Судска пракса - штампарке

12. 06. 2020.

Аутор: М. Илић Извор: УНС

Апелациони суд у Београду: Новинари не одговарају за изнет вредносни суд

На порталу УНС онлајн (www.uns.rs) у рубрици „Новинари на суду - судска пракса“ објављујемо првостепене и правоснажне пресуде по тужбама против новинара и медија на основу Закона о јавном информисању и медијима, Закона о ауторским и сродним правима, Закона о облигационим односима, Закона о раду (тзв. штампарке, ауторке, радни спорови)… У овој рубрици извештавамо о суђењима, а обавештавамо и о пресудама, као и о ставовима Врховног, Управног и Уставног суда у вези са медијским парницама. Данас објављујемо пресуду - Апелациони суд у Београду: Новинари не одговарају за изнет вредносни суд.

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца (Драгана Марића из Београда-прим. УНС) и потврђује пресуда Вишег суда у Београду П3.180/16 од 10. 05. 2017. године, у ставовима другом и трећем изреке.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог (Ringier Axel Springer из Београда, пим. УНС) за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3.180/16 од 10. 05. 2017. године, ставом првим изреке, констатује се да је тужилац повукао тужбу у делу у коме се тражи да суд утврди да је тужени објавио неистините податке у тексту објављеном у дневном листу „Ало“ дана 13. 05. 2016. године. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 100.000.000.00 динара, са траженом законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 202.350,00 динара...

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у ставовима другом и трећем изреке, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност првостепене пресуде ...Апелациони суд (у Београду, прим. УНС) је нашао да је жлба неоснована.

У спроведеном поступку, првостепени суд није починио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка...на које апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, у дневном листу „Ало“ дана 13. 05. 2016. године објављен је текст са наднасловом „Драган Марић на челу протеста“, насловом Тадићев бомбаш се дохватио патке“, а у тексту је наведено да је бомбаш на челу протеста поводом рушења Савамале, да се Драган Марић из Ваљева који је пре пет година са две ручне бомбе упао у Председништво Србије, нашао међу првима у протестној шетњи, уз подсећање да је ...2009. године направио петочасовни хаос у згради Председништва у којој се налазио тадашњи председник Борис Тадић, да је драму започео у 12 сати када је у ту институцију на Андрићевом венцу ушетао са две ручне бомбе, да је његов сулуди чин активирао велики број  припадника војске и полиције, да је тек након пет сати непрестаних преговора овај Ваљевчанин предао бомбу са које је уклонио осигурач да би се после пет минута предао полицији, а у антрфилеу је наведено да је Марић пре пет година са две ручне бомбе упао у Председништво, док су у тексту објављене две слике тужиоца испод којих је наведено“ У првом реду на протесту“, „Не давимо Београд“ и „Тражио је оставку градског руководства“, као и слике полицајаца ипод којих је наведено „полиција га привела на Андрићевом венцу 2011. године“. Према извештају МУП-а од 21. 2. 2017. године, БИА од 9. 3. 2017. године, Војнообавештајне агенције МО од 14. 3. 2017. године, Генералштаба ВС од 14. 3. 2017. године и Војно-безбедносно агенције МО од 14. 3. 2017. године, њихови припадници нису   непосредно учествовали у разоружавању и лишавању слободе  тужиоца дана 21. 5. 2009. године. Према страначком исказу тужиоца, у наведеном тексту навадене су неситине и то да су припадници војске били ангажовани ради његовог разоружавања и хапшења у згради  Председништва, да су преговори вођени од 12 до 17 часова, да никаквих преговора није било у том интервалу, да преговори почињу тек у 17.15 часова по испуњењу два његова услова, да је користио реплике бомби, а не праве бомбе, да је са тих реплика био скинут осигурач, али нису биле праве бомбе, да је тешка увреда када новине напишу за некога да је „сулуд“ јер када се скину прва слова „су“ онда остаје „луд“, да је наслов стављен у таблоид да би се заинтересовали читаоци, да је тај наслов коректно стављен, да жели (тужилац, прим. УНС) да да се реч „бомбаш“ или „атентатор“ одржава у медијима, што му не годи када чује, али то мора да трпи и стоички подноси све док не докаже да није био разоружан и ухапшен, да је против њега због догађаја у Председништву вођен кривични поступак због два кривична дела и то поседовање експлозивних средстава и угоржавање сигурности, због чега је осуђен на 32 месеца за оба та дела и изречена му је једиснтвена казна у трајању од 25 месеци коју затворску казну је издржао. Из извештаја јединих пет сигурносно-безбедносних институција које су тог дана могле да изврше његово разоружавање и хапшење, проистиче истоветан одговор, да га они нису разоружали и ухапсили 21. 5. 2017. Иако га нико од тих формација није разоружао и ухапсио, да следи истоветан закључак да је киднапован, али није битно од стране кога. У погледу слике у доњем десном углу на којој се налазе полицајци и констатација „Полиција га привела на Андрићевом венцу 2011. године“, да се предметни догађај догодио 21. 05. 2009. и та информација није истинита, јер њега полиција тог дана није привела. Преговори су почели у 17.15 и трајали до 19.30 часова. Из исказа сведока Јоване Николић утврђено је да је она аутор текста „Тадићев бомбаш се дохватио патке“, да пре објављивања чланка није контактирала тужиоца, да је сматрала да није било ни потребно да га контактира зато што се писало о чињеницама које су се већ догодиле и о којима се писало у медијима, да су у тексту објављене опште познате информације, а да је њено мишљење да ући са две бомбе у Председништво јесте сулуди чин, због чега је тако и написала, а информација да су преговори трајали пет сати је такође из других медија.

ОДЛУKА ПРВОСТЕПНОГ СУДА: на основу овако утврђеног чињеничног стања...првостепени суд је одлучио као у изреци. Најпре је имајући у виду чл. 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, одредбу чл. 4 Устава РС, те чланове 2 и 5 Закона о јавном информисању, закључио да постоји оправдан интерес јавности да добије информације које се тичу предметног догађаја, и да је о предметном догађају извештавано на начин да тужиоцу нису повређени част и углед што би оправдавало досуђивање тужиоцу накнаде нематеријалне штете. По налажењу првостепеног суда, новинари су поступали са с дужном новинарском пажњом примереној околностима, имајући у виду и чињеницу да се ради о дневним новинама, због чега објављивање ове информације није забрањено. Првостепени суд је нашао да у конкретном случају не би било ни друштвено оправдано досуђивање накнаде штете тужиоцу по основу претрпљених душевних болова због повреде части и угледа, с обзиром да објављена информација са наведеним сликама нема лезиону способност да би у смислу цитираних законских прописа оправдавала досуђивање накнаде. Тужилац на коме је терет доказивања није доказао да је услед објављивања предметног чланка претрпео нематеријалну штету коју тужбом потражује. Приликом одлучивања првостепени суд је посебно имао у виду  да је тужилац навео да је наслов коректно стављен, да он жели да се реч „бомбаш“ или  „атентатор“ одржава у медијима, и да навођењем да је бомбаш евидентно није доказао да је претрпео нематеријалну штету коју тужбом потражује, при чему је суд посебно имао у виду да је тужилац правоснажно осуђен због извршења кривичних дела и то због поседовања експлозивних средстава  и угрожавања сигурности у згради Председништва Србије. Приликом одлучивања првостепени суд је имао у виду да је у време извршења наведених кривичних дела председник Србије био Борис Тадић, због чега овај наслов нема лезиону способност која би представљала основ за накнаду штете тужиоцу. Ни сам навод у тексту да се радило о „сулудом чину“, такође не представља основ за накнаду нематеријалне штете, с обзиром да у тексту сам тужилац није назван сулудим, већ је тако окарактерисан његов акт, због кога је како сам наводи правоснажно осуђен. У ситуацији када је тужилац правоснажно осуђен за наведена кривична дела за другачију одлуку ирелевантни су наводи тужиоца да су у тексту нетачни наводи у погледу његовог лишења слободе и дужина трајања преговора, који при напред изложеном, такође немају лезиону способност да повреде част и углед тужиоца у мери која би представљала основ за нкнаду штете.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Правилно је првостепени суд поступио када је одбио тужбени захтев тужиоца одлучивши као у изреци, јер је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање,  правилно применио материјално право, и за своју одлуку дао јасне разлоге које прихвата и другостепени суд, а који жалбеним наводима нису доведени у сумњу.

Најпре, не може се прихватити тврдња тужиоца коју је износио током трајања првостепеног поступка, а што сада понавља и у жалби да „сулуди чин“ заправо указује да је тужилац луд, јер се такав закључак не може уопште извести, а осим тога, „сулуди чин“ представља вредносни суд, који је новинарка, ауторка текста изнела, што не даје тужиоцу право за накнаду нематеријалне штете. Даље, углед и част тужиоца нису могли бити повређени и самим тим није могао трпети душевне болове због повреде части и угледа ни због тога што су преговори, како он наводи трајали краће и не у временском периоду који је аутор текста навео, док је у погледу лишавања слободе тужиоца, а имајући у виду извештаје које је тужилац приложио, чак и да је неистинита информација да тужиоца нису лишили слободе припадници полиције, таква информација није подобна да повреди част и углед  тужиоца, јер  је тужилац неспорно био лишен слободе, а затим и осуђен правоснажном пресудом за два кривична дела које је извршио у Председништву Србије, нити је аутор текста требало детаљно да проверава и упушта се у утврђивање ко је тачно тужиоца лишио слободе, при чињеници да су припадници полиције овлашћени да лишавају слободе, у складу са законом. То што је испод фотографије са сликом полицајаца наведео да се догађај у Председништву одиграо 2011, а не 2009. године, такође није лезионо способна...Имајући у виду наведено, жалбени наводи којима заправо тужилац указује да новинар није поступио са дужном новинарском пажњом, да је лаж да је ухапшен и да је заправо 21. 5. 2009. године киднапован, а што је доказао са документима  пет државних органа који су прочитани током доказног поступка, нису од утицаја, јер тужилац заправо не оспорава да је тог дана у Председништву Републике Србије лишен слободе, али тврди да га нису лишили слободе надлежни органи, при чему се не може сматрати  да је потребно да се новинар упушта и истражује која је од надлежних служби лишила слободе тужиоца, односно да ли је тужилац како наводи киднапован, код чињенице да тужилац није доказао да није лишен слободе у згради Председништва, као и да је таква информација била доступна јавности, па да би се могло говорити да је објављивањем информације да га је полиција лишила слободе, а није био лишен слободе, повређена његова част и углед....

( Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3 191/17 од 28. 09. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.