Вести

09. 03. 2020.

Аутор: Тамара Спаић Извор: Цензоловка

Тужилаштво и политички притисак: Зид ћутања кад држава и тајне службе застрашују новинаре

Има ли Тужилаштво снаге да се избори са већ легендарном „политичком вољом“ и утврди чињенице о случајевима прислушкивања као што је „Вулингејт“? Како то да до сада готово ниједан случај напада на новинаре, њиховог праћења или прислушкивања није расветљен када је у њих умешана држава? На који то начин утиче на новинаре?

Циљ сваког ауторитарца је да слуди и застраши, изолује, распарча и сломи своје контролоре, опоненте, критичаре или макар само оне који би да буду просто своји и слободни. Нарочито воле да то раде новинарима, јер то најефикасније учвршћује ауторитарце.

Утабани метод је злоупотреба тајних служби, прислушкивање и праћење новинара, а најбоља одбрана су тужилаштво и суд. Зато су, након последње афере, познатије као „Вулингејт“, кад се министар војни „аутовао“ и јавно коментарисао текст који није објављен, све очи поново уперене ка тужилаштву. Има ли оно снаге да се избори са оном већ легендарном „политичком вољом“ и утврди чињенице?

Тужилац за високотехнолошки криминал Бранко Стаменковић каже за Цензоловку да то тужилаштво поступа по пријави од 18. фебруара 2020. поднетој од стране Ђ. К.

„Друге пријаве нису достављене овом тужилаштву. Јавност је обавештена да се предузимају радње и мере у складу са законом и да ће о резултатима иста бити обавештена благовремено.“

Овај одговор тужиоца Стаменковића, три недеље након скандала са министром одбране, открива неколико важних ствари.

Прво, да Тужилаштво није сматрало да треба да предузме истрагу по службеној дужности иако су Вељко Лалић, главни и одговорни уредник Недељника, малог али врло важног њуз магазина, и бивши министар одбране, сада опозиционар, Драган Шутановац, врло јасно и аргументовано изнели сумње у прислушкивање и злоупотребу података добијених прислушкивањем.

Шабић: Бизарно и незаконито поигравање са институцијама

Многи новинари са којима је Цензоловка ових дана контактирала били су убеђени да Тужилаштво ради по службеној дужности и да се није ограничило само на пријаву Ђорђа Комленског, посланика у Скупштини Србије, који је свог партијског шефа Александра Вулина „пријавио“ са очигледном намером да та пријава буде одбачена, а све сумње развејане.

Јер, Комленски је поставио питање да ли је Вулин прислушкивао, иако је унапред свакоме јасно да је питање лажно и да тешко можемо да замислимо Вулина како хакерски за компјутером упада у Лалићев мејл у потрази за опасним војнобезбедносним подацима који угрожавају одбрану државе.

И ту долазимо до друге важне ствари на коју указује одговор тужиоца Стаменковића.

Већ други пут Тужилаштво у истрази, ако се то тако зове, следи „траг“ који му добацује онај ко је сумњив, а не онај на који указује жртва. Пријава Комленског је варијанта онога што смо видели кад је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић поднео кривичну пријаву против Александра и Андреја Вучића због случаја „Јовањица“, односно навода о њиховој повезаности са власником имања на коме је пронађена марихуана.

„То промптно реаговање нашег тужилаштва на ’аутокривичне’ пријаве – кад ја сам поднесем пријаву против себе или замолим моју сарадницу или пријатељицу да то уради уместо мене – то је само по себи бизарно са становишта озбиљног разумевања права. Али ту имамо формалне консеквенце. У Кривичном законику имате одредбу да неко ко сам себе пријави а да није извршио кривично дело, врши кривично дело. То је кажњиво чак и затвором. Није простор кривичног гоњења простор за јефтине, театралне политичке параде. С тим се не сме нико играти. Сећате се кривичне пријаве коју је Вучевић поднео против браће Вучић. У камеру каже знам обојицу и познајем их као најпоштеније људе, јутрос сам против њих поднео кривичну пријаву. Па то звучи надреално. Иста ситуација је и са Комленским. То је поигравање са озбиљним институцијама државе“, каже за Цензоловку Родољуб Шабић, адвокат и бивши повереник за информације од јавног значаја.

Да ли то тужилаштво учествује у тој „јефтиној, театралној политичкој паради“? Споља изгледа да управо то ради, јер не ради ништа друго осим што поступа по пријави Ђорђа Комленског.

Занимљиво је да је у нешто дужој преписци са Цензоловком, управо на тему тога шта би Тужилаштво за високотехнолошки криминал требало или могло да ради на случају очигледног прислушкивања Вељка Лалића (да покрене истрагу независно од пријаве Комленског и узме изјаве свих актера и жртава афере, на

пример), тужилац Бранко Стаменковић потегао аргумент професионалности наспрам аматеризма.

Изван Тужилаштва, по правилу, људи не знају шта треба да се ради, каже Стаменковић, и то је историјски доказано:

„Све радње које су до сада предузете представљају резултат расположивих података и чињеница које могу имати доказну снагу, и у том смислу ће се поступање Посебног тужилаштва за ВТК и наставити. Треба знати да се до сада у великом броју случајева, историјских или савремених, није показало као изгледно или тачно оно што јавност или особе које нису професионалци сматрају да је потребно урадити у кривичном поступку, или да одређене тврдње имају квалитет и снагу доказа, и то мислим да треба имати у виду“, одговорио нам је Стаменковић мејлом.

Игра жмурке са Тужилаштвом

Ниједан новинар са којим је Цензоловка разговарала у претходних неколико дана није пристао на игру жмурки у којој се Тужилаштво крије иза паравана тужилачких метода нејасних аматерима. Очигледно, влада опште неповерење.

Вељко Лалић је у интервјуу за Цензоловку рекао да очекује да ће Тужилаштво одбацити пријаве, чак и ону против Н. Н. службеног лица, коју је Недељник поднео и која ни после недељу дана није стигла у Тужилаштво, али да сматра да је важно да се узму изјаве од свих актера да би, након промене власти, биле валоризоване.

ЗАТАШКАВАЊЕ ПРАЋЕЊА ИЗ 2016. ГОДИНЕ

У првој великој афери прислушкивања и праћења новинара после убиства Славка Ћурувије, кад су два полицијска инспектора 2016. године указала на то да у оквиру Министарства унутрашњих послова постоји посебна формација за праћење и прислушкивање новинара и да том формацијом руководи државна секретарка Дијана Хркаловић, када су поднели кривичну пријаву, Тужилаштво је одиграло кључну карту која је водила ка томе да се данас мало ко сећа догађаја који су као бомба могли да разнесу праћење, застрашивање, прислушкивање и злоупотребу оперативних, тајних података.

Тужилаштво је, да подсетимо, одбацило пријаву и прашина се слегла иако су инспектори као доказ поднели службену белешку о праћењу новинарке Курира Светлане Војиновић, а хард-диск МУП-а са подацима о праћењу је трапаво уништен и о томе је јавност била обавештена.

Тај случај у једном детаљу умногоме подсећа на најновију аферу „Вулингејт“, јер је и тада један министар – додуше министар полиције, а не војске – јавно, у Другом дневнику РТС-а, без повода и самоиницијативно демонстрирао да унапред зна шта су намере председника Независног удружења новинара Вукашина Обрадовића.

И данас за Цензоловку Обрадовић понавља да министар никако није могао да зна да он разматра могућност да сазове конференцију за новинаре и јавно изнесе сумње о незаконитом, масовном праћењу новинара, осим ако није применио исте те незаконите и бруталне мере прислушкивања.

У тој, данас заборављеној афери коју је заташкало Тужилаштво, многи који се баве специјалним методама тајних служби, посебно Штазија (тајна служба бивше Источне Немачке), могу да виде нешто што је познато као „презентација моћи“. Реч је о томе да политичари повремено изађу у јавност са неким подацима из прислушкивања да би јасно показали да знају сваки корак новинара. Циљ је да га демонсрацијом такве моћи уплаше и обесхрабре.

Највероватније је да је управо ту методу применио министар Небојша Стефановић када је у Другом дневнику РТС-а, усред приче о тадашњој кризи у односима са Хрватском, ничим неизазван, рекао да зна да ће НУНС на конференцији за медије оптужити МУП да прати новинаре, иако то ни у самом НУНС-у тада није било одлучено (баш као и у случају необјављеног текста у Недељнику), а о идеји су тог дана само разговарали Обрадовић и још тројица чланова НУНС-а.

Такво искуство имају новинари кад кажу да ништа не очекују од Тужилаштва.

„У цивилизованој и правно уређеној држави Тужилаштво би морало да реагује и спроведе професионалну истрагу која би показала да ли су спроведене незаконите мере прислушкивања и праћења према новинарима и сада у афери са Недељником. Али пошто ми живимо у земљи где се тужитељка Загорка Доловац не појављује ни за важнија питања од овог, не очекујем да ће професионално реаговати. Без демонтаже система коме је ово модус операнди, без озбиљне контроле служби безбедности, не можемо то да спречимо“, каже Вукашин Обрадовић за Цензоловку.

„Жаба је скувана“ или – зашто нема солидарности

Међу најважнијим циљевима тајних служби које делују у оквиру репресивних режима јесу управо разбијање солидарности новинара, њихово обесхрабривање да предузму било какву побуну против система, стално показивање мишића и обесмишљавање сваке акције. Јер, нема ефеката.

Разумљиво је да се новинарска заједница поприлично уморила после осам година непрестаног појачавања притиска.

Неко би рекао да је „жаба већ скувана“ ако би судио по реакцијама новинара и медија на последњи случај највероватније криминалног аутовања министра.

Кад је 2016. године избила афера која је указала на вероватно масовно прислушкивање новинара, имали смо протест испред Владе Србије, тадашњи омбудсман Саша Јанковић спровео је ванредну контролу МУП-а, из које су испливале додатне индиције да је сумња оправдана.

Данас је све много умртвљеније, расцепано, свега два медија покрећу ту тему… Вељко Лалић има сва права да окривљује новинарску заједницу за изостанак солидарности и борбености, али истовремено је и важно да на то опомиње.

Па ипак, новинарска заједница данас има и једну полугу више за притисак него пре четири године. То је Радна група за безбедност новинара у којој представници новинара раде заједно са Тужилаштвом, управо са већ цитираним тужиоцем Бранком Стаменковићем.

Поводом случаја „Недељник“, односно афере „Вулингејт“, Радна група је заказала први састанак тек за 13. март, што је готово месец дана након избијања афере. До сада су, како нам је сам тужилац Стаменковић рекао, тим поводом само размењивали необавезне мејлове и нико није тражио и формално заказао састанак Групе, у „складу са Споразумом“ до 5. марта.

Са друге стране, представник Асоцијације медија у Сталној радној групи Стеван Ристић за Цензоловку тврди да је још 21. фебруара тражио да се Група састане, као и да не зна да је икада Група сазивана на некакав формалан начин. Са том иницијативом се одмах сложио и председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић, такође члан ове групе.

О иницијативи сведочи и информација коју је објавио Инсајдер.

Састанка до данас није било, али за то време, држава није спавала. Вулинов сарадник је поднео пријаву чији је очигледан циљ да све заташка и замути, скупштински Одбор за контролу служби безбедности је усвојио фантастичном брзином урађен извештај да Војнобезбедносна агенција није незаконито прислушкивала и није се чак ни формално потрудио да контролише друге две службе – БИА или ВОА.

Организована су телевизијска гостовања на Пинку у којима се подсмевало оптужбама за прислушкивање и Недељнику, на друштвеним мрежама се завртела прича да је Драган Шутановац сарадник Вучића и да му је сам послао текст који нигде није објављен, обновљена је стара афера за слуђивање о ванбрачном детету његовог таста Мирослава Илића…

Речју, радило се све што треба да нас убеди да смо параноични, а жртве прислушкивања недостојне побуне. И то су, кажу истраживачи рада тајних служби, све проверене методе.

Јањић: Нема критичне масе за протесте

Драган Јањић, главни и одговорни уредник Бете и члан Радне групе за безбедност новинара, објашњава за Цензоловку зашто је новинарска реакција таква:

„У принципу, то је врло једноставна ствар. Министар је цитирао нешто што није јавни податак и њега треба питати откуд му то, да ли му је то доставила нека служба, да ли је то приватно наручио, такве ствари, ништа компликовано. Али ја, једноставно, ту не очекујем ништа. Лично мислим да се овде систематски прислушкује. То се ради и у другим државама, али битна разлика је да ли се поступа на основу закона. Овде су сазнања из оперативног рада служби, ако је уопште о томе реч, злоупотребљена у дневнополитичке сврхе. Новинарска заједница у Србији ништа више од овог што је до сада урадила и не може да уради. Ми смо на Групи поставили питање, и то је то. Побунила су се сва удружења, али ми немамо критичну масу за протест. Ово није само питање новинара него целог друштва. Сви пружају отпор у складу са својим могућностима, али то нема никаквог ефекта. Нема ефеката, нема критичне масе, и то је то.“

Јањић додаје да овакве ствари не могу да се реше без политичких промена:

„Ово је заробљена држава. Ми смо све претворили у питање политичке воље, укључујући функционисање целог система, и овај случај то доказује. Страшно је да цео систем зависи од политичке воље.“ 

ОВО ЈЕ 21. ВЕК, НОВИНАРИ НЕ МОГУ ДА СЕ ПРИСЛУШКУЈУ ЗБОГ КОНТАКАТА СА СТРАНЦИМА

Поражавајући је утисак, на основу бројних изјава новинара па чак и самог Вељка Лалића, да се готово здраво за готово прихвата информација да неког новинара или уредника службе могу да прате и прислушкују због ствари које су део новинарског посла, попут контаката са страним представницима других држава или организација. Бивши повереник за информације Родољуб Шабић одбацује такву могућност као незаконитост и као нонсенс.

„Тајност комуникација је гарантована Уставом и од те тајности се може одступити само на основу разлога утврђених Уставом, законом и на основу одлуке суда. Ако нема судске одлуке, онда нико, па ни министар, не може да дође у посед нечега што је било предмет неке електронске комуникације. Могао бих да разумем како би до таквог документа могао доћи истражни тужилац или судија, али не и министар. Чак ни као члан Савета за националну безбедност, јер није посао Савета да се бави оваквим конкретним стварима, нису овлашћени да улазе у конкретне резултате сваке поједине мере која се примењује“, каже Шабић и додаје:

„Прислушкивање новинара само зато што има контакте са страним медијима или представницима страних држава или организација је могуће, али наравно да није законито. Говоримо о 21. веку, о земљи која је у Устав уписала демократске принципе. Одступање од Устава и зајамчене гаранције права морало би да подразумева јаке, препознатљиве разлоге које цени суд. Само околност да ја комуницирам са неким страним новинарем, па је то довољно, била би део безбедносне културе од пре 60–70 година. Неко ко је предмет пресретања комуникације морао би бити инволвиран у вршење кривичног дела или да постоје објективне околности којима се угрожава државна безбедност. Не могу се такве мере спроводити на основу апстракције или спекулације, морају да постоје опипљиви, јасни разлози.“

Шабић понавља и да не треба искључити могућност да комуникације пресрећу службе које нису у државној структури, него у парадржавној, партијској, што је, такође, једна од теза поводом „Вулингејта“.

Нема помака када је умешана држава

Подсетимо, Радна група за безбедност новинара установљена је да би омогућила бржу и ефикаснију комуникацију новинара и Тужилаштва и самим тим довела до ефикаснијег рада Тужилаштва и веће безбедности новинара. Поједини чланови Групе из новинарских удружења немају илузију о ефикасности и више је доживљавају као групу за притисак на Тужилаштво.

О томе сведочи и чињеница да им треба месец дана да се састану, да се тужилац Стаменковић изговара формалним разлозима кад каже да нико није тражио да се Група састане поводом афере „Вулингејт“.

Стеван Ристић сматра да се Група показала ефикасном у решавању случајева који нису директно везани за државу.

 „У случајевима праћења главног и одговорног уредника Јужних вести, обијања стана новинарке КРИК-а или инцидента са новинарима на инаугурацији председника, као и у овом случају Недељника, ми наилазимо на зид. Кад се ствари примакну ’политичкој вољи’, нисам сигуран да Тужилаштво одолева политичком притиску“, каже Ристић за Цензоловку.

Ивана Стевановић, извршна директорка Славко Ћурувије фондације, има утисак да постоје два нивоа у приступу Тужилаштва. Каже, кад је реч о „мањим“ или политички „безбедним“ случајевима напада на новинаре, Тужилаштво поступа релативно ефикасно. Исто важи и за оне случајеве око којих се у домаћој, али и иностраној јавности подигне довољно велика прашина и притисак на институције да реагују – на пример, у случају спаљивања куће новинара Милана Јовановића.

„Међутим, до сада нисмо видели помаке у оним случајевима у којима постоји довољно елемената за сумњу да иза њих стоји сама држава кроз своје службе. Мој је утисак да Тужилаштво у тим случајевима наилази на један стаклени плафон, који се зове политичка воља. То је граница која се, до сада, није прелазила: ниједан случај прислушкивања и праћења новинара, цурења њихових приватних података у јавност и слично, до сада није разрешен. То има застрашујући ефекат на сваког појединца који у свом професионалном новинарском раду потенцијално треба да се судари са таквим системом, и то је један од можда најефикаснијих начина ућуткивања слободних медија“, каже Ивана Стевановић за Цензоловку.

Она истиче да је „од суштинске важности да медијска заједница, али и читаво цивилно друштво, непрекидно инсистирају на разоткривању и санкционисању свих случајева претњи, напада и застрашивања новинара“.

„Нажалост, овакав дугорочан притисак, изнутра али и споља, показао се као једино средство које нам остаје на располагању. Мислим да такав притисак помаже и оним часним професионалцима у полицији, тужилаштву и судству да поштено обављају свој посао – у чему и сами бивају застрашивани и онемогућавани.“

У недавно објављеном извештају Фридом хауса, који је већ прошле године Србију пребацио из групе слободних земаља у делимично слободне земље, упозорава се да се Србија у последњих десет година сврстала међу земље у свету са највећим падом слободе.

И мада детаљан извештај за Србију још није објављен, сва је прилика да ће бити поновљене досадашње оцене да је за губљење слободе криво убијање и ломљење кичме институцијама и притисак на медије и, како наводи Фридом хаус, „прљаве кампање“ које се воде против медија.

Афера „Вулингејт“ садржи све елементе због којих слобода цури из Србије.

ТАЈНА СЛУЖБА И ЈАВНО СРАМОЋЕЊЕ НОВИНАРА

У омиљене специјалне мере тајне полиције, забележене у репресивним режимима, спада јавно срамоћење новинара, при чему се користе подаци добијени прислушкивањем и праћењем и комбинују се са различитим конструкцијама, чак и бруталним лажима.

У време док су новинари КРИК-а истраживали имовину тада премијера Србије Александра Вучића, док за то још нико у јавности није могао знати, Информер је објавио серију текстова у којима је уредник КРИК-а Стеван Дојчиновић означен као „садо-мазо француски шпијун“, „сарадник мафије“, „терориста“, „лажни новинар“.

Информер је на суду осуђен за лажи, односно за повреду угледа и части, и пре две године Апелациони суд је потврдио пресуду. Међутим, никада није рашчишћена улога БИА у свему томе. Због сумње да га је БИА пратила, прислушкивала и тајно фотографисала, а потом информације достављала Информеру, Дојчиновић је покренуо поступак код заштитника грађана, али он до данас није окончан.