Вести

12. 11. 2011.

Извор: Данас

Транзиција уздрмала слободне медије

Мост Радија Слободна Европа: Ко контролише јавна гласила у Србији? Омер Карабег: Наше саговорнице су Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције Владе Србије, и Сњежана Миливојевић, професорка Факулета политичких наука у Београду.

 

Савет за борбу против корупције је недавно направио извештај о притисцима и контроли медија у Србији. Ваш је закључак, госпођо Бараћ, да је један од главних узрока садашње лоше медијске ситуације у Србији то што се не зна ко су власници већине медија, односно њихова имена се крију од јавности? Зашто се то ради?

Верица Бараћ: Ако се не знају власници онда се не може утврдити да ли има недозвољене концентрације власништва над медијима. И што је још важније жели се избећи испитивање порекла новца којима су новине, радио или телевизијска станица купљена.

Сњежана Миливојевић: И ја мислим да се имена власника крију да се не би отворило питање порекла новца. Наиме већина комерцијалних медија настала је у деведесетим када се новац стицао на мистериозан начин. У то време су нас колеге истраживачи из иностранства упозоравали да се овде преко медија или пере новац или се он улаже у медије да би се обезбедио политички и економски утицај.

Имена правих власника се крију и због тога да се не би установила веза између власника и садржаја које њихови медији пласирају јер се медији често користе за остваривање политичких, комерцијалних и личних циљева. Ствар додатно компликују чињеница што се прави власници крију иза такозваних оff-shore компанија.

Верица Бараћ: Кад кренете у потрагу за тим оff-shore компанијама, које се налазе на егзотичним локацијама, уђете у лавиринт из кога нема излаза.

У најбољем случају можете сазнати само име адвокатске канцеларије која заступа правог власника. Све то има везе са изношењем новца из земље деведесетих година чији су трагови брижљиво сакривени. Створени су механизми који омогућавају да то остане сакривено. Све што се жели сакрити, сакрије се.

Да ли би власт, кад би хтела, могла да сазна ко су прави власници и ко стоји иза адвокатских канцеларија које се појављују као формални власници медија у Србији?

Сњежана Миливојевић: Мислим да би држава могла то да сазна, када би хтела.

Има ли индиција да је највећи српски тајкун, Мирослав Мишковић, власник неких медија или да има удео у власништву?

Верица Бараћ: Тешко је то рећи. Као што сам рекла, сва важна питања у Србији су сакривена. Можемо само да нагађамо да ли новцем који је изнет из земље још увек располажу неке УДБЕ или је он пребачен на приватне рачуне.

Када је Савет за борбу против корупције истраживао недавну продају Мишковићеве Делте белгијском Делезу, видели смо да Мишковићева фирма Хемслејд, која се налази на Кипру и која се појављивала као купац бројних предузећа у Србији, и данас има власника на некој оff-shore дестинацији, а тај власник је непознат.

Наш савет је детаљно анализирао случај куповине „Вечерњих новости“. То је организовани криминал уз помоћ државних институција. Испоставило се да су три иностране фирме, које су купиле „ Вечерње новости“, само формално иностране, а да иза њих стоји Милан Беко. То је омогућило да процедура, која је требало да буде поштована приликом куповине акција тог листа, буде прекршена. Због тога, наравно, нико није одговарао.

Сњежана Миливојевић: Ово што је Савет за борбу против корупције урадио је први извештај у коме се власничка структура доводи у директну везу са садржајем медија. Извештај показује да су неки медији стављени у службу интереса њихових власника - тајкуна.

Верица Бараћ: У Србији чак и онај тајкун који купи медиј ради профита не остварује тај профит на тржишту. Много је лагодније добијати новац из буџета. У Србији скоро четвртина новца који се потроши за оглашавање иде из буџета. Министарства и државне институције троше огроман новац на рекламирање својих активности и кампања.

Наши медији све више постају пропагандни сервис за пласирање диригованих информација. Уместо да истинито извештавају, они креирају јавно мнијење онако како то одговара моћницима.

Поменули сте коришћење буџета да би се контролисали медији. На који начин се то ради?

Верица Бараћ: Веома често министарства дају медијима да им обаве нека истраживања. Уместо да сами то ураде, што им је посао, они то наруче од медија. Наравно, да се онда о тим министарствима не пише критички.

Други начин је закуп простора за рекламне кампање након којих обавезно иде интервју са министром. Тако се о трошку државе промовише министар а с њим и његова политичка странка.

Сњежана Миливојевић: Јесте ли видели да у Медијској стратегији Србије, коју је недавно усвојила влада, стоји да држава треба да се повуче из медија. То би било револуционарно да је урађено пре десет година на почетку транзиције, а данас то звучи смешно.

Иначе, главни новац за финансирање медија долази од државе. Кроз разне форме оглашавања држава даје медијима око 15 милиона евра годишње, а између 21 и 25 милиона стиже по основу конкурса и разних форми државне помоћи. Годишњи буџет за оглашавање Телекома, а то је јавно предузеће, износи 30 милиона евра. Када томе додате и друга јавна предузећа и чињеницу да се Радио телевизија Србије такођер финансира из јавних прихода испоставља се да је цео колач новца који је на неки начин везан за државу готово једнак оној суми који долази од агенција за оглашавање.

Често чујем од колега новинара да је данас стање у медијима горе него у Милошевићево време и да данас има мање независних медија. Да ли је то претеривање?

Сњежана Миливојевић: Мени се чини да јесте. Врло сам критична према садашњем стању у медијима, али не мислим да су то упоредиве ствари. Мислим да није у реду поредити садашњу ситуацију са оном у једном диктаторском или бар аутократском режиму.

Верица Бараћ: Мислим да у тврдњама да је данас горе него у Милошевићево време има доста истине јер је у то време било медија који се нису плашили да пусте информације које се нису свиђале тадашњем режиму. Касније то није било тако.

Навешћу вам један пример. Када је 2006. године на референдуму усвојен нови устав Србије, јасно је било да се је ту радило о превари јер се уставном преамбулом не може решити проблем Косова. Да би референдум успео покрадени су гласови. Када су једог стручњака из ЦЕСИДА питали зашто нису организовали никакву контролу гласања он је дословце рекао: „Па нисмо очекивали да бирачки одбори поново пуне гласачке кутије“.

Ја сам тада покушавала да о томе нешто кажем за медије који су још увек имали неку самосталност, као што је био Б 92, али нико то није хтео да објави. Тада је по мени кренула регресија у нашој транзицији.

До тог времена било је покушаја да се нешто промени, али након доношења новог устава ушло се у период рестаурације. У последње две-три године стање се још више погоршало, посебно у оним медијима којима смо некада веровали. Недавно сам ушла у зграду Б 92 и констатовала да у холу нема више фотографије свих оних новинара којима смо веровали, све су склоњене.

Има ли наде да се медији у неко скорије време ослободе загрљаја политичара и тајкуна?

Сњежана Миливојевић: Неки дан сам прочитала занимљиву анализу једног америчког теоретичара који каже: „Срам било америчке медије који су све до кризе која је 2008. запљуснула свет, хвалили корпоративну Америку и тај правац развоја, да не причамо о ратовима који је водила Бушова администрација“.

Не кажем ово да бих тражила алиби за овдашње медије, него да нагласим колико је то тешко извести. Морам, међутим, рећи да су наши медији у оно ужасно време деведесетих година имали и финансијску и моралну и професионалну подршку демократског света.

Тада су новинари имали осећај да раде праву ствар за демократизацију земље. Шта се десило па да након доласка демократрије скоро ниједан од тих медија није преживео, и то не само у Србији.

Зато треба поставити питање зашто смо сви ми дозволили да останемо без медија који су нам били једна од ретких светлих тачки у деведесетим годинама. Људи све више комуницирају преко социјалних мрежа и нових медија које нико не може ставити под контролу као традиционалне медије. Све оне који мисле да то није баш нека велика ствар подсетила бих на оно што је урадио Викиликс и на побуну грађана против онога што је Мардокова империја радила у Британији.

Не бих то подцењивала јер мислим да та врста размене информација, којом се на неки начин ускраћује поверење традиционалним медијима, носи значајан демократски потенцијал.

Верица Бараћ: Ова власт је урадила нешто што ни комунизам није успео да уради. Она је заједно са политичким странкама ушла у сва удружења. Адвокатска комора је, рецимо, некада била уточиште за некога кога је власт истерала из јавне службе.

Ако је био професионалац, он је могао да ради као адвокат и Адвокатска комора га је штитила. То је важило и за многа друга професионална удружења. Данас то више није тако.

Ова власт је успела да разбије и Адвокатску комору као и друга еснафска удружења. Данас ни синдикати нису више синдикати. Али мислим да мора доћи до промене. Верујем да и притисак Европске уније може да помогне.

Никада није било да власт може све да контролише. Тачно је да је она донела законе по својој мери, да је формирала институције које јој одговарају, али она је неуспешна на свим пољима, њени резултати су јако лоши и сам живот ће захтевати промене.

Антрфиле : Утицај агенција за оглашавање Драгана Ђиласа и Срђана Шапера

У којој мери агенције за оглашавање утичу на уређивачку политику?

Сњежана Миливојевић: Агенције имају јако велики утицај. У Србији је дошло до концентрације новца за оглашавање, он је у рукама две највеће агенције које су повезане једна са Драганом Ђиласом, а друга са Срђаном Шапером.

Структура власништва тих агенција је јако компликована, али њих двојица су у најужем кругу власника. Ових дана била сам у прилици да разговарам о улози медија у предстојећој изборној кампањи. Подаци нису сасвим доступни, али вероватно ће политичке партије преко 60 одсто свог буџета за кампању потрошити на оглашавање у медијима.

Замислите онда колико ће бити објективно информисање о изборној понуди појединих станака када странице новина и телевизијски програм буду преплављени рекламама у којима се хвале полититичке странке и њихови лидери.

Госпођа Миливојевић је рекла да су високи функционери Срђан Шапер, саветник председника Тадића, и Драган Ђилас, градоначелник Београда и потпредседник владајуће Демократске странке, фактички власници највећих агенција за оглашавање. Зар то није сукоб интереса?

Верица Бараћ: Свакако да јесте, али закони и институције су тако направљени да се те ствари не сматрају сукобом интереса. Овде је све то видљиво, али је на неки начин и дозвољено. Када им скренете пажњу на то, они кажу да ништа од тога није забрањено.

Тврде да су то приватне агенције које успешно послују, али кад тражите податке ништа не можете да добијете јер је то пословна тајна. Овде имате још један апсурд. Финансијери Демократске странке, како то они званично објављују, су, поред осталих, и две фирме Драгана Ђиласа, али да бисте видели ко заиста финансира ту странку морали бисте да знате с ким те фирме послују и од кога узимају новац, али, као што сам рекла, ти подаци нису доступни јер је то пословна тајна.

Тако су направљени закони. Овде је, рецимо, донет закон о основању Агенције за борбу против корупције која је почела са радом почетком 2010. године.

Функционери су обавезни да тој агенцији пријављују своју имовину, али агенција нема право да контролише тачност тих података. У Србији можете донети добар закон, апсолутно по европским стандардима, али, ако притом имате институције које су потпуно зависне од извршне власти и у којима раде подобни кадрови, показаће се да од тога нема никакве користи.