ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П4. бр 19/15  од 7. 11. 2016. године ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца Р. Б. из Београда којим је тражио да се утврди да је тужени И. Д. “РАС” д.о.о. из Београда у дневним новинама “Б”, у тексту под називом “Глумац се жалио због болести”, неовлашћено саопштио јавности фотографију тужиоца као непотпуну. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде имовинске штете због повреде његових имовинских ауторских права, због тога што је неовлашћено учинио доступним јавности на начин описан у ставу првом изреке фотографију, која је ауторско дело тужиоца, исплати износ од 35.000 динара са законском затезном каматом...Ставом трећим изреке  одбијен је тужбени захтев тужиоца  којим је тражио да се обавеже тужени да му на име неимовинске штете због повреде његових ауторских моралних права  услед неовлашћеног саопштавања као непотпуне ауторске фотографије тужиоца и без назначења аутора фотографије у тексту описаном у ставу првом изреке, исплати износ од 45.000 динара са законском затезном каматом...као и захтев за накнаду трошкова поступка у износу од 52.000 динара са затезном законском каматом од доношења пресуде па до исплате. Ставом четвртим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 38.550 динара...

Против наведене пресуде тужилац је, преко пуномоћника, благовремено изјавио жалбу...

Тужени је преко пуномоћника, дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност и законитост побијање пресуде...Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, тужилац Р. Б. се од 1994. године професионално бави фотографијом, а од 1998. се као хонорарни сарадник запослио у “Б” и радио до октобра 1999. године. Спорна фотографија глумца Ж. Л. настала је 1999. године док је хонорарно радио за “Б”, за време снимања филма “Р.з”, у ком је глумац Ж. Л. играо. Тужени је спорну фотограафију саопштио дана 22. 10. 2011. године у штампааном издању дневних новина Б”, у оквиру текста под насловом “Глумац се жалио због болести”, са назначењем тужиоца као аутора фотографије. Фотографија је саопштена у непотпуној форми-исечена-“кропована” са доње и са леве стране, тако да се не виде руке и ноге глумаца који седе, нити да пију кафу, чиме је нарушена аутентичност фотографије и њена композиција. Дана 30. 1. 2012. године тужилац се опоменом пред тужбу обратио туженом ради исплате накнаде и указао да не смеју да користе фотографију без његове сагласности као аутора. Опомена се односи на текстове објављене на порталу туженог уз које је објављена спорна фотографија, али у њој ње наведен текст који је предмет конкретне правне ствари, а који се односи на штампано издање дневних новина “Б”. Тужиоцу се нико ни пре , а ни после саопштавања фотографије није обратио ради исплате накнаде у вези са истом.

Првостепени суд је, имајући у виду да се дана 22. 10. 2011. године десио штени догађај када је у штампаном издању дневних новина “Б”, у оквиру текста под називом “ Глумац се жалио због болести”, саопштена спорна фотографија чији је аутор тужилац, у непотпуној форми- сечена и  без његове сагласности, а налазећи да је тужилац могао сазнати да је спорна фотографија  саопштена, јер је од тада била доступна јавности, применом одредбе члана 376 став 1 Закона о облигационим односима, нашао да је потраживање тужиоца застарело, с обзиром да је тужба за накнаду штете из тог догађаја поднета суду дана 26. 1. 2015. године, односно по истеку законом прописаног субјективног рока од три године од када је оштећени могао сазнати за штету и штетника који је штету учинио и одлучио као у изреци ожалбене пресуде.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Оваква одлука првостепеног суда је правилна и на закону заснована, а Апелациони суд прихвата и разлоге које је првостепени суд дао у прилог својој одлуци. Правилно је првостепени суд, ценећи благовременост тужбе, применом члана 371 ст. 1 и 2 Закона о облигацаионим односима, нашао да је иста неблаговремена. Имајући у виду да је наведеном  одредбом закона прописано да потраживање накнаде штете застарева за три године од када је оштећени дознао за штету и штетника, да се у конкретном случају штетни догађај десио 22. 10. 2011. године када је спорна фотографија објављена у штампаном издању дневних новина “Б” у оквиру текста “Глумац се жалио због болести”, од када се сматра да је тужилац могао сазнати за штету и штетника јер је фотографија тада објављена, а да је тужба за накнаду штете проузроковане тужиоцу из тог догађаја поднета 26. 1. 2015. године, првостепени суд је правилно закључио  да је због истека законског рока  од три године, потраживање тужиоца за накнаду штете застарело.

Првостепени суд је правилно закључио и да у конкретном случају нису постојали разлози за прекид застарелости прописани одредбом чл.388 Закона о облигационим односима, с обзиром да се тужилац након штетног догађаја од 22. 10. 2011. године, није обраћао туженом са захтевом за накнаду штете по основу објављивања предметне фотографије тужиоца, имајући у виду да се опомена од 30. 1. 2012. године не односи на текст “Глумац се жалио због болести” поред којег је објављена предметна фотографија тужиоца.

Жалбени наводи да је првостепени суд извео погрешан закључак о дану сазнања тужиоца за објављивање конкретне фотографије, од чега је зависила  и правилна оцена  приговора застарелости тужиочвог потраживања за накнаду штете, су неосновани. Ово из разлога јер је конкретна фотографија  уз текст “Глумац се жалио због болести2 објављена у штампаном издању  дневних новина Б” дана 22. 10. 2011. године, чији је дневни тираж до 150.000 примерака, те да му је апсолутно могло бити познато да је његова фотографија објављена, тим пре што је истог дана иста фотографија објављена још четири пута на интернет порталу тужиоца, са различитим текстовима у потпуним и непотпуним облицима-кропована, са и без потписа аутора, за које објављивање је тужилац сазнао, а имајући у виду и да се према наводима самог тужиоца ради о реткој и ексклузивној фотографији глумца Ж. Л. који је након тога отишао у Америку, након чега више није било његових фотографија. Такође, како је приговор застарелости потраживања био истакнут још у одговору на тужбу, уз образложење да је од саопштења фотографије јавности, 22. 10. 2011. године, па до подношења тужбе протекао законски рок од три године, то је на тужиоцу био терет доказивања чињенице да је за предметне форографије сазнао након 22. 10. 2011. године, односно да тада није могао сазнати за саопштење предметне фотографије. У том смислу тужилац није суду приложио било какав доказ да се у тренутку саопштавања предметне фотографије  у штампаном издању дневних новина “Б” налазио у Црној Гори, нити је то истицао у свом исказу датим пред судом, а на коју чињеницу  се позива у жалбеним наводима... 

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж4 бр. 5/17 од 26. 1. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.  

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ: решење о трошковима садржано у ставу петом изреке пресуде Вишег суда у Београду П4.бр.283/14 од 23. 11. 2016. године, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужена спортска кладионица “М.”д.о.о. Београд из Београда, да тужиоцу Г. С. из Београда накнади трошкове парничног поступка у износу од 41.640 динара...

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П4.Обр.283/14 од 23. 11. 2016. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је тужени повредио његова ауторска права тако што је на интернет сајту www.m.s.rs дана 16. 5. 2014. године неовлашћено јавно саопштио ауторско дело и јавно саопштио ауторско дело- фотографију “Н”, без назначења имена или псеудонима тужиоца као аутора, чиме је тужиоцу нанео имовинску и неимовинску штету. Ставом другим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и тужени обавезан да му на име имовинске штете због повреде ауторских права, јер је дана 16. 5. 2014. године,  на интернет сајту www.m.s.rs неовлашћено јавно саопштио ауторско дело тужиоца-фотографију “Н”, исплати износ од 16.800  динара, са законском затезном каматом...Ставом трећим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев  тужиоца и тужени обавезан да  му на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела тужиоца-фотографије “Н”...без назначења имена или псеудонима аутора, исплати износ од 25.000 динара са законском затезном каматом...Ставом четвртим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да суд обавеже туженог да  му на име неимовинске штете због повреде моралних права аутора...исплати још 25.000 динара као неоснован. Ставом петим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 43.644 динара.

Благовременом жалбом тужени је ту пресуду побијао у ставу другом, трећем и петом изреке...

Испитујући правилност првостепене пресуде, у ожалбеном делу...другостепени суд је нашао да је жалба тужене делимично основана.

При одучивању о ожалбеном делу пресуде, првостепени суд није учинио битне повреде парничног поступка  из члана 374 став 2 тачке 1-3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а наводима жалбе тужени не указује на неку другу битну повреду из те одредбе закона.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је аутор дела-фотографије “Н”, на којој се виде навијачи са заставом Републике Србије. Тужени је дана 16. 5. 2014. године, ту тужиочеву фотографију саопштио на свом интеренет сајту www.m.s.rs, не означивши име или псеудоним тужиоца као аутора.

Првостепени суд је на ожалбеном делу пресуде усвојио тужбени захтев тужиоца и тужену обавезао да му накнади имовинску штету  због повреде ауторског права...у износу од 16.800 динара са законском затезном каматом почев од 23. 11. 2016. године, као дана пресуђења, па до исплате, делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и туженог обавезао да му на име накнаде неимовинске  штете, због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела тужиоца, наведене фотографије на свом интеренет сајту, без назначења имена  или псеудонима аутора, исплати износ од 25.000 динара са законском затезном каматом...По налажењу тог суда, (Вишег суда у Београду, прим. УНС) тужени је повредио имовинска и морална права тужиоца јер је на свом интеренет сајту   16. 5. 2014. године, јавно саопштио његову фотографију без означења аутора и без сагласности тужиоца као аутора. Износ накнаде имовинске штете тужиоцу, првостепени суд је утврдио на основу прегледа минималних цена фотографија УЛУПУДС-а, чијим је ценовником предвиђено да објављивање на интернету, у сврху веб сајта фотографије до 300 КБ, има вредност од 40 поена, што износи 40 евра(један поен- један евро), да објављивање фотографије до 1,1 МБ има вредност 50 поена, односно 50 евра и да се цена фотографије може увећати за 200% за случај глобалног коришћења, што је овде случај...Пошто је тужилац тужбеним захтевом тражио на име накнаде имовинске штете износ од 16.800 динара, то је првостепени суд тужиоцу тај износ досудио, крећући  се у границама постављеног захтева. Износ од 25.000 динара, на име накнаде неимовинске штете тужиоцу, првостепени суд је одмерио имајући у виду да је фотографија тужиоца била објављена на интернет сајту туженог без навођења имена аутора, при чему је тужилац професаионални фотограф, а објављена фотографија је била доступна великом броју људи, без тужиочеве сагласности, на који начин му је ускраћена лична афирмација и сатисфакција.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У БЕОГРАДУ: Такву одлуку првотепеног суда (Вишег суда у Београду, прим. УНС), као правилну и на закону засновану, прихвата и овај суд, као другостепени.

Наводима жалбе тужене о томе да је тржишна цена предметне фотографије нижа од износа опредељеног  тужбеним захтевом, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што се ради о паушалној тврдњи тужене док је првостепени суд, правилно, при одлучивању о накнади имовенске штете тужиоцу, имао у виду минималне цене фотографија уметничког удружења из те области. Неосновани су наводи  жалбе тужене да је требало да првостепени суд тужиоцу досуди нижу накнаду неимовинске штете...Супротно тим наводима  жалбе тужене, по мишљењу овог суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС),као дугостепеног,  признати износ од 25.000 динара тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде његових моралних права  аутора  јавним саопштавањем предметене фографије  на интернет сајту тужене, представља правичну новчану накнаду коју је првостепени суд одмерио правилном применом одредбе члана 200 став 1 Закона о облигационим односима...

Из изложених разлога, жалба тужене је одбијена као неоснована, а првостепена пресуда, у ожалбеном делу, потврђена, као правилна и на закону заснована...

При одлучивању о трошковима парничног поступка, првостепени суд је погрешно применио одредбу члана 153 став 2  Закона о парничном поступку, јер је тужиоцу признао  више износе на име судских  такси од припадајућих, сразмерно његовом успеху у парници. Првостепени суд је тужену обавезао да тужиоцу накнади трошкове, између осталог, на име судских такси за тужбу  и одлуку суда  у износимаа од по 4.572 динара, иако је износ судских  такси, сразмерно успеху тужиоца, а  према износу за који је успео у парници, по 3.570 динара, за тужбу и одлуку суда. То значи да тужиоцу припада право  на трошкове у укупном износу од 41.640 динара, који обухвата његове издатке на име ангажовања пуномоћника-адвоката ради заступања на три одржаана рочишта у износу од по 7.500 динара, састављање тужбе и једног поднеска у иснодима од по 6.000 динара, и за судске таксе износ од укупно 7.140 динара...

(Из  пресуде Апелационог суда у Београаду  Гж4-45/17 од 6. 4. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.  

Значајан број судских поступака у предметима из области медијског и ауторског (и других сродних) права против новинара и медија, у последњих пет година окончава се процесно - доношењем решења о повлачењу тужбе односно решења да се тужба сматра повученом.

„Чини се да су у пракси чешћи случајеви да се доноси решење да се тужба сматра повученом. To се дешава када на рочиште за главну расправу не приступе парничне странке или не приступи уредно позвани тужилац, а тужени одбије да расправља у одсуству тужиоца“, наводи се у анализи УНС.

Даље се истиче да „решавање предмета на овај начин значајно доприноси да проценат решених предмета изгледа већи иако су одлуке процесне, што опет даље утиче и на брзину решавања предмета“.

Из анализе, насупрот томе, произилази да се од 2016. до 2020. године занемарљив број поступака окончава поравнањем, док поравнања по медијацији практично нема.

Спорови из области медијског и ауторског (и других сродних) права су у уписницима које воде судови означени као П3 – спорови из области медијског права тзв. „штампарке“ и П4 – спорови из области ауторског и других сродних права тзв. „ауторке“.

„Упркос томе што суд упозори странке на првом рочишту за главну расправу о могућности да спор реше путем медијације, у споровима П3 и П4 (али ни у осталим поступцима) нема интересовања да се спор оконча на овакав начин“, пише у анализи.

У оквиру пројекта „Како суди суд новинарима и медијима – упоредна анализа спорова за период 2014–2020. и извештавање са суђења“, УНС је испитивао судске спорове који се воде по Закону о јавном информисању и медијима и Закону о ауторским и другим сродним правима, у периоду од 1. јануара 2016. до 30. јуна 2020. године.

Један од закључака анализе је и да је на основу броја примљених и решених предмета приметна тенденција повећања броја поступака у предметима П3 и П4, али и броја решених предмета на нивоу календарске године.

Анализа програма решавања старијих предмета међутим показује јасније стање броја решених предмета, наводи се у студији УНС-а, у којој се закључује да суђења у овим поступцима непримерено дуго трају иако је хитност поступања прописана одредбама Закона о јавном информисању и медијима, као и Закона о ауторском и сродним правима.

„Упркос програмима решавања старих предмета, Виши суд у Београду је на дан 31. 8. 2020. године у раду имао предмете из 2010. године. Десет година, дакле, од покретања поступка није одлучено у првом степену“, стоји у анализи. Додаје се да статистика не пружа одговор на питање да ли је у предмету уопште било одлучено (донета првостепена одлука) или је одлука донета, укидана и предмет враћан на поновно одлучивање од стране суда више инстанце.

Број старих предмета, тзв. „штампарке“, који чекају одлуку у првом степену су из 2010. године (један предмет), 2013. (три), 2014. (пет), 2015. (11), 2016. (54), 2017. (98), 2018. (234), 2019. (437) и 2020. године (262 предмета).

За тзв. „ауторке“ број нерешених предмета, који чекају одлуку у првом степену су из 2010. године (пет предмета), 2011. (два), 2012. (четири), 2013. (три), 2014. (осам), 2015. (14), 2016. (14), 2017. (49), 2018. (118), 2019. (268) и 2020. године (128 предмета).

Упоредну анализу судских спорова у области медијског и ауторског права погледајте у прилогу.

____________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта "Како суд суди новинарима и медијима" подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. бр 468/16 у делу става другог изреке, па се обавезује тужени „Адриа Медиа Груп” да тужиоцу Богдану Пушићу из Новог Сада на име нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа исплати преко досуђеног износа (50.000 динара) из става првог побијане пресуде износ од још 50.000 динара са законском затезном каматом…док се захтев тужиоца за исплату износа од још 400.000 динара одбија као неоснован.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени „Адриа Медиа Груп” да тужиоцу Богдану Пушићу на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 6.000 динара…

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Изреком побијане пресуде у ставу првом изреке делимично је усвојен захтев тужиоца Богдана Пушића, па је обавезан тужени „Адриа Медиа Груп” да му на име накнаде нематеријалне штете због повреда части и угледа исплати износ од 50.000 динара са законском затезном каматом…у року од 15 дана под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ од још 450.000 динара, преко досуђеног износа од 50.000 динар као и у делу пресуде којим је тражио да се обавеже тужени да му на износ досуђен ставом првим изреке пресуде плати законску затезну камату почев од дана подношења тужбе 16. 01. 2025. године, па до дана пресуђења, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 49.800 динара.

Против ове пресуде у одбијајућем делу и против одлуке о трошковима поступка, жалбу је је благовремено изјавио тужилац.

Против ове пресуде тужени је у усвајајућем делу и против одлуке о трошковима поступка благовремено изјавио жалбу.

Испитујући парвилност побијане пресуде, Апелациони суд је нашао да су жалбе делимично основане.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању у дневном листу „Курир“, чији је издавач тужени, као и у интернет издању тог листа, објављен је низ текстова који се односе на тужиоца Богдана Пушића и његово противзаконито деловање, у које време је био заменик начелника Управе криминалистичке полиције (УКП), а касније и шеф радне групе за истраживање 24 спорне приватизације, која је радила од 3. септембра 2012. до 1. октобра 2014. године. У јулу 2014. године објављена је серија од осам текстова о њему и његовом раду везано за испитивање спорних приватизација. Дана 24. 07. 2014. године на страницама 4 и 5 дневних новина „Курир“: најутицајније дневне новине Балкана“, објављен је текст под насловом „Доказ! Шефови полиције ухваћени на делу“ и наднасловом „Скандал. Полиција скоре две године истражује пет функционера МУП-а због текстова у Куриру“ а који текст је објављен на насловној страни овог броја под насловом „Доказ! Шефови полиције ухваћени на делу и поднасловом „Мафија- Курир дошао  у посед докумената, који потврђују да руководиоци МУП-а заташкавају истраге које се против њих воде“ и наднасловом „Прљава значка- раскринкани челници МУП-а“ на којој насловној страни се, поред осталог, налази и фотографија тужиоца (текст је објављен и на званичној интернет страници листа 24. 07. 2014. године). Фотографија тужиоца објављена је и у самом тексту у којем се тврди да полиција две године истражује пет функционера МУП-а због текстова у „Куриру”, да је Сектор унутрашње контроле полиције у септембру 2013. године послао 10 извештаја и обавестио кабинет министра о овим истрагама, да о тужиоцу постоје четири извештаја, од којих је један строго поверљив. У тексту се тврди да иако је Сектор унутрашње контроле проследио извештаје „истрага тапка у месту“, а свој став о томе да истрага не напредује изнели су бивши начелник београдске полиције Марко Ницовић који је навео „То показује да су поједини у МУП-у кокетирали са криминалцима, тајкунима и људима из тог миљеа и да у полицији постоје полицајци који се само зову тако“. Пренета је и изјава криминолога Добривоја Радовановића који каже да „Ова ситуација може указивати на кривично дело“, тада „очигледно је да унутрашња контрола ништа није могла да уради јер је врх тадашње полиције био јачи од државе, зато ништа није предузето“. На страни 4, између наслова и наднаслова налазе се четири фотографије, па и она на којој је тужилац, а испод ње се наводи: „Извештај број 05/2-646/12 од 7. 2. 2012. године, извештај број 04/2-1827/05 од 24. 8. 2005. године, извештај бр. 04/2-4840/09 од 19. 9. 2011, извештај са ознаком „строго поверљиво“ бр. 805/05 од 7. 9. 2005. године, као и текст „Афере о којима је Курир писао: Спречено хапшење Петра Матијевића…“. У тексту на страни 5 стоји, између осталог, „Сектор унутрашње контроле полиције, још у септембру прошле године, послао кабинету тадашњег министра полиције Ивице Дачића, да се детаљно испитају мутни послови петорице високих функционера- поводом злоупотреба на које је указивао Курир, али истрага и даље тапка у месту. У документу се наводи да постоје подаци да су неки од поменутих полицајаца под истрагом још од 2005. године. Скандалозно је што у вези са истрагом о криминалним радњама челника полиције недавно смењен начелник Управе криминалистичке полиције Родољуб Миловић ништа није предузео иако су Ћук и Цветковић управо од УКП и њега тражили да провери све наводе из текстова Курира. Документ под редним бројем 05/2 од 9. септембра 2013. године доказује да је тадашњи врх полиције био под истагом, као што је „Курир“ и писао. У вези са текстовома о наводним злоупотребама појединих старешина Министарства унутрашњих послова који су последњих дана објављени у дневном листу „Курир“, обавештавамо вас да је Сектор унутрашње контроле полиције у ранијем периоду вршио одређене провере и да је кабинету министра доставио извештај- каже се у документу до којег је дошао „Курир“ још у септембру прошле године. Укупно је поднето 10 извештаја, а два о (Милораду) Вељовићу (бившем директору полиције-прим. нов.) и то пре четири године…У чак четири наврата Сектор је послао извештај о Пушићу, а међу њима и онај са ознаком строго поверљиво”….

Из исказа тужиоца саслушаног у својству странке утврђено је да је у дневном листу „Курир” 28 дана за редом о њему писано, да је на насловној страни излазило све у вези са његовим послом и све саме неистине. Када је мислио да је све готово изашла је серија од осам текстова у јулу 2014. године, а једна од неистина и у тексту објављеном 24. 7. 2014. године. Када су изашли ти текстови тражио је да се формира радна група која би испитала истинитост навода „Курира”. Радна група је установила да нема никаквог незаконитог рада. Како би се окончала читава ствар, поднео је захтев да га разреше дужности заменика начелника УКП, што је и учињено. Навео је да је у тексту приказан наводно скенирани документ, извештај Унутрашње контроле полиције, а то је представљено као да је тужилац предмет истраге, што је апсолутно нетачно. Унутрашња контрола функционише тако да је дужна да по некој притужби обави одређене активности ради утврђивања истинитости навода притужбе, а да је то било више пута поводом његовог рада, али да је реч о уобичајеној ствари и зна да није предмет неке контроле. Све контроле су окончане тако што је извештај о извршеној контроли прослеђен кабинету министра, што је уобичајени начин поступања у случају да се утврди да нема никаквих незаконитости. Колико је видео са тог скенираног документа, реч је о некој контроли из 2005, 2011. и 2012. године, при чему не зна да ли је тај документ истинит, али под претпоставком да јесте, то је уобичајени поступак у контроли по притужби. Новинари „Курира“ га никада нису контактирали ни поводом овог текста ни поводом неког другог. Већ две године се лечи код неуропсихијатра због свих текстова који су о њему излазили, а додатно му се у 2014. години, када су наставили да пишу о њему, погоршало здравствено стање. Има висок крвни притисак, повишен му је шећер, данима не спава зато што има ужасних непријатности од окружења, јер је и комшијама и познаницима, као и родбини и колегама морао да објашњава да је неистина оно што је објављено у овом и другим текстовима. Апсолутно је згрожен чињеницом да је приказан као члан мафије на насловној страни и са називом прљава значка…

Из исказа сведока Данијеле Луковић утврђено је да је она као новинар била аутор текста од 24. 7. 2014. године, када је тадашња уредница рекла да је уредништво добило информацију да је начелник унутрашње контроле МУП-а тражио да се обави унутрашња контрола над радом Богдана Пушића, као и још тројице припадника полиције који су наведени у тексту, а због текстова који су о њима излазили у „Куриру“. Звала је своје изворе из полиције и утврдила да је заиста тачно да се спроводи одређена истрага о овоме што је „Курир“ претходно писао о Пушићу и осталима. …Сведок је навела да је послала СМС поруку тужиоцу, пре него што је изашао текст. Наведени текст је објављен и на интернет издању истих дневних новина 24. 7. 2014. године под насловом „Доказ: шефови полиције ухваћени на делу“.

 Имајући у виду напред изнето, а посебно садржину како наведеног текста (те његов наслов и поднаслов), објављеног 24. 7. 2014. године, (а у интернет издању 24. 7. 2014. године), као и претходно објављену серију текстова током 2013. године, првостепени суд је нашао да се ради о садржају који је подобан да повреди част и углед тужиоца, односно да има лезиону способност, са којих разлога је тужени, као издавач тог листа, одговоран да му накнади нематеријалну штету, коју је претрпео услед објављивања истих. Одговорност туженог је заснована на одредбама Закона о јавном информисању и медијима, с обзиром на то да у конкретном случају није поступао с пажњом примереном околностима, а која се односи на обавезу да се пре објављивања информације провери порекло, истинитост и потпуност података о догађају, појави или личности на коју се односи објављена информација, па је првостепени суд одлучио да правно лице које је оснивач јавног гласила(“Курира”-прим. нов) тужиоцу по овом основу исплати износ од 50.000 динара са припадајућом законском затезном каматом….

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Полазећи од овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, које се ни жалбеним наводима тужиоца и туженог не доводи у сумњу, правилно је поступио првостепени суд када је нашао да је тужени у обавези да накнади тужиоцу нематеријалну штету коју је претрпео на име претрпљених душевних болова због повреде части и угледа….

Наиме, из доказа изведених током трајања поступка пред првостепеним судом произилази да тужени ни на који начин, сходно правилима о терету доказивања, није доказао да су објављене информације истинитог садржаја, а и по налажењу овог суда није могуће правдати повреду личних права исказом чија се истинитост не зна (нити је тај исказ на адекватан начин проверен), нити се исти може правдати ни постојањем оправданог интереса за таквим нетачним приказивањем (на пример, ради обавештавања јавности и слично), односно да се у конкретном случају не ради о примереном средству за остваривање других интереса и циљева (на пример, да је тужилац јавна личност са чијом “делатношћу” јавност има право да буде упозната).

Ово са разлога што наведени текст (као и претходно објављена серија текстова) по свом смисаоном и структурном значењу представља информацију која поседује лезиону способност, односно способност да повреди част и углед тужиоца, с обзиром на препознатљивост субјекта информације (објављивањем његовог имена и презимена, функција, као и фотографија), његову личну погођеност садржином информације, а посебно њену неистинитост, коју је нематеријалну штету тужилац трпео у периоду коме је наведена серија текстова објављивана, као и у време објављивања текста од 24. 7. 2014. године, што је, као и остале релевантне околности, првостепени суд правилно имао у виду приликом одлучивања о основу тужбеног захтева.

Неосновани су наводи жалбе туженог („Адриа Медиа Груп“) да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање у погледу повреде правила новинарске пажње и повреде права на презумпцију невиности. Наиме, у наведеном спорном тексту се наводи да је реч о раскринканим челницима МУП-а, да се ради о мафији, као и да је тужилац спречио хапшење Петра Матијевића и стопирао истрагу о изнуди Богдана Родића, што све код просечног читаоца може да изазове закључак да се ради о лицима која злоупотребљавају службени положај, а што представља кривично дело, а у конкретном случају да се ради о утврђеној одговорности тужиоца.

Ово са разлога што из стања у списима и изведених доказа произилази да је у конкретном случају изостало поштовање обавезе која спречава повреду права личности, те да објављене информације нису засноване на провереним и доказаним стварним односима и чињеницама, који у својој свеукупности упућују на одређени истинити закључак, па су неосновани и жалбени наводи туженог да је првостепени суд пропустио да има у виду да дужност новина није да сазнају апсолутну истину, јер се у конкретном случају не ради о критици, већ низу информација о личности и (противзаконитог) рада тужиоца, чија истинитост није ни на који начин доказана изведеним и предложеним доказима, из чега следи да исте садрже непроверене и неистините информације, које превазилазе право на изношење критичког мишљења и садрже квалификације и оцене чије исказивање се не може правдати оправданим интересом јавности да буде упозната са деловањем тужиоца као јавне личности, па се тим као ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде…..

Међутим, основано се жалбом тужиоца указује да је приликом одлучивања о висини правичне накнаде на име нематеријалне штете коју је претрпео, првостепени суд пропустио да правилно примени материјално право и то одредбу чл. 200 Закона о облигационим односима, па је с обзиром на све околности случаја, као што су интензитет душевних болова и трпљења непријатности због изношења нетачних информација којима је тужилац био изложен у средини у којој живи са својом породицом и ради, доступност тих информација великом броју људи, значај повређеног добра и циљ коме накнада нематеријалне штете служи, овај суд је (Апелациони суд у Београду - прим. нов.) нашао да тужиоцу по наведеном основу , поред износа досуђеног ставом првим побијане пресуде, припада износ од још 50.000 динара….

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 153/17 од 22. 6. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.  

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог (Ringier Axel Springer из Београда, пим. УНС) за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3.180/16 од 10. 05. 2017. године, ставом првим изреке, констатује се да је тужилац повукао тужбу у делу у коме се тражи да суд утврди да је тужени објавио неистините податке у тексту објављеном у дневном листу „Ало“ дана 13. 05. 2016. године. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 100.000.000.00 динара, са траженом законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 202.350,00 динара...

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у ставовима другом и трећем изреке, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Тужени је дао одговор на жалбу.

Испитујући правилност првостепене пресуде ...Апелациони суд (у Београду, прим. УНС) је нашао да је жлба неоснована.

У спроведеном поступку, првостепени суд није починио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка...на које апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, у дневном листу „Ало“ дана 13. 05. 2016. године објављен је текст са наднасловом „Драган Марић на челу протеста“, насловом Тадићев бомбаш се дохватио патке“, а у тексту је наведено да је бомбаш на челу протеста поводом рушења Савамале, да се Драган Марић из Ваљева који је пре пет година са две ручне бомбе упао у Председништво Србије, нашао међу првима у протестној шетњи, уз подсећање да је ...2009. године направио петочасовни хаос у згради Председништва у којој се налазио тадашњи председник Борис Тадић, да је драму започео у 12 сати када је у ту институцију на Андрићевом венцу ушетао са две ручне бомбе, да је његов сулуди чин активирао велики број  припадника војске и полиције, да је тек након пет сати непрестаних преговора овај Ваљевчанин предао бомбу са које је уклонио осигурач да би се после пет минута предао полицији, а у антрфилеу је наведено да је Марић пре пет година са две ручне бомбе упао у Председништво, док су у тексту објављене две слике тужиоца испод којих је наведено“ У првом реду на протесту“, „Не давимо Београд“ и „Тражио је оставку градског руководства“, као и слике полицајаца ипод којих је наведено „полиција га привела на Андрићевом венцу 2011. године“. Према извештају МУП-а од 21. 2. 2017. године, БИА од 9. 3. 2017. године, Војнообавештајне агенције МО од 14. 3. 2017. године, Генералштаба ВС од 14. 3. 2017. године и Војно-безбедносно агенције МО од 14. 3. 2017. године, њихови припадници нису   непосредно учествовали у разоружавању и лишавању слободе  тужиоца дана 21. 5. 2009. године. Према страначком исказу тужиоца, у наведеном тексту навадене су неситине и то да су припадници војске били ангажовани ради његовог разоружавања и хапшења у згради  Председништва, да су преговори вођени од 12 до 17 часова, да никаквих преговора није било у том интервалу, да преговори почињу тек у 17.15 часова по испуњењу два његова услова, да је користио реплике бомби, а не праве бомбе, да је са тих реплика био скинут осигурач, али нису биле праве бомбе, да је тешка увреда када новине напишу за некога да је „сулуд“ јер када се скину прва слова „су“ онда остаје „луд“, да је наслов стављен у таблоид да би се заинтересовали читаоци, да је тај наслов коректно стављен, да жели (тужилац, прим. УНС) да да се реч „бомбаш“ или „атентатор“ одржава у медијима, што му не годи када чује, али то мора да трпи и стоички подноси све док не докаже да није био разоружан и ухапшен, да је против њега због догађаја у Председништву вођен кривични поступак због два кривична дела и то поседовање експлозивних средстава и угоржавање сигурности, због чега је осуђен на 32 месеца за оба та дела и изречена му је једиснтвена казна у трајању од 25 месеци коју затворску казну је издржао. Из извештаја јединих пет сигурносно-безбедносних институција које су тог дана могле да изврше његово разоружавање и хапшење, проистиче истоветан одговор, да га они нису разоружали и ухапсили 21. 5. 2017. Иако га нико од тих формација није разоружао и ухапсио, да следи истоветан закључак да је киднапован, али није битно од стране кога. У погледу слике у доњем десном углу на којој се налазе полицајци и констатација „Полиција га привела на Андрићевом венцу 2011. године“, да се предметни догађај догодио 21. 05. 2009. и та информација није истинита, јер њега полиција тог дана није привела. Преговори су почели у 17.15 и трајали до 19.30 часова. Из исказа сведока Јоване Николић утврђено је да је она аутор текста „Тадићев бомбаш се дохватио патке“, да пре објављивања чланка није контактирала тужиоца, да је сматрала да није било ни потребно да га контактира зато што се писало о чињеницама које су се већ догодиле и о којима се писало у медијима, да су у тексту објављене опште познате информације, а да је њено мишљење да ући са две бомбе у Председништво јесте сулуди чин, због чега је тако и написала, а информација да су преговори трајали пет сати је такође из других медија.

ОДЛУKА ПРВОСТЕПНОГ СУДА: на основу овако утврђеног чињеничног стања...првостепени суд је одлучио као у изреци. Најпре је имајући у виду чл. 10 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, одредбу чл. 4 Устава РС, те чланове 2 и 5 Закона о јавном информисању, закључио да постоји оправдан интерес јавности да добије информације које се тичу предметног догађаја, и да је о предметном догађају извештавано на начин да тужиоцу нису повређени част и углед што би оправдавало досуђивање тужиоцу накнаде нематеријалне штете. По налажењу првостепеног суда, новинари су поступали са с дужном новинарском пажњом примереној околностима, имајући у виду и чињеницу да се ради о дневним новинама, због чега објављивање ове информације није забрањено. Првостепени суд је нашао да у конкретном случају не би било ни друштвено оправдано досуђивање накнаде штете тужиоцу по основу претрпљених душевних болова због повреде части и угледа, с обзиром да објављена информација са наведеним сликама нема лезиону способност да би у смислу цитираних законских прописа оправдавала досуђивање накнаде. Тужилац на коме је терет доказивања није доказао да је услед објављивања предметног чланка претрпео нематеријалну штету коју тужбом потражује. Приликом одлучивања првостепени суд је посебно имао у виду  да је тужилац навео да је наслов коректно стављен, да он жели да се реч „бомбаш“ или  „атентатор“ одржава у медијима, и да навођењем да је бомбаш евидентно није доказао да је претрпео нематеријалну штету коју тужбом потражује, при чему је суд посебно имао у виду да је тужилац правоснажно осуђен због извршења кривичних дела и то због поседовања експлозивних средстава  и угрожавања сигурности у згради Председништва Србије. Приликом одлучивања првостепени суд је имао у виду да је у време извршења наведених кривичних дела председник Србије био Борис Тадић, због чега овај наслов нема лезиону способност која би представљала основ за накнаду штете тужиоцу. Ни сам навод у тексту да се радило о „сулудом чину“, такође не представља основ за накнаду нематеријалне штете, с обзиром да у тексту сам тужилац није назван сулудим, већ је тако окарактерисан његов акт, због кога је како сам наводи правоснажно осуђен. У ситуацији када је тужилац правоснажно осуђен за наведена кривична дела за другачију одлуку ирелевантни су наводи тужиоца да су у тексту нетачни наводи у погледу његовог лишења слободе и дужина трајања преговора, који при напред изложеном, такође немају лезиону способност да повреде част и углед тужиоца у мери која би представљала основ за нкнаду штете.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Правилно је првостепени суд поступио када је одбио тужбени захтев тужиоца одлучивши као у изреци, јер је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање,  правилно применио материјално право, и за своју одлуку дао јасне разлоге које прихвата и другостепени суд, а који жалбеним наводима нису доведени у сумњу.

Најпре, не може се прихватити тврдња тужиоца коју је износио током трајања првостепеног поступка, а што сада понавља и у жалби да „сулуди чин“ заправо указује да је тужилац луд, јер се такав закључак не може уопште извести, а осим тога, „сулуди чин“ представља вредносни суд, који је новинарка, ауторка текста изнела, што не даје тужиоцу право за накнаду нематеријалне штете. Даље, углед и част тужиоца нису могли бити повређени и самим тим није могао трпети душевне болове због повреде части и угледа ни због тога што су преговори, како он наводи трајали краће и не у временском периоду који је аутор текста навео, док је у погледу лишавања слободе тужиоца, а имајући у виду извештаје које је тужилац приложио, чак и да је неистинита информација да тужиоца нису лишили слободе припадници полиције, таква информација није подобна да повреди част и углед  тужиоца, јер  је тужилац неспорно био лишен слободе, а затим и осуђен правоснажном пресудом за два кривична дела које је извршио у Председништву Србије, нити је аутор текста требало детаљно да проверава и упушта се у утврђивање ко је тачно тужиоца лишио слободе, при чињеници да су припадници полиције овлашћени да лишавају слободе, у складу са законом. То што је испод фотографије са сликом полицајаца наведео да се догађај у Председништву одиграо 2011, а не 2009. године, такође није лезионо способна...Имајући у виду наведено, жалбени наводи којима заправо тужилац указује да новинар није поступио са дужном новинарском пажњом, да је лаж да је ухапшен и да је заправо 21. 5. 2009. године киднапован, а што је доказао са документима  пет државних органа који су прочитани током доказног поступка, нису од утицаја, јер тужилац заправо не оспорава да је тог дана у Председништву Републике Србије лишен слободе, али тврди да га нису лишили слободе надлежни органи, при чему се не може сматрати  да је потребно да се новинар упушта и истражује која је од надлежних служби лишила слободе тужиоца, односно да ли је тужилац како наводи киднапован, код чињенице да тужилац није доказао да није лишен слободе у згради Председништва, као и да је таква информација била доступна јавности, па да би се могло говорити да је објављивањем информације да га је полиција лишила слободе, а није био лишен слободе, повређена његова част и углед....

( Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3 191/17 од 28. 09. 2017. године)

____________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Како суд суди новинарима и медијима“ подржаног од стране Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.  

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Новинари нису обавезни да утвђују потпуну истину, али порекло информације морају да провере пре објављивања

ПРЕСУДА: ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3.бр.197/16 од  25. 5. 2017. године  у делу става првог изреке којим су обавезни тужени (“Инсајдер тим” и Драган Вучићевић, прим. УНС) да тужиљи (Т. С. из Београда, прим. УНС) солидарно на име накнаде нематеријалне штете исплате износ од 200.000 динара, са законском затeзном каматом i у ставу другом изреке, а жалба тужених у том делу ОДБИЈА, као неоснована.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у београду П2.бр.197/16 од 25. 5. 2017. године у преосталом делу ставе првог изреке тако што се ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев да се обавежу тужени “Инсајдер тим”  д.о.о. из Београда и Драган Вучићевим из Београда, да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде части и угледа солидарно исплате износ од још 100.000 динара…, као неоснован.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев па су обавезани тужени (“Инсајдер тим” и Драган Вучићевић, прим. УНС) да тужиљи (Т. С. из Београда, прим. УНС) на име накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде части и угледа солидарно исплате од 300.000 динара…

Ставом другим изреке, обавезани су тужени да тужиљи на име накнаде трошкова поступка солидарно исплате износ од 131.300 динара.

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени…

Тужиља је благовремено дала одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде…Апелациони суд (у Београду) је нашао да је жалба тужених делимично основана….

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, у дневним новинама “Информер” …на страни 13, уз доњу маргину, објављен је текст новинара Милана Стојадиновића са насловом” …ухваћена са…сканка”. У тексту је наведено да је београдска полиција ухапсила четири девојке које су кријумчариле дрогу са Косова у Београд и да је запленила 42 кг “сканка”, да је вођа женске банде држављанка Црне Горе М. В. (24) и да је дрогу продавала на улици са својом девојком К. Ј.(23) и још две сараднице Т. С. (25) И М. В. (26), које су такође у интимној вези, да је полиција поставила заседу М. која је дошла из Призрена и да су у њиховом пртљагу пронашли укупно 13 килограма “сканка”, да је у наставку акције претресен стан у Крњачи који су изнајмиле осумњичене и да је тамо пронађено још 15 килограма “сканка” спремног за продају. Овај текст је састављен на основу званичног саопштења МУП РС бр. 425/12 од 28. 12. 2012. године у коме је наведено да је београдска полиција лишила слободе четири особе код којих је пронађено око 40 кг “сканка” због основане сумње да су причиниле кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, наведено је да је међу лицима лишеним слободе И Т. С. (1987), због сумње да се у аутобусу који саобраћа на релацији Призрен-Београд налази путник који у коферу носи већу количину наркотика, да је прегледом кофера осумњичене М. В. пронађено око 12 кг “сканка”, а да је у наставку акције прегледом стана у Крњачи које су изнајмиле осумњичене пронађено додатних 29 кг “сканка” који је био упакован и спремљен за даљу дистрибуцију. Тужиља је задржана од стране полиције 24 часа и за спорни текст је сазнала по изласку из притвора. Породица тужиље, као и њени пријатељи и познаници препознали су да се спорни текст односи на њу, што је тужиља тешко поднела, нарочито је погодио наслов под којим је објављен текст. Пре објављивања  спорних информација аутор текста ниje покушао да контактира тужиљу поводом спорног текста. Тужиља се није обратила редакцији наведеног листа (“Информер”, прим. УНС) ради објављивања демантија или исправке.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је у спорном тексту, без обзира што није означена пуним именом и презименом тужиља учињена препознатљивом за део јавности, што је довољно за основаност тужиљиног захтева за накнаду штете. Даље је закључио да тужени нису са пажњом премереном околностима проверили истинитост информација пре њиховог објављивања, па како су објављене информације неистините (њихову истинитост тужени нису доказали) и подобне да повреде тужиљину част, углед и достојанство у смислу формирања мишљења  код јавности да је тужиља “лезбо дилерка”, у интимној  вези са М. В. и да је продавала дрогу на улици са осталим девојкама које су лишене слободе, из којих разлога су тужени Драган Вучићевић, као одговорни уредник и “Инсајдер тим” д.о.о. као издавач (који одговара без обзира на кривицу) у обавези да тужиљи солидарно накнаде штету коју трпи објављивањем неистинитих информација.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјлано право и то одредбе чланова  3, 4, 79 и 80 Закона о јавном информисању, дајући за своју одлуку јасне и довољне разлоге, које у наведеном делу прихвата и другостепени суд као правилне и на закону засноване.

Међутим, по налажењу другостепеног суда, материјално право садржано у одредби члана 200 став 2 Закона о облигационим односима погрешно је примењено приликом одлучивања о висини правичне новчане накнаде којом се тужиљи пружа сатисфакција за претрпљење душевне болове због повреде части и угледа. Наиме, имајући у виду  интензитет напада на углед и част тужиље, начин и средство којим је то учињено, средину у којој тужиља живи i студира, са једне стране, али и чињеницу да је спорним текстом тужиља учињена препознатљивом  делу јавности-породици, пријатељима  и познаницима и да није тражила објављивање демантија, Апелациони суд у Београду на основу члана 200 став 2 Закона о облигационим односима и члана 232 ЗПП (Закона о парничном поступку, прим. УНС), налази да износ од 200.000 динара  представља правичну и одговарајућу накнаду за трпљења тужиље. За износ преко досуђеног, захтев тужиље је превисоко постављен и одбијен као неоснован...

Насупрот жалбеним наводима побијана пресуда садржи јасне разлоге за непоступање туженог са дужном новинарском пажњом. Притом се неосновано тужени позивају да је спорни текст написан на основу званичног саопштења МУП-а и да су прибављене информације од њихових извора из МУП-а, те да првостепени суд није имао у води да није обавеза новинара да утврђује материјалну истину и да доказује тачност инфромација.

Наиме, и по оцени овог суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС), имајући у виду тежину чињеничне тврдње које су изнете а које тужиљу представљају као дилера дроге и да је у хомосексуалној вези, тужиља је стављена у негативан контекст, па је обавеза тужених била да изврше потпуније провере. Ово тим пре што су тужени имали званично саопштење полиције о спорном догађају који је описан у тексту, па су информације могли објавити потпуно и тачно, а што они нису учинили. Тужени су супротно томе, изашли изван садржине тог саопштења и тужиљу означили као “лезбо-дилера”. Позивање тужених на то да су ове друге информације добијене од извора из МУП-а, не може их ослободити других обавеза које дужна пажња подразумева, посебно обавеза да се покуша прибавити изјава тужиље о томе.

Тачно је да обавеза новинара и одговорног уредника није да утврђују потпуну истину, али постоји њихова обавеза да у смислу члана 3 став 1 Закона о јавном информисању, пре објављивања информације  са пажњом примереном околностима провере њихово порекло, тачност и потпуност, а што је изостало у конкртетном случају. Пошто тужени нису доказали да су поступали у смислу наведене законске обавезе, на њима је био терет доказивања истинитости спорних информација….

(Из пресуде Апелационог суда у Београду ГжЗ. 197/17 од 13. 12. 2017. године)

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље (Љ. П. С. из Београда) и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 161/13 од 17.5.2017. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3.бр 161/13 од 17. 5. 2017. године, ставом првим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени  захтев тужиље Љ. П. С. из Београда, којим је тражила да се обавежу тужени „Custom group“ д.о.о. из Београда и Саша Миловановић...као одговорни уредник листа „Курир“. Да јој солидарно на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа, исплате износ од 150.000 динара, са законском затезном каматом...Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженима накнади трошкове парничног поступка у износу од по 67.700 динара...

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужиља, побијајући пресуду у целини...

Апелациони суд је испитао побијну пресуду...па је оценио да изјављена жалба није основана.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, тужиља Љ. П. С. је била учесница ријалити програма „Фарма“, који је приказиван на телевизији Пинк, у периоду од 19. 3. 2013. године до 4. 7. 2013. године, а који подразумева пренос уживо свих догађаја из овог програма међу учесницима програма, 24 часа дневно, свих седам дана у недељи. Док је тужиља била учесник овог програма који је емитован уживо, бивши супруг тужиље К. С. био је у притвору... а, њихова малолетна ћерка А. боравила је у кући оца..., заједно са А. Ч, који се представљао као њен старалац и који је био у блиској вези са тужиљом, а за време док је тужиља била учесник фарме и са њеном малолетном ћерком А, која је после остала у другом стању и родила дете. Дана 3. 5. 2013. године у дневном листу „Курир“, у рубрици „Стар“, објављен је текст под насловом „Љ. дечко направио дете њеној ћерки?“, наднасловом „Шокантно: (Љ.) П. ће постати баба, а који је најављен и на насловној страни тако што је приказана фотографија у присном загрљају тужиље са А. Ч. и текстом „Љ. П. дечку А. шаље поздраве са „Фарме“ , а не зна да он спава са њеном малолетном ћерком“, у којем се наводи и да је А. завео малолетну А, да је дупло старији од ње, да иако се забавља са Љ. П. С. има своју породицу и супругу која чека четврто дете. Такође се наводи да је мајка Љ. П. С. водила девојчицу код гинеколога који је наводно рекао да је унука невина. У тексту се наводи да је С. С. (стриц малолетне А, прим. УНС-а) на својој Фејсбук страници објавио оно што је његов брат К. поручио из затвора, а то је да су му деца угрожена, да уз помоћ његове жене Љ. П. С. његовом кућом хара А. Ч, те да му заводи ћерку која има 16 година...На друштвеним мрежама постоје снимци који су забележили да је тужиља слала поздраве А. док је била у програму који је емитован уживо на телевизији „Пинк“. Новинско-издавачко друштво „Курир-инфо“ д.о.о. које је променило име у „Custom group“ д.о.о. ...основач је дневног листа „Курир“, а у време објављивања текста главни и одговорни уредник јавног гласила „Курир“ био је тужени Саша Миловановић.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, за коју је дао довољно разлога, које прихвата и Апелациони суд. Наиме, правилно је закључио првостепени суд да информација да је, за време док је учествовала у програму који је емитован уживо, тужиља слала поздраве свом дечку А. Ч. није неистинита информација, због чега тужиљи по том основу не припада накнада штете, у смислу члана 79 Закона о јавном информисању, али ни по основи чињенице да се у овом тексту износе информације из њеног приватног живота. Такође, правилно је закључио првостепени суд да је тужиља у периоду када је објављен текст у ком су садржане информације из њеног приватног живота, а то је да ће постати баба са 34 године и да је њена малолетна ћерка која има 16 година остала у другом стању са њеним дечком, била учесница програма који се емитовао уживо на телевизији Пинк...у ком је тужиља својевољно свој приватни живот изложила јавности...тако што су приказивани односи између учесника и њихов приватни живот, из чега следи да је тужиља својим понашањем кроз учешће у овом програму, који је емитован уживо у дужем временском периоду, дала повода за објављивање свих ових информација из њеног приватног живота, због чега није ни потребан њен пристанак за објављивање истих...Осим наведеног, правилно је закључио првострепени суд да се информација да је мајка тужиље водила њену старију ћерку код гинеколога и да је гинеколог дао мишљење да је њена ћерка невина, не односи на тужиљу, већ на њену ћерку и њену мајку, због чега, независно од тога да ли је ова информација нетачна, како тужиља тврди, нема право на накнаду штете, јер се ова информација не односи на њу, па према томе тужиља није активно легитимисана да тражи накнаду штете због ове објављене информације...

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којим се истиче да је првостепени суд погрешно применио материјално право и то чланове 43 и 45 Закона о јавном информисању, истицањем да тужени нису имали право да без сагласности тужиље износе информације из њеног приватног живота. Наиме, реч је о телевизијском формату таквог типа у ком учесници зарад велике гледаности и опстанка у ријалитију, који су уједно конкуренти једни другима за освајање новчане награде и при томе дуги временски период изоловани, износе једни о другима информације из приватног живота, како би дискредитовали конкуренцију. У оваквој врсти програма тужиља је својевољно свој приватни живот изложила јавности, јер је овај програм емитован 24 часа седам дана у недељи, због чега је, прихватајући учешће у оваквом типу програма, посредно прихватила и да се интерес јавности и циљне групе ријалити програма, за њен приватни живот буде већи, односно на посредан начин тужиља је дала пристанак за објављивање информација из њеног приватног живота, а како је то правилно закључио првостепени суд...

 (Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. 190/17 од 14. 9. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Због недозвољеног објављивања фотографије казна 70.000 динара

П Р Е С У Д А: ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 бр. 114/16 од 13. априла 2017. године у делу става првог изреке којим су обавезани тужени Љиљана Станишић, Марија Кордић и “Адриа Медиа Гроуп” д. о. о, сви из Београда да тужиљи А. Б. из Београда на име накнаде нематеријалне штете солидарно плате износ од 70.000 динара са затезном каматом…И у ставу четвртом изреке  и у овом делу жалба тужених…ОДБИЈА као неоснована.

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду п3 бр. 114/16 од 13. априла 2017. године  у преосталом делу ставе првог изреке тако што се ОДБИЈА тужбени захтев којим је тужиља А. Б. из Београда тражила да се обавежу тужени…да јој на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате још износ од 30.000 динара да затезном каматом…као неоснован.

 ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља А.  Б. из Београда да туженима Љиљани Станишић. Марији Кордић И “Адриа медиа Гроуп” д.о.о., сви из Београда, солидарно накнади трошкове другостепеног поступка у износз од 25.800 динара…

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље А. Б. за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е: Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље те обавезано тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете  солидарно плате износ од 100.000 динара са затезном каматом…Ставом другим изреке, делимично је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље  у делу споредне тражбине којим је тражила да суд обавеже тужене  да јој на досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 100.000 динара солидарно плате затезну камату…Ставом трећим изреке, делимично је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да суд обавеже тужене  да јој на име накнаде нематеријалне штете  солидарно плате  преко досуђеног износа од 100.000 динара а до траженог износа  од 500.000 динара, за износ од још 400.000 динара, са затезном каматом…Ставом четвртим изреке, делимично је усвојен захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка па су обавезани тужени  да јој солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 54.200 динара са затезном каматом… Ставом петим изреке, делимично је одбијен  захтев тужиље  за накнаду трошкова парничног поступка у делу  у коме је тражила да суд обавеже тужене да јој солидарно исплате затезну камату…на износ досуђених трошкова парничног поступка  у износу од 54.200 динара…

Против наведене пресуде жалбу су изјавили тужени, побијајући је у ставу првом и четвртом изреке, из свих законских разлога.

Тужиља је одговорила на жалбу тужених.

Испитујући првостепену пресуду…апелациони суд је оценио да је жалба тужених делимично основана.

Потпуно и правилно је првостепени суд утврдио све битне чињенице и и то да је у дневном листу “Курир” …чији је у то време главни и одговорни уредник била друготужена (Марија Кордић, прим. УНС), a издавач и оснивач трећетужени (Адриа Медиа Гроуп”, прим. УНС), на насловној страни објављена фотографија тужиље, без њеног знања и пристанка, и пратеће информације”…тајне фотке А. Б. плус фотографија унутра”. На странама 20. и 21. oвог издања објављен је текст чији је аутор првотужена, (Љиљана Станишић, прим. УНС), под насловом “…звучи познато)…- Овако је А. изгледала…операција” и под насловом ”Б. се сликала пре…И те слике послала свом хирургу у Ш, који ју је подмладио и улепшао пре две године” у оквиру текста су објављене још четири фотографије тужиље које је снимила лично тужиља 2011. године. У поседу ових фотографија биле су само тужиља  и њена кума, којој је тужиља фотографије проследила електронском поштом. Објекат фотографије је лице тужиље које је снимила од напред и из профила, а на једно је фотографисала  и свој врат са делом лица. Уз ове три фотографије објављен је коментар “некад”, а уз четврту фотографију, на којој се види нашминкано лице тужиље објављен је коментар “сад”. Све фотографије, које тужени нису добили од тужиље, објављене су без сагласности и претходног контактирања тужиље.

Због објављивања фотографија, које су из њене приватне колекције и без њеног пристанка, тужиља се осећала постиђено и узрујано, била је принуђена да својим ближим пријатељима и унуцима, али и обожаваоцима објашњава насталу ситуацију пошто су је питали како је могуће да је дала тако ружне  фотографије у јавно гласило, као и да ли је могуће да се и таквим стварима служи како би стекла популарност, с обзиром на то да су људи мислили да је лично доставила новинарима ове фотографије.

На овако утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право … И правилно закључио да су наведеним поступањем-објављивањем фотографија из личне колекције тужиље без њене сагласности тужени тужиљи причинили штету у виду душевног бола због повреде права на приватност да су у обавези да јој солидарно накнаде…

Неосновани су жалбени наводи тужених да је првостепени суд погрешно применио материјално право, члан 82. Закона о јавном информисању и медијима, оцењујући да су у конкретном случају постојали услови за објављивање предметних фотографија без пристанка тужиље јер је тужиља јавна личност те да је несумњив интерес јавности да се упозна са фотографијама које тужиљу приказују без шминке и дигиталне дораде. Са наведеним у вези је неосноване и наводи да се на фотографијама види само лик тужиље, односно да исте не садрже никакве слике из приватног живота којим би се задирало у интиму тужиље. Ово стога што, како правилно оцењује првостепени суд, фотографије представљају извор информација из приватног живота тужиље, њен лични запис лика и као такве се не могу објављивати без пристанка тужиље, посебно имајући  у виду да их је сачинила за потребе свог пластичног хирурга, дакле у медицинске сврхе, и за њихово објављивање није дала своју сагласност. Објављивањем предметних фотографија повређено је право на приватност тужиље, у смислу члана 80 став 4, у вези ставе 1 Закона о јавном информисању и медијима

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: …И према оцени другостепеног суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС), у конкретном случају, нису испуњени услови из члана 82 истог Закона за објављивање предметних фотографија без сагласности тужиље јер интерес јавности да се упозна са оваквим фотографијама тужиље не претежу у односу на интерес да се спречи објављивање истих. Наиме, иако је тужиља неспорно јавна личност и стога дужна да са већом толеранцијом  прихвата критике јавности објављене у јавним гласилима, иако је њен приватни живот годинама уназад у жижи јавности, у конкретном случају је реч о објављивању фотографија које је тужиља лично сачинила у медицинске сврхе (ради договора око будућих естетских корекција), правилан је закључај првостепеног суда да, и поред ових чињеница, јавност нема интереса да се са оваквим тужиљиним фотографијама упозна.

Такође, неоснован је жалбени навод тужених да само по себи објављивање предметних фотографија не значи да је тужиљи нанета нематеријална штета и да тужиља није трпела душевне болове због тога. Постојање штете и по Закону о јавном информисању и медијима и по Закону о облигационим односима, услов је да би се остварило право на њену накнаду. Када се има у виду карактер права на приватност, као једног од права личности, сама чињеница да је дошло до задирања у приватност, на начин како је то утврђено, даје тужиљи  право на накнаду нематеријалне штете. Отуда тужиља у овој ситуацији није ни морала да доказује да је тај вид штете претрпела јер је претпоставка да само задирање у право на приватност на начин како је то у конкретном случају извршено, доводи до повреде права личности, а самим тим и до нематеријалне штете. Осим тога, тужиља је у свом исказу, и навела да се због објављивања предметних фотографија осећала постиђено и узрујано.

Међутим, по оцени апелационог суда, основано се жалбом тужених указује на погрешну примену материјалног права, приликом утврђивања висине правичне накнаде нематеријалне штете.

Према одредби члана 200. Закона о облигационим односима, за претрпљене душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности суд ће, ако нађе да околност случаја, а нарочито јачине болова и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству. Имајући у виду све субјективне и објективне околности конкретног случаја, по оцени апелационог суда, правична новчана накнада за претрпљене душевне болове тужиље због повреде права на приватност као вида повреде правичности, износи 70.000 динара. Имајући у воду значај повређеног добра (право на приватност) и све околности конкретног случаја (врста фотографија, разлог њиховог снимања), а нарочито циљ коме тражена накнада служи, овај суд је оценио да је, преко наведеног, износ који је првостепени суд досудио за овај вид претрпљене нематеријалне штете превисоко одмерен, због чега је у овом делу првостепена одлука делимично преиначена одбијањем тужбеног захтева.

…Пошто су тужени делимично успели са жалбом, то им се сагласно члановима 153, 154 И 163 ЗПП (Закона о парничном поступку, прим. УНС), те важеће АТ и ТТ, припадају трошкови другостепеног поступка, за састав жалбе у износу од 18.000 динара, обрачунато са увећањем од 100% на име заступања три пуномоћника, за таксу на жалбу у износу од 3.100 динара, и за таксу на другостепену одлуку у износу од 4.700 динара, укупно 25.800 динара…

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж бр. 181/2017 од 27. септембра 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Због повреде претпоставке невиности „Курир“ кажњен са 200.000 динара

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. 339/14 од 22. 03. 2017. године, у ставу првом и у ставу петом изреке.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као НЕДОЗВОЉЕНА, жалба тужених Немање Пајића, Катарине Благовић и Јелене Ђорђевић у делу којим се побија став први и став пети пресуде Вишег суда у Београду П3. 338/14 од 22. 03. 2017. године.

ОДБИЈА СЕ, као НЕСНОВАН, захтев тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3. 338/14 од 22. 03. 2017. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени првог реда „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд да тужиљи Снежани Зековић из Београда, на имe накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности, услед објављивања наднаслова, наслова и поднаслова, под којима су предметни текстови објављени у медију „Курир“ на дан 16. маја, 17. маја, 1. септембра, 2. септембра и 4. септембра 2014. године, плати износ од 200.000 динара са затезном каматом... Ставом петим изреке обавезан је тужени првог реда „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд да тужиљи Снежани Зековић из Београда, накнади трошкове поступка у износу од 131.100 динара...

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени, побијајући пресуду у ставу првом и петом изреке... Апелациони суд је испитао побијану пресуду... па је оценио да је изјављена жалба несонована , а делимично недозвољена...

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, дана 16. 05 2014. године у дневним новинама „Курир“, у рубрици „Вести“ објављен је наслов „Мркина љубавница једва вратила дипломатски пасош“ и наднасловом „Скандал у Влади, иживљавање државних службеника“, а из којих произилази, да је тужиља, иначе бивша шефица кабинета Милутина Мркоњића, а и добра пријатељица Милутина Мркоњића, одбила да врати исправу и пошто је отишла из службе, а да је шеф дипломатије Иван Мркић звао и полицију да тужиљи одузме пасош, да је тужиља добила дипломатски пасош у време док је обављала функцију шефа кабинета од 2008. до 2011. године, односно док је била у љубави са Мркоњићем, да је дипломатски пасош задржала још годинама - вратила га је недавно и то пошто су јој га практично отели, да је Иван Мркић, пошто је дошао на функцију министра спољних послова, наредио да се прочешља списак људи који имају дипломатски пасош, да је на списку било и име тужиље, бивше Мркоњићеве шефице кабинета и како се по граду навелико прича, дугогодишње љубавнице, да је тужиља 2012. била  под истрагом полиције да је продавала међународне транспортне дозволе, да је тужиља наводно појединим превозницима наплаћивала дозволе, које се иначе деле бесплатнo, као и да је, према извору дневних новина „Курир“ из МСП-а, тужиља на име тих дозвола себи противправно прибавила милионе евра и да је тужиља саслушана крајем 2010. године у канцеларији у Министарству за инфраструктуру. Дана 17. 5. 2014. године објављен је текст са наднасловом „Министарство саобраћаја стаје на пут муљању“ и насловом „ Зорана Михајловић чешља спорне дозволе“, а из ког произилази да је према сумњама полиције, тужиља-шефица кабинета министра Милутина Мркоњића, узела огромне паре на транспортним дозволама које више неће моћи да се издају без контроле, да је по сазнањима „Курира“ трговина међународним  транспортним дозволама  могла да донесе милионе спретним државним чиновницима у Министарству саобраћаја, да се прича да је тужиља продавала оне које су биле критичне - италијанске и аустријске и да је цена једне дозволе, како се причало, била од 400 до 500 евра, да је полиција против тужиље покренула истрагу 2010. године због сумње да је превозницима наплаћивала дозволе, као и да је саслушана шефица кабинета која је, по наводима „Курира“, држала кључ за продају 3% дозвола за које је министар имао дискреционо право да их додели било коме.

Дана 1. 9. 2014. године на насловној страни дневних новина „Курир“ објављене су информације „Афера дозволе“, „Мркина швалерка износила милионе у Дубаи!“, „Ноћним авионима пребацивала кеш“, „Дестинација... Полиција је више пута спречила тужиљу да отпутује у Дубаи“ и „Овде тужиља и некадашња пријатељица Милутина Мркоњића носила огромне суме новца које је прибављала муљањем са транспортним дозволама“. Из текста који је објављен под наднасловом  „Мркин анђео хтела да одлети са кешом од транспортних дозвола“ и  насловом „Швалерка Милутина Мркоњића износила милионе у Дубаи“, произилази да је текст објављен у рубрици „Политика“ дневних новина „Курир“ дана 1. 9. 2014. године, да је бивша шефица кабинета пробала више пута да изнесе огромне количине новца и да је полиција неколико пута враћала са аеродрома, да је тужиља, шефица кабинета Милутина Мркоњића, када је био министар инфраструктуре и његова блиска пријатељица, у више наврата, док је била службеник Владе Србије, путовала у Дубаи како би пренела десетина хиљада евра, тј. милионе динара, да је по речима Миодрага Микија Ракића, управо он тај који је планове тужиље неколико пута осујетио, јер је слао полицију, тачније Премовића, тада саветника у МУП-у, да врати новац са аеродрома, да о тим случајевима не постоји никакав записник, нити је против тужиље због тога поднета пријава, већ су тужиљу једноставно само физички спречили да изнесе паре, тако што су јој узели паре и пустили, да је у то време тужиља била десна рука Милутина Мркоњића, да се нису одвајали, да је Мркоњићев анђео често красио наслове домаће штампе, и то управо због сумње да је умешана у милионске малверзације приликом издавање међународних транспортних дозвола, због чега је наводно стекла противправну имовинску корист од чак 1.000.000 евра, као и да је по сазнањима „Курира“ тужиља, бивша Мркоњићева шефица кабинета, приликом једне свађе, из његовог стана узела уметничке слике вредне неколико стотина хиљада евра...

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду у ставу првом изреке, за коју је дао довољно разлога које прихвата и Апелациони суд. Наиме, правилно је закључио првостепени суд да из објављених наслова „Министарка саобраћаја стаје на пут муљању“, „Мркин анђео хтео да одлети с кешом од транспортних дозвола“, „Швалерка Милутина Мркоњића износила милионе у Дубаи!“, „Ноћним летовима је пребацивала кеш“, „Дестинација... Полиција је више пута спречила овде тужиљу да отпутује за Дубаи“ и „Ах, та љубав... Слике су поклон, нисам их отела“, произилази да је тужиља извршила кривична дела описана у тим текстовима, на који начин је повређена претпоставка невиности... јер тужиља у моменту објављивања спорних текстова није била правоснажно осуђена за кривична дела за која према садржини објављених текстова произилази да их је тужиља извршила. Осим тога, информација да је тужиља вратила дипломатски пасош није истинита, из разлога што тужиља никада није имала дипломатски, већ службени пасош. Осим наведеног, правилно закључује првостепени суд да објављене информације имају лезиону способност да повреде углед и част тужиље, те да је њиховим објављивањем тужиљи причињена нематеријална штета коју је тужени „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд, као издавач медија „Курир“, у којем су објављене информације дужан да надокнади штету тужиљи. Такође, правилно је закључио првостепени суд да тужени није пружио доказе да је тужиља... пристала да у оквиру објављених текстова буде објављена њена фотографија, као и да је на тај начин тужиља још више повезана са објављеним информацијама, односно да је на тај начин тужиља, као субјект информације, учињена препознатљивом јавности. Стога је првостепени суд... правилно оценио да тужиљи припада правична новчана накнада од  200.000 динара... Зато је жалба туженог „Адриа медиа гроуп“ д.о.о. Београд морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводе жалбе којима се указује на слободу новинарског изражавања, те да новинари не одговарају за изношење својих вредносних судова. Наиме, слобода јавног информисања се не може остварити супротно стандарду новинарске пажње и етике, на штету других лица и на начин који је противан одредбама Закона о јавном информисању. Вредносни судови јесу слободни, али чињенице нису. Свака тврдња изнета као чињеница, подложна је проверљивости, а приликом изношења чињеница јавно гласило нема потпуну слободу, већ мора поступати са дужном пажњом која, пре свега, подразумева проврељивост те информације. Тужени „Адриа медиа гроуп“ није поступао у складу са својим дужностима и ограничењима, па је контекст објављених информација у поменутим текстовима стављање тужиље у негативну конотацију, с обзиром да из тих текстова произилази да је тужиља учествовала у предузимању законом забрањених радњи, а што је имало за последицу повреду њене части и угледа.

Жалбом се неосновано истиче да је тужиља, као јавна личност, дужна да трпи критику јавности, као и да јавност има оправдан интерес да буде обавештена о описаним догађајима. Наиме, интерес јавности јесте да се у медијима износе сумње, ако постоје, у законитост и дозвољеност предузетих радњи у поступку издавања транспортних дозвола од стране државних службеника запослених у надлежном министарству Републике Србије, како би се подстакла дискусија о одређеном проблему и на демократски начин формирало јавно мњење и скренула пажња на одређену појаву и догађај. Међутим, то не подразумева право да се континуирано, тенденциозно и малициозно могу износити неистините информације које повређују нечију част и углед.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж бр. 155/17 од 22. 06. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Казна због недовољног нивоа пажње и новинарске етике приликом објављивања информације

 ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених (Новинско-издавачко друштво Новости из Београда и Ратко Дмитровић, главни и одговорни уредник, прим. УНС-а) и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 28/16 од 23.3.2017. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиље (Гордане Прибановић из Александровца, прим. УНС-а) за накнаду трошкова другостепеног поступка.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиље (Гордане Прибановић, прим. УНС-а) па су обавезани тужени („Новости“ и Ратко Дмитровић, прим. УНС-а) да тужиљи солидарно исплате на име накнаде нематеријалне штете настале објављивањем фотографије тужиље на страни 13 дневног листа „Вечерње новости“ од 9.1.2013. године у тексту под насловом „Отац сину зарио нож у грло“ износ од укупно 300.000 динара: и то на име накнаде нематеријалне штете за претрпљење душевне болове због повреде права на приватност износ од 150.000 динара; на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части, угледа и права и на слободу личности износ од 150.000 динара, а све са законском каматом...Обавезани су тужени да без одлагања и коментара објаве о свом трошку, најкасније у другом наредном броју новина пресуду, под претњом принудног извршења...Обавезани су тужени да на име трошкова парничног поступка исплате тужиљи износ од 60.100 динара...

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени због битне повреде парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је дала одговор на жалбу тужених.

Испитујући правилност побијане пресуде...Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку произилази да је дана 09.1.2016. године у штампаном издању дневног листа „Вечерње новости“ на страни 13. објављен чланак са наднаславом „Породична трагедија на Божић у александровачком селу Доња Ржаница“ и насловом „Отац сину зарио нож у грло“ у коме се описује породична трагедија која се догодила у Доњој Ржаници и да је у оквиру текста објављена фотографија тужиље Гордане Прибановић испод које је наведено „Мајка Верица посечена по образу и рукама“ из чега следи да текст написан о догађају који се десио у једној породици која нема никакве везе са тужиљом. Услед истветности тужиљиног презимена са презименом породице о којој текст говори, новинари су дошли до тужиљине слике и грешком објавили као прилог тексту који се не односи на њу и њену породицу. Приликом саслушања пред првостепеним судом тужиља је навела да су њена и синовљева слика које су објављене, направљене на синовљевој свадби 2012. године и не зна како је слика доспела до новинара. Село у коме се заиста десио злочин је 10 километара од Александровца где они живе, и једино се поклапа име и презиме њеног сина са дечаком који повређен од стране оца. Навела је да је и раније била лошег здравља, али да је овај чланак накнадно допринео да јој се здравље погорша, да би на крају у марту месецу завршила у болници пошто је добила инфаркт миокарда, а шећер јој се повећао...

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Правилно је закључио првостепени суд да су тужени објављивањем тужиљине фотографије у оквиру текста „Отац сину зарио нож у грло“ довеле читоце у заблуду да је тужиљин син нападнут од стране свог оца, којом приликом је тужиља повређена, те су на тај начин истовремено објавили и нетачну информацију и повредили част и углед тужиље, као и њено право на приватност. Из претходно наведеног следи да тужени нису поступали са примереном новинарском пажњом, јер нису проверили да ли се информације односе на особу чију су фотографију објавили у тексту, а то су били у обавези да ураде. Током првостепеног поступка је утврђено да услед објављивања оваквог текста уз тужиљину слику, тужиља је претрпела нематеријалну штету због повреде њене части и угледа које огледа у томе што је пролазила кроз осећај непријатности, немира, патње и стреса услед тога што се кроз штетну радњу тужених која се огледа у објављивању њене фотографије у причи о породичној трагедији друге породице нашла у ситуацији да сви њени рођаци, пријатељи, познаници и остала јавност мисле да се у њеној породици десила трагедија у којој је отац напао сина због поремећених међуљудских односа, због чега се на њену породицу почело да гледа другачије, тако да је тужиља навела да нису могли да живе од људи који су је дуго након објављивања запиткивали и показивали њихову кућу као на место где се десио страшан злочин, што је допринело душевним боловима код тужиље који су проузроковали погоршање њеног здравља, о чему је приложила и лекарске налазе.

По схватању овог суда, слободно изношење информација у циљу обавештавања јавности о одређеним догађајима мора да буде у пропорцији са дужностима и одговорностима у циљу заштите личних права других лица о чему говори члан 10 Европске конвенције за заштиту људских права и слобода. Ова пропорција је нарушена јер се у конкретном случају ради о информацијама из приватног живота људи, објављивање информације и фотографије за коју немају сагласност, из чега следи закључак да тужени приликом објављивања информације нису показали довољан ниво пажње и новинарске етике...

...Неосновани су жалбени наводи да је првостепени суд доношењем одлуке починио битну повреду парничног поступка, обзиром да је пресуда јасна и изрека разумљива и у складу са осталим изведеним доказима у поступку, те су стога неосновани ови наводи...

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3 од 27.7.2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ : „Рингиер“ нарушио равнотежу између права на приватност и интереса јавности

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог (Издавачко друштво „Рингиер Аксел Спрингер“ д.о.о. Београд) и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3 бр 467/16 од 17. 2. 2017. године, у ставу првом и трећем изреке.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Ставом првим изреке ожалбене пресуде, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца (Н. К. Из Београда), па је обавезан тужени („Рингиер Аксел Спрингер“) да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете  због повреде права на лично име, исплати износ од 50.000 динара, као и износ од 50.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде права  на лик…

Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде нематријалне штете, по свим основама исплати износ од по још 50.000 динара, као и да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа исплати износ од 150.000 динара, са припадајућом каматеом. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 84.300 динара...

Против наведене пресуде и то против одлуке садржане у ставу првом и трећем изреке, тужени је благовремено изјавио жалбу...

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у побијајућем делу, овај суд (Апелациони суд у Београду) је оценио да је жалба туженог неоснована.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према чињеничном утврђењу пред првостепеним судом  следи да је у дневним новинама „Блиц“...чији је оснивач и издавач тужени, објављен извештај о хапшењу осумњичених за изнуду станова, новца, луксузних аутомобила и мобилних телефона од фудбалера Н. В. И то у рубрици „Хроника“. На насловној страни је уз натписе „...у униформи“ и „...отели 20 станова“, објављена и фотографија овде  тужиоца (Н. К. Из Београда). Извештај се односи  на акцију откривања и хапшења  више лица осумњичених за кажњиво понашање према наведеном фудбалеру које траје од 2011. године, односно од када је оштећени почео да се бави изградњом станова за тржиште, а да су главни у групи браћа Д. И Д. Б, да је акција почела у кафићу „М“, где су на примопредаји 20.000 евра ухапшени тужилац и Д. Б. Наведени текст је илустрован са три фотографије. Изнад наслова на левој страни је фотографија Д. Б, али је иста означена тужиочевим именом, а испод је наслова је фотографија на којој се виде три мушке особе иза аутомобила, с тим да је у средњем делу фотографије мушкарац са рукама на леђима, кога са леве стране полицајац придржава за надлактицу, а са десне стране је други мушкарац у светлој јакни, окренут профилом. У доњем левом углу је уоквирена и увећана фотографија на којој се види тужиочево лице из профила, док је испод фотографије натпис „ Д. Б. је ухваћен на примопредаји 20.000 евра“.

Првостепени суд је полазећи од оавко утврђеног чињеничног стања, а у погледу захтева тужиоца за накнаду штете због повреде личног имена и лика, оценио да је тужиоцу објављивањем наведне информације повређено право на идентитет кроз право на лично име, с обзиром да је испод фотографије тужиоца наведено име Д. Б, а испод фотографије Д. Б. име тужиоца, а као отежавајућа околност је и то што је у тексту Д. Б. наведен као вођа криминалне групе, због чега пермутацијом имена, односно фотографије, просечног читаоца  може довести у заблуду у виду идентитета и улоге тужиоца у догађају. Надаље, фотографија тужиоца је објављена  без његовог пристанка, а што је у оваквој ситуацији дозвољено, међутим, у доњем левом углу, фотографија тужиоца је уоквирена и увећана, чиме је учињено препознатљивим да је мушкарац окренут леђима у средњем  делу веће фотографије тужилац, што је у супротности са одредбом члана 45 Закона о јавном информисању. Притом, првостепени суд је имао у виду да је обавештење о активностима полиције на откривању и  сузбијању кажњивих понашања или група у интересу јавности, због чега се право на приватност, односно  право на лично име може ограничити, због чега фотографија на којој се види тужилац са рукама на леђима у стојећем положају иза аутомобила и са још два мушкарца са његове леве и десне  стране, је оправдано објављена и иста се може сматрати записом друштвено важног догађаја, због чега потпада под под одступање из члана 45 наведеног закона, али није постојала потреба  да се тужиочево лице у доњем  левом углу фотографије увећава и приказује из профила, с обзиром  да се интерес да се јавност обавести о релевантном актуелном догађају могао задовољити  и без приказивања тужиочевог лика из профила, због чега је према налажењу првостепеног суда нарушена равнотежа између тужиочевог права  на приватност и интереса јавности, на штету тужиоца, па је сагласно одредби члана 200 ЗОО (Закона о облигационим односима-прим . УНС) обавезао туженог  на исплату износа од по 50.000 динара за наведена два основа и одлучио као и ставу првом изреке.

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Оцењујући  наводе жалбе туженог, овај суд је нашао да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право када је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца …Разлоге које је за одлуку  у том делу дао првостепени суд (Виши суд у Београду, прим. УНС), у свему као правилне прихвата и овај суд….

….Правилно је првостепени суд закључио да је тужиоцу заменом имена, односно објављивањем имена тужиоца  испод фотографије Д. Б, означеног као вође криминалне групе, односно објављивањем имена Д. Б. испод фотографије тужиоца, повређено право тужиоца на одентитет, због чега истом припада право на новчану накнаду штете из члана 80 Закона о јавном информисању, а у складу са са правилима из члана 200 Закона о облигационим односима, како је то правилно оценио првостепени суд. Наиме, име тужиоца је означено испод фотографије Д. Б, у тексту означеног као вође криминалне групе, због чега пермутација имена, односно фотографије просечног читаоца може довести у заблуду у погледу идентитета и улоге тужиоца у наведеном догађају, с обзиром да се погрешним означавањем титулар права на лик код просечног читаоца може створити заблуду о личности и довести до тога да се њему може приписати да је он учинио нешто што није или да је друга особа, а што представља повреду права на идентитет као вида повреде права личности. Такође, тужиоцу припада и штета због чињенице да је у наведеном издању новина “Блиц”…у левом  доњем углу  фотографије непотребно увећана његова фотографија са ликом, на који начин је лик тужиоца учињен препознатљивим, те да је мушкарац на фотографији окренут леђима у средњем делу са рукама на леђима, у ствари  тужилац. Наиме, обавештење о активностима полиције на откривању  и сузбијању кажњивих понашања или група је у интересу јавности, због чега се право на приватност, односно право на лични запис може ограничити, па фотографија на којој се види тужилац са рукама  на леђима у стојећем положају иза аутомобиле и са још два мушкарца са његове леве и десне стране, је оправдано објављена и иста се може сматрати информацијом друштвено важног догађаја, због чега иста потпада под одступање из члана 45 наведеног Закона, али по налажењу овог суда (Апелационог суда у Београду, прим. УНС) није постојала потреба да се тужиочево лице у доњем левом углу фотографије увећава и приказује из профила,  с обзиром да се интерес да се јавност обавести о релевантном актуелном догађају могао задовољити И без приказивања  тужиочевог лика из профила, па је и у конкретном случају дошло до нарушења равнотеже између тужиочевог права на приватност и интереса  јавности, а на штету тужиоца…

(Из пресуде Апелационог суда у Београду  Гж3 112/17 од 21. 6. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Од новинара не може да се захтева да истинитост чињеница утврђују као у судском поступку

ПРЕСУДА: ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. 174/2015 од 1.11.2016 године и жалба тужиље (Мирјана Везировић из Сремске Митровице) ОДБИЈА као неоснована.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3. 174/2015 од 1.11.2016. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиље Мирјане Везировић којим је тражила да суд обавеже тужено Привредно друштво „Политика новине и магазини“ д.о.о. Београд и туженог Драгана Бујошевића да тужиљи Мирјани Везировић солидарно исплате новчани износ од 500.000 динара на име накнаде нематеријалне штете због објављивања нетачних, непотпуних и непроверених информација у тексту „Делили земљу лажним фармерима“ који је објављен у дневном листу „Политика“ број 35728 дана 26.4.2013. године...Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженима накнади трошкове парничног поступка у износу од 93.150 динара.

Против наведене пресуде, тужиља је благовремено изјавила жалбу лично и преко пуномоћника...Испитујући правилност и законитост првостепене пресуде...Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужиље није основана.

Парничне странке су у току првостепеног поступка учинилe неспорним да је 26.4.2013. године у јавном гласилу дневни лист „Политика“...на деветој страни у рубрици „Хроника“ објављен текст под насловом „Делили земљу лажним фармерима“, да је Привредно друштво „Политика новине и магазини“ д.о.о. Београд оснивач, власник и издавач... дневног листа „Политика“, да је друготужени Драган Бујошевић дана 26. 4. 2013. године, када је објављен предметни текст, био уредник дневног листа „Политика“, да је тужиља Мирјана Везировић као дипломирани правник била члан комисије која је, између осталог, била задужена и за издавање земљишта у закуп, да су тужиља Мирјана Везировић, Горан Чекеринац и Влада Вученовић били лишени слободе, односно ухапшени, због постојање основане сумње да су злоупотребили службени положај, и да је решењем МУП-а РС ПУ Сремска Митровица од 24.4.2013. године одређено задржавање у трајању од 48 сати Мирјани Везировић, да је МУП РС Кабинет министра Биро за сарадњу са медијима дана 24. априла 2013. године издао саопштење које је заведено под бројем 152/13 и нису спорни наводи из тог саопштења који су пренети у предметном чланку, као и да је предметни текст „Делили земљу лажним фармерима“ сачињен на основу јавног саопштења МУП-а од 24. априла 2013. године.

ОДЛУКА ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА: На основу изведених доказа првостепени суд је утврдио да је МУП РС, кабинет министра Биро за сарадњу са медијима издао саопштење за јавност ...којим је информисао јавност да су у наставку акције сузбијања финансијског криминала припадници ПУ у Сремској Митровици у сарадњи са Вишим тужилаштвом из Сремске Митровице 24. априла 2013. године лишили слободе  и навели иницијале за четири лица, између осталог и иницијале тужиље М. В.(1961) из Сремске Митровице, члана–правника у Комисији за израду годишњег програма заштите, уређења и коришћења пољопривредног земљишта Града Сремске Митровице за 2011. годину.

Аутор спорног текста објављеног у „Политици“ 26.4.2013. године је Јеленко Слатинац, новинар дневног листа „Политика“, који је преминуо 6.9.2014. године. У објављеном чланку је, између осталог, наведено: „Сремска Митровица - два бивша помоћника градоначелника Сремске Митровице, Горан Чекеринац (37), који је обављао дужност начелника Управе за пољопивреду и заштиту животне средине и Влада Вученовић(48) председник комисије за израду програма заштите, уређење и коришћење државног земљишта, ветеринар Владимир Ђурић (51) из Ветеринарске станице у Инђији и Мирјана Везировић (52) правник-члан комисије за издавање земљишта у закуп, ухапшени су због сумње да су злоупотребом службеног положаја и фалсификовањем исправе, издајући у закуп на три године државно обрадиво земљиште по праву пречег закупа, јер су од ветеринара Владимира Ђурића добили лажна документа да су власници сточарских фарми, по ком основу су имали предност при закупу, према решењу Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије.

Ухапшено је осам лажних фармера-пољопривредника са подручја Сремске Митровице, којима је на овај начин у трогодишњи закуп издато земљиште по цени од 217,40 евра за хектар, 476 хектара земље и тако су оштетили буџет града, покрајине и Републике Србије за 158.745 евра, јер је реална цена закупа 2011. године, када су почињена ова кривична дела, износила 384,15 евра по хектару“.

Како је новинар Јеленко Слатинац верно пренео информације, које су већ претходно биле јавно објављене у званичном саопштењу МУП-а РС, то је поступано, приликом сачињавања предметног текста, са дужном новинарском пажњом, у смислу одредбе члана 3 Закона о јавном информисању.

Ценећи разлике између чињеница изнетих у саопштењу и чињеница изнетих у спорном тексту, првостепени суд је нашао да је верно пренета информација из саопштења, да се ради о терминолошким разликама, те да је разлика између објављених иницијала у саопштењу МУП-а и објављеног имена и презимена тужиље у тексту, као и разлике из саопштења МУП-а да је „лишена слободе“ и у тексту да је „ухапшена“, с обзиром на то да је пренета истинита информација и да постоји оправдани циљ да се јавност упозна са овом врстом дешавања, не утиче на стандард дужности новинарске пажње и истинитост и потпуност објављених информација, нити ова разлика може бити лезионо способна да повреди углед и част тужиље, јер се не може у медијском праву од новинара захтевати утврђивање истинитости чињеница као у судском поступку.

Након објављивања спорног текста тужиља није покушала да умањи штету коришћењем средстава правне заштите у смислу одредаба Закона о јавном информисању, није тражила од главног и одговорног уредника да објави одговор у коме би тврдила да је информација неистинита, непотпуна, или нетачна, па је сходно одредби члана 47 Закона о јавном информисању себи ускратила могућност отклањања негативних последица објављивања спорног текста у јавности.....

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У БЕОГРАДУ: Апелациони суд у Београду сматра да је одлука првостепеног суда правилна, да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право и да се наводима жалбе тужиље правилност и законитост побијане пресуде не доводи у сумњу.

Нису основани наводи жалбе тужиље да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба поступка... и да се пресуда не може испитати. Првостепени суд је дао довољно јасне разлоге о свим одлучним чињеницама, јер су наводи из образложења пресуде у складу са изведеним доказима, које је супротно наводима жалбе ценио правилно...Правилан је закључак првостепеног суда, да терминолошке разлике између објављеног саопштења и спорног текста, не могу да повреде част и углед тужиље. Ово стога што је разлика између објављених иницијала у саопштењу МУП-а и пуног имена и презимена тужиље у спорном тексту, при неспорној чињеници да је тужиља задржана 48 сати по решењу МУП-а, а касније јој је одређен притвор у трајању од 30 дана, није подобна да повреди част и углед тужиље, нити је утицала на претпоставку невиности.

Објављеним текстом није поступљено супротно члану 37 Закона о јавном информисању, јер у спорном тексту аутор није огласио тужиљу кривом, само је пренета тачна информација да је тужиља лишена слободе. Терминолошка разлика може да има значење само за прецизно изјашњавање органа који воде такве поступке, али последице саопштавање такве информације било да се саопшти и пренесе да је „лишена слободе“, било да је „ухапшена“, као и за оне којима је ова информација доступна имају исти ефекат, а то је да се тужиља не налази на слободи...

(Из пресуде Апелационог суда у Београду ГЖ3 132/2017 од 11.8.2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Текст у „Информеру“ о бившој директорки „Лутрије“ представља увредљиву омаловажавајућу и недопуштену инкриминацију

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ жалба тужених „Инсајдер Тим.“ д.о.о. Београд и Драгана Вучићевића из Београда као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 196/14 од 7.3.2017. године у ставовима првом, другом и четвртом изреке.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П3. бр. 196/13 од 7.3.2017. године, ставом првим изреке обавезани су тужени „Инсајдер Тим“ д.о.о. Београд и Драган Вучићевић да тужиљи Тијани Анђелић из Београда на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно исплате износ од 100.000 динара, са законском затезном каматом…Ставом другим изреке обавезан је друготужени Драган Вучићевић да ову пресуду објави без било каквог коментара, а најкасније у другом наредном броју дневног листа „Информер“, под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев у делу у коме је тужиља тражила да суд обавеже тужене да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од још 400.000 динара…Ставом четвртим изреке обавезани су тужени да тужиљи надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 84.300 динара…

Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужени, и то против ставова првог, другог и четвртог изреке…

Испитујући правилност побијане пресуде…Апелациони суд налази да је жалба тужених неоснована.

ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ: Према утврђеном чињеничном стању, дана 20.8.2013. године на насловној страни листа „Информер“ објављена је слика тужиље са наднасловом „Скандалозно заташкавање пљачке у ’’Лутрији’’“, наднасловом „Држава заштитила лопове?!“, поднасловом „Скупштина Државне лутрије Србије (ДЛС) је још 4. фебруара позвала ревизоре да хитно истраже криминално пословање Тијане Анђелић али до данас баш ништа није урађено!“, поднасловом „Лутрија“ јуче поново позвала ДРИ да почне истрагу“ и коментаром „Провукла се за време мандата Тијане Анђелић ДЛС први пут пословала са губитком“. На трећој страни објављена је слика тужиље како једе уз коментар „Алава“ и чланак са наднасловом „Скандалозно заташкавање пљачке у Лутрији“ и „Држава штити лопове?!“. У чланку је наведено: „Државна ревизорска институција више од пола године игнорише пљачку у „Државној лутрији Србије“, открива „Информер“. Скупштина ДЛС је, наиме, још 4. фебруара ове године званично позвала ревизоре да хитно истраже криминално пословање претходног руководства на челу са Тијаном Анђелић, али до данас баш ништа није урађено! Нити се јавља нити…“Лутрија“ је зато још једном званично позвала ДРИ да покрене ревизију финансијских извештаја и уговора из поступака јавних набавки ДЛС д.о.о. у периоду од 1.1.2010. до 31.12.2012. године. Како се наводи у допису објављеном и на сајту „Лутрије“ сумња се у нерационално трошење милионских средстава. ДЛС тражи да ревизија пословања започне што пре. Одбијање ревизора да истраже ДЛС нико јуче није желео званично да прокоментарише, али су нам у „Лутрији“ рекли да је то „нечувено и веома сумњиво понашање“. Није нам јасно зашто ДРИ месецима не шаље никог…Изгледа као да неко жели да се забораве милионски лоповлуци! Још више збуњује то што нам полиција већ три недеље прочешљава документа, а ревизор упорно одбија да се појави... - каже наш извор из „Лутрије“, који подсећа да „постоји сумња да је од 2009. до 2012. године из те државне фирме испумпано неколико десетина милиона евра!. Неопходно је испитати све уговоре које је претходно руководство склопило са маркетиншким кућама. Важно нам је да се једном за свагда стави тачка на новинске написе о аферама у „Лутрији“, посебно из периода када је Тијана Анђелић била на челу те куће…..

Тужиља (Тијана Анђелић - прим. УНС) је била директор „Државне лутрије Србије“ од 2007. године. Фебруара 2012. године је отишла на породиљско одсуство. А крајем септембра 2012. године је поднела оставку. Породила се марта 2012. године и живи сама са дететом. „Информер“ је чланке почео да објављује јула 2012. године, ти чланци су се негативно одразили на тужиљу, која је у то време била на породиљском боловању. Било је сигурно 50 насловних страна на којима је била њена фотографија, те је означавана као лопов и неко ко је оштетио државу за десетине милиона евра, те да је сарађивала са тајкунима. Људи су је у кафићу чудно гледали, комшије и родбина су је запиткивали, такође након што је дала отказ имала је проблема и годину и по дана није могла да нађе нови посао. Никад није осуђена, нити су је полиција и тужилаштво икада позвали на информативни разговор, нити је био какав поступак вођен против ње. Кад се запослила у октобру 2013. године тражили су од ње у новој фирми да донесе доказ о томе да се против ње не води кривични поступак. Међутим, пошто је „Информер“ опет писао негативно о њој, на радном месту су јој поново тражили да донесе потврду да се против ње не води кривични поступак.

ЗАКЉУЧАК ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА: Првостепени суд је сматрао да објављивање наведеног текста уз слике тужиље на насловној страни и у тексту, представљају неистиниту и непотпуну информацију која је подобна да повреди част и углед тужиље, а наведене информације нису проверене с пажњом примереном околностима. Првостепени суд је закључио да у наведеним текстовима, наднасловима и поднасловима и тужиљиним сликама, тужиља у очима сваког просечно упућеног човека може бити дисквалификована и о њој се може закључити да је извршила противзаконите радње, да је оштетила „Државну лутрију Србије“. Овакви наслови и поднаслови, као и фотографије и текст, према мишљењу првостепеног суда, превазилазе право на слободу изражавања и представљају објективно увредљиву омаловажавајућу, а тиме и противправну инкриминацију која је недопуштена….

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: …Одлука првостепеног суда је правилна, а Апелациони суд (у Београду - прим. УНС) прихвата и разлоге дате за исту.

Неосновани су наводи жалбе да се спорни чланак не бави поступањем тужиље, већ поступањем, тј. нечињењем Државне ревизорске институције, тј. пропуштањем тог тела да у периоду од преко пола године поступи по захтеву „Државне лутрије Србије“ и изврши ревизију финансијских извештаја и уговора који су били закључени у периоду од почетка 2010. до краја 2012. године. Без обзира на то шта је главна тема предметног новинског чланка, у истом су наведене информације непосредно о тужиљи, које имају лезиону способност, а и текст у целини заједно са фотографијом тужиље је конципиран тако да се као већ утврђена и непобитна чињеница узима то да је тужиља бескрупулозна особа која је извршилац незаконитих радњи, а које су по својој природи кривична дела, на тај начин што је извршила противзаконите радње и оштетила „Државну лутрију Србије“.

Оваквим наводима о тужиљи прекршена је обавеза новинарске пажње из члана 3 Закона о јавном информисању, имајући у виду да су чињенице и квалификације наведене о тужиљи узете као непобитне и утврђене. Шта више, квалификацијом тужиље као „алаве“ особе у контексту целог текста, тужиља је означена као лице које не само да је извршило незаконите радње, већ представља особу у чијем је карактеру вршење незаконитих радњи и стицање противправне имовинске користи. На овај начин повређена је и претпоставка невиности из члана 37 Закона о јавном информисању којим је прописано да се нико не сме означити учиниоцем каквог кажњивог дела, односно огласити кривим или одговорним пре правоснажне одлуке суда или другог надлежног органа.

Без утицаја су наводи жалбе тужених да су у самом наслову, како на насловној, тако и на трећој страни, ставили знак интерпункције (знак питања и знак узвика) и изразили чуђење и питање у вези чињенице да више од пола године Државна ревизорска институција не покреће поступак истраге у „Државној лутрији Србије“.

Наиме, тужени су у наслову навели „Држава заштитила лопове?!“ и то на насловној страни, док се у наслову текста наводи „Држава штити лопове?!“, а у самом тексту наводи да је ДЛС („Државна лутрија Србије - прим. УНС) позвала ревизоре да хитно истраже „Криминално пословање претходног руководства на челу са Тијаном Анђелић, као и да „Неко жели да се забораве милионски лоповлуци!“, односно да је ревизор одбио „Да истражи пљачку у ДЛС“. На овај начин од стране тужених постављено је само питање да ли држава има намеру да штити или нема намеру да штити одређена лица, међу којима је именом и презименом означена Тијана Анђелић, док се из текста може закључити да је тужиља лопов, односно да је извршила пљачку „Државне лутрије Србије“, а да је упитно само понашање државе према њој.

Дакле, правилно је првостепени суд нашао да објављивање оваквих информација није дозвољено и да превазилази слободу јавног информисања, имајући у виду да тужени нису испоштовали дужност новинарске пажње, да је повређена претпоставка невиности тужиље, да су наведене информације лезионо подобне. Јавност нема оправдан интерес да сазна за одређене чињенице које су представљене као да су непобитно утврђене, иако то нису, већ управо супротно, јавност има интерес да сазна информације који је степен сумње у истинитост изнетих информација, као и да се лица не означавају извршиоцима кривичних дела уколико то није утврђено у одговарајућем судском поступку.

Првостепени суд је правилном применом одредаба …ЗОО (Закона о облигационим односима -прим. УНС) и ЗПП (Закона о парничном поступку - прим. УНС) у ставу првом изреке досудио на име накнаде штете због повреда части и угледа тужиљи износ од 100.000 динара са припадајућом каматом…и правилно је применио одредбу члана 90 Закона о јавном информисању када је обавезао друготуженог, као одговорног уредника медија „Информер“, да ову пресуду без било којег коментара објави у наредном броју дневног листа „Информер“.

Стога, како је првостепена пресуда у ожалбеном делу, супротно жалбеним наводима, заснована на потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању и на правилно примењеном материјалном праву, иста је морала бити потврђена…

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж3. бр. 135/17 од 16.6.2017. године)

ПРЕСУДА: ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.бр. 18/15 од 1. 11. 2016. године у ставу трећем изреке , тако што се обавезује тужени „АМГ“ да тужиоцу С. Џ, на име накнаде имовинске штете због повреде ауторског права, неовлашћеног…(објављивања, прим. УНС-а) ауторског дела тужиоца, поред износа досуђеног ставом другим изреке исплати износ од још 12.306 динара са каматом…док се захтев тужиоца преко досуђеног, а од траженог износа од 100.000 динара, за износ од још 81.541 динар са каматом, ОДБИЈА, ако неоснован.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П4. бр. 18/15 од 1. 11. 2016. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца С. Џ…и утврђено је да је тужени „АМГ“ повредио ауторска права тужиоца, тако што је дана…18. 8. 2014. године на свом интернет порталу дневних новина „К“ www.k.rs у чланку са насловом „Београђани згрожени: билборд реклама за “Мини“ на месту погибије Л. Ј!“ Неовлашћено…(објавио, прим. УНС-a)…фотографију билборда са рекламом за „Мини морис“, без сагласности аутора, чиме је аутору нанео имовинску штету. Ставом другим изреке обавезан је тужени „АМГ“  да тужиоцу С. Џ. на име накнаде имовинске штете због повреде ауторских права…исплати износ од 6.153 динара са законском затезном каматом…Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев (С. Џ. – прим. УНС-а) којим је тражено да му се накнади имовинска штета због повреде ауторских права…за износ од још 93.847 динара, преко досуђеног…Ставом четвртим изреке обавезан је тужени „АМГ“ да С. Џ. накнади трошкове поступка у укупном износу од 45.546 динара са законском затезном каматом…

Против наведене пресуде тужилац је благовремено уложио жалбу побијајући пресуду у ставу трећем изреке…

Апелациони суд је испитао побијану пресуду…па је оценио да је изјављена жалба делимично основана…

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је…фоторепортер и аутор фотографије билборда са рекламом „Мини морис“, која се налазила на прилазу Бранковом мосту из правца Новог Београда. Дана 18. 8. 2014. године у електронском издању дневних нови на „К“ www.k.rs, у оквиру чланка „Београђани згрожени: билборд реклама за „Мини“ на месту погибије Л. Ј!“, тужени је неовлашћено…(објавио - прим. УНС-а) ову фотографију без знања и одобрења тужиоца као аутора. Тужени је наведену фотографију преузео са Фејсбук профила тужиоца…

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Одлучујући о висини накнаде имовинске штете, првостепени суд је правилно указао на преглед минималних цена фотографије УЛУПУДС-а, те је правилно закључио да, имајући у виду поменути ценовник тужиоцу припада износ од 6.153 динара за објављивање спорне фотографије. Међутим, основано тужилац у жалби указује да је првостепени суд погрешно закључио да тужиоцу не припада увећање основне цене за 200%, будући да, како то основано тужилац указује у жалби, спорна фотографија је глобално коришћена, имајући у виду да је  објављена на интернет страници туженог, те самим тим  да је на овај начин учињена доступном неограниченом броју корисника на интернету. Стога тужиоцу припада увећање од 200%  на име глобалног коришћења, због чега је тужени дужан да му поред износа од 6.153 динара, исплати износ од још 12.306. динара, односно укупан износ од 18.459 динара, са каматом…

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Дневни лист „И“ да плати 143.229 динара са каматом због неовлашћеног објављивања фотографије

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог (дневни лист „И“ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда  Вишег суда у Београду П4 144/14 од 27. 9. 2016. године  у ставу првом , другом, четвртом, шестом и осмом изреке.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П4 144/15 од 27. 9. 2016. године, ставом првим изреке, утврђено је да је тужени (дневни лист „И“ , прим. УНС) повредио ауторска права тужиоца (А. С. из Београда, прим. УНС) тако што је 5. и 6. априла 2014. године на насловној страни  дневног листа  и 10. јула 2014. године на насловној страни и страни 3 дневног листа „И...“ неовлашћено јавно  саопштио ауторско дело (објавио прим. УНС) ...без назначења или псеудонима тужиоца (А.С. из Београда, прим. УНС) као аутора-фотографију „Љ. Б. Ч, чиме је тужиоцу нанео имовинску и неимовинску штету.

Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име имовинске штете због повреде ауторских права, јер је наведеног датума и на означеним местима дневног листа „И“ неовлашћено јавно саопштио ауторско дело тужиоца-фотографију „Љ. Б. Ч. исплати износ од 33.713 динара са затезном каматом..."

Ставом трећим изреке, одбијен је тужебни захтев тужиоца за накнаду имовинске штете због повреде ауторског права из става другог изреке, а за износ од 2.126 динара са законском затезном каматом...

Ставом четвртим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем...фотографија „Љ. Б. Ч“  у дневном листу „И“...без назначења имена  или псеудонима аутора, исплати износ од 40.000 динара са законском затезном каматом...

Ставом петим изреке, одбијен је тужбени захтев за накнаду неимовинске штете из става 4. изреке од досуђеног до траженог износа, за 10.000 динара...

Ставом шестим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем...фотографије „Љ. Б. Ч“  у дневном листу „И“  броја и датума ближе одређеног у изреци, у непотпуној форми, исплати износ од 30.000 динара са законском затезном каматом...

Ставом седмим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио накнаду неимовинске штете из ставе 6. изреке од досуђеног  до траженог износа, за износ од 20.000 динара са законском затезном каматом...

Ставом осмим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 39.516 динара.

НЕОСНОВАНА ЖАЛБА: Против наведене пресуде (Вишег суда у Београду, прим. УНС) у делу одлуке из става првог, другог, четвртог, шестог и осмог, жалбу је благовремено изјавио тужени (дневни лист „И“, прим. УНС), због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући првостепену пресуду (Вишег суда у Београду, прим. УНС)...Апелациони суд је оценио да је жалба туженог несоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде  одредаба парничног поступка....нити се жалбом туженог указује на постојање таквих битних повреда поступка због којих би се побијана пресуда морала укинути...

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: Правилно је првостепени суд...утврдио да је тужени (дневни лист „И“, прим УНС) неовлашћеним објављивањем наведене фотографије тужиоца у измењеној форми, без сагласности тужиоца и без означења њега као аутора, повредио ауторска права истог...

Неосновани су наводи жалбе туженог да је поступио сагласно одредби члана 43. Закона о ауторским и сродним правима, којим су предвиђени случајеви  када се фотографија може објавити без имена аутора и плаћања ауторске накнаде, јер је, према наводима жалбе, објављивањем наведене фотографије известио јавност о текућем догађају. Ово из разлога што је предметна фотографија настала поводом суђења Љ. Б. Ч. пред Специјалним судом у Београду 2014. године,  те је тужилац фотографисао истог у пратњи двојице полицајаца, као једини фоторепортер  који се налазио на том месту, а тужени су исту искористили одноно објавили под насловом „Ч. дивља, ми плаћамо!“ у ком тексту се говори о тома да је Љ. Б. са својом пратњом изазвао већ четири саобраћајке, као и поднасловом „Ч. медијски удар!“ у ком тексту се говори о одлучивњу МУП-а о обезбеђењу Љ. Б, као и да је  „Ч. 'нападнут' петардом“, који садржај текста објављеног уз предметну фотографију, није ни у кавој вези са суђењем Љ. Б. поводом којег је тужилац сачинио фотографију...

Неосновани су нводи жалбе туженог да уредник фотографије дневног листа „И“ није знао да је аутор фотографије тужилац, због чега није назначио његово име или псеудоним, будући да  се исти не може позивати на пропуст да се приликом прибављања фотографије сазна ко је аутор исте, а имајући у виду да је приликом објављивања тужиочеве фотографије у другим медијима било назначено  име и презиме тужиоца, као аутора...

Такође су неосновани наводи жалбе туженог да тужилац није доказао...да је он аутор предметног ауторског дела, будућида је тужилац доставио суду извод са интернет странице www.e-n из којих је утврђено да је фотографија која је предмет тужбе објављена уз назначење тужиоца као аутора, а ни предложени сведок од стране туженог, а који је уредник фотографје код туженог, није спорио да је тужилац аутор објављене фотографије, нити је тужени (дневни лист „И“, прим. УНС) пружио доказе на околност да је евентуално друго лице аутор исте, а на њему је терет доказивања...

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж4-36/17, од 28. 3. 2017. године)

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: Спортска кладионица „М“ неовлашћено објавила фотографију навијача са српском заставом  

ПРЕСУДА: ОДБИЈА СЕ  жалба тужене спортске кладионице „М“ д.о.о. из Београда као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.бр. 283/14 од 23. 11. 2016. године, у ставу другом и трећем изреке...

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: Пресудом Вишег суда у Београду П.4. бр. 283/14 од 23. 11. 2016. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев  тужиоца (Г. С. из Београда, прим. УНС) и утврђено да је тужени (Спортска кладионица „М“д.о.о. из Београда, прим. УНС) повредио његова ауторска права тако што је на интернет сајту www.m.s.rs  дана 16. 5. 2014. године неовлашћено јавно саопштио ауторско дело - фотографију  „Н“, без назначења имена или псеудонима тужиоца као аутора, чиме је тужиоцу нанео имовинску и неимовинску штету. Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и тужени (је) обавезан да му на име имовинске штете  због повреде ауторских права...исплати износ од 16.800 динара са законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и тужени (је) обавезан да му на име неимовинске штете због повреде моралних права аутора...исплати износ од 25.000 динара са законском затезном каматом...Ставом четвртим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да суд обавеже туженог  да му на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора...исплати износ од још 25.000 динара...као неоснован. Ставом петим изреке, тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 43.644 динара.

ЖАЛБА ДЕЛИМИЧНО ОСНОВАНА - Благовременом жалбом тужени је пресуду побијао у ставу другом, трећем и петом изреке. Испитујући правилност првостепене пресуде...другостепени суд је нашао да је жалба тужене делимично основана....

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је аутор дела-фотографије „Н“ на којој се виде навијачи са заставом Републике Србије. Тужени је дана 16. 5. 2014. године ту фотографију саопштио на свом интернет сајту www.m.s.rs, не означивши име или псеудоним тужиоца, као аутора.

Првостепени  суд (Виши суд у Београду, прим. УНС) је, ожалбеним делом пресуде, усвојио тужбени захтев тужиоца ( Г. С. прим. УНС) и  тужену (Кладионицу „М“, прим. УНС) обавезао да му накнади имовинску штету због повреде ауторских права јер је ...16. 5. 2014. године на свом интернет сајту  www.m.s.rs, неовлашћено јавно саопштио ауторско дело тужиоца фотографију „Н“, у износу од 16.800 динара са законском затезном каматом, делимично усвојио тужбени захтев...и обавезао тужиоца да му на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора...исплати износ од 25.000 динара са законском затезном каматом...

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА - ...Износ накнаде имовинске штете тужиоцу првостепени суд је утврдио на основу прегледа минималних цена фотографија УЛУПДУС-а, чијим је ценовником предвиђено да објављивање на интернету, у сврху web site фотографије до 300 KB, има вредност од 40 поена, што износи 40 евра (један поен-један евро), да објављивање фотографије 1,1 MB има вредност 50 поена, односно 50 евра и да се цена фотографије може увећати до 200% за случај глобалног коришћења, што је овде случај.  Према курсној листи...за званичан средњи курс евра формиран на дан подношења тужбе...1 евро износио је 121.9713 динара, а пошто је вредност коришћења фотографије на интернету 50 евра, суд је износ увећао за 200%  јер се ради о глобалном коришћењу фотографије и утврдио износ од 18.295,695 динара. Пошто је тужилац тужбеним захтевом тражио на име накнаде имовинске штете износ од 16.800 динара. То је првостепени суд тај износ досудио, крећући се у границама постављеног захтева. Износ од 25.000 динара, на име накнаде неимовинске штете тужиоцу, првостепени суд је одмерио имајући у виду да је фотографија тужиоца била објављена на интернет сајту туженог без навођења имена аутора при чему је тужилац професионални фотограф, а објављена фотографија је била доступна великом броју људи, без тужиочеве сагласности, на који начин му је ускраћена лична афирмација и сатисфакција.

Такву одлуку првостепеног суда, ако правилну и на закону засновану, прихвата и овај суд, као другостепени.

Наводима жалбе тужене (Кладионице „М“) о томе да је тржишна цена предметне фотографије нижа од износа опредељеног тужбеним захтевом, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што се ради о паушалној тврдњи тужене, док је првостепени суд, правилно, при одлучивању о накнади имовинске штете тужиоцу, имао у виду минималне цене фотографија уметничког удружења из те области. Неосновани су наводи жалбе тужене да је требало да првостепени суд тужиоцу досуди нижу накнаду имовинске штете...Супротно тим наводима жалбе тужене, по мишљењу овог суда, као другостепеног, признати износ од 25.000 динара тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде његових моралних права аутора ...представља правичну новчану накнаду коју је првостепени суд одмерио правилном ПРИМЕНОМ ОДРЕДБЕ ЧЛАНА 2000 СТАВ 1 Закона о облигационим односима, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом...

(Из  пресуде Апелационог суда у Београду Гж 4.45/2017 од 6. 4. 2017. године)  

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ: РТС без одобрења објавио фотографију „Крагујевац панорама Ергоглија“

ПРЕСУДА: ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П4.бр. 2/15 од 8. 2. 2017. године у ставу петом изреке тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени (РТС из Београда, прим. УНС) да тужиоцу (С.Р. из Крагујевца, прим. УНС) на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора због објављивања ауторског дела тужиоца фотографије „Крагујевац панорама Ергоглија“ без назначења имена или псеудонима аутора исплати износ од још 31.000 динара и на име накнаде неимовинске штете због објављивања наведеног ауторског дела измењеног облика износ од још 31.000 динара, све са законском затезном каматом...

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени (РТС) да тужиоцу на име трошкова другостепеног поступка плати износ од 23.800 динара. 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев, па је утврђено да је тужени (РТС из Београда, прим. УНС) повредио ауторска права тужиоца (С.Р. из Крагујевца, прим. УНС) тако што је дана 31. 7. 2014. године у емисији „Д. Р.Т.С“ неовлашћено јавно саопштио ауторско дело тужиоца „Крагујевац панорама Ергоглија“ без назначења имена или псеудонима тужиоца као аутора (став први изреке). Обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде ауторског права описаним у ставу првом изреке исплати износ од 18.000 динара са затезном каматом... Обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела тужиоца фотографије „Крагујевац панорама Ергоглија“ без назачења имена или псеудонима аутора исплати износ од 10.000 динара са затезном каматом... Обавезан је тужени да да тужиоцу на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела тужиоца фотографије „Крагујевац панорама Ергоглија“ у непотпуној форми исплати износ од 10.000 динара са затезном каматом... Одбијен је као неоснован захтев у делу којим је тужилац тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела фотографије „Крагујевац панорама Ергоглија“ без назначења имена или псеудонима аутора исплати износ од још 31.000 динара на име накнаде неимовинске штете због објављивања наведеног ауторског дела у непотпуној форми од још 31.000 динара све са затезном каматом. Обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 46.300 динара.

Против наведене пресуде...жалбу је благовремено изјавио тужилац због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде...Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца основана.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА: У поступку пред првостепеним судом није учињена ниједна од битних повреда одредаба парничног поступка...на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити се у жалби тужиоца указује на неку другу битну повреду поступка која је могла бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању тужени је током емитовања емисије „Дневник“ дана 31. 7. 2014. године приказао фотографију „Крагујевац панорама Ергоглија“ ауторско дело тужиоца, учинивши га на тај начин доступним јавности без његовог одобрења, без назначења имена или псеудонима тужиоца као аутора, чиме је повредио морална и имовинска права тужиоца.

Чињенично стање утврђено је поуздано и потпуно...

По оцени Апелационог суда првостепени суд је правилно утврдио повреду тужиочевих ауторских права, међутим приликом одмеравања накнаде неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела тужиоца као и на име накнаде немовинске штете због објављивања наведеног ауторског дела у непотпуној форми, првостепени суд је погрешно применио материјално право и накнаду прениско одредио. Право на назначење имена подразумева право аутора да од других тражи да приликом сваког саопштавања дела означи његово име, псеудоним или знак како је то прописано одредбом члана 15. Закона о ауторским и сродним правима. Имајући у виду да је тужилац професионални фотограф и да му је значајно да се његово име појављује у медијима поред имена осталих аутора и да учестало повређивање тужиочевих ауторских права од стране туженог и других медија указује на намеру или крајњу непажњу, Апелациони суд налази да су све те околности од значаја за одмеравање вишег износа накнаде неимовинске штете. По оцени Апелационог суда тужиоцу припада новчана накнада неимовинске штете због повреде моралних права аутора јавним саопштавањем ауторског дела фотографије „Крагујевац панорама Ергоглија“ без назначења имена или псеудонима аутора у укупном износу од 41.000 динара као и на име накнаде неимовинске штете због објављивања наведеног ауторског дела у непотпуној форми од још 41.000 динара, па је у складу са тим преиначио првостепену пресуду у ставу петом изреке и тужиоцу поред износа од досуђених ставом четвртим изреке досудио још износ од по 31.000. На досуђени износ тужиоцу припада законска затезна камата...

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж4 бр. 50/17 од 24. 4. 2017. године) 

ПРЕСУДА: ОДБИЈА се жалба туженог (СПО са седиштем у Београду - прим. УНС) као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду  П4-9/15 од 10.10. 2016. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Побијаном пресудом, ставом првим, усвојен је тужбени захтев и утврђено да је тужени (СПО) повредио имовинско ауторско право тужилаца тако што је 2009. године у монографији „С“ без одобрења тужилаца неовлашћено умножио и јавно саопштио ауторска дела тужилаца - фотографије, и то тужиоца Ж. С: “Сукоб полиције и демонстраната са летвама 1“, „Сукоб полиције и демонстраната са летвама 2“, „Полицајац са пендреком“, „Демонстрант са каменом“, “Претучена В.Д.“, „Демонстрант са палицом“, “Сукоб демонстраната са полицајцем на коњу“, “Демонстранти“,“Водени топ“ и „Демонстрант“; тужиоца Д. Ћ: „Д. Држи говор“, „Кордон“  и „Хитна помоћ“; тужиоца Ж. Ј. :“Скуп демонстраната испред споменика Кнеза Михаила и Народног позоришта“, „Мост“, „Демонстранти и војник“, „Демонстранти“, „Контрамитинг  1“ и „Контрамитинг 2“ и тужиоца Ж. Ј: “Контејнер“, „Двојица 1“ , „Двојица 2“, „Четворица“, „Полиција“, „Демонстранти, „Водени топ“ и „В. Д. са подигнута три прста“.

Ставом другом  изреке обавезан је тужени да исплати тужиоцима, на име накнаде имовинске штете због повреде ауторског права неовлашћеним умножавањем и јавним саопштавањем наведених ауторских дела – фотографија (у монографији "С" туженог прим. УНС), износ од: 116.970 динара тужиоцу Ж. С. за десет објављених фотографија; 35.091 динар тужиоцу Д. Ћ. за три фотографије; 70.182 динара тужиоцу Ж. Ј. за шест фотографија и 93.576 динара тужиоцу Ж. Ј. за осам фотографија.

Ставом трећим изреке обавезан је тужени да исплати тужиоцима, на име накнаде имовинске штете због повреде ауторског права неовлашћеним умножавањем и јавним саопштавањем наведених ауторских дела тужилаца, на својој интернет страници износе од: 167.090 динара тужиоцу Ж. С. за десет објављених фотографија, 50.127 динара тужиоцу Д. Ћ. за три фотографије; 100.254 динара тужиоцу Ж. Ј. за шест фотографија и 133.672 динара тужиоцу Ж. Ј. за осам фотографија.

Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да накнади тужиоцима трошкове поступка од 353.970 динара.

НЕОСНОВАНА  ЖАЛБА - Против наведенe пресуде (Вишег суда у Београду П4-9/15 од 10. 10. 2016. године, прим. УНС) тужени (СПО, прим. УНС) је благовремено изјавио жалбу.

Испитујући законитост и правилност побијане пресуде Апелациони суд у Београду је оценио да жалба туженог није основана.

Према утврђеном чињеничном стању тужиоци су аутори  фотографија насталих током демонстрација у Београду 9. марта 1999. године, које је тужени јавно саопштио 2009. године, без овлашћења, односно сагласности  тужилаца, у непотпуној форми, не назначивши име или псеудоним тужилаца као аутора и без плаћања ауторске накнаде, у монографији „С“ која је објављена у штампаном издању и на интернет страници, због чега  су повређена ауторска права тужилаца.

Раније донетом  пресудом у овом поступку П4-61/12 од 2. 4. 2013. године тужени је правоснажно обавезан да накнади штету тужиоцима због повреде њихових моралних ауторских права нанету неовлашћеним јавним саопштавањем наведених фотографија тужилаца и то у непотпуној форми и без назначења њихових имена или псеудонима.

Фотографије је тужени преузео из фотомонографије „ 9. март 1991. године“ чији је аутор К. П, у којој су оне објављене уз сагласност тужилаца. Тужиоци, као аутори спорних фотографија нису пренели своја ауторска имовинска права на тим фотографијама К. П.

СТАВ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У БЕОГРАДУ - Ауторско право, поред моралних, садржи и имовинска права, између осталих и право на искоришћавање дела, у смислу члана 27. Закона о ауторском праву („Службени лист СФРЈ“, бр.19/78, 24/86, 21/90) који је био на снази у време објављивања наведених фотографија у фотомонографији туженог. Искоришћавање дела, у смислу наведене законске одредбе врши се, између осталог, објављивањем, прерађивањем, репродуковањем, умножавањем, обрађивањем, приказивањем, извођењем, преношењем и превођењем дела, а за свако искоришћавање ауторског дела од стране другог лица аутору припада накнада.

Одредбом члана 52. став 1. Закона о ауторском праву, прописано је да се право аутора на искоришћавање дела може, у целини или делимично, уз накнаду или без накнаде, преносити на појединце или на правна лица за време трајање ауторског права или за одређено време. Лице на које је пренесено право искоришћавања ауторског дела не може то право преносити  на треће лице без сагласности носиоца тог права, ако уговором није другачије одређено. У конкретном случају, у смислу цитираних законских одредаба, тужиоци нису пренели право искоришћавања свог ауторског дела -спорних фотографија на К. П. као аутора монографије “9. март 1991. године“ у којој су уз сагласност тужилаца објављене спорне фотографије, нити је тужени на било који начин доказао да му је К. П. ту сагласност пренео под условима прописаним законом.

Стога, како је тужени те фотографије преузео и јавно саопштио, без одобрења тужилаца, ауторска права тужилаца су повређена, па им припада право на нанакнаду материјалне штете у смислу члана 205. Закона о ауторском и сродним правима („Службени гласник РС“, бр 104/09, 99/11 и 29/16 одлука Уставног суда) који је био на снази у време подношења тужбе.

(Из пресуде Апелационог суда у Берограду ГЖ4-10/17 од 17. 5. 2018. године)

ПРЕСУДА - Жалбе (тужених “Е-новина” ДОО из Београда и Петра Луковића-одговорног уредника “Е-новина”) ОДБИЈАЈУ се  као неосноване и пресуда Вишег суда у Београду П3. бр. 290/13 од 24.04.2014. године ПОТВРЂУЈЕ у делу којим су тужени обавезни да тужиоцу (Емиру Кустурици, прим. УНС) на име накнаде штете солидарно плате 100.000 динара са законском затезном каматом од 24.04.2014. године као дана пресуђења до исплате.

ПРЕИНАЧУЈЕ (се) и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени “Е-новине”  ДОО и Петар Луковић обавежу да тужиоцу Емиру Кустурици на досуђени износ накнаде плате затезну камату од 1.2.2013. године до 23.04.2014. године.

OБРАЗЛОЖЕЊЕ

Ставом првим побијане пресуде тужени су обавезни да тужиоцу на име накнаде штете због повреде части и угледа солидарно плате 100.000 динара са затезном каматом од 1.02.2013. године до исплате. Ставом другим већи део захтева за износ од 2.900.000 динара је одбијен као неоснован. Ставом трећим одговорном уреднику јавног гласила “Е-новине” је наложено да на интернет порталу тог гласила објави пресуду у року од 8 дана од правоснажности. Ставом четвртим тужени су обавезни да тужиоцу плате парничне трошкове у износу од 58.200 динара.

Против ове пресуде (П3. бр.290/13 од 24.04.2014. године прим. УНС) тужилац и тужени су благовремено изјавили жалбе. У спровередном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. став 2 тачке 1,2,3,5,7  и 9 ЗПП (Закон о парничном поступку - прим. УНС) на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 374. став 2 тачка 14 ЗПП на коју указују жалбе јер је побијана пресуда јасна, непротивречна и довољно образложена, а околности на које се указује жалбама се односе на оцену доказа и примену материјалног права.

СПОРНИ ТЕКСТ

Према утврђеном чињеничном стању у јавном гласилу “Е-новине” 15.02.2011. године је објављен текст под насловом “Част и углед Емира К.” и наднасловом “Једна мала сарајевска анализа” аутора Нермина Ченгића (у ком је писао о претходној тужби Емира Курстурице против Е-новина, прим.УНС). Текст Нермина Ченгића је преузет са портала “Protest.ba”, уз означавање аутора и гласила од којег је преузет. Аутентичност преношења није спорна, аутор није члан редакције “Е-новина” и неспорно је да је тужени “Е-новине” ДОО оснивач, а тужени Петар Луковић одговорни уредник гласила у којем је објављен преузети текст.

Аутор износи мишљење о тужиоцу као личности насловом и реченицама да би се: “И да га нису питали осећао позваним да каже коју о најновијем фекалсисању Мокрогорског горштака” јер су из исте махале и: “тако се деси најновији фекални изљев мозга популарног Кусте у виду тужбе против речених “Е-новина”. Аутор даље наводи да “Он (Курстурица, прим.УНС) не тужи извор објаве која му је загребала кокарду на челенци”,  и на крају текста поставља питање: “о каквом болан свом угледу и части говориш”, са псовком и три знака питања.

Аутор текстом као целином саопштава свој став да тужилац нема право да говори о свом угледу и части јер их је деценијским додворавањем “политичко-медијском апарату” изгубио , а притом “није тужио извор објаве, већ “речене новине”. Аутор тужиоца назива “омиљеним кловном апаратом сусједне државе, умоболном сподобом, честником и фашистом” и псовкама појачава погрно значење тих изразa.

СТАВ СУДА

Од гранатирања Сарајева, догађаја у Сребреници, премијерног приказивања филма “Подземље” до објављивања спорног текста је прошло више од једне деценије, они у време објављивања нису били актуелни и према садржини текста нису били повод за изјашњавање аутора о тужиочевој личности. Актуелна је била само тужба против “Е-новина” и аутор поводом те тужбе износи свој став о тужиочевој части и угледу. Он то чини погрдним описом тужиочевог односа према носиоцима политичке власти и државних функција у Србији, псовањем и вређењем тужиоца. Он читаоцима саопштава да је тужилац особа без угледа и части коришћењем објективно увредљивих, вулгарних и понижавајућих вредносних исказа. Текст није део дискусије о одговорности појединаца и држава за рат у Босни, не односи се на тужиочево јавно иступање у вези са тим догађајима, већ аутор отвара дискусију о парници  коју је тужилац покренуо против јавног гласила, па се употреба псовки и омаловажавајућих исказа, насупрот наводима жалбе тужених, не може сматрати средством за изражавање огорчења, или повређености тужиочевим односном према трагичним догађајима у Босни, а ни одговором на тужиочева јавна иступања у вези истих догађаја. 

Аутор изношењем погрдних, омаловажавајућих и несупстанцираних вредносних исказа реагује на тужбу поднету (против) “Е-новина”, а не на тужиочеве ставове о одговорности било које од сукобљених страна за бомбардовање Сарајева, трагичне последице рата и процесе који су касније покренути пред Међународним судом у Хагу, па се преношење недопуштених вредносних исказа другог гласила не може оправдати интересом јавности да се у Србији развије шира дискусија ради суочавања са прошлошћу. Слобода информисања не може да се користи  у циљу повреде достојанства и других личних добара особе на које се односи информација. Тужени је преношењем туђих недопуштених информација  повредио тужиочеву част и углед. Повредом ових личних добара тужиоцу је проузрокована штета у виду психичког бола.

Првостепени суд је из самог текста и исказа тужиоца утврдио да је тужени у интернет издању објавио реаговање Нермина Ченгића на раније поднету тужбу, и на томе је засновао закључак да се преношењем туђих недопуштених информација није тежило заштити легитимног интереса, већ о намери да се тужилац увреди као противна странка у спору, која је тражила накнаду штете у високом новчаном износу, па наводи тужиочеве жалбе којима се тврди да је суд пропустио да утврди ове чињенице, нису тачни.

ПРАВИЧНА САТИСФАКЦИЈА

Суд је правилном применом чл. 79 и 80 Закона о јавном информисању нашао да су тужени солидарно одговорни за нематеријалну штету проузроковану преношењем недопуштених информација. Износ накнаде је одмерен правилном применом чл. 200 ЗОО (Закон о облигационим односима, прим. УНС), при одмеравању накнаде суд је узео у обзир околности и начин објављивања, тежину повреде и нелагодност коју је тужилац осећао због тога што је у тексту приказан као особа без части, псовком и паушалним, али вулгарним речима описаним односом према државном апарату и личностима наведеним у тексту. Подношење тужбе у вези ранијег текста се не може сматрати поводом за повреду и повреда се не може третирати  као узвраћање на ту тужиочеву радњу. Досуђени износ према околностима повређивања и значају повређених добара, по критеријумима у време доношења првостепене пресуде, представља  правичну сатисфакцију, а већи износ не би био примерен друштвеној сврси накнаде.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж.бр. 4200/14 од 11.12.2014. године)

ОДБАЦУЈЕ СЕ поднесак пуномоћника туженог насловљен као: “Допуна тужбе“ од 28. 9. 2012. године.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ - Пресудом Првог основног суда у Београду П1 1595/14 од 17. 2. 2017. године поништен је као незаконит Анекс уговора о раду бр. 14 од 19. 5. 2014. године, којим се мења основни Уговор о раду бр. 5262 од 5. 9. 2006. године као и тачка 3. Уговора о раду од 11.5.2015. године, сви закључени између туженог (НИД Компанија „Новости“ а.д. из Београда и Срђана Шкора из Београда - прим УНС). Обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у исносу од 177.000 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовременои изјавио жалбу. Испитујући правилност побијане пресуде Апелациони суд је оценио да је жалба туженог неоснована.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку тужилац је са туженим закључио Уговор о раду бр. 5262/06 од 5. 9. 2006. године за обављање послова одговорног уредника издања „Ревија 92“, са седмим степеном стручне спреме, на неодређено време. У међувремену Шкоро је именован за шефа деска дневног листа „Вечерње новости“(прим - УНС). На основу понуде туженог за закључење Анекса уговора о раду са обавештењем о разлозима за понуду и правним последицама  бр. 2504 од 19. 5. 2014. године, упућене тужиоцу утврђено је да је због измењених околности дошло до измене уговорених услова рада у уговору бр. 5262 од 5. 9. 2006. године, па је тужиоцу понуђено закључење Анекса уговора о раду почев од 20. 5. 2014. године, због потребе процеса организације рада и неопходности да се изврши премештај тужиоца на други одговарајући посао помоћника одговорног уредника листа „Спорт“. Изјашњавајући се о наведеној понуди тужилац је оспорио наведену понуду за закључење анекса уговора о раду, јер је усмено смењен са послова шефа деска листа „Вечерње новости“, наведени Анкес уговора о раду понуђен му је без образложења у вези са разлогом за његово премештање у другу редакцију и то на послове које никада није радио, са знатном мањом платом, безусловно и одмах, његов премештај није заснован на објективним потребама и оправданим разлозима, представља казну за његов иступ у јавности и изнето мишљење, његово удаљење из редакције „Вечерење новости“ има дискриминаторски казнени карактер и мотивисано је разлозима који нису у домену радног права.

Повреда Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији - Према садржају Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова код туженог бр. 738 од 15. 5. 2006. године, запослени може бити распоређен на све послове које одговарају његовој стручној спреми одређене врсте занимања, знању и способностима, ако то захтевају потребе процеса и организације рада. У прилогу Правилника налази се опис послова код туженог. За радно место шефа деска прописани услови: ВСС (VII стпен стручне спреме), као и за радно место одговорног уредника „Зова“, „Енигме“, „Новости огласи“, „Калибра“, „Ревије 92“, „Тип новости“, „Трећег ока“ и „Биља и здравља“, а да није предвиђено радно место одговорног уредника листа „Спорт“, нити помоћника одговорног уредника листа „Спорт“, а није предвиђено ни радно место помоћник одговорног уредника, већ су предвиђена радна места и то: помоћник или уредник издања и шефа деска, помоћник или заменик уредника рубрике, друштва, политичке,економске, помоћник уредника београдске рубрике, помоћник уредника спољне рубрике, помоћник уредника културне рубрике, помоћник уредника спортске рубрике.

Колективним уговором  туженог бр. 4412 од 14. 8. 2012. године, чланом 6 став 1 предвиђено је да новинар има право да у складу са прописима и правилима професије, слободно прикупља и обрађује информације, истражује догађаје од јавног интереса, извештава о јавним догађајима, појавама, предметима и делатностима од јавног интереса, те да изражава мишљење о свим питањима од јавног интереса, а ставом 3. истог члана да новинару због мишљења изнетог у кладу са прописима и правилима новинарске професије не може да буде отказан Уговор о раду, смањена зарада, промењен положај у редакцији, нити на било који други начин отежано обављање радних задатака.

ОЦЕНА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА - По оцени овог суда, супротно наводима жалбе, правилно је првостепени суд усвојио захтев тужиоца закључивши да је оспорени Анекс уговора о раду од 19. 5. 2014. године, незаконит.

Неоснован је навод жалбе да је наведена понуда у потпуности у складу са чланом 172 Закона о раду с обзиром да је децидно истакнуто да се понуда чини због потребе процеса и организације рада и да се из понуде и из анкеса јасно може видети да је дискреционо право послодавца да понуди запосленом измену Уговора о раду, као и да је дискреционо право запосленог да ли то прихватити или не.

Ово зато што Анекс уговора о раду, као и Понуда која му је у смислу чл. 172 ЗОР претходи, морају да садрже опавдане разлоге за измену уговорених услова рада и премештај запосленог на други одговорајући посао, односно премештај запосленог мора бити условљен стварним потребама процеса и организације рада, а што овде и по оцени овог суда, није случај, како је то правилно закључио и првостепени суд.

Наиме, имајући у виду садржину предметне Понуде за закључивање Анекса бе. 14. из исте се супротно наводима жалбе, не може утврдити које су то стварне и објективне потребе процеса и организације рада настале, због којих се тужени премешта са радног места шефа деска листа „Вечерње новости“ на радно место помоћника одговорног уредника листа „Спорт“.

У оваквој ситуацији (када уопште нису наведене ни прецизиране потребе процеса и организације рада које условљавају премештај запосленог на други одговарајући посао, по оцени овог суда недостаје објективни услов за правилност и оправданост учињене понуде, као и за законитост оспореног Анекса. То је први разлог услед кога спорни Анекс бр. 14 под бр. 2504 од 19. 5. 2014. године није у складу са законом, и као такав је морао бити поништен.

Са друге стране и по оцени овог суда, овде није био испуњен ни субјективни услов за оправданост учињене Понуде за премештај тужиоца на други одговарајући посао, јер се не може прихватити као тачна тврдња туженог да није био задовољан радом тужиоца на пословима шефа деска, јер је тужени пропустио да разлоге премештаја наведе у понуди за закључење оспореног анекса, а како је то правилно закључио и образложио у побијаној пресуди и првостепени суд, па зато дате разлоге с тим у вези  овај суд на овом  месту посебно не понавља. Стога је, оспорени Анекс неправилан, и као такав је морао бити поништен.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 1911/17 од 14. 6. 2018. године)