Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
10. 12. 2011.
Тужилаштво на потезу
Медији у ратовима на простору СФРЈ
Две године после кривичне пријаве НУНС-а против одговорних у медијима за подстицање на ратне злочине током сукоба на простору бивше СФРЈ, Тужилаштво за ратне злочине јавно је представило студију "Речи и недела: Позивање или подстицање на ратне злочине у медијима у Србији 19911992".
Зборником "ратних радова" новинара који су извештавали за медије у Србији, окончана је прва фаза предистражних радњи. Тужилаштво је поново на потезу, а хоће ли и када бити судских поступака знаће се када истраге буду спроведене.
Како Нови магазин ексклузивно сазнаје, отварање поступака из анализираног периода 1991. и 1992. могло би ускоро да се очекује. Још се вага да ли да, према важећем закону, истрагу води истражни судија или да се, због специфичности предмета, сачека 15. јануар 2012, када ће ступити на снагу тужилачка истрага.
ПРЕПОЗНАТЉИВЕ ТЕХНИКЕ:
Осим прве две ратне године у Хрватској и БиХ, "Речи и недела" обухватила су актуелну медијску слику и "припремни период". Време пре рата више је него убедљиво сведочанство о размерама злоупотребе професије и о томе, како каже тужилац Владимир Вукчевић, да је медијска пропаганда била увод у рат.
Према налазу тима предвођеног Светиславом Рабреновићем из Тужилаштва, у извештавању са ратом захваћених простора многи репортери користили су познате технике за пласирање говора мржње: застрашивање, дехуманизацију, медијски линч, злоупотребу деце и медијско ислеђивање.
Ерозија односа Хрвата и хрватских Срба у медијима у Србији искоришћена је за застрашивање српског народа Туђмановим режимом који је изједначаван са злогласном НДХ.
Та су поређења била у функцији националне мобилизације кроз изазивање страха и мржње код српског становништва. Хрватска власт је у медијима постала усташка, а хрватски војници усташе, кољачи, усташки фанатици... Тих су година били уобичајени наслови „Лов на Србе", „Нико нас и никада више неће водити на кланицу", „Бег од Србосјека"...
МЕСИЋЕВО У НА БРАДИ
Кампањом застрашивања стављен је знак једнакости између свих Хрвата и „повампиреног усташтва" па су ратни противнид представљени као нељуди, звери у људском облику.
Српска штампа била је преплављена текстовима заснованим на тврдњама да су хрватски војници наркомани којима тамошња власт набавља дрогу не би ли их оснажила за злодела. У кампању су биле укључене многе јавне личности, па је тако отац (данас владика) Филарет у једном ТВ прилогу показао сабљу „Србосјек" и "открио" како му је један од хрватских заробљеника тражио дрогу.
Креативност ратног деска дошла је до пуног изражаја у насловима „За дом - у вену", „Наркотрупе", „Сида коси гарду" „Срљају дрогирани".
Медијски линч уочи рата није заобишао ни последњег председника Председништва СФРЈ Стјепана Месића који је, према "провереним изворима", брадом скривао истетовирано слово У (усташе). Под удар српских медија дошао је и савезни премијер (недавно у Србији са сузама испраћен) Анте Марковић, а захуктавањем рата техника медијског линча пренела се на обичне људе.
Колико убитачно, најбоље сведочи случај Мркобашић.
РУЖИЦА МРКОБАШИЋ:
Међу жртвама на Овчари после освајања Вуковара била је и Ружица Маркобашић, стрељана у петом месецу трудноће. Ова млада жена није убијена случајно - платила је цех "ратне славе" свог супруга Давора Маркобашића.
Територијалци који су побили заробљенике на Овчари и војници, како је сведочила једна жена на суђењу Славку Докмановићу пред Хашким трибуналом, псовали су је: "Курво усташка, гдје су ти слике, гдје су слике твога мужа како реже дјечје прсте и прави од њих огрлице?"
Сведок сарадник који је описао егзекуцију Ружице Маркобашић, који је жртву познавао од детињства, рекао је да се међу војницима причало како је њен муж „ деци секао прсте и правио огрлице од тих прстића".
Несумњиво да су судбини Ружице Маркобашић и њеног нерођеног детета кумовали медији који су пласирали причу о њеном супругу - усташком монструму у чијем је стану, наводно, нађена огрлица од прстића српске деце.
Истина је да се ни име Давора Маркобашића, ни фамозна огрлица, нису појавили у истрагама о злочинима почињеним на територији Хрватске ни пред Трибуналом ни пред националним судовима у Хрватској и Србији.
Кроз медијски линч прошао је и вуковарски новинар Синиша Главашевић који је извештавао из опкољеног Вуковара, а убијен је на Овчари 20. новембра. У Експрес политици од 27. октобра 1991. у антрфилеу под насловом "Новинар бојовник" пише да је у његовом стану пронађен арсенал оружја.
ДЕЦА У ПРВОМ ПЛАНУ:
Веома чест предмет злоупотребе у извештавању са ратишта била су деца, а врхунац је измишљена вест о покољу четрдесет једног српског детета. Вест је објављена по заузимању Вуковара. Како се наводи у Студији, 19. новембра 1991. Милан Милетић у Другом дневнику РТС-а, извештавајући о завршним борбама за Борово насеље, тврдио је да су у једном подруму пронађени лешеви поклане деце. Ројтерс сутрадан без провере објављује вест „о масакру 41 српског детета у Борову насељу" позивајући се на слободног фотографа Горана Микића.
Ту "информацију" преузеле су бројне светске и домаће медијске куће. Емитује је и РТС, иако јој њени извештачи нису потврдили масакр.
Гостујући у студију, Микић који је убрзо нестао без трага рекао је да је "очевидац" коме није дозвољено да сними призор.
ЈНА, која је дотад спречавала нехумано понашање територијалне одбране и паравојних формација према заробљеницима, 20. новембра увече до јутра 21. изузела се "из своје командне надлежности". У писаној форми.
Те ноћи на Овчари ликвидирано је 188 мушкараца и две жене. Наредног дана ЈНА је демантовала да има сазнања о злочину над децом. Ројтерс се званично извинио због објављивања непотврђене вести.
ИСЛЕЂИВАЊЕ ПРЕД КАМЕРАМА:
Омиљен жанр многих било је ислеђивање заробљеника који су, у страху за живот, одговарали како се од њих очекивало. У логоре на територији Србије које је власт називала сабирним центрима, где су у нехуманим условима држани заробљени хрватски борци и цивили, редовно су довођени новинари режимских медија који су заробљенике пред камерама "интервјуисали" о „њиховим злоделима".
Тако је у Дневниковом додатку 16. октобра 1991. пуштен снимак са саслушања заробљеника с повезом преко очију, идентификованог као Јосиф из Вуковара. Одговарајући на иследничка питања репортера рекао је да је једног војника (српског) заклао, другом извадио два златна зуба, силовао девојку која је после заклана. Сам је признао клање двоје деце пред мајкама.
О овом „припаднику усташких јединица" писали су и Политика и Политика експрес.
Антрфиле : РЕЧ УЧЕСНИКА
ВОЈИН ДИМИТРИЈЕВИЋ:
Они који су се бавили ратним хушкањем не могу да се позову на чињеницу да у рату увек постоји пропаганда, те да је она у великом делу заснована на лажи и претеривању. Не може и јаре и паре.
Србија званично није била у рату, према томе ни новинари не могу да се правдају тиме да је то била ратна пропаганда.
ГОРДАНА СУША:
На одговор - то нисам учинио ја већ систем у којем сам био само "шраф", суд по правилу поставља питање: "Зашто сте постали 'шраф' и под тим условима наставили то да будете?".
Овај зборник нуди богату документацију свих врста "шрафова", нарочито новинарских који су допринели да читави народи буду увучени у рат.
БОРО КОНТИЋ:
Киш је написао да се без присуства књижевности смрт детета не би разликовала од смрти животиње у кланици. Ја бих то обмуо - са оваквим новинарством смрт било којег човека на овим просторима личилаје на смрт животиње у кланици. Равнодушност Ијуди била је разумљива јер су медији и новинарство у то време злочине представили као нормалне и логичне, па чак и као праведну казну.
ОМЕР КАРАБЕГ:
Поред уредника, који су најодговорнији за ширење говора мржње у медијима, одговорност сносе и сами извршиоци радова. Они су били врло креативни у подстицању на злочине.
ДРАГО ХЕДЛ:
Добро је што се оваква студија појавила, али важно је да се сличне студије појаве у Босни и Хрватској гдеје, такође, пред рат и у рату било много случајева ширења говора мржње преко медија. Патриотском новинарству неки новинари прибегавају и данас верујући да тиме чине нешто за државу. У ствари, то је увек у интересу одређених кругова, а не државе.
Вукчевић: Увод у рат
- Недозвољена пропаганда у медијима под контролом Слободана Милошевића уочи и током ратова на простору бивсе СФРЈ често је угрожавала и право на живот. Њен је циљ била потпуна дехуманизација противника, а потенцијалне егзекуторе ослобађала је моралних дилема, каже за Нови магазин тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић.
Наставићете истрагу?
- Због убојите снаге коју медији имају, а посебно када се злоупотребљавају, од изузетне је важности кривично гоњење лица која су у томе учествовала. Подсетићу вас да ниједан уредник, директор медија, новинар, није кривично одговарао за свој допринос трагедији која је задесила просторе бивше Југославије. Наша недавна историја, али и међународна судска пракса, уче нас колико је важно до краја истражити питање подстицања и позивања на вршење злочина путем медија.
Морам, међутим, да кажем даје рад на истраживању и обезбеђивању доказног материјала у кривичним поступцима за ратне злочине веома сложен, даје реч о чињенично и правно најкомплекснијим кривичним делима.
Изузетна посећеност
О значају скупа сведочи списак присутних, међу којима су били председница Врховног касационог суда Ната Месаровић, спецтјални тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић, представници ОЕБС-а и Фондације Фридрих Еберт који су били и суорганизаторт скупа и издавачи Студије, председници НУНС-а и УНС-а Вукашин Обрадовић и Љитјана Смајловић.
Такође, водећи људи невладиног сектора, новинари и више главних уредника.
Векарић: Неизбрисив траг
Заменик тужиоца за ратне злочине и уредник Студије Бруно Векарић, као и тужилац Вукчевић, не жели да најављује кривичне поступке. Била би то, каже, својеврсна злоупотреба медија против које се и професиортално и лично, грађански, залаже.
„Немамо још прецизно дефинисан став о кривичном гоњењу новинара који су своју професију претворили у ратну пропаганду. Тужилаштво ће у наредном периоду кроз тужилачку призму и анализу кривичноправне одговорности дати суд о феномену који се дешавао на овим просторима деведесетих година у прилозима у којима је било позивања или подстицања на ратни злочин" каже Векарић за Нови магазин.
Векарићев став изречен на промоцији даје ратно новинарство оставило неизбрисив траг на професију, с тим што су противници данас "они другачији", изазвао је приличне полемике.
"Ја сам правник по образовању, заменик тужиоца по занимању, али сам и грађанин који има право на мишљење, а моје је да многи новинари и данас свесно крше свој најважнији законик - Кодекс.
Уверен сам да је томе допринела чињеница да нико није одговарао за ратно хушкање", каже Векарић.
Р. Фемић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.