Вести
19. 04. 2020.
“Главна медијска тема морала је да буде текст, а не хапшење Ане Лалић”: Реаговање Ивана Радовановића на колумну Вељка Лалића у актуелном Недељнику
Пише: Иван Радовановић, бивши новинар, медијски консултант - реакција на колумну главног уредника Вељка Лалића из новог Недељника
Драги Вељко,
Прочитао сам ово што пишеш – да је хапшење Ане Лалић морало (мора), да буде највеће медијско питање у овој кризи, и чини ми се да си погрешио.
Далеко од тога да подржавам нервозу тужиоца и полиције и њено утамничење (па било и седам минута, а не седам сати), скроз сам против тога, али, хвала Богу, такве ситуације се, и када се десе, данас ипак доста једноставно решавају.
Скочи професија, медији, Твитер, независни ови и они, а како ни власт баш не хрли да буде проглашена за диктатуру која хапси новинарство, такав случај буде прилично брзо решен, бар када је о нечијој слободи реч.
Често чак, и то врло добро знаш, такви глупи инциденти направе новинарству, медију, новинару, непроцењиву рекламу, чија вредност зна да далеко премаши штету.
Опет, све ово не значи да не разумем твоју потребу да браниш професију, то је сасвим природан инстинкт, али мислим да си занемарио главну ствар.
Ону суштинску, која новинарство на овим просторима држи затвореним неких тридесет година, која чини хиљаду пута већу штету од глупог хапшења и које никако да се професија ослободи.
Хоћу да кажем, да би новинарство било заиста слободно, главна медијска тема је морала да буде текст Ане Лалић.
Пре свега зато што се овде заборавило да је новинарство, колико прост, толико и одговоран посао. И да је слобода говора – подсећам те на оног америчког судију којег Љиља често цитира – сјајна ствар, али само док је свесна свих последица коју неодговорност може да произведе. Како је оно рекао тај човек – слобода говора не значи да у пуном биоскопу, без разлога смеш да почнеш да вичеш: Пожар!, па да људи појуре ка излазу и настрадају у том стампеду.
Новинарство, овде, заборавило је и да су, баш због одговорности, уведена извесна правила у само новинарство, и да они који њиме хоће да се баве морају да их се држе.
Људи читају новине, сајтове, вести, гледају и слушају, драги Вељко, разне програме, и нико ко им то репрезентује нема право да их тера да му верују на реч.
А објавити текст са три анонимна извора, без и једне потврде, под именом презименом и функцијом, јесте баш то. Грех свих грехова професије, терање људи да ти верују на реч. Зато што си ти, некоме, поверовао на реч?!
Последице, Вељко, могу да буду катастрофалне.
Бавећи се, после твог текста, овом темом, вратио сам се мало уназад, па сам на интернету нашао текст Мише Васића, објављен у Данасу 2009. године, поводом расправа о одговорности новинара током ратова деведесетих.
И један сјајан пример је навео. О новинару Радио Панчева који је 1991. из Панчева, пошто му је неки његов извор то јавио телефоном, емитовао вест о “ослобађању” извесне улице у Вуковару.
Чули то добровољци на фронту, појурили у ослобођену улицу и изгинули, пошто улица не да није била “ослобођена”, него је била главно упориште чувених “зенги”.
Разумеш о чему причам? Новинар Радио Панчева није био у Вуковару. Ана Лалић није била у клиничком центру. Њему је неко јавио. Њој је неко јавио.
И надам се да се није десило, али шта би било да је тог јутра, када је њен текст објављен, неко, са температуром, дошао у КЦ Војводине, сео у чекаоницу, прочитао на телефону то што је написала, рекао: Ма, зајеби, и збрисао кући?
Зато што јој је веровао на реч. И зато што је она веровала на реч?
Ти објављујеш онај додатак – Њујорк тајмс.
Да ли би они нешто тако објавили?
Колико њих, у тексту у Њујорк тајмсу, мора да потврди, именом презименом и функцијом, тврдње анонимног извора?
И не раде они то зато што су фенси, или се праве важни, него због одговорности према читаоцу.
Којем мораш да саопштиш јасну, прецизну и тачну ИНФОРМАЦИЈУ.
Па цео филм, а знам да га волиш – Сви председникови људи, о афери Вотергејт, јесте то. Хофман и Редфорд (играју Бернстина и Вудворда), јуре потврде онога што им је анонимни извор јавио.
И главни уредник, који их иначе подржава, стално тражи још. Потврда. Оних који ће, под именом презименом и функцијом рећи – да, тако је.
Исте те 1991. године, извештавао сам из Пакраца. И један дан ме је Манојло Вукотић, главни уредник Борбе, десет пута звао, псовао ме и грдио, јер су Новости најавиле ванредно издање уз вест да је 40 Срба убијено у Пакрацу.
Све сам обишао, исто десет пута. И мој главни уредник ми је поверовао. Новости су који дан касније објавиле кратко извињење, у облику неког затуреног антерфилеа – нико није убијен у Пакрацу, тада.
Разумеш? Где је био уредник Ане Лалић? Да јој каже – супер је све то, али сада потегни најјаче новинарско оруђе, а то су, одувек, ноге, па лепо, правац у КЦ.
Па до директоркине канцеларије, па ако је нема, види, молим те, мали је Нови Сад, где живи, куцај на врата; па нађи докторе, сестре, помоћне раднике, магационере, пацијенте…; па иди до тог улаза за који твој извор тврди да га користе и лекари и пацијенти, види да ли је тако; па сврати до инфективне, види ко улази, излази, вуци их за рукав, питај…
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.