Судска пракса - штампарке
31. 10. 2018.
Правноснажна пресуда: НУНС одговоран за повреду части тројице новинара
На порталу УНС онлајн (www.uns.rs) у рубрици „Новинари на суду - судска пракса“ објављујемо првостепене и правоснажне пресуде по тужбама против новинара и медија на основу Закона о јавном информисању и медијима, Закона о ауторским и сродним правима, Закона о облигационим односима, Закона о раду (тзв. штампарке, ауторке, радни спорови)… У овој рубрици извештавамо о суђењима, а обавештавамо и о пресудама, као и о ставовима Врховног, Управног и Уставног суда у вези са медијским парницама. Данас објављујемо пресуду - НУНС одговоран за повреду части тројице новинара.
ПРЕСУДА - Преиначује се пресуда Првог основног суда у Београду П бр. 27161/12 од 28. 5. 2015. године и обавезује се тужени Независно удружење новинара Србије (НУНС) из Београда да тужиоцима накнади нематеријалну штету на име претрпљених душевних болова због повреде части и то: тужиоцу Душану Стојићу из Матарушке бање у износу од 50.000 динара, тужиоцу Ненаду Ненковићу из Књажевца у износу од 50.000 динара и тужиоцу Милораду Бошњаку из Горњег Милановца у износу од 50.000 динара.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Пресудом Првог основног суда у Београду П бр. 27161/12 од 28. 5. 2015. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца, па је обавезан тужени Независно удружење новинара Србије из Београда да тужиоцима накнади нематeријалну штету на име претрпљених душевних болова због повреде части и то: тужиоцу Душану Стојићу из Матарушке бање у износу од 200.000 динара, Ненаду Ненковићу из Београда 200.000 динара и Милораду Бошњаку из Горњег Милановца 200.000 динара.
Против наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу.
Испитујући правилност побијане пресуде Апелациони суд налази да су жалбе делимично основане.
Према утврђеном чињеничном стању, Извршни одбор туженог је дана 1. 9. 2009. године Тужилаштву за ратне злочине поднео кривичну пријаву због кривичног дела организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина. У пријави је наведено да се пријава подноси против НН лица. У кривичној пријави је укaзано на то да се НН лица налазе међу одговорним лицима и новинарима који су ратнiх 90-их писали, између осталог, за дневни лист „Вечерње новости“. Уз кривичну пријаву тужени је тужилаштву, као доказ за наводе из пријаве, доставио текстове који су потписани од стране тужилаца. Дана 8. 7. 2009. gодине, на својој интернет страни, тужени је објавио саопштење о поднетој кривичној пријави, текст кривичне пријаве и прилоге достављене уз кривичну пријаву.
У прилогу уз кривичну пријаву, тужени је посебно издвојио и указао на значај текста Иване Јовановић, а који је објављен у публикацији „Досије о медијима“ бр. 28, март-мај 2009. године, чији је издавач тужени, коjи садржи поднаслов „Улога медија и новинара у распиривању међунационалне мржње у ратовима на подручју бивше СФРЈ“ и наслов „Ратници другог ешалона“.
Наслови и садржај текстова које су написали тужиоци и који су објављени у „Вечерњим новостима“ 1991. године, анализирају се у тексту Иване Јовановић који је достављен уз кривичну пријаву. У тој анализи се наводи да су тужиоци писали о „хрватској животињској природи“, и „о хрватском варварству“, о „демонској природи Хрвата“.
Тужиоци Душан Стојић, Ненад Ненковић и Милорад Бошњак, као дописници дневног листа „Вечерње новости“ извештавали су о догађајима из Источне Славоније крајем 1991. године. Душан Стојић је аутор текстова „Звери клале у поноћ“, „Из подрума у слободу“ и „Штит од талаца-Срби“. Ненад Ненковић је аутор текста „Усташе убијају и своје“, а Милорад Бошњак текста „Крајишници заузели Саборско“.
Текстови представљају извештаје са ратом захваћених подручја тадашње СФРЈ, информације о страдању цивила и активностима војске тадашње државе и паравојних формација. Текстови не садрже констатације које би биле увредљиве за хрватски народ, већ говоре афирмативно о комшијама Хрватима који су заштитили своје комшије српске националности.
СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА - Доносећи одлуку на основу правилног и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, у потпуности оправдавајући активност туженог да критикује и позива на одговорност припаднике новинарске професије који су се 90-их година ставили у службу ратно-хушкачке пропаганде, правилно нашао да анализа текстова тужилаца изнета у публикацији „Медији и рат“, коју је објавио тужени, превазилази оквире основне, професионалне критике и изражава тенденцију да тужиоци без задршке буду стављени у поменуту групацију.
Анализом текстова тужилаца на начин на који се сугерише да су тужиоци писали о хрватској животињској природи, односно да су говорили о хрватском варварству, као и демонској природи Хрвата, износи се тумачење, којe није у складу са садржином текстова, како језичком, тако и логичком, и која анализа као таква јесте подобна да изазове душевни немир код аутора текстова, јер текстови тужилаца више представљају репортаже и вести и говоре у контексту описа догађаја о варварству паравојних формација које су биле у сукобу са оружаним снагама тадашње државе, а не у контексту да се варварству даје квалитет националног обележја.
Напротив, у текстовима се говори да су припадници паравојних формација подједнако лоше поступали према појединцима из хрватског народа, као и да су припадници хрватског народа штитили своје дојучерашње комшије српске националности. Стога је првостепени суд закључио да се радило о коректном извештавању, а да су наслови текстова резултат уређивачке политике медија.
Даље је правилно закључено да су у штампаној публикацији тужене навадена само имена аутора, што вређа ауторе који се неоправдано стављају у негативан контекст, нарочито када једно реномирано удружење новинара то учини у публикацији коју објављује, а садржину текста објави на свом интернет сајту.
Наведеним текстовима, имајући у виду да исти садрже нетачне чињеничне тврдње, односно да су тужиоци стављени у такав контекст да се из истог може закључити да су тужиоци били ратни хушкачи и распиривали расну, националну и верску мржњу и нетрпељивост према свим припадницима другог народа, а што се објективном анализом и употребљеним речима у текстовима тужилаца, тужиоцима не може импутирати. Стога је правилно првостепени суд нашао да су наведене радње туженог биле подобне да повреде част тужиоца као личне представе о себи и свом професионалном интегритету, те да таква повреда завређује накнаду.
Међутим, одлућујући о висини новчане накнаде првостепени суд није правилно применио материјално право, доносећи побијану пресуду, када је тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због повреде части досудио износе од по 200.000 динара са припадајућом каматом, јер је, према оцени Апелационог суда, досуђени износ превисок.
Висина накнаде нематеријалне штете због повреде части одређује се према објективним и субјективним критеријумима, а имајући у виду индивидуализацију накнаде и чињеницу да се новчаном накнадом душевни бол не отклања већ се ублажава, а накнада представља сатисфакцију којом ће оштећени прибавити неко материјално или интелектуално добро у циљу психичког смирења и ублажавања патње. Овде накнада није у функцији еквивалента као код материјалне штете и не може бити једнака штети, нарочито имајући у виду субјективна својства оштећеног.
Апелациони суд налази да у смислу члана 200 ЗОО (Закона о облигационим односима-прим. УНС) у вези са чланом 232 ЗПП (Закона о парничном поступку- прим. УНС), а нарочито животну доб, професионалну оставреност, начин повреде части тужилаца, значај повређеног добра и циљ коме служи накнада, којом се не сме погодовати тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете може бити пружена сатисфакција због повреде части, и то у износу од по 50.000 динара.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж. бр, 1039/16 од 5. 5. 2016. године)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.