Извештаји са суђења
23. 11. 2016.
Суд обавезао „Курир“ да Борку Стефановићу на име нематеријалне штете плати 70.000 динара
Апелациони суд у Београду донео је правоснажну пресуду којом је обавезао „Adria media group“ доо, новинарку „Курира“ Сандру Малишић и одговорног уредника овог листа Сашу Миловановића да лидеру Левице Србије и бившем шефу посланичке групе Демократске странке Бориславу Стефановићу на име нематеријалне штете исплате 70.000 динара.
Ово је епилог осамнаестомесечног спора започетог крајем августа 2014. године, када је Стефановић Вишем суду у Београду поднео тужбени захтев против „Adria media group“ доо и поменутих новинара због текста „Пајтић и Стефановић се брчкали у хотелу Шарићевог клана“, обајвљеног у „Куриру“ 3. марта 2014. и најављеног на насловној страни овог листа.
У истом тужбеном захтеву Стефановић је тражио накнаду од 300.000 динара и захтевао од суда да обавеже „Курир“ да без икакавог коментара објави пресуду најкасније два дана после правоснажности.
Стефановић је сматрао да су му повређени част и углед зато што је у спорном тексту наведено да су високи функционери Демократске странке били чести гости хотела „Президент“ на Палићу који је био у власништву људи блиских тада одбеглом нарко босу Дарку Шарићу.
Међу њима су се, како је још писало, налазили тадашњи заменик председника Демократске странке и покрајински премијер Бојан Пајтић и Борко Стефановић, бивши шеф посланичке групе и блиски сарадник Драгана Ђиласа. У поднаслову је стајало да је Небојша Јестровић, као Шарићев сарадник, открио да су гости у његовом хотелу били многи политичари из тадашњег врха Демократске странке, укључујући Пајтића и Стефановића.
Текст је илустрован фотографијама Пајтића и Стефановића испод којих је стајао потпис „у вези са Шарићима Бојан Пајтић и Борко Стефановић“.
Саставни део текста је Стефановићев деманти у којем овај политичар, преко СМС поруке упућене редакцији, истиче да никада није био у Шарићевом хотелу, да не зна где се „Президент“ налази, да такве људе не познају, нити га они занимају.
Дан касније, тачније 4. марта 2014. на четири стране истог листа је објављен текст под насловом „Бојан Пајтић био у хотелу на Палићу у Шарићево време“. У тексту је, између осталог, наведена изјава Небојше Јестровића да је заједно са Борком Стефановићем у хотелу „Патриа“ био и Вук Јеремић.
Стефановић је у свом исказу истакао да су му повређени част и углед јер је доведен у везу са са Шарићем коме се суди као нарко босу, да је приказан као бахати политичар и да је морао свима да објашњава да нема никакве везе са оним што је о њему написано.
Поред тога, Стефановић је навео да је са Јеремићем био у хотелу „Патриа“, где је присуствовао једночасовном састанку, али да у њему није спавао нити је знао у чијем је власништву.
Првостепени суд, тачније Виши суд у Београду, одбио је тужбени захтев пошто је нашао да спорни текстови, иако делом садрже нетачне информације и чињеничке исказе, „не представљају штетну радњу подобну да тужиоцу (Стефановићу - прим. нов.) нанесе нематријалну штету у виду повреде угледа и части“.
Првостепени суд је закључио да текст од 3. марта 2014, са свим насловима и поднасловима, не би био омаловажавајући за било коју особу и „као такав он није подобан да изазове душевну бол због повреде части и угледа код просечног грађанина, а посебно код тужиоца (Стефановића - прим. нов.) који је познат ширем кругу људи због посла којим се бави и који се избором професије самостално изложио повећаном интересовању јавности од кога у одређеној мери зависи његов успех“.
По оцени београдског Вишег суда, аутор текста је поступао са одговарајућим степеном новинарске пажње, пошто је сагласно правилима новинарске струке проверио инфромацију код тужиоца, односно Стефановића како би чуо и другу страну. Исти новинар, констатовао је поменути суд, објавио је у целини изјаву коју је тим поводом дао Стефановић.
Доносећи овакву пресуду првостепени суд је истакао да је при томе „имао у виду и просечна друштвена схватања и претпостављену реакцију просечног грађанина, а с обзиром на јавно мњење коме је овај акт био намењен и просечне друштвене прилике у нашој средини, те да је спорни текст резултат информисања о актуелној теми и понашању и животу политичких представника, те да у истом није наведено од стране туженог било шта што би било подобно да повреди права и личност тужиоца“.
Виши суд је, такође, закључио да „текст није објављен противправно и у намери јавног омаловажавања тужиоца с обзиром на садржај текста чији је преовлађујући део изјава Небојше Јестровића, а у спорном тексту новинар нигде није изнео свој вредносни суд нити намеру да код тужиоца проузрокује нематеријалну штету“.
Исти суд је још нагласио да се тужилац „избором професије самостално изложио повећаном интересовању јавности... због чега је дужан да трпи границу прихватљиве критике која је шира и мора испољити виши степен толеранције на питање штампе о његовој личности, посебно на изјаве других људи које су верно пренете, а које је имао прилику и јесте демантовао“.
После Стефановићеве жалбе, Апелациони суд у Београду је преиначио првостепену пресуду и делимично усвојио тужбени захтев којим се „Курир“ и новинари оабевезују да на име нематеријалне штете бившем шефу посланичке групе Демократске странке исплате 70.000 динара.
Апелациони суд је нашао да је београдски Виши суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање, али да је погрешно применио материјално право.
У Пресуди Апелационог суд пише: “Тужилац као носилац политичке функције, треба да трпи већу критику и његов праг толеранције на ту критику мора да буде далеко већи него код обичних грађана. Али, таква критика, односно критичка мишљења, треба да буду у вези са његовим радом, док наведене информације немају никакве везе са критиком његовог рада, већ представљају нетачне чињенице, које код просечног читаоца (поред помпезног наслова са све сликом тужиоца и Бојана Пајтића), а у општепознатој ситуацији за шта се сумњичи Дарко Шарић, управо ствара утисак да тужилац има директне везе са лицем које је оптужено за кривична дела која су предмет велике медијске пажње... Иако је на крају текста наведен деманти тужиоца, што значи да су тужени могли имати сазнања да текст који намеравају да објаве вероватно садржи неистините информације, нису покушали да озбиљније провере свог саговорника, нити су у таквој ситуацији деманти тужиоца објавили на видном месту у тексту, како би просечан читалац то одмах могао уочити. Даље, тужени се ни на који начин нису дистанцирали од објављене туђе недопуштене тврдње чиме би се сачувао статус њеног преношења, а чињеница да је при објављивању информација гласила онако како је добијена на извору, сама по себи не чини објављивање допуштеним... Интерес јавности је да буде благовремено и потпуно информисана о догађајима и личностима, али је дужност медија да јавности саопште истиниту, а не неистиниту информацију, која при томе нарушава углед и част личности на коју се односи“.
Текст је настао у оквиру пројекта "Новинари на суду - Водич кроз судску праксу за новинаре, фоторепортере, уреднике и власнике медија" који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.