На место догађаја су најпре изашли полицијски службеници полицијске станице Стари Град, који су извршили увиђај.

Новинарска удружења, Савет за штампу и институција повереника за информације од јавног значаја и заштиту података личности, позвали су јуче медије да у извештавању о смрти студенткиње у Београду, покажу "највиши степен професионалне одговорности, уздржаности и поштовања права на приватност и достојанство".

Таблоиди су објавили фотографију тела настрадале девојке, на којој се види и њено лице, иако благо замагљено. Објављен је и снимак са места несреће док је полиција још вршила увиђај, као и друге непроверене информације узнемирујућег садржаја, а које се односе на овај случај.

Представница УНС-а у Комисији за жалбе Савета за штампу каже да се ради о злоупотреби жртве у политичке сврхе пред локалне изборе који ће у 10 места бити одржани сутра, 29. марта.

"Ово није питање новинарског кодекса, већ цивилизацијских вредности, моралних основа достојанствене комуникације у јавном простору. То су питања морала и етике које су ван Kодекса. Kад је реч о самом Kодексу, већина информација није смела бити изнесена у јавност, имена и презимена, фотографије, језивог снимка, фотографије са места увиђаја, било је читање наводног извештаја са обдукције… Да ли је у питању цурење информација из полиције или измишљање информација, то не знамо, то би требало утврдити. Све је било језиво, ишло се у политичку злоупотребу жртве уочи локалних избора. То је било дно дна, хладнокрвна злоупотреба жртве и трагедије", указала је она.

Истиче да овакво извештавање мора бити кажњено.

"То би требало бити кажњено, разлог што се налазимо у овој ситуацији јесте РЕМ који годинама не реагује на овакво извештавање. Ово, нажалост, није прва трагедија која се догодила. Без реакције надлежних, не можемо очекивати да ће се ствари променити", указује Петковић, наводећи да је Савет за штампу већ добио неколико жалби о којима би требало да разматра на следећој седници.

Очекује и реакцију осталих надлежних органа, наводећи да је невероватно да се само повереник обратио поводом овог питања.

Извештавање таблоида је, указује саговорница Н1, узнемирило јавност јер је све изгледало као позив на хапшење ректора и декана факултета.

Kаже да није прекршен само Kодекс новинара Србије, већ и закони.

"Није у питању само кршење Kодекса већ и Закона о јавном информисању и медијима и Закона о заштити података о личности. Закон о јавном информисању говори да се мора поштовати достојанство жртве током извештавања - приватност података, да се приватне информације не смеју износити у јавност, нико се не сме оглашавати кривим без одлуке суда и не сме се извештавати на начин који подстиче нетрпељивост и насиље", истакла је Петковић.

Kако објашњава, проблем је двострук – с једне стране неефикасна регулација, а с друге саморегулација без механизама кажњавања. „Имамо саморегулацију која нема санкције и као таква уопште не дотиче таблоиде. Зато се овакве ствари стално понављају“, додаје.

Посебно забрињава начин на који су медији извештавали о овом случају – од објављивања фотографија тела девојке, до дељења њеног индекса, чиме је њен идентитет недвосмислено откривен.

„То није јавни интерес, то није новинарство, то је црна рупа професије која гута сваки атом достојанства који је преостао у овом друштву. Информер је у кратком временском року, од синоћ, прекршио више од пола Kодекса, поготово поглавља која се тичу поштовања достојанства и приватности жртве и њене породице“, оцењује саговорница.

Она упозорава да објављивање оваквих садржаја нема никакву информативну вредност, али има дугорочне последице.

„Такви садржаји остају трајно доступни на интернету и могу бесконачно да наносе бол породици и ближњима жртве“, каже она, додајући да је такво поступање „за сваку осуду и казну“, иако, како примећује, у пракси санкције најчешће изостају.

Поред кршења права на приватност, саговорница указује и на опасну праксу политичке инструментализације трагедије.

„Отворено оптуживање појединаца и група да су одговорни за смрт девојке представља грубо кршење претпоставке невиности и злоупотребу трагедије за политичке обрачуне“, наводи Милошевић. Такав приступ, додаје, посебно долази до изражаја уочи избора, када таблоиди интензивирају наративе који таргетирају политичке неистомишљенике.

Додатни проблем представља и цурење информација из истраге. Поједини медији објавили су детаље који указују на то да располажу подацима из полицијских извора, иако поступак још није завршен.

 „Нажалост, ни то није ништа ново. Имали смо сличне ситуације и раније, укључујући случај ‘Рибникар’, када су и званичне информације касније доведене у питање“, подсећа саговорница.

Према њеним речима, и када новинари имају приступ информацијама из државних институција, обавезни су да поступају са посебним опрезом и да их проверавају, што у овом случају очигледно није учињено.

Милошевић истиче да оваква пракса таблоида не само да крши професионалне стандарде, већ додатно урушава поверење у медије и институције, док истовремено продубљује штету нанету жртвама и њиховим породицама.

„Ово је недопустиво и опасно, али без стварних механизама одговорности, бојим се да ће се овакви случајеви наставити“, упозорава она.

Бокић: Институције врло добро знају коме прослеђују овакве садржаје и какав ће ефекат они имати

Објављивање фотографија страдале девојке са места трагедије, које су поједини таблоиди пласирали у јавност, отворило је нова питања о границама новинарске етике, али и о одговорности институција које такве материјале достављају медијима. Саговорник који је раније радио у МУП-у, а данас као новинар листа Данас Угљеша Бокић, оцењује да у овом случају није реч само о кршењу професионалних стандарда, већ о потпуном изостанку основне људскости.

Иако околности догађаја још нису разјашњене, а званичне информације из истраге изостају, поједини медији су већ објавили узнемирујуће садржаје, укључујући и фотографије тела девојке.

„Ми не знамо шта се ту тачно десило и не бих то још коментарисао“, каже саговорник, али истиче да начин на који су таблоиди извештавали представља озбиљан проблем.

Kако објашњава, сама чињеница да новинари долазе до информација из институција није спорна, јер је то део свакодневног рада у медијима. Међутим, кључна разлика лежи у процени јавног интереса.

„Није спорно да новинари добијају информације од полиције или тужилаштва. И ја сам као новинар преко својих извора добијао разне информације. Међутим, оно што прави разлику јесте јавни интерес“, каже он.

У овом случају, додаје, тај интерес не постоји. „Не постоји јавни интерес да неко види слику мртве девојке која је трагично настрадала. Овде нема јавног интереса, овде имамо најцрњи могући сензационализам“, наглашава саговорник.

Према његовим речима, објављивање таквих садржаја не доноси никакву корист јавности, већ служи искључиво привлачењу пажње и повећању читаности, уз истовремено наношење додатне штете породици и јавности.

Трагедија као средство политичке кампање

Поред сензационализма, Бокић указује и на други аспект извештавања – политичку инструментализацију трагедије. Поједини таблоиди су, како каже, искористили догађај за таргетирање одређених институција и појединаца, иако за то не постоје званичне потврде.

„Ово се користи и за пропаганду и кампању против факултета, управе и декана, иако се нико из полиције или тужилаштва није огласио да постоји било каква одговорност или истрага“, наводи он.

Такво поступање оцењује као посебно проблематично, јер се јавности пласирају непроверене информације и инсинуације, чиме се додатно нарушава поверење у институције и шири атмосфера линча.

Бокић истиче да је у овом случају чак сувишно говорити о новинарској етици, јер је, како каже, проблем много дубљи.

„Ово није питање новинарске етике, ово је питање елементарне људскости. Не морате да будете новинар нити да познајете кодекс да бисте знали да се овакве ствари не објављују“, каже он и додаје да би свако ко има „мрву емпатије и моралних вредности“ одбио да објави такав садржај, без обзира на то да ли га је добио из полиције или неког другог извора.

Одговорност и институција и медија, могућа и кривична одговорност

Посебно забрињава чињеница да су спорни материјали, по свему судећи, потекли из институција. Саговорник наводи да ни то није нова појава, али указује на важну разлику између информација које су у јавном интересу и оних које то нису.

„Моји извори су некада можда и кршили закон дајући ми информације, али су то биле ствари од јавног интереса, о заташкавањима или злоупотребама. Овде то није случај“, објашњава.

Он сматра да институције врло добро знају коме прослеђују овакве садржаје и какав ће ефекат они имати. „Полиција зна коме даје те фотографије. Нису их послали редакцијама које их не би објавиле, већ таблоидима, јер знају какав ће ефекат то произвести“, каже.

Саговорник упозорава да оваква пракса може имати и правне последице, јер објављивање узнемирујућих садржаја може представљати узнемиравање јавности.

„Ово може да се подведе и под узнемирење јавности, што потпада под кривичну одговорност. Тужилаштво би требало да се позабави оваквим случајевима, без обзира на то што су у питању медији“, наводи он.

Истиче и да слобода медија не подразумева право на објављивање било каквог садржаја. „Слобода медија не значи да можете да објавите шта год вам падне на памет и да на тај начин узнемиравате јавност без икаквог јавног интереса“, додаје.

На крају, саговорник оцењује да је овакав ниво извештавања један од најнижих до сада и да представља озбиљан проблем за цело друштво.

„Све оно што таблоиди иначе раде – пропаганда, лажи, измишљене афере,  то је, колико год лоше било, мизерно у односу на ово. Ово је нешто најгоре и најодвратније што постоји на нашој медијској сцени“, закључује он.

УНС је запрепашћен оваквим извештавањем и упозорава да се објављивањем фотографија угрожава достојанство жртве, приватност њене породице и узнемирава јавност.

На платоу испред Филозофског факултета у Београду синоћ је пронађено беживотно тело женске особе старе око 25 година. Према саопштењу Вишег јавног тужилаштва, студенткиња је скочила са петог спрата факултета након што се на спрату „запалило више спрејева и петарди”. 

Информер је рано јутрос, противно свим етичким нормама и здравом разуму, објавио фотографије тела девојке са полицијског увиђаја, као и видео-снимак, али и друге личне податке који откривају идентитет: њено име и презиме, фотографију прве стране индекса на којој се види и датум рођења и департман на коме је студирала.

Ова погибија је главна тема емисије Колегијум у коме је главни уредник Драган Ј. Вучићевић читао и полицијски извештај о повредама девојке и другим детаљима непримереним за јавност, тврдећи да су до њега наводно дошли преко његове ГОСИ службе (гледалачко-обавештајна служба Информера).

У Колегијуму, који траје читаво јутро и који је Информер одмах искористио за политички обрачун, емитован је и спот са рекапитулацијом студентских протеста, који почиње са првим данима блокада, сукобима на улицама, а на крају су приказани снимци тела студенткиње.

„Блокадери су почели са псовкама, а наставили са паљењем, пуцали у човека (мислећии на инцидент испред „Ћациленда” 22. октобра, прим. аут.), а на крају ево и убили девојку”, навео је Вучићевић у програму уживо. Сличну реторику има и Пинк, који такође тврди да су за уношење пиротехничких средстава одговорни декан Синани и ректор Ђокић.

Вучићевић све време у Колегијуму позива на хапшење Синанија, тврдећи да је ово било „убиство са предумишљајем”. У студију су и Саша Миловановић, директор Српског телеграфа, који тврди да су „наша мртва деца резултати вас блокадера”.

„Мртва девојка, то је ваш резултат”, чуло се у студију. „Морам да понављам ову реченицу нон-стоп: Ђокићу, Синани, руке су вам крваве!”

Могло се чути и да Синани треба да буде снимљен са „лисицама на рукама, и да се то пусти на свим медијима, да се баци под кључ и да се осуди по убрзаној процедури”.

Личне податке девојке износили су и народни посланик СНС Небојша Бакарец, а водитељка Пинка Јована Јеремић је најавила да ће „сутра сигурно бити нових информација” и да ће „приватни живот те девојке бити интересантан”. 

У међувремену се укључила и држава: председница Скупштине Ана Брнабић сазвала је хитну седницу скупштинског одбора ради расправе о стању на државним факултетима, а заштитник грађана Зоран Пашалић покренуо је поступак о раду Филозофског факултета. 

УНС запрепашћен извештавањем Информера о трагедији

Удружење новинара Србије (УНС) саопштило је да је запрепашћено начином на који Информер извештава о страдању студенткиње.

Из УНС-а апелују на новинаре и медије да престану са сензационалистичким извештавањем и поштују Кодекс новинара и новинарки Србије и Закон о јавном информисању и медијима.

УНС истиче да Информер, уз сензационалистичке наслове, објављивањем фотографија и снимка са места несреће, на којима се, иако благо замагљена, види страдала девојка, угрожава достојанство жртве, приватност њене породице и узнемирава јавност.

„Сматрамо недопустивим оптуживање појединаца и група за ову трагедију, што у својим данашњим текстовима чине како Информер, тако и други провладини медији, политички инструментализујући страдање студенткиње и користећи је за политичке обрачуне уочи локалних избора”, наводи се у саопштењу УНС-а.

Тим поводом налазио се у ул. Светозара Марковића, код Градске библиотеке, где је дошло до гурања између полиције и грађана, па се приближио да би сачинио бољи снимак, када га је одгурнуо неко од полицајаца из кордона, услед чега је пао и тада му је испао мобилни телефон, ручица за ношење мобилног телефона, легитимација и капа.

Део снимка протеста у Зајечару - тренутак када је Миљко оборен код библиотеке, ауторска права: KС Студио

Након тога пришао је начелнику ПУ Зајечар како би га обавестио да га је неко од полицајаца гурнуо, на шта му је он одговорио да иде у Полицијску управу да то пријави, а затим му је казао и да га трпи 10 месеци и одгурнуо га, а Миљко је ударио у врата старог градског биоскопа, у ком тренутку га је још неколико полицајаца са штитовима одгурало до зграде биоскопа, а начелник ПУ Зајечар му је узео телефон из руке, који му је убрзо вратио и опет га одгурнуо.

Приликом пружања потребних обавештења у ОЈТ у Зајечару, Миљко Стојановић је појаснио да су конкретног дана била заказана два скупа грађана и то испред Трга Николе Пашића са почетком у 16:00 часова (скуп припадника опозиције и студената) и у 16:30 часова испред позоришта „Зоран Радмиловић“ (скуп грађана „Против блокада“), да је он присуствовао наведеним скуповима у својству новинара, да је на себи имао прслук са натписом „PRESS“ и новинарску акредитацију.

Даље је навео да се у једном тренутку налазио код Градске библиотеке у Зајечару, уз кордон полиције, лицем окренут ка полицајцима са штитовима, док су му иза леђа били представници опозиције. Држао је подигнуту руку, а у њој тзв. „гимбал“-држач телефона и мобилни телефон марке „Самсунг А56“, како би забележио дешавања, када је осетио гурање са предње стране тела, окренуо се на бок и пао на асфалт, којом приликом му је испао мобилни телефон и акредитација.

Пришла му је колегиница Анђела Рисантијевић и помогла му да устане, па су полицајци и њу гурнули.

Наведеном приликом задобио је повреду прста на десној руци у виду огреботине-раздеротине.

Kада се ситуација смирила полиција је наставила да обезбеђује скуп „Против блокада“ и да се креће ка центру града, где је и он кренуо, како би пронашао свој мобилни телефон, обратио се једном полицијском инспектору и рекао му да му је испао телефон, а он му је одговорио да застане, како би у свеску уписао његове податке, односно пријаву, али се чула се галама са простора испред биоскопа "Тимок", па је брзо наставио како би видео шта се тамо дешава.

Испред Месне заједнице "Kраљевица" видео је начелника ПУ Зајечар И. Ј., пришао му, обратио му се и рекао да га је један од полицајаца одгурнуо и да му је испао мобилни телефон, а он му је одговорио да оде у ПУ Зајечар и да пријави догађај.

Миљко му је тада казао да евидентира овај догађај, а да ће касније свакако отићи у ПУ Зајечар, у том тренутку му је начелник рекао да га већ 10 месеци трпи или нешто слично, након чега га је ухватио својим рукама за јакну у пределу рамена и одгурнуо га пар пута у правцу биоскопа.

Део снимка протеста где колона аплаузима поздравља "акцију" полиције и Миљко окружен полицијом, ауторска права: Горан Обреновић, Радио Магнум

Навео је да су му тада пришли полицајци са штитовима, набили га уз врата биоскопа, да би му у том тренутку начелник ПУ Зајечар отео из руке мобилни телефон марке "Самсунг А72", који му је касније вратио Г. О., новинар и власник "Радио магнума".

Тада је Миљку пришао полицијски службеник Светислав Николић, ухватио га "под руку" и одвео према ул. Војводе Мишића.

Г. О. му је рекао да је видео како је неко од полицијских службеника бацио његов мобилни телефон на асфалт.

Након 15-20 минута почео је да осећа болове у пределу леве стране ребара, као и у пределу леђа са леве стране, такође у пределу ребара, али није могао да определи да ли је повреду задобио приликом пада испред библиотеке или приликом одгуривања штитовима испред биоскопа.

Основно јавно тужилаштво у Зајечару упутило је захтев Сектору унутрашње контроле МУП РС да обави потребне провере и прибави видео снимке конкретног дешавања поводом одржаних протеста, те је по достављању Извештаја са прикупљеним обавештењима и сачињеним видео снимцима, утврђено следеће:

А.Р из Зајечара, приликом пружања потребних обавештења навела је, између осталог, да је дана 11.10.2025. године, као фотограф и сниматељ снимала учеснике скупа, док је Миљко Стојановић вршио снимање и емитовање уживо, те да је у једном тренутку кренула ка биоскопу и чула метеж и буку, а када се окренула видела је како Миљко лежи на стомаку на земљи, али није видела шта се претходно десило. Одмах је пришла Миљку и својим телом и рукама је стала изнад њега како би га заштитила од осталих учесника скупа, док су у непосредној близини полицијски службеници потискивали грађане телима и штитовима, па су тако и њу, те је неко ухватио за раме и одгурнуо, након чега је Миљко устао и заједно су се померили на тротоар.

Kретање колоне од Надорног позоришта до Библиотеке

Миљко је тада приметио да му нема мобилног телефона, те се обратио и полицијским службеницима, покушавајући да пронађе исти, након чега су се раздвојили, те је после неких десет минута Миљко назвао и рекао јој да му је враћен телефон, осим наведеног није лично присуствовала другом догађају.

Г. О. из Зајечара, приликом пружања обавештења, навео је да је дана 11.10.2025. године присуствовао скупу у Зајечару, те да је видео неколико полицијских службеника у непосредној близини Миљка Стојановића, поред улаза у некадашњи биоскоп „Тимок“, али није видео да су полицијски службеници поступали према Миљку, те да је у једном тренутку чуо да неко добацује да је на земљи Миљков телефон, спустио је поглед и видео да је исти на тротоару, те га је подигао и наставио кретање ка центру града, где је мобилни телефон предао Миљку. Осим наведеног, није видео друге догађаје у којима је евентуално учествовао Миљко Стојановић.

И. Ј. из Сокобање, приликом пружања обавештења навео је, између осталог, да обавља послове начелника Полицијске управе у Зајечару, те да су дана 11.10.2025. године, одржана два скупа у Граду Зајечару, један пријављени „За грађане са Kосова и Метохије – Србија против блокада“ и један непријављени „Застани Србијо“, те да је више десетина грађана непријављеног скупа стало на коловоз и онемогућавало пролазак колоне.

Издато им је јасно упозорење и наређење да се помере са коловоза, након чега су исти започели са гурањем полицијских службеника.

На наведеном је био присутан и Миљко Стојановић, као што је био присутан и на претходним скуповима политичког карактера, те да исти провоцира полицијске службенике и грађане који нису наклоњени опозицији, конкретном приликом је у више наврата улазио у масу људи, уносио им се у лице, иницирао инциденте.

Kритичног дана Миљко је пролазио и поред њега, застајао, уносио му се у лице, приближавао је телефон, телом покушавао да утиче на правац његовог кретања, а све како би испровоцирао интервенцију према њему.

У једном тренутку приметио је да Миљко „театрално“ пада, након чега је лежао на асфалту, док је следећег тренутка женска особа по имену Анђела гласним повицима указивала да је неко ударио Миљка, иако се то није десило.

Након неколико секунди Миљко је устао са тла и кренуо је ка маси људи, након чега су полицијски службеници у униформи ИЛП омогућили Миљку да напусти локацију штитећи га од евентуалних напада учесника јавних окупљања, у ком тренутку је пришао Миљку и замолио га је да не провоцира грађане и да не изазива инциденте, на шта је он рекао да га је неко у маси ударио, да му је испао телефон и да је то пријавио неком инспектору, на шта одговорио да ће пријава бити евидентирана и да може отићи до ПУ Зајечар ради давања писане изјаве.

Напоменуо је да Миљко Стојановић није физички нападнут од стране било ког полицијског службеника, нити са његове стране, нико му није одузео мобилни телефон, нити му се неко обраћао на непримерен начин.

С. Н. из Селачке, град Зајечар, заменик начелника ПУ Зајечар, навео је да је дана 11.10.2025. године, са почетком у 17,00 сати организовано јавно окупљање, под слоганом "За Србе на Kосмету - грађани против блокада". Непосредно пре почетка јавног скупа, око 16,50 сати, око 150 лица је дошло из више праваца, где су буком, виком, коришћењем пиштаљки и вувузела изражавали незадовољство организовањем поменутог јавног скупа, а постављањем полицијског кордона спречени су да дођу у контакт са учесницима скупа.

Непосредно пре кретања јавног скупа у покрету, обратио се грађанима који су блокирали улицу стајањем на улици и најпре упозорио, а након тога издао и наређење лицима која су блокирала улицу, да се склоне са улице и омогуће пролаз полицијским службеницима, на шта су се они оглушили и наставили са буком, галамом и коришћењем пиштаљки.

С обзиром да лица која су блокирала улицу нису поступала по упозорњу и наредби овлашћеног службеног лица, полицијски службеници су наставили кретање улицом Светозара Марковића, ка центру града потискивањем лица која су блокирала улицу.

У једном тренутку је уочио ошт. Миљка Стојановића у лежећем положају, на стомаку, али није видео да ли је неко ошт. Миљка саплео, одгурнуо или је сам легао на земљу, те да није уочио повреде на њему када је устао.

Не сећа се да је истог ухватио под руку, нити је приметио да је неко од полицијских службеника употребио средства принуде према ошт. Миљку Стојановићу.

И. В. из Зајечара, приликом пружања обавештења навео је, да је 11.10.2025. године, обезбеђивао јавни скуп, да су грађани који подржавају студенте блокирали улицу и онемогућавали даље кретање грађана који су пријавили скуп, када је Светислав Николић издао упозорење и наређење присутним грађанима, да не нарушавају јавни ред и мир и да омогуће слободно кретање грађанима који су скуп пријавили, о које наређење су се они оглушили, те су полицијски службеници, међу којима је био и он, кренули да потискују грађане, телом и штитовима, али без средстава принуде.

Навео је да је у једној руци држао уређај за комуникацију, тзв. "тетру", а другом испруженом руком је испред себе померао грађане, који су покушавали да спрече кретање учесника скупа и полицијских службеника, те је и Миљко Стојановић пробао да прође и пробије се кроз масу, након чега га је зауставио једном руком, тако што је исту само испружио испред себе, а ошт. Миљко је, чим је осетио контакт, пао на земљу, покушавајући да исценира да је добио ударац, те је остао да лежи пар тренутака, након чега је устао и скакући почео да вређа полицијске службенике и њега, те се удаљио у масу. Након тога га више није видео.

Навео је да том приликом није употребљавао физичку снагу према Миљку, нити било ком другом учеснику јавног скупа.

Потребна обавештења прикупљена су и од других полиоцијских службеника, који су критичном приликом били радно ангажовани у саставу интервентне јединице полиције, где су именовани између осталог сагласно навели и да су у близини зграде "старог биоскопа" у Зајечару, били ангажовани на физичком одвајању учесника два јавна скупа, где су једном лицу, које је на себи носило жути прслук, омогућили да безбедно прође ка учесницима непријављеног јавног скупа "Застани Србијо", штитећи га својим телима и опремом коју су имали, те да нико од пријављених није физички напао лице у жутом прслуку, за које им је предочено да се ради о новинару Миљку Стојановићу, нити су према њему употребљавана средства принуде, већ му је обезбеђен безбедан пролаз ка учесницима непријављеног јавног скупа.

Наведени полицијски службеници су такође сагласно изјавили да нико од присутних полицијских службеника новинара Миљка Стојановића није штитовима прибијао уз зграду "старог биоскопа", нити је начелник ПУ Зајечар Игор Јевтић одгурнуо новинара Миљка Стојановића.

Из налаза и мишљења судског вештака спец.ортопедије др Ж. И. од 23.12.2025. године, утврђује се да је ошт. Миљко Стојановић критичном приликом задобио повреде у виду нагњечења грудног коша, површинске огреботине-огуљотине у пределу горњег дела предње стране грудног коша, у регији кључне кости, као и огреботине-огуљотине ИВ прста десне руке. Повреду у виду нагњечења грудног коша могао је задобити механизмом пада, удара неким делом грудног коша у тврду подлогу као што је асфалт, пошто је претходно одгурнут од стране некога од полицајаца испред градске библиотеке, када је по сопственом наводу пао у страну. Повреду је могао задобити и приликом гурања од стране неког од полицајаца са штитовима, у врата биоскопа "Тимок". Судски вештак није могао да се прецизно изјасни на којој локацији и којом приликом је ошт. Миљко могао задобити конкретну повреду, имајући у виду изјаву ошт. Миљка пред ОЈТ у Зајечару у којој је навео да не може да определи да ли је повреду задобио приликом пада испред библиотеке или приликом одгуривања штитовима испред биоскопа. Површинске огуљотине у клавикуларној регији десно, нису ближе описане, те је мишљење судског вештака да их је највероватније задобио у "свеопштој гужви и метежу", када је био одгурнут, притиснут или захваћен рукама, могуће за крагну, ревере, ако је на себи имао јакну. Повреду у виду огреботине-огуљотине ИВ прста десне руке, могао је задобити и приликом гурања и пада на асфалт испред градске библиотеке, али и испред биоскопа "Тимок" приликом одгуривања од стране полицајаца, а након тога и притискањем о врата биоскопа неког од полицајаца са штитовима.

Даље у образложењу се каже да је Чланом 137 ст.1 Kривичног законика прописано да кривично дело злостављање и мучење чини онај ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, за које дело ће се казнити затвором до једне године. Ставом 2. истог члана прописано је да ко применом силе, претње, или на други недозвољени начин другоме нанесе велики бол или тешке патње с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, или то учини из друге побуде засноване на било каквом облику дискриминације, казниће се затвором од шест месеци до пет година. Ставом 3. наведеног члана прописано је да ако дело из ст. 1. и 2. овог члана учини службено лице у вршењу службе, казниће се за дело из става 1. затвором од три месеца до три године, а за дело из става 2. затвором од две до десет година.

Полазећи од напред наведеног и утврђеног, јавно тужилаштво налази да не постоје основи сумње да је учињено пријављено кривично дело, нити друго кривично дело за које се гони по службеној дужности, јер нема доказа нити индиција да су пријављени полицијски службеници ПУ Зајечар Игор Јевтић и Иван Видановић, нити други полицијски службеници МУП РС, злостављали новинара ошт. Миљка Стојановића или према њему поступали на начин који се вређа људско достојанство.

Злостављање је деловање на телесни или психички интегритет неког лица и испољава се наношењу физичких или психичких патњи мањег интезитета, а на начин којим се вређа људско достојанство. Такође нема доказа ни индиција ни да је неко службено лице ПУ Зајечар, применом силе, претње, или на други недозвољени начин, нанело ошт. Миљку Стојановићу велики бол или тешке патње, с циљем да од њега или од трећег лица добије признање, исказ или друго обавештење или да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни.

Са свега наведеног, јавно тужилаштво је на основу чл. 284. ст. 1. тач. 3. ЗKП, донело одлуку као у диспозитиву овог решења.

Новинар Миљко Стојановић за Глас Зајечара каже да није изненађен оваквим епилогом, пошто појединци из ПУ Зајечар и раније су лажно сведочили и давали изјаве, а и да у овом случају сви припадници полиције који су дали изјаве не само да нису истините већ и опасне.

"Ово је срамота. Можда је реч срамота мала у односу да понашање припадника полиције чије радно место има функцију да се заштити ред и мир, да се грађани заштите и да се осећају сигурно. А шта су они урадили? Kаква је ово држава? Да ли смо ми Белорусија? Kореја? Срамота. На крају испада да сам се сам ударао од њихове песнице, штитове и пендреке, а затим сам се бацао под њихове ноге. Можда се асфалт подигао и ударио ме? Делује реално, зар не? Само ми није јасно шта са налазом лекара? Kо ми је нанео повреде? Можда сам и сам себе гурнуо с леђа ударио и повредио? Свако ко жели да зна шта се десило тог дана нека погледа видео снимке догађаја код библиотеке и биоскопа, па нека сам процени. То је све што имам да кажем.", казао је Стојановић.

Подсећамо, новинара Гласа Зајечара Миљка Стојановића физички је напала полиција која је осигуравала скуп присталица власти, а начелник полиције му је отео телефон из руке и рекао да иде у полицију и пријави напад.

Овако изгледају Србија и свет, ако је судити по писању мреже портала које је фирма Запле Медиа Гроуп што основала, што преузела од почетка године.

А кад су у питању локални избори, који се 29. марта одржавају у 10 градова и општина у Србији, ту је ситуација следећа – са једне стране су Александар Вучић и „наша породица“, а са друге „ружни, прљави, зли“ блокадери.

Запле Медиа Гроуп доо Нови Сад, фирма регистрована у децембру прошле године, брзо се прославила оснивањем 11 портала и куповином још најмање два, чиме је успела да покрије већину од 10 градова и општина у којима се 29. марта одржавају редовни локални избори.

У Бору „мута“, у Кладову „батинаш“, у Мајданпеку „коцкар“…

Паланачке вести, Србија на истоку и Глас Аранђеловца регистровани су у јануару. У истом месецу ова фирма је од претходних власника купила и портал Дрина инфо из Бајине Баште.

Убрзо у њено власништво долази и Ужице – Огласна табла, а у регистар медија Запле Медиа Гроуп доо уписује се још осам нових портала.

Уредник свих ових портала, да подсетимо, је Градимир Банковић, који се у медијима појављује као представник Центра за друштвену стабилност.

Србија на истоку сада увелико „гази“ кампању за локалне изборе у Бору, као и општинама Мајданпек и Кладово.

У Бору у изборној трци учествује чак седам листа. Ипак, просечан бирач из Бора, уколико би се о локалним изборима информисао само са портала Србије на истоку, могао би да закључи да изборну утакмицу играју само две екипе.

Са једне стране су они под именом „Александар Вучић – Бор, наша породица“, захваљујући којима се између осталог, „испуњавају дата обећања и унапређује квалитет живота у граду и селима“ и „годинама континуирано улаже у саобраћајну инфраструктуру“.

Другу екипу пак предводи „Мута у ТВ студију“, који је успео да збуни и водитељку, „Блокадер који се слика у адмиралској униформи и хвали да је скупио 1.000 потписа у граду од 40.000 људи?!“. То су неки од наслова којима је Србија на истоку „почастила“ Марка Андрејевића, првог на листи „Бор, наша одговорност“.

Додуше, од кад кампања траје, у две вести на овом порталу помиње се листа коју предводи посланица Ирена Живковић. Једна је вест о томе да је ова листа предата, а друга да је Живковић у својој објави на мрежи Икс осудила насилно понашање „Студентске листе“ у Бору.

Осим на порталу и Инстаграм страници, медијски садржаји Србије на истоку пласирају се и на Фејсбук страници која је до децембра била у власништву РТВ Бор.

Саша Трифуновић, новинар из Бора, наводи да су ресурси ове локалне телевизије практично пре почетка кампање стављени на располагање екипама из Београда и Новог Сада.

„Телевизијски програм ТВ Бор практично прави екипа Информера, а њихову Фејсбук страницу користи портал Србија на истоку. Како извештавају, не морам ни да објашњавам. Оно што ми је занимљиво је да су коментари испод објава углавном негативни. Но, верујем да њима то не смета јер им само диже рич“, каже Трифуновић.

Иначе, и у Кладову и Мајданпеку фаворит Србије на истоку су листе под фирмом „Вучића и породице“, док је са друге стране у Мајданпеку „батинаш – агресивац“, а у Кладову „бруцош Катедре за коцку“.

И у Аранђеловцу пропаст „блокадера“

Сличну слику портали фирме Запле Медиа Гроуп нуде и када су у питању локални избори у Смедеревској Паланци, Кули, Лучанима, Аранђеловцу, Бајиној Башти, Књажевцу, ужичкој градској општини Севојно – „Вучић и породица“ против екипа од којих су све до једне „од зла оца и од горе мајке“.

Сумње појединих медијских посленика да је фирма Запле Медиа Гроуп основала мрежу портала управо да би кроз њих била пласирана кампања Српске напредне странке на локалу, по свему судећи су оправдане.

То потврђује и крагујевачка новинарка Бојана Влајовић Савић, која као посматрачица прати изборе у Аранђеловцу.

„Глас Аранђеловца, у рубрици Локалне вести, редовно пласира објаве о активностима Српске напредне странке, односно државних функционера који обилазе тај град у предизборној кампањи. Објаве и промотивни видео спотови често се преузимају у изворном облику са Инстаграм/Фејсбук налога СНС Аранђеловац. Сви садржаји јако позитивно говоре о власти, а нарочито промовишу заслуге председника Александра Вучића. И ретке објаве налик вестима, потписане именом аутора, имају крајње промотивни карактер“, каже Влајовић Савић.

Чак се, каже наша саговорница, у појединим објавама, супротно свим новинарским правилима, бирачи позивају да гласају за Српску напредну странку. Притом, ове објаве нису означене као плаћени политички маркетинг, јер да јесу, овакво позивање не би било проблем.

Додаје и да бирачи не могу да добију основну информацију о томе ко су све учесници у кампањи, јер се, сем крајње позитивних вести о СНС-у и искључиво негативних објава о студентској листи, други учесници избора не помињу.

„Од проглашења студентске изборне листе, овај медији својим објавама таргетира поједине њене представнике, које најчешће, без јасних доказа, оптужује за криминалне радње у прошлости. Уз то, редовно пише о пропасти блокадерског покрета, празним салама на трибинама које студенти организују, наводи да блокадери лажу грађане, да их народ бојкотује и слично“, каже Влајовић Савић.

А ко су аутори текстова може само да се нагађа, јер се њихова имена не наводе.

„Сочне“ приче о опозиционим актерима пласиране на једном порталу убрзо се појављују и на још неколико њих унутар ове медијске мреже – председник Вучић пак са свих шаље „јасну поруку“ да „нема те силе која може да победи Србију“.

"С обзиром на алармантну ситуацију у којој новинари данас у Србији живе и раде, али и све друге теме које су везане за ограничавање слободе медија у земљи. Заробљени медији нису тако блиско у теорији везани за безбедност новинара, али наши заробљени медији служе као оружје за обрачун са политичким неистомишљеницима", каже она.

На питање шта ће овај пут бити закључак, јер је прошли оценио стање као "ванредно", Стевановић каже да не зна.

"Вероватно више нема речи, сад је 'ванредно стање 2.0', не постоји реч која би направила довољно велику градацију у односу на оно што су претходне године нашли. Имамо ситуацију где се и полиција практично укључила у физичке обрачуне са новинарима на протестима. Превише случајева који не добијају судски епилог, нема заштите ни на терену, а ни касније у правосудном систему, то застрашује. Око половине случајева које је тужилаштво оформило у прошлој години, наложило полицији да истражи, полиција је одбила. Општи распад система коме присуствујемо, где не постоји институција која штити новинаре и грађане", каже она.

Њен утисак је да "полако расте свест у европским институцијама и земљама да се овде нешто драматично дешава".

Навела је и бројне вербалне нападе државних функционера на новинаре.

"Нема кочнице, мислим да је део разлога зашто мисија данас држи конференцију за медије на месту убиства Славка Ћурувије, то једно препознавање да се налазимо у атмосфери која врло почиње да подсећа на атмосферу која је претходила његовом убиству. Славко Чурувија је прошао кроз нешто што бисмо данас звали екстремни СЛАПП случај. Тренутно имамо четири активна процеса где се тражи затвор за новинаре због њиховог извештавања, реторика која се користи против новинара можда чак и премашује реторику која је коришћена против Славка Ћурувије, постављање питање се зове најтежим кривичним делима, то су врло озбиљне ствари. Надам се да цела та атмосфера неће резултирати оним чиме је резултирала кад је Славко Ћурувија био у питању, а бојим се, ако се нешто не предузме, да идемо у том правцу", наводи она.

Према њеним речима, "општа реч је постала назадовање".

"Србија назадује, у претходних годину и по дана се толико десило белодано доказивих ствари на пољу разарања државног система, оно мало владавине права што смо имали, да то више не може да се крије и да не може спиновима власти да се прекрије. Деценијама траје назадовање, из године у годину смо имали пад и на медијским и другим слободама, а сада је то постало белодано на начин који не може да се крије, али механизми су постојали и раније, само су коришћени на нижој лествици", каже она.

Подносилац жалбе за текст Прокупачких вести је Снежана Илић из Едукационо-хуманитарне организације (ЕХО), која је навела да се она и ЕХО текстовима тог медија, доводе у везу са "узимањем пара" и финансирањем "из Тиране", без навођења доказа, кроз сугестивна и инсинуирајућа питања која читаоцима намећу закључак о незаконитом или неетичком поступању.

Такође се износе тврдње о повезаности са Регионалном канцеларијом за сарадњу младих (RYCO), иако таква институционална, програмска нити пројектна повезаност не постоји. Упркос реакцији RYCO, деманти није објављен, навела је Снежана Илић у тексту жалбе. 

Одступа и од праксе Вишег суда у Београду, који је, као и сам Основни суд у Новом Саду у другом поступку, бранио слободу изражавања становиштем да целина не сме трпети цензуру због у њој присутних навода.  Судија Пуповић каже да се привремена мера не може извршити зато што „не постоји конекситет између наведеног тужбеног захтева и предложене привремене мере, јер се привременом мером не тражи забрана емитовања или реемитовања спорног документарног филма Зло Доба 2 - Стварање пропаганде [...] већ само употреба одређених навода из тог филма [...]“. Судија сматра да се привремена мера захтевана на тај начин „не би могла принудно извршити“.

С друге стране, у случају тужбе коју су поднели новинари Јелена Обућина и Жељко Вељковић против истог туженог – Центра за друштвену стабилност, у првостепеном решењу о одређивању привремене мере коју је донео исти суд, туженом се забрањује коришћење управо навода из емисије у којој се о тим новинарима говори. У решењу стоји да се привременом мером „постиже сврха обезбеђења потраживања тужилаца“.

Виши суд у Београду је у једном случају захтевања изрицања привремене мере забране емитовања навео да „тужиља није навела конкретне информације […] чију забрану објављивања тражи“. Тражењем забране објављивања „текстова у целини“, речено је: „ограничила [би се] слобода јавног информисана као право не само медија већ и свих грађана“. Усвајање таквог захтева, став је суда, „представљало [би] цензуру медија“.

У вези с одбијањем предлога за одређивање привремене мере забране објављивања навода из пропагандног филма у ком се износе неистине о Верану Матићу и угрожава његова безбедност, осим наведених одступања у пракси суда, ваља напоменути и то да је суд потпуно игнорисао оно што му је тужилац предочио: да је Центар за друштвену стабилност објавио најаву да ће се у наредној епизоди, у трајању од 90 минута, поново бавити Вераном Матићем.

Уместо тог податка, судија се окренуо спорној емисији и утврдио следеће: „Пажљивим праћењем садржаја спорног документарног филма „Зло Доба 2 - Стварање пропаганде“ и то самог краја тог документарног филма, суд је утврдио да је најављен наставак серијала, али је најављено да ће се у том наставку дати анализа рада и поступања неких трећих лица, а не овде тужиоца“.

Из свих наведених разлога, Матић ће против решења изјавити жалбу.

Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ)

Усвајање закона о медијима у парламенту – који је касније одбачен као неуставан – а који би повећао политичку контролу над Независном комисијом за медије (IMC), недовољно финансирање и политички притисци на Радио-телевизију Косова (РТК), као и континуиран пораст вербалног таргетирања и омаловажавања новинара од стране политичара владајуће партије, главни су разлози за овакву оцену делегације.

Овакав развој догађаја поткопао је позитиван тренд Косова у области слободе медија и развоја медија од стицања независности. Тиме је нарушен његов статус јасног регионалног предводника у области медијских слобода у процесу приступања ЕУ.

Када је реч о клими за безбедност новинара на Косову, представници медијског сектора углавном су изразили поверење у недавни одговор тужилаштва, док је делегација приметила и поздравила унапређено поступање судова у овим предметима. Посебно је поздрављена недавно усвојена Стратегија Косовског судског савета (КЦЈ) за унапређење приступа правди 2026–2028, која даје приоритет случајевима безбедности новинара, клевете и СЛАПП тужби усмерених против новинара, и чини се да је већ имала ефекта, пошто је неколико случајева брзо решено пред судовима.

Стратегију КЦЈ поздравила је и Коалиција против СЛАПП тужби у Европи. Пораст физичких напада на новинаре из 2023. године вратио се на претходни ниво, а недавни случајеви напада на медијске раднике резултирали су осуђујућим пресудама.

Међутим, укупан број случајева које је документовало Удружење новинара Косова (АЈК), а који укључују омаловажавање, дискредитацију и онлајн узнемиравање новинара, нарочито од стране политичких актера, драстично је порастао последњих година, достигавши врхунац 2025. године. Један од главних извора тих напада јесу политичари Vetëvendosje.

Посебно алармантан тренд који су идентификовали бројни медијски актери јесте коришћење токсичних наратива од стране званичника Vetëvendosje, који су новинаре који постављају легитимна питања лажно приказивали као српске „плаћенике” и „агенте” које финансирају стране силе. У случају српских и других невећинских медија, ти притисци додатно су појачани претњама страних влада и недостатком приступа информацијама од јавног значаја на њиховим језицима.

Током састанка са премијером, делегација је директно позвала њега, његове министре и партијске званичнике да дају пример друштву тако што ће осудити и уздржати се од коришћења неприхватљивих увреда, посебно језика који продубљује поделе према новинарима. Премијер се није обавезао да ће јавно осудити такве нападе.

Иако Косово има разноврстан и жив приватни медијски сектор, како у радиодифузији тако и на интернету, медијски пејзаж суочава се са изазовима који произлазе из утицаја политичких и пословних интереса, као и слабих баријера између власништва над медијима и уређивачке политике. Устројени системски проблеми, укључујући недостатак транспарентности јавних власти, и даље подривају watchdog и истраживачко новинарство, слабећи амбијент за независно извештавање и смањујући поверење јавности у медијe.

Делегација је истакла значај независности и довољног финансирања јавног сервиса и затражила од премијера да обезбеди адекватне ресурсе и измени законодавство у складу са чланом 5 Европског акта о слободи медија (ЕМФА).

И даље смо забринути због тога што РТК послује у тешким економским условима, без решеног питања имовине, док недостатак финансирања онемогућава адекватна улагања. Делегација је изразила забринутост због примера уклањања водитеља информативних емисија, укидања емисија и сталних сумњи на политички притисак. На састанку је руководство РТК одлучно одбацило наводе о притисцима на новинаре и претњама уређивачкој независности.

Премијер и званичници тврдили су да је главни изазов за медијске слободе на Косову заробљавање медија од стране пословних, корпоративних и олигархијских интереса. Делегација мисије нагласила је да, иако је унапређење транспарентности власништва и заштите уређивачке независности у редакцијама од кључног значаја, то не сме скренути пажњу са одговорности власти за пад медијских слобода у земљи.

Како би се питања транспарентности медијског власништва решавала на демократски и пропорционалан начин, делегација је позвала премијера и његову владу да дају приоритет усклађивању домаћег законодавства са чланом 6 ЕМФА. Делегација је такође забележила премијерову обавезу да поново укључи међународне организације у израду новог закона о медијима у складу са европским стандардима.

Мисија је затражила да влада измени законодавни план и у њега укључи Закон о Радио-телевизији Косова и Закон о заштити новинарских извора, у складу са ЕМФА и циљем Косова да приступи ЕУ.

Правни оквир за слободу медија и безбедност новинара на Косову и даље је у великој мери усклађен са стандардима ЕУ. Последњих година ниједан новинар није био ухапшен. Током састанка, премијер Курти дао је усмене гаранције да клевета неће поново бити криминализована, што је у супротности са недавним позивима високих званичника Ветëвендосје.

Последњих година, пресуде Уставног суда, Врховног суда и нижих судова показале су независност правосуђа и његову способност да штити слободу медија. Међутим, чињеница да је највиши суд у земљи морао да обори закон који је претио независности ИМЦ представља алармантан развој догађаја који симболизује све већи притисак на темеље медијског система Косова.

Како су медијске слободе кључни стуб процеса приступања Косова Европској унији, актуелна влада мора уложити значајне напоре како би обновила поверење у своје демократске капацитете и вратила земљу на претходни пут напретка у области медијских слобода који је обележио протеклих петнаестак година.

Како би подржали тај процес, партнери у мисији објавиће извештај са налазима и препорукама за владу, који ће бити прослеђен и Савету Европе, Европској унији, Уједињеним нацијама и Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Мисија у Приштини одржана је од 24. до 26. марта. Делегација се састала са премијером Аљбином Куртијем, као и са уредницима и новинарима, представницима правосуђа, регулаторних тела и јавног сервиса РТК.

У мисији су учествовали Удружење европских новинара (АЕЈ), Европски центар за слободу штампе и медија (ECPMF), Европска федерација новинара (ЕФЈ), Index on Censorship, Међународни институт за штампу (IPI), Osservatorio Balcani Caucaso Transeuropa (OBCT) и Репортери без граница (РСФ).

Мисију је подржало Удружење новинара Косова (АЈК). Сличну мисију утврђивања чињеница на Косову организовали су партнери Платформе Савета Европе и 2022. године.

Вишемесечни процес избора чланова Савета, који је од почетка са више страна оцењен као незаконит, нетранспарентан и обесмишљен, поништен је, а готово је сигурно да владајућа већина неће ускоро покретати нову процедуру, јер јој тренутно стање потпуно неконтролисаног медијског простора одговара, посебно у изборној години, уверени су саговорници Данаса.

Подсетимо, у јануару је формиран „крњи“ састав Савета, јер није изабран један од два представника националних мањина као девети члан, што су опозиција и део стручне јавности оценили као политички потез и опструкцију којима се РЕМ намерно оставља без пуног капацитета и могућности да доноси одлуке у складу са законом. Због тога је четворо изабраних независних чланова, Родољуб Шабић, Милева Малешић, Ира Проданов Крајишник и Дубравка Валић Недељковић, поднело је оставке на места у том телу.

На поновљен конкурс није се пријавио ниједан кандидат, јер, по тадашњим изјавама појединих предлагача, нико више „није желео да по трећи пут учествује у фарси“, па је Одбор за културу и информисање ставио ван снаге поступак за предлагање чланова РЕМ-а. У вези са тим, недавно је министар информисања Борис Братина изјавио да „има сазнања“ да ће читава процедура за избор чланова Савета РЕМ-а бити поновљена, те да ће она „ићи без икаквих преговора, него само на гласање (у Скупштини)“.

„То би било најправедније, ако се већ чланови Савета РЕМ-а бирају у Скупштини, онда Скупштина треба да их изабере слободним гласањем“, рекао је Братина за РТС.

Он је казао да се њему лично не допада што Србија сада нема тело које може да заштити гледаоце од различитих прекршаја, а на питање ко онда тренутно сноси одговорност, министар је казао да – „не сноси нико, јер је РЕМ задужен за то“, додајући да би волео да је његово министарство задужено за то.

Новинар Ђорђе Влајић, један од кандидата предложених од медијских удружења, односно НУНС-а, уверен је да ситуација у којој РЕМ нема изабран и функционалан Савет управо оно што власт жели, у години локалних избора, а вероватно и наредној на коју ће се, како сматра, продужити избори за републички парламент.

– Несумњиво власти одговара оваква ситуација, да нема тог контролног механизма који би РЕМ требало да одигра у праћењу понашања медија, не само када је реч о дневном функционисању, него и у праћењу изборне кампање. Овако, све је без контроле, подлеже се дневним проценама и нечему што се може назвати лични утисак одређеног функционера или представника власти у односу према медијима који су критички расположени према актуелној власти. Они могу да их означе као непријатеља друштва, интереса државе итд, да их чак и законом санкционишу. Симулакрум целе приче је министар Братина који свако мало изјави неку скарадну ствар, те да би он контролисао медије, те да би бирао РЕМ, да ће Савет бити изабран и без консултација. То просто показује дубоко неразумевање посла који тај човек ради, улоге медија у друштву, шта је демократски уређено друштво и шта су стандарди таквог друштва и уређених институција.

Тако да није чудна његова изјава, не би ме изненадуло ни да је то његова лична ескапада, да привуче пажњу, да се ето, и он нешто пита или одлучује, каже Влајић за Данас.

Осврћући се на ток одлучивања и гласања о кандидатима, он објашњава да је последњи избор заправо срушила власт.

– На седници скупштинског Одбора за информисање и културу, на којој су се представљали кандидати, „Снешка је срушила“ представница мађарске националне мањине и потпредседница скупштине Елвира Ковач. Мислим да се сви сећају њеног емотивног наступа, када је оштро протестовала и најавила да ће интервенисати код коалиционих партнера јер представник мађарске мањине није прошао на усаглашавању, већ представници Бошњака и Албанаца. Изиграна је цела ствар на седници парламента, када је злоупотребљен закон. Закон дозвољава да посланици не изаберу никога, али они морају да образложе зашто то раде, истиче Влајић.

Он додаје да је очекивано то што је четворо изабраних независних чланова одлучило да се повуче и „одбије да учествује у тој фарси“ и „опструкцији која је водила до нефункционалног Савета РЕМ-а.

– Јер би тада увукли и остале актере у саучесништво. Јер да се нису повукли, власт би изабрала деветог члана, и имала би контролу над РЕМ-ом који би опет био нефункционалан, јер би постојала или на једној или на другој страни блокирајућа мањина за кључне одлуке. Па би власт морала да покуша да купи неког од ових кандидата који нису предложени од власти, или би РЕМ остао нефункционалан за рад, јер за одлуке је неопходно шест од девет гласова. Овај однос, пет према четири, значи нефункционалан РЕМ, формално би га имали, тиме би нешто било заокружено у односу на обавезе према ЕУ, а притом та ствар не би радила, као и многе ствари које је власт урадила само формално док у суштини не функционишу, наводи саговорник.

Влајић на крају понавља да је власт и отворено показали страх, да ако би био изабран функционалан РЕМ, он би могао, поштујући закон, да доведе у питање рад неких провладиних портала и телевизија.

– РЕМ би требало да све играче на електронској медијској сцени доведе у склад са законом и са оним на основу чега су добили дозволу за емитовање тј. опстанак у етру. То је оно што власт не жели. Она жели медије који ће да раде по директиви кабинета шефа државе, децидан је Влајић.

Слободан Цвејић, некадашњи члан Савета РЕМ-а и потпредседник странке Србија центра (СРЦЕ), каже за наш лист да, иако би се могло рећи да је неуспех у формирању Савета РЕМ-а пораз за демократију и независне институције и проблем због којег трпе сви грађани и њихово право на објективно и независно информисање, овај неуспех је заправо још више пораз за владајући режим.

– Ово пре свега зато што је овај неуспех резултат јединственог наступа свих стварно независних предлагача, чиме је скренута пажња домаће и међународне заједнице и релевантних политичких тела да СНС и његови савезници насилно прекрајају вољу грађана и њихових овлашћених представника. Независни предлагачи су, подсетимо, након насилног прекрајања процедуре за избор представника националних мањина од стране скупштинске већине, у последњем наврату бојкотовали чак и саму процедуру кандидовања како не би учествовали у франкенштајнској надоградњи Савета РЕМ-а онако како то Вучићева већина жели. Иако у Савету РЕМ-а не би било двотрећинске већине која би могла да повлачи суштински важне потезе у правцу консолидације овог важног регулаторног тела чак и да Елвира Ковач није повукла онај

подмукли потез, режим жели да демонстрира силу и примакне се могућности да купи још један глас у Савету РЕМ-а ако то буде потребно, појашњава Цвејић.

Функционери владајуће странке за кратко време направили су праву турнеју, управо по овим општинама – Бајину Башту је, извештава Машина, само у последњих десет дана посетило 11 министара, односно министарки.

Провладини медији активно и традиционално учествују у кампањи у корист владајуће странке, али овога пута су се у директну и то теренску кампању укључили и власници два највећа стуба медијске пропагандне машинерије Српске напредне странке, пише Раскрикавање.

Вучићевић посећује села као политичар

Информер годинама гради препознатљив, једностран наратив који готово непрекидно подсећа на предизборну кампању, без обзира на то да ли се избори формално припремају или не.

Тик пред локалне изборе у десет општина, улога овог медија у политичкој кампањи додатно је наглашена – власник и главни уредник Информера Драган Ј. Вучићевић укључио се и у оно што сам описује као обилазак терена, наступајући попут државног функционера и отворено агитујући за СНС.

„Где год да сам био у Србији у овој кампањи“, рекао је, „свуда су главни блокадери они који су најбогатији“.

У јучерашњем разговору са мештанима села Метовница код Бора, као пример „најбогатијих“ навео је људе запослене у државним фирмама, од хидроелектране у Бајној Башти до „државне велике фирме“ у Севојну. За њих каже да су „бахати“ и „бесни“ и да „хоће леба без мотике“.

Као контраст, издваја поједине мештане села око Бора које представља као „реалне“, пошто немају велику плату, раде обичне послове и „нису запослени у Зиђину“.

У том разговору, једна саговорница се сложила са поруком коју јој је Вучићевић практично сугерисао, да је „данас боље него што је било“ и да ће „бити још боље“.

Из Вучићевићевог поређења произилази и порука коју не изговара директно – када су међу „блокадерима“ људи запослени у јавном сектору, њихово незадовољство тумачи се као бахатост или незахвалност. Сличан образац чест је и у јавним наступима представника власти, где се запослење у државним фирмама имплицитно повезује са политичком лојалношћу.

У једном тренутку, пред мештанима Метовнице, које описује као „реалне“ и слабије плаћене, Вучићевић наводи и да га је до села довезао возач. Током разговора он се у више наврата ортачки обраћа и градоначелнику, од кога тражи додатне информације, у маниру који подсећа на начин на који председник Вучић на конференцијама за медије тражи допуне од сарадника који стоје иза њега.

Јуче Бор, данас Књажевац. Други дан Вучићевићеве турнеје по селима портал Информера прати из сата у сат кроз блог уживо.

„Јесам ли добро научио, Мало Зуниче, је ли тако?“, питао је главни уредник Информера председника општине Књажевац Милана Ђокића, који је кандидат и на овим изборима, а који га је дочекао у околном селу Горње Зуниче.

У импресуму листа наводи се тираж од 8.000 примерака, док општина Нови Бечеј, према подацима Пописа становништва из 2022. године, има 7.579 домаћинстава. То значи да би, макар у теорији, овај лист могао да стигне готово до сваког домаћинства на територији општине. Управо између тог податка и призора са терена отвара се простор за проверу: да ли је дистрибуција заиста била широка и редовна, и да ли је садржај који се суфинансира из буџета одговарао јавном интересу. Документација, теренска запажања, анкета и мишљења саговорника указују да је одговор сложенији од службених формулација о „јавном интересу“, „плурализму“ и „информисању грађана“.

Лист је регистрован 48 сати пре конкурса

Основна хронологија је кратка, али кључна. Медиј „Новобечејски дани“ уписан је у Регистар медија 8. фебруара 2017. године. Конкурс општине Нови Бечеј за суфинансирање медијских садржаја расписан је 10. фебруара 2017. године. Између уписа у Регистар медија и расписивања конкурса протекла су два дана, односно 48 сати.

Седам година, седам пројеката, један стабилан ток јавног новца

У практичном смислу, доступни подаци отварају питање да ли је акценат био на суфинансирању конкретног медијског садржаја или на континуираном функционисању самог медија као локалног информативног канала. Управо на тој разлици задржавају се и саговорници из струке.

Професор Факултета политичких наука у пензији Раде Вељановски у свом одговору каже да закон предвиђа суфинансирање, а не финансирање.

„То је могуће у случајевима када медиј који тешко опстаје на тржишту има у својој концепцији садржаје који су од јавног интереса. Ако се ради о штампаним издањима која се бесплатно деле, њихово финансирање је двоструко незаконито, јер медиј који није на тржишту, ако не би био финансиран, не би опстао. То значи да он не постоји без јавног новца, а закон не допушта да такав начин финансирања буде једини основ опстанка неког медија. Дакле, мислим да то што је овде суфинансирање конкурсно у питању ништа не мења, јер и суфинансирање на начин како је у овом случају предвиђено постаје финансирање, јер очигледно нема других извора.“

У наставку, Вељановски такав модел доводи и у везу са положајем других медија на локалном тржишту.

„Разуме се да то негативно утиче на медијско тржиште и да представља привилегију за оне који добијају новац и дискриминацију за све друге. Финансирање из локалног буџета представља недостижну предност за медије које би неко желео да покрене у приватној иницијативи.“

На питање да ли такав модел може представљати облик нелојалне конкуренције, његов одговор је недвосмислен.

„То јесте нелојална конкуренција, односно приступ који конкуренцију поништава.“

Вељановски додатно прави важну разлику између бесплатних листова који опстају на тржишту и оних који зависе од јавног новца.

„Штампани медији који се дистрибуирају бесплатно део су искуства западног света, поготово САД. Ради се управо о медијима код којих је комерцијална компонента изразито изражена и пошто од оглашавања – адвертајзинга зарађују више него довољно, немају потребу за продајом. Пошто се деле бесплатно, овакви листови имају широку публику и то је оно што оглашивачима одговара. Ако би се код нас појавиле такве новине, нико не би имао ништа против, али ако се финансирају средствима грађана, то је злоупотреба и интерес локалне власти, а не јавни интерес.“

Шта каже НУНС: проблем није само у форми, већ и у пракси

Правница и истраживачица НУНС-а Марија Бабић у свом одговору указује на то да питање није само да ли је реч о бесплатном штампаном издању, већ како је конкурс спроведен, коме се средства додељују и какав се садржај тим новцем производи.

„Ако је реч о пројектном суфинансирању медијских садржаја од јавног интереса, и под претпоставком да је конкурс спроведен у складу са законом, уз поштовање принципа транспарентности, равноправности и објективних критеријума, сама чињеница да средства добија медиј који бесплатно дистрибуира штампано издање не би била спорна са правног аспекта. Међутим, проблематичност се у пракси јавља на неколико нивоа. Пре свега, у погледу начина спровођења конкурса и расподеле средстава, где постоји ризик да критеријуми не буду примењени доследно и у потпуности транспарентно. Пракса нам управо указује на обрасце доделе средстава који могу довести у питање једнак третман учесника, укључујући и ситуације у којима се средства додељују медијима који су перципирани као блиски власти.“

У наставку Бабић додатно отвара питање концентрације јавног новца и карактера садржаја који се тим средствима производи.

„Даље, значајно је питање концентрације средстава, односно ситуација у којој медији повезани са истим власником у континуитету остварују значајан обим финансирања са различитих нивоа — републичких, покрајинских и локалних. Таква пракса може отворити питање нарушавања равноправности учесника на тржишту и потенцијалног утицаја на медијски плурализам. Посебно забрињава чињеница да управо власник овог медија у власништву има велики број медија који су само у претходној години добили велику количину новца на конкурсима на свим нивоима. Такође, посебно је важан аспект садржај који се финансира и пласира путем тих медија, односно да ли су пројекти заиста усмерени на остваривање јавног интереса или претежно имају промотивни карактер. Када се узму у обзир сви наведени аспекти, долазимо до тога да та пракса може бити проблематична уколико се не обезбеде стварна транспарентност, равноправност и усмереност ка јавном интересу.“

На посебно питање о разлици између јавног информисања и промотивних општинских билтена, Бабић одговара:

„Нажалост, у пракси у Србији та разлика често није уочљива, будући да се средства из јавних средстава у значајном броју случајева додељују медијима који се перципирају као блиски власти и који неретко имају изражену промотивну функцију у односу на рад локалне самоуправе, уместо да примарно доприносе остваривању јавног интереса у области информисања.“

Тираж од 8.000 и искуство грађана: између импресума и сандучића

Када би тираж од 8.000 примерака заиста био редовно и равномерно дистрибуиран, ефекат би морао да буде видљив. Грађани би знали да новине постоје и могли би да кажу да их добијају, макар и да их не читају. Ипак, слику о досегу листа не обликују само резултати анкете коју је спровео портал Њебинфо, у којој је учествовало 58 грађана, већ и појединачни наводи грађана до којих је редакција долазила током рада на теми. Та искуства, заједно са анкетним подацима, одступају од слике коју сугерише тираж наведен у импресуму.

Сама анкета не може заменити званичну евиденцију дистрибуције, нити из ње може да се изведе коначан закључак о сваком примерку и сваком делу општине. Али, у одсуству јавно доступних јасних података о стварној територијалној покривености, управо она показује оно што би свака озбиљна евалуација јавно финансираног пројекта морала да провери: да ли производ заиста стиже до публике којој је намењен.

Додатни проблем је то што нема јавно доступне јасне евиденције дистрибуције, нити потврђених података о стварној територијалној покривености по улицама, насељима или домаћинствима. Постоје и појединачна теренска искуства домаћинстава која наводе да новине не добијају месецима, нека и годинама. Сама по себи, таква искуства нису довољна за закључак о целом систему, али у комбинацији са анкетом, тиражем наведеним у импресуму и чињеницом да се лист суфинансира јавним новцем, представљају основ за додатну проверу.

Грађани кажу да новине не читају, или их одмах одлажу

Проблем се не завршава на дистрибуцији. Чак и међу онима који до новина долазе, читаност делује ограничено.

Ни ови подаци не значе да лист нема своју публику. Али значе да се његов стварни досег, релевантност и информативна вредност не могу подразумевати само зато што је тираж висок и што се пројекти овог медија годинама суфинансирају из буџета.

Коментари испитаника додатно појачавају ту слику. Један грађанин наводи да је новине раније добијао редовно, а затим их месецима није било, да би се касније појавило неколико примерака ођедном, које је одмах бацио. Други их описује као „обичан гласник општине“.

Ко стоји иза бесплатног месечника?

Издавач „Новобечејских дана“ је Магазин Дани д.о.о. Суботица, а према подацима из АПР-а, као законски заступник и уредник наводи се Владан Стефановић. Ти подаци показују да Стефановић није везан само за овај лист, већ за ширу мрежу медија и фирми, укључујући ВТВ д.о.о. Суботица, која управља мрежом локалних телевизија међу којима су и ТВ Нови Бечеј, ТВ Бечеј, ТВ Суботица и ТВ Бачка.

Редакција је, поводом навода и података изнетих у овом тексту, послала питања Владану Стефановићу, као и председнику општине Нови Бечеј Саши Максимовићу. Од општине су затражена појашњења о тиражу, начину и евиденцији дистрибуције месечника, као и о томе да ли постоје анализе које показују да садржај суфинансиран из буџета заиста долази до грађана и у којој мери утиче на локално медијско тржиште. Од Владана Стефановића су, између осталог, затражена појашњења о циљевима покретања овог издања, његовом финансирању, моделу дистрибуције, као и о уредничкој независности у односу на јавна средства. До тренутка закључења овог текста одговори нису стигли.

Шта се објављивало као „пројектни садржај“

У контексту пројектног суфинансирања путем конкурса за јавно информисање, јавна средства додељују се за производњу конкретних медијских садржаја од јавног интереса, са јасно дефинисаним темама, циљевима и циљном публиком, а не за свакодневно информисање или целокупан рад медија. Такав модел подразумева да се финансирају тематски и временски ограничени садржаји, који доприносе информисању грађана о питањима од значаја за заједницу.

Портал Webinfo прегледао је комплетно онлајн доступно годиште „Новобечејских дана“ за 2022. годину и у њему уочио укупно 13 текстова који су били посебно обележени као садржаји настали уз подршку општине Нови Бечеј, односно конкурса за суфинансирање. Истовремено, таква ознака није била нарочито упадљива, па овај преглед не може заменити увид у комплетну пројектну документацију, која нам није била доступна.

Издање „Новобечејских дана“ доступно је за преглед на следећем линку.

По врсти и тону, прегледани текстови односе се пре свега на манифестације, културне догађаје, активности удружења и програме локалних установа — на садржаје који функционишу као преглед онога што се у месту дешавало, без израженијег истраживачког или контролног приступа. То не значи да такве теме нису легитимне, али отвара питање да ли је суфинансиран садржај од јавног интереса или рутинско, у великој мери промотивно праћење локалних дешавања.

Један такав пример може послужити као илустрација ширег обрасца. Текст о „Вечери тамбуре у Новом Селу“ појављује се и у листу „Новобечејски дани“ и на ТВ Нови Бечеј, уз исту фотографију, док је новинска верзија тек незнатно проширена, уз додатне изјаве. Сличних примера има више: преклапања садржаја, понављање фотографија, често и исти или тек минимално измењени наслови. Сам по себи, такав податак не указује на противправност. То указује на образац у којем се исти догађаји, исти визуелни материјал и веома слични текстуални оквири појављују у више медија који имају истог заступника.

То је важно за процену стварног медијског плурализма. Ако исти догађај, иста фотографија и готово исти наратив циркулишу кроз више канала из истог круга, онда питање није само шта је објављено, него и да ли јавни новац финансира разноврсно информисање или умножавање сличног садржаја кроз више формата.

На то се надовезује и раније цитирана изјава Марије Бабић да је „посебно важан аспект садржај који се финансира и пласира путем тих медија, односно да ли су пројекти заиста усмерени на остваривање јавног интереса или претежно имају промотивни карактер“. У контексту садржаја који се своди на локалне манифестације, месечне прегледе и протоколарне активности, то питање постаје посебно важно за процену оправданости вишегодишњег суфинансирања.

Како је пројектни садржај означаван – и шта се заправо финансирало

Додатну сложеност уноси и начин на који су ознаке мењане кроз године. У бројевима из 2021. године, у јануару, фебруару и марту, у импресуму није било напомене о суфинансирању, док се од априла таква напомена појављује и остаје у импресуму до краја године, али без посебног означавања појединачних текстова. У прегледаним бројевима из 2023. године посебне ознаке уз појединачне текстове нису уочене, као ни у бројевима из 2025. године.

У једном периоду током 2020. године уз импресум се наводи формулација која упућује на то да је лист у целини суфинансиран средствима општине Нови Бечеј, као и других нивоа власти. Таква ознака не односи се на појединачне текстове, већ сугерише да се мисли на издање као целину. Другим речима, начин обележавања садржаја није био уједначен, што додатно отежава прецизну реконструкцију тога шта је тачно било обухваћено појединачним пројектима, а шта је на крају правдано као реализована активност.

Управо зато је важно нагласити и оно чега нема: редакција је још раније затражила да јој буду достављени сви предлози пројеката за овај лист, као и правдања и друга пратећа документација о њиховој реализацији. Како та документација није достављена, због ћутања органа поднета је жалба Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. У одсуству тражених података, није могуће са сигурношћу утврдити шта су били прецизни циљеви сваког пројекта, које су активности биле планиране, нити који је део садржаја формално вођен као реализација пројекта. У доступној документацији ти подаци нису у целини видљиви, што отежава прецизну реконструкцију начина на који су пројекти спровођени и правдани.

Шта овакав модел ради тржишту

У односу на тираж од 8.000 примерака по издању, релевантно је посматрати и могуће изворе прихода у самом листу. У прегледаним издањима уочени су тек спорадични огласи, док се као једини континуирано понављајући садржаји издвајају банери појединих месних заједница. Такав однос између обима штампе и уоченог огласног простора не омогућава јасан увид у постојање стабилног тржишног модела финансирања заснованог на оглашавању, већ отвара питање у којој мери се овакво издање ослања на сопствене приходе, а у којој на јавна средства.

О последицама таквог система из угла тржишта говори и Владан Филипчев, дугогодишњи уредник „Бечејског мозаика“, листа који је после 27 година престао да излази у штампаном облику и данас функционише као онлајн медиј. Филипчев не идеализује локално тржиште; напротив, описује га као простор у којем реалне тржишне логике готово да више нема.

„Тржиште треба да функционише када је реч о писаним медијима, али је јако тешко о томе говорити, јер тржиште у Србији, нарочито на локалу, одавно не постоји. То није новијег датума – већ дуже време нема реалног тржишта. Основни алат штампаног медија у борби на тржишту требало би да буде тираж, али локални медији имају ограничење – тај алат практично немају. Да би имали већи тираж, морали би да смање трошкове и повећају приходе, па би могли да опстану. Уз смањену куповну моћ и смањено интересовање за штампане медије, питање је да ли је могуће продати и 1.000 примерака. А за 1.000 продатих примерака, цена би морала да буде таква да превазилази вероватноћу да ће бити купљени.“

Затим долази део његове изјаве који погађа саму суштину економије локалног штампаног медија.

„По мојој слободној и паушалној процени, цена би морала да буде између 400 и 500 динара по примерку. То је нереално да неко плати. Једноставно, штампани локални медији могу да функционишу само ако им заједница омогући да постоје, односно ако постоји сагласност да су потребни. Али уз услов да њихова независност буде неупитна и да се новац јасно опредељује из буџета – као што је то решено у Скандинавији. Тамо имате новине са тиражом од 500 примерака које функционишу, али под условом да на крају године њихов биланс буде нула – без добити. Буџети су прецизно дефинисани, зна се шта се финансира и под којим условима, и људи раде у тим редакцијама. Заједница добија информисање које жели.“

Филипчев потом поставља питање које се директно тиче и „Новобечејских дана“.

„Ако је из буџета – по ком основу? Како је могуће да се штампа 8.000 примерака, да се дели бесплатно и да се тиме сматра да је задовољена обавеза локалне самоуправе да информише грађане?“

А када објашњава зашто је „Бечејски мозаик“ угашен у штампаном облику, његова изјава добија и шири контекст пропадања локалног медијског тржишта.

„Прошле године, 24. јануара 2025. године, изашао је последњи број – 914. број Бечејског мозаика. Одлучили смо да престанемо са штампаним издањем јер су сви приходи који су раније постојали – практично престали. Није више било огласа, прихода од огласа, па чак ни законских објава које су раније долазиле. У једном тренутку и то је престало. На тај начин смо остали без било каквог прилива средстава којим бисмо могли да финансирамо штампање. Нисам желео да улазимо у дугове и одлучио сам да престанемо са штампањем док се услови не промене. Ту настаје нелојална конкуренција, а држава је истовремено и највећи финансијер и највећи оглашивач – практично из једног џепа у други. То је озбиљан поремећај тржишта који уништава уређену економију и онемогућава нормалан рад. Медији се приморавају да се прилагоде, да сарађују и да постану део система.“

Управо на тој тачки поглед Владана Филипчева пресеца се са Вељановским. Обојица, из различитих позиција, указују на исто: када јавни новац годинама одржава бесплатно штампано издање, оно добија предност коју други медији немају. Један то назива нелојалном конкуренцијом, други поништавањем конкуренције, али суштина остаје иста.

Шта остаје када се споје бројке, садржај и терен

Када се све чињенице ставе једна поред друге, добија се слика коју није потребно превише објашњавати. Лист је регистрован 48 сати пре расписивања конкурса. Затим је седам година заредом добијао средства на конкурсима општине Нови Бечеј, укупно 7.735.000 динара. У импресуму се наводи тираж од 8.000 примерака, довољан да, макар на папиру, покрије готово свако домаћинство у општини.

Истовремено, подаци из анкете показују да значајан део испитаника наводи да новине не добија редовно или да их уопште не добија, као и да их велики број не чита или их одмах одлаже. Преглед онлајн доступних бројева указује на садржаје који су у великој мери везани за локалне догађаје, манифестације и активности установа и удружења. Уочљиво је и преплитање појединих тема, наслова и фотографија са садржајима објављеним на ТВ Нови Бечеј.

На основу доступне документације, фотографија, анкете и изјава саговорника остаје питање на које грађани имају право на јасан одговор: како се мери успех јавно финансираног медијског пројекта ако не постоји јавно доступна евиденција дистрибуције, ако грађани у значајном броју наводе да новине не добијају или не читају, а стручњаци упозоравају да такав модел може нарушавати равноправност учесника на тржишту и сврху јавног информисања?

Редакција је претходно затражила комплетну документацију која се односи на предлоге пројеката, њихову реализацију и правдање утрошка средстава за овај лист, а због ћутања органа поднета је и жалба Поверенику за информације од јавног значаја и заш

„Прогањање се догађало у дужем временском периоду, а кулминација се десила када је Цветановић кренуо песницом да ме удари, поред свих увреда које је изговарао. Позвао сам Верана Матића који ми је рекао да одмах у полицијску станицу и пријавим случај, док је он позивао контакт тачку у Основном јавном тужилаштву. И једни и други су реаговали врло брзо, насилник је приведен и саслушан. Могу да кажем да сам задовољан ефикасним реаговањем надлежних, што на жалост са бројним другим претњама није случај. Остају и даље некажњене“ изјавио је Ненад Кулачин.

Ово је прва првостепена пресуда у 2026. години када је реч о угрожавању безбедности новинара. У евиденцији Врховног јавног тужилаштва, формирано је у протекла два месеца 25 предмета везаних за угрожавање безбедности новинара.

„Изузетно је важно да се свака претња, али и узнемиравање, или прогањање као у овом случају пријављују контакт тачкама у удружењима или на СОС телефон АНЕМа 0800 100 115 јер једино на тај начин можемо учинити све што је могуће да се спречи наставак угрожавања безубедности и да се иницира процесуирање насилника“, рекао је Веран Матић, координатор СОС линије за пријављивање напада на новинаре и члан Сталне радне групе за безбедност новинара.

Током конференције, представници партнерских организација поделиће своје почетне налазе и запажања након састанака са новинарима, јавним званичницима, представницима цивилног друштва и међународне заједнице у Београду.

Фокус мисије обухвата кључне изазове у области слободе медија, укључујући: нападе на новинаре током протеста, СЛАПП тужбе, некажњивост за убиства новинара, заробљавање медија, независност медијских регулаторних тела и јавних сервиса, употребу шпијунског софтвера и дигиталне претње новинарима.

Делегацију чине представници следећих организација:

Article 19 Evropa, European Center for Press and Media Freedom (ECPMF), European Federation of Journalists (EFJ), Reporters Without Borders (RSF), International Press Institute (IPI), Committee to Protect Journalists (CPJ), Osservatorio Balcani Caucaso Transeuropa (OBCT), Association of European Journalists (AEJ), Index on Censorship и European Broadcasting Union (EBU).

Раније није радио за неку радио-дифузну кућу.

Он је рекао да 104 година стар Би-би-си „изванредан, јединствен британски ресурс“.

„Сада више него икад нам је потребан успешан Би-би-си да ради за све у комплексном и неизвесном свету који се и брзо мења“, рекао је он у саопштењу.

Бритен ће почети да ради 18. маја.

Он на месту генералног директора наслеђује Тима Дејвија, који је поднео оставку у новембру, после критика што је Би-би-си емитовао монтиран снимак говора Трампа од 6. јануара 2021, уочи упада својих присталица у Конгрес САД да би спречили проглашење резултата председничких избора које је Трамп изгубио од Џозефа Бајдена.

Трамп захтева од Би-би-си -ја 10 милијарди долара одштете због емитовања тог снимка, који мења смисао његових речи тако да изгледа да је присталице позвао да нападну зграду Конгреса.

У документарном филму емитованом на Би-би-си -ју неколико дана пред америчке председничке изборе 2024. године три цитата из Трамповог говора спојена су у један те произлази да је Трамп позвао присталице да крену заједно с њим на Когнрес и да се „боре свом снагом“.

Трамп је тужио Би-би-си за клевету на суду у Флориди, оптуживши га за емитовање „лажне, клеветничке, омаловажавајуће, запаљиве и злонамерне слике“ о њему и за „дрзак покушај мешања и утицаја“ на америчке председничке изборе 2024. године.

Сада већ бивши директор Би-би-си -ја се извинио Трампу, признавши да је монтажом говора настао „утисак о директном позиву на насилну акцију“ Трапових присталица, али је одбацио оптужбу о клевети.

Пред Би-би-си -јем је и да обнови повеље о свом пословању што се ради једном у десет година и којом се одређује колико ће јавних средстава добити.

Би-би-си се финансира од „накнаде за лиценцу“ од 174,50 фунти (230 долара) годишње, коју плаћају сва британска домаћинства која прате уживо његове програме. Већ дуго се многи противе тој такси – од ривалских емитера до опозиције.

Лабуристичка влада је саопштила да ће осигурати да Би-би-си има „одрживо и фер“ финансирање уз могућу замену „накнаде за лиценцу“ нечим другим.

„Очигледно је да је та врста борбе на друштвеним мрежама изгубљена, јер овакви медији генеришу информације које се најчешће добијају управо са тих мрежа и покушавају да тим филтрирањем креирају одређену вест“, рекао је Ђурић, говорећи у ФоНет-овом серијалу о медијској сцени Киоск.

Ђурић је упозорио да постоји велики ризик да такви садржаји прерасту у алат за селективно дезинформисање.

„Постоји озбиљна опасност да се оваква информација претвори у једну пропагандну машинерију, са циљем да се грађани поново збуне и доведу у одређену конфузију“, истакао је Ђурић.

Ђурић је додао да намера може бити и дискредитација и потискивање алтернативних места за информисање уочи избора, попут грађанских, студентских и локалних портала који критички извештавају.

„Као што имамо оснивање и куповину локалних медија, на исти начин се покушава да се одређена врста генерисане информације пласира као кредибилна, како би заменила постојеће моделе информисања грађана“, нагласио је Ђурић.

Говорећи о одговорности, Ђурић је подсетио да она и даље јасно постоји на уредницима и издавачима, јер иновативне технологије не укидају обавезу поштовања закона.

„Њих обавезују медијски закони, Закон о заштити података о личности, Кодекс новинара Србије и општа правила одговорности за штету нанету лицима повредом угледа и части“, прецизирао је Ђурић.

Ђурић је указао на значај транспарентности и обележавања садржаја који генерише вештачка интелигенција, како би се избегле такозване „халуцинације“, односно ситуације у којима АИ софтвер потпуно измишља и пласира нетачне информације као стварне и логичне чињенице.

„Необележавање садржаја ће аутоматски утицати на објективност и поузданост, с обзиром на то да имамо пуно примера који говоре да тај ефекат халуцинација не заобилази ни ЦхатГПТ и остале софтвере“, објаснио је Ђурић.

Правна заштита оштећених

Упитан о правној заштити оних који би могли да буду оштећени лажним вестима са оваквих портала, Ђурић је узвратио да грађани имају право да опомену медиј или поднесу тужбу против уредника и издавача на исти начин као и код традиционалних медија.

„Не треба само увођење вештачке интелигенције да доводи до толике нејасноће, зато што заправо имамо просто прилагођавање постојећих прописа који сами по себи нису толико лоши“, навео је Ђурић.

Прави проблем, како је образложио Ђурић, лежи у нефункционисању регулаторних тела и изостанку санкција у досадашњој пракси.

„Оно што смо имали у претходном периоду јесте нефункционисање алата који су нам били доступни, што је доводило до ситуације једне заробљене државе, неодговорности и некажњивости оних који шире говор мржње и нападају грађане“, упозорио је Ђурић.

Осврћући се на ауторска права, Ђурић је напоменуо да вештачка интелигенција није аутономан извор информације, али да домаће законодавство још увек није детаљно уредило ову област.

„Живимо у несигурном правном систему који онима који не одговарају за штету даје замах да наставе тако нешто да пласирају у јавност без кажњивости, док се не утврди ко је тачно одговоран“, додао је Ђурић.

У условима такве конфузије, сматра Ђурић, кључна је улога медијске писмености публике у разумевању извора информација.

„Јако је важно да слушаоци и гледаоци знају о чему се ради и од кога добијају информацију, како би са таквим ставом заправо приступали тој врсти садржаја“, закључио је Ђурић.

Претходно је Славко Ћурувија фондација (СЋФ), заједно са Коалицијом анализирала усклађеност правног и институционалног оквира у Србији, а затим и могућност имплементације овог документа у актуелном сложеном окружењу.

„Закључак обе анализе јесте да без јасне политичке воље, институционалне независности и пуне примене постојећих закона, процес усклађивања са ЕМФА остаје формалан и без стварног утицаја на унапређење медијских слобода у Србији“, наводи се у саопштењу Коалиције за слободу медија.

Медијске слободе у Србији су „на забрињавајућем нивоу, обележене континуираним политичким притисцима и кампањама таргетирања новинара“, истичу у Коалицији. Наводе да ЕМФА представља суштински помак у јачању и заштити слободе медија, али подсећају да то јачање „подразумева функционалне и институционалне капацитете за њену примену“.

Која су кључна питања којим се ЕМФА бави?

Разноврсна медијска понуда. Независни уредници. Регулатор с интегритетом. Јасна власничка структура. Заштита новинарских извора. Тако те добре ствари.

Документ (European Media Freedom Act) је усвојен пре две године, а домаће Министарство информисања и телекомуникација од новембра 2025 – ако ништа друго, декларативно – отпочело је припреме за „хармонизацију с европским законодавством“.

Кажу да то представља „важан корак ка даљем унапређењу медијског оквира“.

Ипак, процес стварања услова којима ЕМФА тежи у сложеном политичком и медијском екосистему Србије, испоставиће се, није нимало једноставан.

У анализи СЋФ и Коалиције закључује се да су, напротив, досадашњи потези Министарства „концептуално погрешни“, „временски преурањени“, те „институционално неадекватни“.

„Измене постојећег закона нису приоритет у имплементацији ЕМФА, него је то генерална оспособљеност државе да одговори на предвиђене обавезе, а нарочито да се уздржава од утицаја на медијску независност“, наводи се у анализи.

Укратко: у СЋФ сматрају да ЕМФА, као уредба Европске уније (ЕУ), не захтева њено формално премештање (то јест правну транспозицију) у домаће законодавство, већ радије функционалне, независне и кредибилне институције.

„Направили смо две анализе. Једна од њих чак показује да смо у великом броју области којима се ЕМФА бави делимично законски усклађени с тим актом. Међутим, у пракси видимо потпуно

супротно. Власт заправо изиграва оно што је сама усвојила“, објашњава извршна директорка СЋФ Ивана Стевановић.

„Ми прво морамо некако да доведемо у ред ниво слобода и уређености медијског система. Јер ако неко поседује апсолутну политичку и институционалну моћ, као што је то код нас сада случај, не постоји тај механизам који би могао да гарантује да зла воља неће бити спроведена. А то ми гледамо на медијској сцени, и уопште у држави, више од једне деценије.“

На чему ЕМФА још инсистира?

Истиче се право публике на плуралистичке и уреднички независне садржаје. То укључује и поштовање државе која бира да се уздржи од утицаја на уређивачке одлуке.

Документ даље говори о транспарентности медијског власништва. Она значи, између осталог, формирање јавно доступне евиденције података.

У Србији таква евиденција постоји. Регистар медија успостављен 2014. подразумева регистрацију основних података о издавачима, као и о особама и компанијама које (непосредно или посредно) имају више од пет одсто удела у оснивачком капиталу.

СЋФ и Коалиција наводе да се примарна имплементација ЕМФА „мора односити на унапређење тачности, ажурности и доступности оваквих података“.

Још једном, питање праксе, а не прописа.

„Све док немамо уређено друштво, оно у којем раде судови и независна тела и у којем постоји минимум политичке одговорности, не можемо да говоримо ни о каквом законском механизму“, каже Стевановић.

Он подсећа да смо имали, на пример, гаранције када је дозвољено да се држава врати у власништво медија, кроз могућност Телекома да их оснива и купује, иако је током доношења закона то била једна од врло спорних тачака. Тадашње гаранције државе на папиру одвеле су читаву ствар у погрешном смеру.

„Завршило се тако што Телеком у овом тренутку има најмање 35 медија. Они заправо хорски понављају исти садржај без вести. Или преносе садржај који прикрива вести или садржај који служи пропаганди и који се нон-стоп емитује на великом броју од тих 35 канала“, наглашава извршна директорка СЋФ.

ЕМФА подразумева обавезе држава у погледу заштите новинарских извора и уопште поверљивости комуникације. Новинари су онолико добри колико и њихови извори. Начелно, држава не би требало да уради ништа што би потенцијално открило особе које комуницирају с новинарима. Али…

Правно гледано, овако нешто би, сматра СЋФ, „подразумевало мултисекторске измене прописа“, што Министарство информисања и телекомуникација не предлаже. Они остају лимитирани на делимичној измени искључиво медијских закона.

У међувремену, видљиви су примери задирања у тајност новинарских извора.

Amnesty Internationalје идентификовао три шпијунска софтвера (НовиСпy, Пегасус и Целлебрите) које су домаће службе безбедности инсталирале у телефоне новинара и активиста. Без јасног правног основа.

Истина, ЕМФА дозвољава поједине сличне праксе, али искључиво у врло строго дефинисаним и судски контролисаним случајевима.

„Ми овде такву контролу немамо, нити смо је икад имали. Ми просто не знамо ни да ли се овај наш разговор управо слуша или снима. Овде се суд или у потпуности игнорише или је стављен у функцију остваривања политичких интереса владајуће странке“, сматра Стевановић.

„И то је још један од врло озбиљних ризика. У одсуству било какве институционалне и судске контроле, легализовало би се масовно прислушкивање новинара. Јасно је куда би то одвело. У потпуно застрашивање извора. Оних ретких који су повремено спремни да с медијима разговарају или им дају осетљиве податке. С тиме можемо да се поздравимо.“

Инсталација шпијунског софтвера омогућава приступ најразличитијим подацима, угрожава право на приватност и заштиту личности. Компромитује се новинарски рад.

Они се могу уздати само у једну врсту фер-плеја режима, да се уздрже од шпијунирања и примењују своја овлашћења у складу са законом.

„Ово јесте један од највећих ризика које смо уочили. Имамо директно доказана инсталирања малвера на телефоне новинара и то док су били у полицијским станицама, испитивани. Дакле, практично од стране државе. Да не помињемо различите могуће злоупотребе прислушкивања, што смо, нажалост, имали прилике да видимо. Чак и емитовање поверљивих разговора на појединим телевизијама“, објашњава Стевановић.

На крају, дакле, остаје сумња у добру вољу.

Министарство информисања је у процес имплементације ЕМФА укључило организације без резултата у области слободе медија, што је довело у питање независност и кредибилитет целе ствари.

Већина независних медијских и новинарских удружења захтева од министарства да обустави измене медијских закона „док се не обезбеде услови за транспарентан, инклузиван и стручан рад“.

„Манипулација, злоупотреба и релативизација регулаторних процеса путем укључивања симулованих удружења представља акутни проблем“, наводи се у анализи СЋФ и КЗСМ, „који се јавно манифестовао у поступку избора чланова РЕМ-а“.

Међу учесницима анкете њих 48,3 одсто навело је да није пријавило угрпоженост безбедности, 17,2 одсто то је пријавило свом новинарском удружењу, а 10,3 одсто је пријавило полицији.

На питање због чега нису пријавили угрожавање безбедности у дигиталном свету многи новинари навели су да претње доживљавају као „празне приче“, увреде или нешто што не прелази праг озбиљног ризика. Због таквог доживљаја инциденти се сматрају нечим што „не вреди пријављивати“, па самим тим остају без реакције.

Анкета Југпресса показује и да је јасно присутан осећај институционалне немоћи или неповерења – део испитаника експлицитно наводи да нема поверења у институције или да „нема коме да се пожали“.

Правница и истраживачица НУНС, чланица Сталне радне групе зе безбедност новинара Марија Бабић истакла је да СЛАПП тужбе најчешће подносе политичари, функционери и бизнисмени који су врло блиски власти, али је било случајева да туже поједина предузећа, такође блиска власти.

„Највише ових тужби је било за накнаду нематеријалне штете и повреду угледа и части, али се данас гледа много шире, имамо тужбе и за кривичне и прекршајне поступке, где су најчешће погођени разни активисти. Према неким нашим подацима, најчешће су на мети напада истраживачки новинари и медији, па локални медији, али и они који се баве свакодневним новинарством. Интересантно је да се у великој већини случајева не тражи деманти, него се одмах иде на тужбу“, навела је Бабић.

Она је указала и на нове трендове да се последњих година траже затворске казне за новинаре, као и забрана бављења новинарским послом, најчешће на две године.

1. Снежана Илић – Прокупачке вести
2. Градска управа Града Пирота – Пирот плус онлајн
3. Здање д.о.о. Ниш -Палилула – Пирот плус онлајн
4. Вања Антонијевић – Нова.рс
5. Општа болница АЋИБАДЕМ БЕЛ МЕДИК – Република.рс
6. Предраг Аздејковић – Истиномер

Седница је отворена за јавност