Судска пракса - штампарке
17. 01. 2019.
Правноснажна пресуда: „Е-новине“ да накнаде штету Емиру Курстурици због повреде части и угледа
На порталу УНС онлајн (www.uns.rs) у рубрици „Новинари на суду - судска пракса“ објављујемо првостепене и правоснажне пресуде по тужбама против новинара и медија на основу Закона о јавном информисању и медијима, Закона о ауторским и сродним правима, Закона о облигационим односима, Закона о раду (тзв. штампарке, ауторке, радни спорови)… У овој рубрици извештавамо о суђењима, а обавештавамо и о пресудама, као и о ставовима Врховног, Управног и Уставног суда у вези са медијским парницама. Данас објављујемо пресуду - „Е-новине“ да накнаде штету Емиру Курстурици због повреде части и угледа.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ - Преношењем туђих, недопуштених информација Петар Луковић је имао намеру да увреди Емира Кустрицу.
ПРЕСУДА - Жалбе (тужених “Е-новина” ДОО из Београда и Петра Луковића-одговорног уредника “Е-новина”) ОДБИЈАЈУ се као неосноване и пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 290/13 од 24.04.2014. године ПОТВРЂУЈЕ у делу којим су тужени обавезни да тужиоцу (Емиру Кустурици, прим. УНС) на име накнаде штете солидарно плате 100.000 динара са законском затезном каматом од 24.04.2014. године као дана пресуђења до исплате.
ПРЕИНАЧУЈЕ (се) и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени “Е-новине” ДОО и Петар Луковић обавежу да тужиоцу Емиру Кустурици на досуђени износ накнаде плате затезну камату од 1.2.2013. године до 23.04.2014. године.
OБРАЗЛОЖЕЊЕ
Ставом првим побијане пресуде тужени су обавезни да тужиоцу на име накнаде штете због повреде части и угледа солидарно плате 100.000 динара са затезном каматом од 1.02.2013. године до исплате. Ставом другим већи део захтева за износ од 2.900.000 динара је одбијен као неоснован. Ставом трећим одговорном уреднику јавног гласила “Е-новине” је наложено да на интернет порталу тог гласила објави пресуду у року од 8 дана од правоснажности. Ставом четвртим тужени су обавезни да тужиоцу плате парничне трошкове у износу од 58.200 динара.
Против ове пресуде (П3. бр.290/13 од 24.04.2014. године прим. УНС) тужилац и тужени су благовремено изјавили жалбе. У спровередном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. став 2 тачке 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП (Закон о парничном поступку - прим. УНС) на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 374. став 2 тачка 14 ЗПП на коју указују жалбе јер је побијана пресуда јасна, непротивречна и довољно образложена, а околности на које се указује жалбама се односе на оцену доказа и примену материјалног права.
СПОРНИ ТЕКСТ
Према утврђеном чињеничном стању у јавном гласилу “Е-новине” 15.02.2011. године је објављен текст под насловом “Част и углед Емира К.” и наднасловом “Једна мала сарајевска анализа” аутора Нермина Ченгића (у ком је писао о претходној тужби Емира Курстурице против Е-новина, прим.УНС). Текст Нермина Ченгића је преузет са портала “Protest.ba”, уз означавање аутора и гласила од којег је преузет. Аутентичност преношења није спорна, аутор није члан редакције “Е-новина” и неспорно је да је тужени “Е-новине” ДОО оснивач, а тужени Петар Луковић одговорни уредник гласила у којем је објављен преузети текст.
Аутор износи мишљење о тужиоцу као личности насловом и реченицама да би се: “И да га нису питали осећао позваним да каже коју о најновијем фекалсисању Мокрогорског горштака” јер су из исте махале и: “тако се деси најновији фекални изљев мозга популарног Кусте у виду тужбе против речених “Е-новина”. Аутор даље наводи да “Он (Курстурица, прим.УНС) не тужи извор објаве која му је загребала кокарду на челенци”, и на крају текста поставља питање: “о каквом болан свом угледу и части говориш”, са псовком и три знака питања.
Аутор текстом као целином саопштава свој став да тужилац нема право да говори о свом угледу и части јер их је деценијским додворавањем “политичко-медијском апарату” изгубио , а притом “није тужио извор објаве, већ “речене новине”. Аутор тужиоца назива “омиљеним кловном апаратом сусједне државе, умоболном сподобом, честником и фашистом” и псовкама појачава погрно значење тих изразa.
СТАВ СУДА
Од гранатирања Сарајева, догађаја у Сребреници, премијерног приказивања филма “Подземље” до објављивања спорног текста је прошло више од једне деценије, они у време објављивања нису били актуелни и према садржини текста нису били повод за изјашњавање аутора о тужиочевој личности. Актуелна је била само тужба против “Е-новина” и аутор поводом те тужбе износи свој став о тужиочевој части и угледу. Он то чини погрдним описом тужиочевог односа према носиоцима политичке власти и државних функција у Србији, псовањем и вређењем тужиоца. Он читаоцима саопштава да је тужилац особа без угледа и части коришћењем објективно увредљивих, вулгарних и понижавајућих вредносних исказа. Текст није део дискусије о одговорности појединаца и држава за рат у Босни, не односи се на тужиочево јавно иступање у вези са тим догађајима, већ аутор отвара дискусију о парници коју је тужилац покренуо против јавног гласила, па се употреба псовки и омаловажавајућих исказа, насупрот наводима жалбе тужених, не може сматрати средством за изражавање огорчења, или повређености тужиочевим односном према трагичним догађајима у Босни, а ни одговором на тужиочева јавна иступања у вези истих догађаја.
Аутор изношењем погрдних, омаловажавајућих и несупстанцираних вредносних исказа реагује на тужбу поднету (против) “Е-новина”, а не на тужиочеве ставове о одговорности било које од сукобљених страна за бомбардовање Сарајева, трагичне последице рата и процесе који су касније покренути пред Међународним судом у Хагу, па се преношење недопуштених вредносних исказа другог гласила не може оправдати интересом јавности да се у Србији развије шира дискусија ради суочавања са прошлошћу. Слобода информисања не може да се користи у циљу повреде достојанства и других личних добара особе на које се односи информација. Тужени је преношењем туђих недопуштених информација повредио тужиочеву част и углед. Повредом ових личних добара тужиоцу је проузрокована штета у виду психичког бола.
Првостепени суд је из самог текста и исказа тужиоца утврдио да је тужени у интернет издању објавио реаговање Нермина Ченгића на раније поднету тужбу, и на томе је засновао закључак да се преношењем туђих недопуштених информација није тежило заштити легитимног интереса, већ о намери да се тужилац увреди као противна странка у спору, која је тражила накнаду штете у високом новчаном износу, па наводи тужиочеве жалбе којима се тврди да је суд пропустио да утврди ове чињенице, нису тачни.
ПРАВИЧНА САТИСФАКЦИЈА
Суд је правилном применом чл. 79 и 80 Закона о јавном информисању нашао да су тужени солидарно одговорни за нематеријалну штету проузроковану преношењем недопуштених информација. Износ накнаде је одмерен правилном применом чл. 200 ЗОО (Закон о облигационим односима, прим. УНС), при одмеравању накнаде суд је узео у обзир околности и начин објављивања, тежину повреде и нелагодност коју је тужилац осећао због тога што је у тексту приказан као особа без части, псовком и паушалним, али вулгарним речима описаним односом према државном апарату и личностима наведеним у тексту. Подношење тужбе у вези ранијег текста се не може сматрати поводом за повреду и повреда се не може третирати као узвраћање на ту тужиочеву радњу. Досуђени износ према околностима повређивања и значају повређених добара, по критеријумима у време доношења првостепене пресуде, представља правичну сатисфакцију, а већи износ не би био примерен друштвеној сврси накнаде.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж.бр. 4200/14 од 11.12.2014. године)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.