Извештаји са суђења
05. 01. 2017.
Уставни суд поништио пресуду због повреде права новинара на слободу изражавања
Уставни суд Србије поништио је правоснажну пресуду Апелационог суда у Крагујевцу пошто је оценио да је овом пресудом новинару Гвоздену Здравићу повређена слобода изражавања. Истовремено, Уставни суд је одредио да Апелациони суд у поновљеном поступку донесе нову одлуку.
Крагујевачки суд је 20. марта 2014. године потврдио пресуду Вишег суда у Крушевцу којом је одређено да Здравић на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа председнику општине Александровац Југославу Стајковцу солидарно исплати 200.000 динара. Стајковац је тужио Здравића због текстова „МУП да испита адаптацију ’Старог млина’ у Митровом Пољу“ и „ Стари млин у Митровом пољу-нова жупска афера“, објављених 2011. године у локалном листу „Расина Прес“, као и чланка „Крију информације о Старом млину“, који је Здравић потписао као дописник „Блица“.
Бавећи се случајем „Старог млина“, који је требало да постане туристичка атракција тог краја, Здравић је у својим текстовима тражио одговор на питање: да ли је за реконструкцију поменутог објекта заиста потрошено више од 70.000 евра, да ли је и колико пара за то издвојено из општинског буџета и зашто челници александровачке општине „као змија ноге“ крију информацију о цени адаптације.
Здравић је, између осталог, изнео податке да је америчка владина организација „Мери Корпс“ реконструкцију помогла са 60.000 долара, да је општина за ту сврху одвојила 4,6 милиона динара, као и да је председник Стајковац у писму подршке „Мери Корпсу“ обавестио америчку организацију да ће ова сума бити обезбеђена из општинског буџета. Новинар затим наводи да је секретар Црвеног крста у Александровцу тврдио да је адаптација коштала само 14.000 евра и да општина није издвојила ни динар. Здравић је такође навео да је у близини „Старог млина“ председник општине Александровац саградио велелепну викендицу у етно-стилу и да се, случајно или не, изградња Стајковчеве викендице поклапа са адаптацијом млина.
Новинар је званично затражио информацију о „Старом млину“, али му је из општине одговорено да немају документ из кога би се видело да ли је и колико пара из буџета потрошено у изградњу овог објекта, а нису могли да кажу ни ко су били извођачи, нити да ли је још неко инвестирао у тај посао.
После изгубљеног спора пред крушевачким и крагујевачким судом, Гвозден Здравић се обратио Уставном суду Србије.
Усвајајући уставну жалбу новинара, највиша правна инстанца у земљи је прво указала на свој став да слобода изражавања у демократском друштву „представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство..., а да при томе слобода изражавања може обухватати и одређени степен претеривања, или чак провоцирања“.
Уставни суд уз то указује да „посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важне друштвене улоге“.
Уставни суд затим истиче да иако медији прекораче одређене границе, посебно у вези са угледом и правима других, њихова је дужност да саопштавају „на начин доследан њиховим обавезама и одговорностима“, информације и идеје о свим питањима од јавног интереса.
„Новинарска слобода, такође, обухвата и могуће прибегавање одређеном степену претеривања или чак провокацији. Такође, границе друштвене критике су према пракси „Европског суда за људска права знатно шире у односу на политичаре, носиоце јавне функције и друге личности, него у односу на друга лица“, пише у одлуци Уставног суда.
Оцењујући информације из Здравићевих текстова, Уставни суд је утврдио да се оне „искључиво односе на трошење буџетских општинских пара, те да нема сумње да се ради о питањима од јавног значаја и да је информисање о томе у складу са улогом медија као „чувара јавног интереса“.
У пресуди се посебно истиче: „У суштини, информације у новинарским чланцима не односе се на приватни живот тужиоца (Југослава Стајковца, председника општине Александровац - прим. нов.), већ пре свега на његово поступање као носиоца јавне функције. Затим, у новинарским чланцима нису коришћени изрази и формулације којим се вређа, понижава или омаловажава личност тужиоца. Из саме садржине новинарских чланака, по оцени Уставног суда, произилази да није постојала намера омаловажавања личности..., већ искључиво обавештавање јавности о информацијама од јавног интереса. Стога, Уставни суд оцењује да спорне информације нису имале увредљив карактер за личност тужиоца, као што је то наведено у парничним пресудама (Вишег суда у Крушевцу и Апелационог суда у Крагујевцу - прим. нов.)“.
Уставни суд затим указује: „Оно што се може поставити као питање јесте да ли су те информације истините. Међутим, Уставни суд указује да у оспореним парничним пресудама уопште није утврђено које конкретне информације садржане у новинским чланцима представљају изјаве о чињеницама, а које вредносне судове, а што је овде од правног значаја, јер се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити. Уместо тога, парнични судови су сасвим паушално констатовали да подносиоци (уставне жалбе) „нису доказали истинитост да је тужилац (Југослав Стајковац) буџетска средства општине издвојена преко Црвеног крста за адаптацију Старог млина користио за изградњу своје викендице у Митровом Пољу, да је купио апартман у реновираном насељу Црвеног крста, да школује ћерку, и на тај начин присвојио 70.000 евра, јер те информације и подаци уопште нису наведени у новинским чланцима“.
Поништавајући правоснажну пресуду крагујевачког Апелационог суда и усвајајући уставну жалбу новинара, Уставни суд је имао у виду и ставове Европског суда за људска права. Према овим ставовима редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, јер то касније може довести до одвраћања од функције информисања јавности, будући да једна судска одлука може имати утицај не само на појединачан случај, већ на медије у целини.
“Ово се нарочито односи на локалне штампане медије који имају ограничени тираж и који објављују информације од јавног значаја локалног карактера, те судска одлука којом се ограничава слобода изражавања локалног штампаног медија има много већи утицај у односу на дневне новине које имају много већи тираж и које објављују информације од јавног значаја које нису везане за једно одређено место“, наводи се у одлуци Уставног суда Србије.
Истом одлуком Уставног суда Србије је утврђено и да је поменутом пресудом Апелационог суда у Крагујевцу повређено право на правично суђење Валентини Здравић, власнице и директорке предузећа „Здравић прес“ које издаје лист „Расина прес“.
Коментари (1)
Остави коментар05.01.
2017.
БРАВО
УЗ МАЛЕ КОРЕКЦИЈЕ,КОЈЕ СЕ ОДНОСЕ НА ЛОКАЛНЕ МЕДИЈЕ,ПРЕПИСАТИ ЗА ПРЕДМЕТ НИН.
Одговори