је дала тако ружне  фотографије у јавно гласило, као и да ли је могуће да се и таквим стварима служи како би стекла популарност, с обзиром на то да су људи мислили да је лично доставила новинарима ове фотографије.

На овако утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право … И правилно закључио да су наведеним поступањем-објављивањем фотографија из личне колекције тужиље без њене сагласности тужени тужиљи причинили штету у виду душевног бола због повреде права на приватност да су у обавези да јој солидарно накнаде…

Неосновани су жалбени наводи тужених да је првостепени суд погрешно применио материјално право, члан 82. Закона о јавном информисању и медијима, оцењујући да су у конкретном случају постојали услови за објављивање предметних фотографија без пристанка тужиље јер је тужиља јавна личност те да је несумњив интерес јавности да се упозна са фотографијама које тужиљу приказују без шминке и дигиталне дораде. Са наведеним у вези је неосноване и наводи да се на фотографијама види само лик тужиље, односно да исте не садрже никакве слике из приватног живота којим би се задирало у интиму тужиље. Ово стога што, како правилно оцењује првостепени суд, фотографије представљају извор информација из приватног живота тужиље, њен лични запис лика и као такве се не могу објављивати без пристанка тужиље, посебно имајући  у виду да их је сачинила за потребе свог пластичног хирурга, дакле у медицинске сврхе, и за њихово објављивање није дала своју сагласност. Објављивањем предметних фотографија повређено је право на приватност тужиље, у смислу члана 80 став 4, у вези ставе 1 Закона о јавном информисању и медијима

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: …И према оцени другостепеног суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС), у конкретном случају, нису испуњени услови из члана 82 истог Закона за објављивање предметних фотографија без сагласности тужиље јер интерес јавности да се упозна са оваквим фотографијама тужиље не претежу у односу на интерес да се спречи објављивање истих. Наиме, иако је тужиља неспорно јавна личност и стога дужна да са већом толеранцијом  прихвата критике јавности објављене у јавним гласилима, иако је њен приватни живот годинама уназад у жижи јавности, у конкретном случају је реч о објављивању фотографија које је тужиља лично сачинила у медицинске сврхе (ради договора око будућих естетских корекција), правилан је закључај првостепеног суда да, и поред ових чињеница, јавност нема интереса да се са оваквим тужиљиним фотографијама упозна.

Такође, неоснован је жалбени навод тужених да само по себи објављивање предметних фотографија не значи да је тужиљи нанета нематеријална штета и да тужиља није трпела душевне болове због тога. Постојање штете и по Закону о јавном информисању и медијима и по Закону о облигационим односима, услов је да би се остварило право на њену накнаду. Када се има у виду карактер права на приватност, као једног од права личности, сама чињеница да је дошло до задирања у приватност, на начин како је то утврђено, даје тужиљи  право на накнаду нематеријалне штете. Отуда тужиља у овој ситуацији није ни морала да доказује да је тај вид штете претрпела јер је претпоставка да само задирање у право на приватност на начин како је то у конкретном случају извршено, доводи до повреде права личности, а самим тим и до нематеријалне штете. Осим тога, тужиља је у свом исказу, и навела да се због објављивања предметних фотографија осећала постиђено и узрујано.

Међутим, по оцени апелационог суда, основано се жалбом тужених указује на погрешну примену материјалног права, приликом утврђивања висине правичне накнаде нематеријалне штете.

Према одредби члана 200. Закона о облигационим односима, за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности суд ће, ако нађе да околност случаја, а нарочито јачине болова и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству. Имајући у виду све субјективне и објективне околности конкретног случаја, по оцени апелационог суда, правична новчана накнада за претрпљене душевне болове тужиље због повреде права на приватност као вида повреде правичности, износи 70.000 динара. Имајући у воду значај повређеног добра (право на приватност) и све околности конкретног случаја (врста фотографија, разлог њиховог снимања), а нарочито циљ коме тражена накнада служи, овај суд је оценио да је, преко наведеног, износ који је првостепени суд досудио за овај вид претрпљене нематеријалне штете превисоко одмерен, због чега је у овом делу првостепена одлука делимично преиначена одбијањем тужбеног захтева.

…Пошто су тужени делимично успели са жалбом, то им се сагласно члановима 153, 154 И 163 ЗПП (Закона о парничном поступку, прим. УНС), те важеће АТ и ТТ, припадају трошкови другостепеног поступка, за састав жалбе у износу од 18.000 динара, обрачунато са увећањем од 100% на име заступања три пуномоћника, за таксу на жалбу у износу од 3.100 динара, и за таксу на другостепену одлуку у износу од 4.700 динара, укупно 25.800 динара…

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж бр. 181/2017 од 27. септембра 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Због повреде претпоставке невиности „Курир“ кажњен са 200.000 динара

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. 339/14 од 22. 03. 2017. године, у ставу првом и у ставу петом изреке.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као НЕДОЗВОЉЕНА, жалба тужених Немање Пајића, Катарине Благовић и Јелене Ђорђевић у делу којим се побија став први и став пети пресуде Вишег суда у Београду П3. 338/14 од 22. 03. 2017. године.

ОДБИЈА СЕ, као НЕСНОВАН, захтев тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3. 338/14 од 22. 03. 2017. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени првог реда „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд да тужиљи Снежани Зековић из Београда, на имe накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности, услед објављивања наднаслова, наслова и поднаслова, под којима су предметни текстови објављени у медију „Курир“ на дан 16. маја, 17. маја, 1. септембра, 2. септембра и 4. септембра 2014. године, плати износ од 200.000 динара са затезном каматом... Ставом петим изреке обавезан је тужени првог реда „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд да тужиљи Снежани Зековић из Београда, накнади трошкове поступка у износу од 131.100 динара...

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени, побијајући пресуду у ставу првом и петом изреке... Апелациони суд је испитао побијану пресуду... па је оценио да је изјављена жалба несонована , а делимично недозвољена...

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, дана 16. 05 2014. године у дневним новинама „Курир“, у рубрици „Вести“ објављен је наслов „Мркина љубавница једва вратила дипломатски пасош“ и наднасловом „Скандал у Влади, иживљавање државних службеника“, а из којих произилази, да је тужиља, иначе бивша шефица кабинета Милутина Мркоњића, а и добра пријатељица Милутина Мркоњића, одбила да врати исправу и пошто је отишла из службе, а да је шеф дипломатије Иван Мркић звао и полицију да тужиљи одузме пасош, да је тужиља добила дипломатски пасош у време док је обављала функцију шефа кабинета од 2008. до 2011. године, односно док је била у љубави са Мркоњићем, да је дипломатски пасош задржала још годинама - вратила га је недавно и то пошто су јој га практично отели, да је Иван Мркић, пошто је дошао на функцију министра спољних послова, наредио да се прочешља списак људи који имају дипломатски пасош, да је на списку било и име тужиље, бивше Мркоњићеве шефице кабинета и како се по граду навелико прича, дугогодишње љубавнице, да је тужиља 2012. била  под истрагом полиције да је продавала међународне транспортне дозволе, да је тужиља наводно појединим превозницима наплаћивала дозволе, које се иначе деле бесплатнo, као и да је, према извору дневних новина „Курир“ из МСП-а, тужиља на име тих дозвола себи противправно прибавила милионе евра и да је тужиља саслушана крајем 2010. године у канцеларији у Министарству за инфраструктуру. Дана 17. 5. 2014. године објављен је текст са наднасловом „Министарство саобраћаја стаје на пут муљању“ и насловом „ Зорана Михајловић чешља спорне дозволе“, а из ког произилази да је према сумњама полиције, тужиља-шефица кабинета министра Милутина Мркоњића, узела огромне паре на транспортним дозволама које више неће моћи да се издају без контроле, да је по сазнањима „Курира“ трговина међународним  транспортним дозволама  могла да донесе милионе спретним државним чиновницима у Министарству саобраћаја, да се прича да је тужиља продавала оне које су биле критичне - италијанске и аустријске и да је цена једне дозволе, како се причало, била од 400 до 500 евра, да је полиција против тужиље покренула истрагу 2010. године због сумње да је превозницима наплаћивала дозволе, као и да је саслушана шефица кабинета која је, по наводима „Курира“, држала кључ за продају 3% дозвола за које је министар имао дискреционо право да их додели било коме.

Дана 1. 9. 2014. године на насловној страни дневних новина „Курир“ објављене су информације „Афера дозволе“, „Мркина швалерка износила милионе у Дубаи!“, „Ноћним авионима пребацивала кеш“, „Дестинација... Полиција је више пута спречила тужиљу да отпутује у Дубаи“ и „Овде тужиља и некадашња пријатељица Милутина Мркоњића носила огромне суме новца које је прибављала муљањем са транспортним дозволама“. Из текста који је објављен под наднасловом  „Мркин анђео хтела да одлети са кешом од транспортних дозвола“ и  насловом „Швалерка Милутина Мркоњића износила милионе у Дубаи“, произилази да је текст објављен у рубрици „Политика“ дневних новина „Курир“ дана 1. 9. 2014. године, да је бивша шефица кабинета пробала више пута да изнесе огромне количине новца и да је полиција неколико пута враћала са аеродрома, да је тужиља, шефица кабинета Милутина Мркоњића, када је био министар инфраструктуре и његова блиска пријатељица, у више наврата, док је била службеник Владе Србије, путовала у Дубаи како би пренела десетина хиљада евра, тј. милионе динара, да је по речима Миодрага Микија Ракића, управо он тај који је планове тужиље неколико пута осујетио, јер је слао полицију, тачније Премовића, тада саветника у МУП-у, да врати новац са аеродрома, да о тим случајевима не постоји никакав записник, нити је против тужиље због тога поднета пријава, већ су тужиљу једноставно само физички спречили да изнесе паре, тако што су јој узели паре и пустили, да је у то време тужиља била десна рука Милутина Мркоњића, да се нису одвајали, да је Мркоњићев анђео често красио наслове домаће штампе, и то управо због сумње да је умешана у милионске малверзације приликом издавање међународних транспортних дозвола, због чега је наводно стекла противправну имовинску корист од чак 1.000.000 евра, као и да је по сазнањима „Курира“ тужиља, бивша Мркоњићева шефица кабинета, приликом једне свађе, из његовог стана узела уметничке слике вредне неколико стотина хиљада евра...

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду у ставу првом изреке, за коју је дао довољно разлога које прихвата и Апелациони суд. Наиме, правилно је закључио првостепени суд да из објављених наслова „Министарка саобраћаја стаје на пут муљању“, „Мркин анђео хтео да одлети с кешом од транспортних дозвола“, „Швалерка Милутина Мркоњића износила милионе у Дубаи!“, „Ноћним летовима је пребацивала кеш“, „Дестинација... Полиција је више пута спречила овде тужиљу да отпутује за Дубаи“ и „Ах, та љубав... Слике су поклон, нисам их отела“, произилази да је тужиља извршила кривична дела описана у тим текстовима, на који начин је повређена претпоставка невиности... јер тужиља у моменту објављивања спорних текстова није била правоснажно осуђена за кривична дела за која према садржини објављених текстова произилази да их је тужиља извршила. Осим тога, информација да је тужиља вратила дипломатски пасош није истинита, из разлога што тужиља никада није имала дипломатски, већ службени пасош. Осим наведеног, правилно закључује првостепени суд да објављене информације имају лезиону способност да повреде углед и част тужиље, те да је њиховим објављивањем тужиљи причињена нематеријална штета коју је тужени „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд, као издавач медија „Курир“, у којем су објављене информације дужан да надокнади штету тужиљи. Такође, правилно је закључио првостепени суд да тужени није пружио доказе да је тужиља... пристала да у оквиру објављених текстова буде објављена њена фотографија, као и да је на тај начин тужиља још више повезана са објављеним информацијама, односно да је на тај начин тужиља, као субјект информације, учињена препознатљивом јавности. Стога је првостепени суд... правилно оценио да тужиљи припада правична новчана накнада од  200.000 динара... Зато је жалба туженог „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводе жалбе којима се указује на слободу новинарског изражавања, те да новинари не одговарају за изношење својих вредносних судова. Наиме, слобода јавног информисања се не може остварити супротно стандарду новинарске пажње и етике, на штету других лица и на начин који је противан одредбама Закона о јавном информисању. Вредносни судови јесу слободни, али чињенице нису. Свака тврдња изнета као чињеница, подложна је проверљивости, а приликом изношења чињеница јавно гласило нема потпуну слободу, већ мора поступати са дужном пажњом која, пре свега, подразумева проврељивост те информације. Тужени „Адриа медиа гроуп“ није поступао у складу са својим дужностима и ограничењима, па је контекст објављених информација у поменутим текстовима стављање тужиље у негативну конотацију, с обзиром да из тих текстова произилази да је тужиља учествовала у предузимању законом забрањених радњи, а што је имало за последицу повреду њене части и угледа.

Жалбом се неосновано истиче да је тужиља, као јавна личност, дужна да трпи критику јавности, као и да јавност има оправдан интерес да буде обавештена о описаним догађајима. Наиме, интерес јавности јесте да се у медијима износе сумње, ако постоје, у законитост и дозвољеност предузетих радњи у поступку издавања транспортних дозвола од стране државних службеника запослених у надлежном министарству Републике Србије, како би се подстакла дискусија о одређеном проблему и на демократски начин формирало јавно мњење и скренула пажња на одређену појаву и догађај. Међутим, то не подразумева право да се континуирано, тенденциозно и малициозно могу износити неистините информације које повређују нечију част и углед.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж бр. 155/17 од 22. 06. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Казна због недовољног нивоа пажње и новинарске етике приликом објављивања информације

 ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених (Новинско-издавачко друштво Новости из Београда и Ратко Дмитровић, главни и одговорни уредник, прим. УНС-а) и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 28/16 од 23.3.2017. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиље (Гордане Прибановић из Александровца, прим. УНС-а) за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиље (Гордане Прибановић, прим. УНС-а) па су обавезани тужени („Новости“ и Ратко Дмитровић, прим. УНС-а) да тужиљи солидарно исплате на име накнаде нематеријалне штете настале објављивањем фотографије тужиље на страни 13 дневног листа „Вечерње новости“ од 9.1.2013. године у тексту под насловом „Отац сину зарио нож у грло“ износ од укупно 300.000 динара: и то на име накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде права на приватност износ од 150.000 динара; на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части, угледа и права и на слободу личности износ од 150.000 динара, а све са законском каматом...Обавезани су тужени да без одлагања и коментара објаве о свом трошку, најкасније у другом наредном броју новина пресуду, под претњом принудног извршења...Обавезани су тужени да на име трошкова парничног поступка исплате тужиљи износ од 60.100 динара...

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени због битне повреде парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је дала одговор на жалбу тужених.

Испитујући правилност побијане пресуде...Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку произилази да је дана 09.1.2016. године у штампаном издању дневног листа „Вечерње новости“ на страни 13. објављен чланак са наднаславом „Породична трагедија на Божић у александровачком селу Доња Ржаница“ и насловом „Отац сину зарио нож у грло“ у коме се описује породична трагедија која се догодила у Доњој Ржаници и да је у оквиру текста објављена фотографија тужиље Гордане Прибановић испод које је наведено „Мајка Верица посечена по образу и рукама“ из чега следи да текст написан о догађају који се десио у једној породици која нема никакве везе са тужиљом. Услед истветности тужиљиног презимена са презименом породице о којој текст говори, новинари су дошли до тужиљине слике и грешком објавили као прилог тексту који се не односи на њу и њену породицу. Приликом саслушања пред првостепеним судом тужиља је навела да су њена и синовљева слика које су објављене, направљене на синовљевој свадби 2012. године и не зна како је слика доспела до новинара. Село у коме се заиста десио злочин је 10 километара од Александровца где они живе, и једино се поклапа име и презиме њеног сина са дечаком који повређен од стране оца. Навела је да је и раније била лошег здравља, али да је овај чланак накнадно допринео да јој се здравље погорша, да би на крају у марту месецу завршила у болници пошто је добила инфаркт миокарда, а шећер јој се повећао...

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Правилно је закључио првостепени суд да су тужени објављивањем тужиљине фотографије у оквиру текста „Отац сину зарио нож у грло“ довеле читоце у заблуду да је тужиљин син нападнут од стране свог оца, којом приликом је тужиља повређена, те су на тај начин истовремено објавили и нетачну информацију и повредили част и углед тужиље, као и њено право на приватност. Из претходно наведеног следи да тужени нису поступали са примереном новинарском пажњом, јер нису проверили да ли се информације односе на особу чију су фотографију објавили у тексту, а то су били у обавези да ураде. Током првостепеног поступка је утврђено да услед објављивања оваквог текста уз тужиљину слику, тужиља је претрпела нематеријалну штету због повреде њене части и угледа које огледа у томе што је пролазила кроз осећај непријатности, немира, патње и стреса услед тога што се кроз штетну радњу тужених која се огледа у објављивању њене фотографије у причи о породичној трагедији друге породице нашла у ситуацији да сви њени рођаци, пријатељи, познаници и остала јавност мисле да се у њеној породици десила трагедија у којој је отац напао сина због поремећених међуљудских односа, због чега се на њену породицу почело да гледа другачије, тако да је тужиља навела да нису могли да живе од људи који су је дуго након објављивања запиткивали и показивали њихову кућу као на место где се десио страшан злочин, што је допринело душевним боловима код тужиље који су проузроковали погоршање њеног здравља, о чему је приложила и лекарске налазе.

По схватању овог суда, слободно изношење информација у циљу обавештавања јавности о одређеним догађајима мора да буде у пропорцији са дужностима и одговорностима у циљу заштите личних права других лица о чему говори члан 10 Европске конвенције за заштиту људских права и слобода. Ова пропорција је нарушена јер се у конкретном случају ради о информацијама из приватног живота људи, објављивање информације и фотографије за коју немају сагласност, из чега следи закључак да тужени приликом објављивања информације нису показали довољан ниво пажње и новинарске етике...

...Неосновани су жалбени наводи да је првостепени суд доношењем одлуке починио битну повреду парничног поступка, обзиром да је пресуда јасна и изрека разумљива и у складу са осталим изведеним доказима у поступку, те су стога неосновани ови наводи...

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3 од 27.7.2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ : „Рингиер“ нарушио равнотежу између права на приватност и интереса јавности

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог (Издавачко друштво „Рингиер Аксел Спрингер“ д.о.о. Београд) и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 бр 467/16 од 17. 2. 2017. године, у ставу првом и трећем изреке.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Ставом првим изреке ожалбене пресуде, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца (Н. К. Из Београда), па је обавезан тужени („Рингиер Аксел Спрингер“) да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете  због повреде права на лично име, исплати износ од 50.000 динара, као и износ од 50.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде права  на лик…

Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематријалне штете, по свим основама исплати износ од по још 50.000 динара, као и да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ од 150.000 динара, са припадајућом каматеом. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 84.300 динара...

Против наведене пресуде и то против одлуке садржане у ставу првом и трећем изреке, тужени је благовремено изјавио жалбу...

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у побијајућем делу, овај суд (Апелациони суд у Београду) је оценио да је жалба туженог неоснована.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према чињеничном утврђењу пред првостепеним судом  следи да је у дневним новинама „Блиц“...чији је оснивач и издавач тужени, објављен извештај о хапшењу осумњичених за изнуду станова, новца, луксузних аутомобила и мобилних телефона од фудбалера Н. В. И то у рубрици „Хроника“. На насловној страни је уз натписе „...у униформи“ и „...отели 20 станова“, објављена и фотографија овде  тужиоца (Н. К. Из Београда). Извештај се односи  на акцију откривања и хапшења  више лица осумњичених за кажњиво понашање према наведеном фудбалеру које траје од 2011. године, односно од када је оштећени почео да се бави изградњом станова за тржиште, а да су главни у групи браћа Д. И Д. Б, да је акција почела у кафићу „М“, где су на примопредаји 20.000 евра ухапшени тужилац и Д. Б. Наведени текст је илустрован са три фотографије. Изнад наслова на левој страни је фотографија Д. Б, али је иста означена тужиочевим именом, а испод је наслова је фотографија на којој се виде три мушке особе иза аутомобила, с тим да је у средњем делу фотографије мушкарац са рукама на леђима, кога са леве стране полицајац придржава за надлактицу, а са десне стране је други мушкарац у светлој јакни, окренут профилом. У доњем левом углу је уоквирена и увећана фотографија на којој се види тужиочево лице из профила, док је испод фотографије натпис „ Д. Б. је ухваћен на примопредаји 20.000 евра“.

Првостепени суд је полазећи од оавко утврђеног чињеничног стања, а у погледу захтева тужиоца за накнаду штете због повреде личног имена и лика, оценио да је тужиоцу објављивањем наведне информације повређено право на идентитет кроз право на лично име, с обзиром да је испод фотографије тужиоца наведено име Д. Б, а испод фотографије Д. Б. име тужиоца, а као отежавајућа околност је и то што је у тексту Д. Б. наведен као вођа криминалне групе, због чега пермутацијом имена, односно фотографије, просечног читаоца  може довести у заблуду у виду идентитета и улоге тужиоца у догађају. Надаље, фотографија тужиоца је објављена  без његовог пристанка, а што је у оваквој ситуацији дозвољено, међутим, у доњем левом углу, фотографија тужиоца је уоквирена и увећана, чиме је учињено препознатљивим да је мушкарац окренут леђима у средњем  делу веће фотографије тужилац, што је у супротности са одредбом члана 45 Закона о јавном информисању. Притом, првостепени суд је имао у виду да је обавештење о активностима полиције на откривању и  сузбијању кажњивих понашања или група у интересу јавности, због чега се право на приватност, односно  право на лично име може ограничити, због чега фотографија на којој се види тужилац са рукама на леђима у стојећем положају иза аутомобила и са још два мушкарца са његове леве и десне  стране, је оправдано објављена и иста се може сматрати записом друштвено важног догађаја, због чега потпада под под одступање из члана 45 наведеног закона, али није постојала потреба  да се тужиочево лице у доњем  левом углу фотографије увећава и приказује из профила, с обзиром  да се интерес да се јавност обавести о релевантном актуелном догађају могао задовољити  и без приказивања тужиочевог лика из профила, због чега је према налажењу првостепеног суда нарушена равнотежа између тужиочевог права  на приватност и интереса јавности, на штету тужиоца, па је сагласно одредби члана 200 ЗОО (Закона о облигационим односима-прим . УНС) обавезао туженог  на исплату износа од по 50.000 динара за наведена два основа и одлучио као и ставу првом изреке.

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Оцењујући  наводе жалбе туженог, овај суд је нашао да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право када је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца …Разлоге које је за одлуку  у том делу дао првостепени суд (Виши суд у Београду, прим. УНС), у свему као правилне прихвата и овај суд….

….Правилно је првостепени суд закључио да је тужиоцу заменом имена, односно објављивањем имена тужиоца  испод фотографије Д. Б, означеног као вође криминалне групе, односно објављивањем имена Д. Б. испод фотографије тужиоца, повређено право тужиоца на одентитет, због чега истом припада право на новчану накнаду штете из члана 80 Закона о јавном информисању, а у складу са са правилима из члана 200 Закона о облигационим односима, како је то правилно оценио првостепени суд. Наиме, име тужиоца је означено испод фотографије Д. Б, у тексту означеног као вође криминалне групе, због чега пермутација имена, односно фотографије просечног читаоца може довести у заблуду у погледу идентитета и улоге тужиоца у наведеном догађају, с обзиром да се погрешним означавањем титулар права на лик код просечног читаоца може створити заблуду о личности и довести до тога да се њему може приписати да је он учинио нешто што није или да је друга особа, а што представља повреду права на идентитет као вида повреде права личности. Такође, тужиоцу припада и штета због чињенице да је у наведеном издању новина “Блиц”…у левом  доњем углу  фотографије непотребно увећана његова фотографија са ликом, на који начин је лик тужиоца учињен препознатљивим, те да је мушкарац на фотографији окренут леђима у средњем делу са рукама на леђима, у ствари  тужилац. Наиме, обавештење о активностима полиције на откривању  и сузбијању кажњивих понашања или група је у интересу јавности, због чега се право на приватност, односно право на лични запис може ограничити, па фотографија на којој се види тужилац са рукама  на леђима у стојећем положају иза аутомобиле и са још два мушкарца са његове леве и десне стране, је оправдано објављена и иста се може сматрати информацијом друштвено важног догађаја, због чега иста потпада под одступање из члана 45 наведеног Закона, али по налажењу овог суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС) није постојала потреба да се тужиочево лице у доњем левом углу фотографије увећава и приказује из профила,  с обзиром да се интерес да се јавност обавести о релевантном актуелном догађају могао задовољити И без приказивања  тужиочевог лика из профила, па је и у конкретном случају дошло до нарушења равнотеже између тужиочевог права на приватност и интереса  јавности, а на штету тужиоца…

(Из пресуде Апелационог суда у Београду  Гж3 112/17 од 21. 6. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Од новинара не може да се захтева да истинитост чињеница утврђују као у судском поступку

ПРЕСУДА: ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. 174/2015 од 1.11.2016 године и жалба тужиље (Мирјана Везировић из Сремске Митровице) ОДБИЈА као неоснована.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3. 174/2015 од 1.11.2016. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиље Мирјане Везировић којим је тражила да суд обавеже тужено Привредно друштво „Политика новине и магазини“ д.о.о. Београд и туженог Драгана Бујошевића да тужиљи Мирјани Везировић солидарно исплате новчани износ од 500.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због објављивања нетачних, непотпуних и непроверених информација у тексту „Делили земљу лажним фармерима“ који је објављен у дневном листу „Политика“ број 35728 дана 26.4.2013. године...Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженима накнади трошкове парничног поступка у износу од 93.150 динара.

Против наведене пресуде, тужиља је благовремено изјавила жалбу лично и преко пуномоћника...Испитујући правилност и законитост првостепене пресуде...Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужиље није основана.

Парничне странке су у току првостепеног поступка учинилe неспорним да је 26.4.2013. године у јавном гласилу дневни лист „Политика“...на деветој страни у рубрици „Хроника“ објављен текст под насловом „Делили земљу лажним фармерима“, да је Привредно друштво „Политика новине и магазини“ д.о.о. Београд оснивач, власник и издавач... дневног листа „Политика“, да је друготужени Драган Бујошевић дана 26. 4. 2013. године, када је објављен предметни текст, био уредник дневног листа „Политика“, да је тужиља Мирјана Везировић као дипломирани правник била члан комисије која је, између осталог, била задужена и за издавање земљишта у закуп, да су тужиља Мирјана Везировић, Горан Чекеринац и Влада Вученовић били лишени слободе, односно ухапшени, због постојање основане сумње да су злоупотребили службени положај, и да је решењем МУП-а РС ПУ Сремска Митровица од 24.4.2013. године одређено задржавање у трајању од 48 сати Мирјани Везировић, да је МУП РС Кабинет министра Биро за сарадњу са медијима дана 24. априла 2013. године издао саопштење које је заведено под бројем 152/13 и нису спорни наводи из тог саопштења који су пренети у предметном чланку, као и да је предметни текст „Делили земљу лажним фармерима“ сачињен на основу јавног саопштења МУП-а од 24. априла 2013. године.

ОДЛУКА ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА: На основу изведених доказа првостепени суд је утврдио да је МУП РС, кабинет министра Биро за сарадњу са медијима издао саопштење за јавност ...којим је информисао јавност да су у наставку акције сузбијања финансијског криминала припадници ПУ у Сремској Митровици у сарадњи са Вишим тужилаштвом из Сремске Митровице 24. априла 2013. године лишили слободе  и навели иницијале за четири лица, између осталог и иницијале тужиље М. В.(1961) из Сремске Митровице, члана–правника у Комисији за израду годишњег програма заштите, уређења и коришћења пољопривредног земљишта Града Сремске Митровице за 2011. годину.

Аутор спорног текста објављеног у „Политици“ 26.4.2013. године је Јеленко Слатинац, новинар дневног листа „Политика“, који је преминуо 6.9.2014. године. У објављеном чланку је, између осталог, наведено: „Сремска Митровица - два бивша помоћника градоначелника Сремске Митровице, Горан Чекеринац (37), који је обављао дужност начелника Управе за пољопивреду и заштиту животне средине и Влада Вученовић(48) председник комисије за израду програма заштите, уређење и коришћење државног земљишта, ветеринар Владимир Ђурић (51) из Ветеринарске станице у Инђији и Мирјана Везировић (52) правник-члан комисије за издавање земљишта у закуп, ухапшени су због сумње да су злоупотребом службеног положаја и фалсификовањем исправе, издајући у закуп на три године државно обрадиво земљиште по праву пречег закупа, јер су од ветеринара Владимира Ђурића добили лажна документа да су власници сточарских фарми, по ком основу су имали предност при закупу, према решењу Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије.

Ухапшено је осам лажних фармера-пољопривредника са подручја Сремске Митровице, којима је на овај начин у трогодишњи закуп издато земљиште по цени од 217,40 евра за хектар, 476 хектара земље и тако су оштетили буџет града, покрајине и Републике Србије за 158.745 евра, јер је реална цена закупа 2011. године, када су почињена ова кривична дела, износила 384,15 евра по хектару“.

Како је новинар Јеленко Слатинац верно пренео информације, које су већ претходно биле јавно објављене у званичном саопштењу МУП-а РС, то је поступано, приликом сачињавања предметног текста, са дужном новинарском пажњом, у смислу одредбе члана 3 Закона о јавном информисању.

Ценећи разлике између чињеница изнетих у саопштењу и чињеница изнетих у спорном тексту, првостепени суд је нашао да је верно пренета информација из саопштења, да се ради о терминолошким разликама, те да је разлика између објављених иницијала у саопштењу МУП-а и објављеног имена и презимена тужиље у тексту, као и разлике из саопштења МУП-а да је „лишена слободе“ и у тексту да је „ухапшена“, с обзиром на то да је пренета истинита информација и да постоји оправдани циљ да се јавност упозна са овом врстом дешавања, не утиче на стандард дужности новинарске пажње и истинитост и потпуност објављених информација, нити ова разлика може бити лезионо способна да повреди углед и част тужиље, јер се не може у медијском праву од новинара захтевати утврђивање истинитости чињеница као у судском поступку.

Након објављивања спорног текста тужиља није покушала да умањи штету коришћењем средстава правне заштите у смислу одредаба Закона о јавном информисању, није тражила од главног и одговорног уредника да објави одговор у коме би тврдила да је информација неистинита, непотпуна, или нетачна, па је сходно одредби члана 47 Закона о јавном информисању себи ускратила могућност отклањања негативних последица објављивања спорног текста у јавности.....

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У БЕОГРАДУ: Апелациони суд у Београду сматра да је одлука првостепеног суда правилна, да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право и да се наводима жалбе тужиље правилност и законитост побијане пресуде не доводи у сумњу.

Нису основани наводи жалбе тужиље да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба поступка... и да се пресуда не може испитати. Првостепени суд је дао довољно јасне разлоге о свим одлучним чињеницама, јер су наводи из образложења пресуде у складу са изведеним доказима, које је супротно наводима жалбе ценио правилно...Правилан је закључак првостепеног суда, да терминолошке разлике између објављеног саопштења и спорног текста, не могу да повреде част и углед тужиље. Ово стога што је разлика између објављених иницијала у саопштењу МУП-а и пуног имена и презимена тужиље у спорном тексту, при неспорној чињеници да је тужиља задржана 48 сати по решењу МУП-а, а касније јој је одређен притвор у трајању од 30 дана, није подобна да повреди част и углед тужиље, нити је утицала на претпоставку невиности.

Објављеним текстом није поступљено супротно члану 37 Закона о јавном информисању, јер у спорном тексту аутор није огласио тужиљу кривом, само је пренета тачна информација да је тужиља лишена слободе. Терминолошка разлика може да има значење само за прецизно изјашњавање органа који воде такве поступке, али последице саопштавање такве информације било да се саопшти и пренесе да је „лишена слободе“, било да је „ухапшена“, као и за оне којима је ова информација доступна имају исти ефекат, а то је да се тужиља не налази на слободи...

(Из пресуде Апелационог суда у Београду ГЖ3 132/2017 од 11.8.2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Текст у „Информеру“ о бившој директорки „Лутрије“ представља увредљиву омаловажавајућу и недопуштену инкриминацију

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ жалба тужених „Инсајдер Тим.“ д.о.о. Београд и Драгана Вучићевића из Београда као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 196/14 од 7.3.2017. године у ставовима првом, другом и четвртом изреке.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3. бр. 196/13 од 7.3.2017. године, ставом првим изреке обавезани су тужени „Инсајдер Тим“ д.о.о. Београд и Драган Вучићевић да тужиљи Тијани Анђелић из Београда на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно исплате износ од 100.000 динара, са законском затезном каматом…Ставом другим изреке обавезан је друготужени Драган Вучићевић да ову пресуду објави без било каквог коментара, а најкасније у другом наредном броју дневног листа „Информер“, под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев у делу у коме је тужиља тражила да суд обавеже тужене да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од још 400.000 динара…Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да тужиљи надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 84.300 динара…

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени, и то против ставова првог, другог и четвртог изреке…

Испитујући правилност побијане пресуде…Апелациони суд налази да је жалба тужених неоснована.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, дана 20.8.2013. године на насловној страни листа „Информер“ објављена је слика тужиље са наднасловом „Скандалозно заташкавање пљачке у ’’Лутрији’’“, наднасловом „Држава заштитила лопове?!“, поднасловом „Скупштина Државне лутрије Србије (ДЛС) је још 4. фебруара позвала ревизоре да хитно истраже криминално пословање Тијане Анђелић али до данас баш ништа није урађено!“, поднасловом „Лутрија“ јуче поново позвала ДРИ да почне истрагу“ и коментаром „Провукла се за време мандата Тијане Анђелић ДЛС први пут пословала са губитком“. На трећој страни објављена је слика тужиље како једе уз коментар „Алава“ и чланак са наднасловом „Скандалозно заташкавање пљачке у Лутрији“ и „Држава штити лопове?!“. У чланку је наведено: „Државна ревизорска институција више од пола године игнорише пљачку у „Државној лутрији Србије“, открива „Информер“. Скупштина ДЛС је, наиме, још 4. фебруара ове године званично позвала ревизоре да хитно истраже криминално пословање претходног руководства на челу са Тијаном Анђелић, али до данас баш ништа није урађено! Нити се јавља нити…“Лутрија“ је зато још једном званично позвала ДРИ да покрене ревизију финансијских извештаја и уговора из поступака јавних набавки ДЛС д.о.о. у периоду од 1.1.2010. до 31.12.2012. године. Како се наводи у допису објављеном и на сајту „Лутрије“ сумња се у нерационално трошење милионских средстава. ДЛС тражи да ревизија пословања започне што пре. Одбијање ревизора да истраже ДЛС нико јуче није желео званично да прокоментарише, али су нам у „Лутрији“ рекли да је то „нечувено и веома сумњиво понашање“. Није нам јасно зашто ДРИ месецима не шаље никог…Изгледа као да неко жели да се забораве милионски лоповлуци! Још више збуњује то што нам полиција већ три недеље прочешљава документа, а ревизор упорно одбија да се појави... - каже наш извор из „Лутрије“, који подсећа да „постоји сумња да је од 2009. до 2012. године из те државне фирме испумпано неколико десетина милиона евра!. Неопходно је испитати све уговоре које је претходно руководство склопило са маркетиншким кућама. Важно нам је да се једном за свагда стави тачка на новинске написе о аферама у „Лутрији“, посебно из периода када је Тијана Анђелић била на челу те куће…..

Тужиља (Тијана Анђелић - прим. УНС) је била директор „Државне лутрије Србије“ од 2007. године. Фебруара 2012. године је отишла на породиљско одсуство. А крајем септембра 2012. године је поднела оставку. Породила се марта 2012. године и живи сама са дететом. „Информер“ је чланке почео да објављује јула 2012. године, ти чланци су се негативно одразили на тужиљу, која је у то време била на породиљском боловању. Било је сигурно 50 насловних страна на којима је била њена фотографија, те је означавана као лопов и неко ко је оштетио државу за десетине милиона евра, те да је сарађивала са тајкунима. Људи су је у кафићу чудно гледали, комшије и родбина су је запиткивали, такође након што је дала отказ имала је проблема и годину и по дана није могла да нађе нови посао. Никад није осуђена, нити су је полиција и тужилаштво икада позвали на информативни разговор, нити је био какав поступак вођен против ње. Кад се запослила у октобру 2013. године тражили су од ње у новој фирми да донесе доказ о томе да се против ње не води кривични поступак. Међутим, пошто је „Информер“ опет писао негативно о њој, на радном месту су јој поново тражили да донесе потврду да се против ње не води кривични поступак.

ЗАКЉУЧАК ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА: Првостепени суд је сматрао да објављивање наведеног текста уз слике тужиље на насловној страни и у тексту, представљају неистиниту и непотпуну информацију која је подобна да повреди част и углед тужиље, а наведене информације нису проверене с пажњом примереном околностима. Првостепени суд је закључио да у наведеним текстовима, наднасловима и поднасловима и тужиљиним сликама, тужиља у очима сваког просечно упућеног човека може бити дисквалификована и о њој се може закључити да је извршила противзаконите радње, да је оштетила „Државну лутрију Србије“. Овакви наслови и поднаслови, као и фотографије и текст, према мишљењу првостепеног суда, превазилазе право на слободу изражавања и представљају објективно увредљиву омаловажавајућу, а тиме и противправну инкриминацију која је недопуштена….

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: …Одлука првостепеног суда је правилна, а Апелациони суд (у Београду - прим. УНС) прихвата и разлоге дате за исту.

Неосновани су наводи жалбе да се спорни чланак не бави поступањем тужиље, већ поступањем, тј. нечињењем Државне ревизорске институције, тј. пропуштањем тог тела да у периоду од преко пола године поступи по захтеву „Државне лутрије Србије“ и изврши ревизију финансијских извештаја и уговора који су били закључени у периоду од почетка 2010. до краја 2012. године. Без обзира на то шта је главна тема предметног новинског чланка, у истом су наведене информације непосредно о тужиљи, које имају лезиону способност, а и текст у целини заједно са фотографијом тужиље је конципиран тако да се као већ утврђена и непобитна чињеница узима то да је тужиља бескрупулозна особа која је извршилац незаконитих радњи, а које су по својој природи кривична дела, на тај начин што је извршила противзаконите радње и оштетила „Државну лутрију Србије“.

Оваквим наводима о тужиљи прекршена је обавеза новинарске пажње из члана 3 Закона о јавном информисању, имајући у виду да су чињенице и квалификације наведене о тужиљи узете као непобитне и утврђене. Шта више, квалификацијом тужиље као „алаве“ особе у контексту целог текста, тужиља је означена као лице које не само да је извршило незаконите радње, већ представља особу у чијем је карактеру вршење незаконитих радњи и стицање противправне имовинске користи. На овај начин повређена је и претпоставка невиности из члана 37 Закона о јавном информисању којим је прописано да се нико не сме означити учиниоцем каквог кажњивог дела, односно огласити кривим или одговорним пре правоснажне одлуке суда или другог надлежног органа.

Без утицаја су наводи жалбе тужених да су у самом наслову, како на насловној, тако и на трећој страни, ставили знак интерпункције (знак питања и знак узвика) и изразили чуђење и питање у вези чињенице да више од пола године Државна ревизорска институција не покреће поступак истраге у „Државној лутрији Србије“.

Наиме, тужени су у наслову навели „Држава заштитила лопове?!“ и то на насловној страни, док се у наслову текста наводи „Држава штити лопове?!“, а у самом тексту наводи да је ДЛС („Државна лутрија Србије - прим. УНС) позвала ревизоре да хитно истраже „Криминално пословање претходног руководства на челу са Тијаном Анђелић, као и да „Неко жели да се забораве милионски лоповлуци!“, односно да је ревизор одбио „Да истражи пљачку у ДЛС“. На овај начин од стране тужених постављено је само питање да ли држава има намеру да штити или нема намеру да штити одређена лица, међу којима је именом и презименом означена Тијана Анђелић, док се из текста може закључити да је тужиља лопов, односно да је извршила пљачку „Државне лутрије Србије“, а да је упитно само понашање државе према њој.

Дакле, правилно је првостепени суд нашао да објављивање оваквих информација није дозвољено и да превазилази слободу јавног информисања, имајући у виду да тужени нису испоштовали дужност новинарске пажње, да је повређена претпоставка невиности тужиље, да су наведене информације лезионо подобне. Јавност нема оправдан интерес да сазна за одређене чињенице које су представљене као да су непобитно утврђене, иако то нису, већ управо супротно, јавност има интерес да сазна информације који је степен сумње у истинитост изнетих информација, као и да се лица не означавају извршиоцима кривичних дела уколико то није утврђено у одговарајућем судском поступку.

Првостепени суд је правилном применом одредаба …ЗОО (Закона о облигационим односима -прим. УНС) и ЗПП (Закона о парничном поступку - прим. УНС) у ставу првом изреке досудио на име накнаде штете због повреда части и угледа тужиљи износ од 100.000 динара са припадајућом каматом…и правилно је применио одредбу члана 90 Закона о јавном информисању када је обавезао друготуженог, као одговорног уредника медија „Информер“, да ову пресуду без било којег коментара објави у наредном броју дневног листа „Информер“.

Стога, како је првостепена пресуда у ожалбеном делу, супротно жалбеним наводима, заснована на потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању и на правилно примењеном материјалном праву, иста је морала бити потврђена…

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. бр. 135/17 од 16.6.2017. године)

ПРЕСУДА - Жалбе (тужених “Е-новина” ДОО из Београда и Петра Луковића-одговорног уредника “Е-новина”) ОДБИЈАЈУ се  као неосноване и пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 290/13 од 24.04.2014. године ПОТВРЂУЈЕ у делу којим су тужени обавезни да тужиоцу (Емиру Кустурици, прим. УНС) на име накнаде штете солидарно плате 100.000 динара са законском затезном каматом од 24.04.2014. године као дана пресуђења до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ (се) и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени “Е-новине”  ДОО и Петар Луковић обавежу да тужиоцу Емиру Кустурици на досуђени износ накнаде плате затезну камату од 1.2.2013. године до 23.04.2014. године.

OБРАЗЛОЖЕЊЕ

Ставом првим побијане пресуде тужени су обавезни да тужиоцу на име накнаде штете због повреде части и угледа солидарно плате 100.000 динара са затезном каматом од 1.02.2013. године до исплате. Ставом другим већи део захтева за износ од 2.900.000 динара је одбијен као неоснован. Ставом трећим одговорном уреднику јавног гласила “Е-новине” је наложено да на интернет порталу тог гласила објави пресуду у року од 8 дана од правоснажности. Ставом четвртим тужени су обавезни да тужиоцу плате парничне трошкове у износу од 58.200 динара.

Против ове пресуде (П3. бр.290/13 од 24.04.2014. године прим. УНС) тужилац и тужени су благовремено изјавили жалбе. У спровередном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. став 2 тачке 1,2,3,5,7  и 9 ЗПП (Закон о парничном поступку - прим. УНС) на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 374. став 2 тачка 14 ЗПП на коју указују жалбе јер је побијана пресуда јасна, непротивречна и довољно образложена, а околности на које се указује жалбама се односе на оцену доказа и примену материјалног права.

СПОРНИ ТЕКСТ

Према утврђеном чињеничном стању у јавном гласилу “Е-новине” 15.02.2011. године је објављен текст под насловом “Част и углед Емира К.” и наднасловом “Једна мала сарајевска анализа” аутора Нермина Ченгића (у ком је писао о претходној тужби Емира Курстурице против Е-новина, прим.УНС). Текст Нермина Ченгића је преузет са портала “Protest.ba”, уз означавање аутора и гласила од којег је преузет. Аутентичност преношења није спорна, аутор није члан редакције “Е-новина” и неспорно је да је тужени “Е-новине” ДОО оснивач, а тужени Петар Луковић одговорни уредник гласила у којем је објављен преузети текст.

Аутор износи мишљење о тужиоцу као личности насловом и реченицама да би се: “И да га нису питали осећао позваним да каже коју о најновијем фекалсисању Мокрогорског горштака” јер су из исте махале и: “тако се деси најновији фекални изљев мозга популарног Кусте у виду тужбе против речених “Е-новина”. Аутор даље наводи да “Он (Курстурица, прим.УНС) не тужи извор објаве која му је загребала кокарду на челенци”,  и на крају текста поставља питање: “о каквом болан свом угледу и части говориш”, са псовком и три знака питања.

Аутор текстом као целином саопштава свој став да тужилац нема право да говори о свом угледу и части јер их је деценијским додворавањем “политичко-медијском апарату” изгубио , а притом “није тужио извор објаве, већ “речене новине”. Аутор тужиоца назива “омиљеним кловном апаратом сусједне државе, умоболном сподобом, честником и фашистом” и псовкама појачава погрно значење тих изразa.

СТАВ СУДА

Од гранатирања Сарајева, догађаја у Сребреници, премијерног приказивања филма “Подземље” до објављивања спорног текста је прошло више од једне деценије, они у време објављивања нису били актуелни и према садржини текста нису били повод за изјашњавање аутора о тужиочевој личности. Актуелна је била само тужба против “Е-новина” и аутор поводом те тужбе износи свој став о тужиочевој части и угледу. Он то чини погрдним описом тужиочевог односа према носиоцима политичке власти и државних функција у Србији, псовањем и вређењем тужиоца. Он читаоцима саопштава да је тужилац особа без угледа и части коришћењем објективно увредљивих, вулгарних и понижавајућих вредносних исказа. Текст није део дискусије о одговорности појединаца и држава за рат у Босни, не односи се на тужиочево јавно иступање у вези са тим догађајима, већ аутор отвара дискусију о парници  коју је тужилац покренуо против јавног гласила, па се употреба псовки и омаловажавајућих исказа, насупрот наводима жалбе тужених, не може сматрати средством за изражавање огорчења, или повређености тужиочевим односном према трагичним догађајима у Босни, а ни одговором на тужиочева јавна иступања у вези истих догађаја. 

Аутор изношењем погрдних, омаловажавајућих и несупстанцираних вредносних исказа реагује на тужбу поднету (против) “Е-новина”, а не на тужиочеве ставове о одговорности било које од сукобљених страна за бомбардовање Сарајева, трагичне последице рата и процесе који су касније покренути пред Међународним судом у Хагу, па се преношење недопуштених вредносних исказа другог гласила не може оправдати интересом јавности да се у Србији развије шира дискусија ради суочавања са прошлошћу. Слобода информисања не може да се користи  у циљу повреде достојанства и других личних добара особе на које се односи информација. Тужени је преношењем туђих недопуштених информација  повредио тужиочеву част и углед. Повредом ових личних добара тужиоцу је проузрокована штета у виду психичког бола.

Првостепени суд је из самог текста и исказа тужиоца утврдио да је тужени у интернет издању објавио реаговање Нермина Ченгића на раније поднету тужбу, и на томе је засновао закључак да се преношењем туђих недопуштених информација није тежило заштити легитимног интереса, већ о намери да се тужилац увреди као противна странка у спору, која је тражила накнаду штете у високом новчаном износу, па наводи тужиочеве жалбе којима се тврди да је суд пропустио да утврди ове чињенице, нису тачни.

ПРАВИЧНА САТИСФАКЦИЈА

Суд је правилном применом чл. 79 и 80 Закона о јавном информисању нашао да су тужени солидарно одговорни за нематеријалну штету проузроковану преношењем недопуштених информација. Износ накнаде је одмерен правилном применом чл. 200 ЗОО (Закон о облигационим односима, прим. УНС), при одмеравању накнаде суд је узео у обзир околности и начин објављивања, тежину повреде и нелагодност коју је тужилац осећао због тога што је у тексту приказан као особа без части, псовком и паушалним, али вулгарним речима описаним односом према државном апарату и личностима наведеним у тексту. Подношење тужбе у вези ранијег текста се не може сматрати поводом за повреду и повреда се не може третирати  као узвраћање на ту тужиочеву радњу. Досуђени износ према околностима повређивања и значају повређених добара, по критеријумима у време доношења првостепене пресуде, представља  правичну сатисфакцију, а већи износ не би био примерен друштвеној сврси накнаде.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж.бр. 4200/14 од 11.12.2014. године)

Одбија се као неоснована жалба Зорана Јањића и Мирослава Бојчића и потврђује решење Вишег суда у Београду П3 бр. 23/11 од 27. 5. 2014. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Пресудом Вишег суда у Београду П3 бр. 23/11 од 11. 12. 2013. године делимично је усвојен тужбени захтев па су обавезани тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреда угледа и части солидарно исплате износ од 150.000 динара. Tужбени захтев износио је 2.000.000 динара.

Обавезан је тужени Петар Луковић, главни и одговорни уредник „Е-новинa“ да пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете објави, без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у другом наредном броју „Е-новинa“ од дана правоснажности пресуде.

Обавезани су тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка солидарно исплате износ 186.000 динара.

Испитујући правилност побијане пресуде и решења у границама законских овлашћења Апелациони суд је оценио да жалба тужених („Е-новина„ и уредника Петра Луковића- прим. УНС) као и жалба Зорана Јањића и Мирослава Бојчића нису основане.

Према утврђеном чињеничном стању дана 15. 1. 2011. године на интернет страници „Е-новина“ објављен  је текст под насловом „Отуђена, тајна моћ Службе управља Србијом“, „Новогодишња бајка за убице“, чији је највећи део преузет са сајта www.pescanik.net на коме је текст објављен дана 14. 1. 2011. године.

У тако објављеном тексту помиње се тужилац у делу у коме се наводи: “Током целог овог периода који убица Вукотић проводи у бекству (дакле, крајем деведесетих и и почетком двехиљадитих), док се скрива у Шпанији (Барселони) или врзма по Француској (Париз), главни човек за везу са Србијом и особа за контакт био му је Емир Немања Кустурица, филмски режисер; као нераздвојни пријатељи, били су на сталној телефонској вези, а редовно су се виђали (ни један ни други то нису крили). По тврдњама појединих извора из редова Службе, Кустурица је обављао улогу курира између СДБ Србије (Станишића) и Вукотића, преносећи овоме поруке, а често и новац“. Испод наслова „Новогодишња бајка за убице“ објављена је фотографија тужиоца испод које је написано: “Човек за везу: Емир Немања Кустурица, редитељ Службе“. У делу текста који је означен болдованим словима: „Питања која се сама намећу“ објављена је фотографија тужиоца на којој је тужилац „у гарду“, а испод фотографије стоји: „Помоћ за Вукотића: Емир Кустурица, фајтер“.

На основу садржине спорног текста и правилном оценом изведених доказа првостепени суд је правилно закључио да је тужиоцу проузрокована нематеријална штета чију накнаду тражи. Наиме, информације да је нераздвојни пријатељ убице Вукотића, да је са њим сарађивао, преносио му поруке и новац, те да је обављао улогу курира између Вукотића и СДБ Србије и по оцени Апелационог суда представљају недозвољене информације, јер поседују лезиону способност (подобне су да повреде част и углед тужиоца), а у поступку који је претходио доношењу побијане пресуде нису пружили доказ да се ради о тачним, истинитим информацијама, нити је пре објављивања њихова истинитост проверавана на законом прописан начин.

НЕПОСТУПАЊЕ С ДУЖНОМ ПАЖЊОМ - Неосновано, с позивом на погрешну примену материјалног права, тужени оспоравају правилност тако донете пресуде. Према одредби члана 79 Закона о јавном информисању свако лице на које се односи  нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, има право да тражи од јавног глaсила накнаду штете, ако је због објављивања таквих информација трпело штету.

Према одредби члана 80 истог Закона и одговорни уредник који је пре објављивања с пажњом примереном околностима могао утврдити неистинитост или непотпуност информација солидарно одговара за штету проузроковану објављивањем информације. То значи да основ одговорности и обавезе за накнаду штете представља објављивање неистините информације, а да објављивање такве информације није недопуштено само под условом да се ни са дужном пажњом није могло претходно утврдити да је неистинита. Супротно жалбеним наводима, пвостепени суд је на основу утврђених чињеница и правилном применом правила о терету доказивања извео правилан закључак о постојању, односно непостојању чињеница од којих зависи оцена истинитости спорних информација и допуштености њиховог објављивања.

Неосновани су жалбени наводи којим се оспорава закључак првостепеног суда да у конкретном случају није испуњена обавеза новинарске пажње. Чињеница је да се тзв. новинарска пажња, односно провера истинитости информације уз пажњу примерену околностима утврђује у сваком појединачном случају и да као таква не подразумева увек предузимање истих радњи нити исти обим провере. Међутим, ако није покушан контакт са лицем на које се објављена информација односи, као што је то овде случај, није поступљено са дужном пажњом, јер пропуст да се пре објављивања информације чује и друга страна засигурно није прилог утврђивању њене истинитости. Наиме, за стицање уверења о истинитости информације, драгоцено је чути онога на кога се информација односи па начело audiatur et altera pars, супротно схватању жалилаца, своју вредност потврђују и у контексту дужности новинарске пажње. Није спорно да одређене околности оправдавају одступање од такве дужности (чињеница да је лице на које се односи информација недоступно, или је недоступно за дужи период, или је доступно уз несразмерне трошкове, или је унапред искључио спремност за контакт, излагање новинара некој опасности при контакту и сл.) Таквом околношћу се, међутим, не може сматрати очекивано оспоравање информације на шта се, као на разлог због кога није ни покушан контакт са туженим, у жалби указује. Код таквог стања ствари и по оцени Апелационог суда тужени нису поступали са дужном пажњом, следствено чему постоји основ њихове одговорности.

ОБАВЕЗА ПРОВЕРЕ ТУЂИХ ИНФОРМАЦИЈА -  Како обавеза провере истинитости није искључена ни када се информација преноси из другог гласила и како за искључење одговорности није довољно само верно преношење информације и навођење гласила од кога је иста преузета, то је без утицаја жалбени навод да се ради о пренетом тексту, те да се у таквом случају, како се у жалби неосновано наводи, не може очекивати провера информације, уз примену истог стандарда новинарске пажње као у случају када се ради о изворно објављеној информацији.

Није спорно да медији имају право да објављују информације које су од интереса за јавност, али интерес јавности не може бити задовољен објављивањем неистинитих и непроверених информација, нити се с позивом на такав интерес медији могу лишити обавезе да се придржавају норми садржаних у одредбама Закона о јавном информисању, а с тим у вези уздржавају од објављивања неистинитих, непотпуних или било којих других информација које су тим законом забрањене. Из тог разлога су без утицаја, па нису ни били предмет даље оцене жалбени наводи којима указују да је спорни текст објављен у циљу информисања јавности о питању од ширег друштвеног значаја.

На правилност побијане пресуде није од утицаја ни околност да тужилац није тражио исправку нити деманти објављене информације. Ово стога што према члану 79 Закона о јавном информисању лицу које је претпело штету објављивањем информације чије је објављивање по том закону забрањено припада право на накнаду нематеријалне штете, и у складу са општим прописима, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању. Због чињенице да је исправка и деманти право којим се тужилац може, али не мора користити, наведена околност није од значаја на право за накнаду штете која тужиоцу припада.

НЕОСНОВАНО МЕШАЊЕ У ПАРНИЦУ - Према стању у списима, против побијане пресуде жалбу су изјавили и Зоран Јањић и Мирослав Бојчић. Тако дата изјава о мешању не садржи образложени правни интерес за мешање, па је правилно поступио првостепени суд када је побијаним решењем од 27. 5. 2014. године одбио учешће Зорана Јањића и Мирослава Бојчића као умешача на страни тужених.

Неосновано се правилност тако донетог решења оспорава жалбеним наводима којима се накнадно образлаже правни интерес за мешање у парницу, а који, с обзиром да нису садржани у предлогу за мешање нису могли бити предмет оцене првостепеног суда, нити сада могу бити од утицаја на правилност решења којима је о тако стављеном предлогу одлучено.

Како Зоран Јањић и Мирослав Бојчић нису странка у поступку и како је њихов предлог за мешање на страни тужених одбијен као неоснован, то нису лица овлашћења за подношење жалбе против пресуде од 11. 12. 2013. године, па је жалба коју су изјавили против те пресуде као таква одбачена.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж бр. 4034/14 од 11. 12. 2014. године )

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Пресудом Првог основног суда у Београду П бр. 27161/12 од 28. 5. 2015. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца, па је обавезан тужени Независно удружење новинара Србије из Београда да тужиоцима накнади нематeријалну штету на име претрпљених душевних болова због повреде части и то: тужиоцу Душану Стојићу из Матарушке бање у износу од 200.000 динара, Ненаду Ненковићу из Београда 200.000 динара и Милораду Бошњаку из Горњег Милановца 200.000 динара.

Против наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде Апелациони суд налази да су жалбе делимично основане.

Према утврђеном чињеничном стању, Извршни одбор туженог је дана 1. 9. 2009. године Тужилаштву за ратне злочине поднео кривичну пријаву због кривичног дела организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина. У пријави је наведено да се пријава подноси против НН лица. У кривичној пријави је укaзано на то да се НН лица налазе међу одговорним лицима и новинарима који су ратнiх 90-их писали, између осталог, за дневни лист „Вечерње новости“. Уз кривичну пријаву тужени је тужилаштву, као доказ за наводе из пријаве, доставио текстове који су потписани од стране тужилаца. Дана 8. 7. 2009. gодине, на својој интернет страни, тужени је објавио саопштење о поднетој кривичној пријави, текст кривичне пријаве и прилоге достављене уз кривичну пријаву.

У прилогу уз кривичну пријаву, тужени је посебно издвојио и указао на значај текста Иване Јовановић, а који је објављен у публикацији „Досије о медијима“ бр. 28, март-мај 2009. године, чији је издавач тужени, коjи садржи поднаслов „Улога медија и новинара у распиривању међунационалне мржње у ратовима на подручју бивше СФРЈ“ и наслов „Ратници другог ешалона“. 

Наслови и садржај текстова које су написали тужиоци и који су објављени  у „Вечерњим новостима“ 1991. године, анализирају се у тексту Иване Јовановић који је достављен уз кривичну пријаву. У тој анализи се наводи да су тужиоци писали о „хрватској животињској природи“, и „о хрватском варварству“, о „демонској природи Хрвата“.

Тужиоци Душан Стојић, Ненад Ненковић и Милорад Бошњак, као дописници дневног листа „Вечерње новости“ извештавали су о догађајима из Источне Славоније крајем 1991. године. Душан Стојић је аутор текстова  „Звери клале у поноћ“, „Из подрума у слободу“ и „Штит од талаца-Срби“. Ненад Ненковић је аутор текста „Усташе убијају и своје“, а Милорад Бошњак  текста „Крајишници заузели Саборско“.

Текстови представљају извештаје са ратом захваћених подручја тадашње СФРЈ, информације о страдању цивила и активностима војске тадашње државе и паравојних формација. Текстови не садрже констатације које би биле увредљиве за хрватски народ, већ говоре афирмативно о комшијама Хрватима који су заштитили своје комшије српске националности.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА - Доносећи одлуку на основу правилног и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, у потпуности оправдавајући активност туженог да критикује и позива на одговорност припаднике новинарске професије који су се 90-их година ставили у службу ратно-хушкачке пропаганде, правилно нашао да анализа текстова тужилаца изнета у публикацији „Медији и рат“, коју је објавио тужени, превазилази оквире основне, професионалне критике и изражава тенденцију да тужиоци без задршке буду стављени у поменуту групацију.

Анализом текстова тужилаца на начин на који се сугерише да су тужиоци писали о хрватској животињској природи, односно да су говорили о хрватском варварству, као и демонској природи Хрвата, износи се тумачење, којe није у складу са садржином текстова, како језичком, тако и логичком, и која анализа као таква јесте подобна да изазове душевни немир код аутора текстова, јер текстови тужилаца више представљају репортаже и вести и говоре у контексту описа догађаја о варварству паравојних формација које су биле у сукобу са оружаним снагама тадашње државе, а не у контексту да се варварству даје квалитет националног обележја.

Напротив, у текстовима се говори да су припадници паравојних формација подједнако лоше поступали према појединцима из хрватског народа, као и да су припадници хрватског народа штитили своје дојучерашње комшије српске националности. Стога је првостепени суд закључио да се радило о коректном извештавању, а да су наслови текстова резултат уређивачке политике медија.

Даље је правилно закључено да су у штампаној публикацији тужене навадена само имена аутора, што вређа ауторе који се неоправдано стављају у негативан контекст, нарочито када једно реномирано удружење новинара то учини у публикацији коју објављује, а садржину текста објави на свом интернет сајту.

Наведеним текстовима, имајући у виду да исти садрже нетачне чињеничне тврдње, односно да су тужиоци стављени у такав контекст да се из истог може закључити да су тужиоци били ратни хушкачи и распиривали расну, националну и верску мржњу и нетрпељивост према свим припадницима другог народа, а што се објективном анализом и употребљеним речима у текстовима тужилаца, тужиоцима не може импутирати. Стога је правилно првостепени суд нашао да су наведене радње туженог биле подобне да повреде част тужиоца као личне представе о себи и свом професионалном интегритету, те да таква повреда завређује накнаду.

Међутим, одлућујући о висини новчане накнаде првостепени суд није правилно применио материјално право, доносећи побијану пресуду, када  је тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због повреде части досудио износе од по 200.000 динара са припадајућом каматом, јер је, према оцени Апелационог суда, досуђени износ превисок.

Висина накнаде нематеријалне штете због повреде части одређује се према објективним и субјективним критеријумима, а имајући у виду индивидуализацију накнаде и чињеницу да се новчаном накнадом душевни бол не отклања  већ се ублажава, а накнада представља сатисфакцију којом ће оштећени прибавити неко материјално или интелектуално добро у циљу психичког смирења и ублажавања патње. Овде накнада није у функцији еквивалента као код материјалне штете и не може бити једнака штети, нарочито имајући у виду субјективна својства оштећеног.

Апелациони суд налази да у смислу члана 200 ЗОО (Закона о облигационим односима-прим. УНС) у вези са чланом 232 ЗПП (Закона о парничном поступку- прим. УНС), а нарочито животну доб, професионалну оставреност, начин повреде части тужилаца, значај повређеног добра и циљ коме служи накнада, којом се  не сме погодовати тежњама које нису спојиве са  њеном природом и друштвеном сврхом, да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете може бити пружена сатисфакција због повреде части, и то у износу од по 50.000 динара.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж. бр, 1039/16 од 5. 5. 2016. године)  

ПРЕДМЕТ СПОРА:

Тужилац је тужбом потраживао накнаду нематеријалне штете због повреде права на приватност, као и накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части. Тужилац је у реферату тужбе тврдио да поводом развода брака никада није даo изјаву коју је пренео недељник „Пулс“, нити је с тим у вези водио било какав неформални разговор са новинарком у коме би износио информације из личног и породичног живота. Тужилац је тврдио да је цео интервју који му је приписан, а који је недељник „Пулс“ објавио измишљен. Тужилац Д. И. је прослављени спортиста, док је његова бивша супруга музичка уметница.

ОСНОВ:

Члан 46., 79., 80. и 82. Закона о јавном информисању ("Сл. гласник РС", бр. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010 - одлука УС и 41/2011 - одлука УС) и члан 200. Закона о облигационим односима

ТУЖБЕНИ ЗАХТЕВ:

Тужилац Д. И. захтевао је тужбеним захтевом да суд солидарно обавеже туженог издавача недељника „Пулс“, главног и одговорног уредника и новинара, да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на приватност, као и повреде угледа и части, солидарно исплате износ од 4.000.000 динара са затезном законском каматом почев од дана пресуђења.

ТОК ПОСТУПКА:

Спорни текст који је предмет тужбе објављен је у недељнику „Пулс“ 5. 5. 2011. године. Тужилац је тужбу Вишем суду у Београду поднео 13. 5. 2011. године. Првостепена пресуда којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца донета је 10. 10. 2013. године. Незадовољан првостепеном пресудом тужени су изјавили жалбу 12. 12. 2013. године. Апелациони суду у Београду одбио је жалбу тужених 2. 4. 2014. године и потврдио је првостепену пресуду.

ПРЕСУДА:

Тужбени захтев тужиоца Д. И. усвојен је делимично, тако што су тужени издавач недељника „Пулс“, главни и одговорни уредник и новинарка „Пулса“, дужни да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате износ од 300.000 динара и то због повреде права на приватност износ од 150.000 динара и због повреде части и угледа износ од 150.000 динара, са затезном законском каматом почев од 10. 10. 2013. године, па до исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.

ПРАВНИ СТАВ СУДА:

„Право на приватност је право лица на недоступност другима и јавности информација које их се не тичу, а право на углед и част је право на поштовање људске части и заслужено стеченог угледа лица, које штити од стварања погрешне представе о лицу која нарушава његово добро име. Све битне чињенице за одмаравање висине правичне накнаде, суд је утврдио на основу изведених доказа, из исказа тужиоца који је тешко поднео објављивање спорног текста, ценећи да се спорни текст односи на приватност тужиочевог живота о којој он није желео да прича, изјаве које су му приписане нису његове, морао је да објашњава познаницима и пријатељима да то није изјавио, искомпромитован је, о свом животу не прича на такав начин, отац је двоје малолетне деце, млађе дете је из брака са Н. Б, код детета би се оваквим текстом могла створити погрешна представа о односу тужиоца и бивше супруге, па је тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на приватност досудио накнаду у висини од 150.000 динара, и на име нематеријалне штете због повреде угледа у части досудио накнаду у износу од 150.000 динара (...). По налажењу суда, објављивањем спорног текста тужиоцу је повређено право на приватност, новинарка није имала сагласност тужиоца за објављивање информација које се тичу приватног живота тужиоца (...)“.

(Из образложења правоснажне пресуде Вишег суда у Београду, П3.бр. 87/11, од 13. 10. 2013. године)

ТРОШКОВИ ПОСТУПКА:

Пресудом Вишег суда у Београду тужени су у обавези да тужиоцу Д. И. на име судских трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 271.500 динара и то: на име састава тужбе и три образложена поднеска износ од по 16.500 динара, на име заступања адвоката на седам одржаних рочита износ од по 18.000 динара, на два неодржана рочишта износ од по 9.750 динара, на име судске таксе на тужбу износ од 47.500 динара и на име таксе на пресуду износ од 12.500 динара.

ПРЕДМЕТ СПОРА:

Накнада нематеријалне штете због повреде угледа и части због објављивања, односно преношења информација неистинитог садржаја, да се политичар Б.С. купао у базену који је у власништву лица коме се суди за трговину наркотицима пред Специјалним судом у Беоограду. Текст који је прузроковао судски спор можете прочитати овде.

ОСНОВ:

Члан 112. – 114. и чл. 120. Закона о јавном информисању и медијима и члан 200. Закона о облигационим односима

ТУЖБЕНИ ЗАХТЕВ:

Тужилац Б.С. захтевао је тужбеним захтевом да суд: 1) солидарно обавеже туженог издавача листа „Курир“, новинара и одговорног уредника, да му на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплaте износ од 300.000 динара са затезном законском каматом и 2) обавеже одговорног уредника да пресуду објави без икаквог коментара и одлагања, а најкасније у другом наредном броју листа „Курир“, од дана дана правоснажности пресуде.

ТОК ПОСТУПКА:

Спорни текст који је предмет тужбе објављен је 3.3.2014. године. Тужилац је тужбу Вишем суду у Београду поднео 25.8.2014. године. Првостепена пресуда којом је одбијем тужбени захтев тужиоца донета је 18.12.2015. године. Незадовољан првостепеном пресудом тужилац је изјавио жалбу 4.1.2016. године. Апелациони суду у Београду делимично је усвојио жалбу тужиоца 4.3.2016. године, тако што је преиначио првостепену пресуду. 

ПРЕСУДА:

Тужбени захтев Б.С. усвојен је делимично, тако што су тужени издавач листа „Курир“, новинар и одговорни уредник, дужни да тужиоцу на име накнаде нематеријалнте штете солидарно исплате износ од 70.000 динара са затезном законском каматом почев од 4.12.2015. године, као дана доношења првостепене пресуде, па до исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења. Такође, тужени одговорни уредник листа „Курир“ је дужан да пресуду објави без икаквог коментара и без одлагања, а најкасније у наредном броју новинара „Курир“, од дана правоснажности пресуде.

ПРАВНИ СТАВ СУДА:

„Тужилац као носилац политичке функције, треба да трпи већу критику и његов праг толеранције на ту критику мора да буде далеко већи него ко обичних грађана, али таква критика, односно критичка мишљења немају никакве везе са критиком његовог рада већ представљају нетачне чињенице, које код просечног читаоца (поред помпезног наслова са све сликом тужиоца и Б.П.), а у општепознатој ситуацији за шта се све сумњичи Д.Ш, управо ствара утисак да тужилац има директне везе са лицем које је оптужено за кривична дела која су предмет велике медијске пажње.

При томе, иако је на крају текста деманти тужиоца, што значи да су тужени могли имати сазнања да текст који намеравају да објаве вероватно садржине неистините информације, нису покушали да озбиљније провере информације свог саговорника, нити су у таквој ситуацији деманти тужиоца објавили на видном месту у тексту, како би просечан читалац то одмах могао уочити.

Даље, тужени се ни на који начин нису дистанцирали од објављене туђе недопуштене тврдње чиме би се сачувао статус њеног преношења, а чињеница да је при објављивању, информација гласила онако како је добијена на самом извору, сама по себи не чини објављивање допуштеним, јер преношење туђе недопуштене тврдње је исто што и изношење сопствене допуштене тврдње.

Интерес јавности је да буде благовремено и потпуно информисана о догађајима и личностима, али је дужност медија да јавности саопште истиниту, а не неистиниту информацију, која при томе нарушава углед и част личности на коју се односи.“

            (Из образложења пресуде Апелационог суда у Београду, Гж3. 20/16, од 04.03.2016.године)

ТРОШКОВИ ПОСТУПКА:

Другостепени суд је у жалбеном поступку преиначио првостепену одлуку, тако што је тужиоцу на терет тужених досудио судске трошкове у висини од 52.900 динара за поступак пред Вишим судом, као и износ од 16.700 динара за поступак пред Апелационим судом. Тужиоцу су признати трошкови у висини од по 6.000 динара за састав тужбе и једног образложеног поднеска, по 7.500 динара за приступ адвоката на три одржана рочишта, по 4.500 динара за приступ адвоката на два неодржана рочишта, трошкови таксе на тужбу и првостепену пресуду по 4.7000 динара, 12.000 динара трошак састава жалбе од стране адвоката, као и 4.700 динара на име трошка таксе на жалбу.