Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
24. 10. 2011.
Јавна војна тајна
Интереси безбедности државе су јавна ствар и тичу се свакога ко је бирао оне који су спремни да је упропасте
Новине су објавиле како су државни органи Србије апсолутно неспремни за рат. Који, уосталом, нећемо ни водити. Али ако би неким лошим стицајем околности до тога дошло, држава (са таквим органима) би се нашла у небраном грожђу.
То, да је држава поред посртања у миру крајње килава „ако нас неко нападне”, јесте државна тајна. Ако се тајна чува, могло би се рећи како проблем и не постоји.
Наравно да новине нису склоне да чувају било какве тајне, јер да је тако – не би ни излазиле. Иза нечега што је дефинисано као војна или државна тајна, постоји јака димна завеса и системско замрачење. Шта је уопште тајна од јавног значаја?
Верујте да за такво одгонетање не постоје довољно добра правила, нити је ико прописао шта се све и за чије бабе здравље може прогласити степенованом тајном. Степеновање је одређено због нивоа штете које откривање мистерије може нанети. Па тако војска има списе који су интерни, поверљиви и строго поверљиви.
Државна тајна је највиши степен дискреције, и могло би се помислити да судбина државе зависи од глагољивости њених врлих службеника, или од радознале штампе, склоне откривању тешких истина које се морају сакрити од јавности.
Краће речено, тајна је оно што неко одреди као тајну. Тај неко може бити из било ког државног органа чији се рад компромитује истином.
У блиској прошлости а и данас, институцијом тајне су пречесто скриване брљотине које су део биографије неких личности. Тајна је ко је пратио и убио Даду Вујасиновић, Милана Пантића и Славка Ћурувију. Ко је ставио кашикару на прозор Дејана Анастасијевића!
То су и данас државне тајне, и поред обећања државе да ће открити ко их крије. Неко у апарату, дакле „орган” крије страшне истине од других органа. И даље је војна тајна ко је убио гардисте у Топчидеру, а посебно због чега.
Одавно се зна да је формулација војне истражне комисије да су ти дечаци починили „међусобно самоубиство”, крајње суманута.
Држава је одбила да отвори досијеа тајних служби, јер би се сазнало ко је од важних људи данашњице био, или јесте њихов врли доушник, заробљен заувек и зачаурен у својој мрачној биографији. Наравно да се неких тајни ваља држати, јер добре државе без лоших и опасних тајни не може бити. Па је због тога јако занимљива информација о распојасаности и тоталној демобилизацији неких државних органа, које би било какав рат затекао са спуштеним панталонама.
То депресивно сазнање о раду скупе државе и њених службених штеточина нису измислиле новине. Да јесу – то би била дефетистичка лаж, клевета на рачун ревносних органа власти и распиривање неповерења у достојне чиновнике, које ништа не сме изненадити. Не сме, дабоме, јер је њихов патриотизам сувише скуп за блејање и нерад.
Информација о неспремности саопштена је на некаквом одбору за безбедност, па је та вест лако процурила у јавност. Сазнање о килавости „органа” није никога изненадила. Народ је све то примио мирно, јер шта је друго уопште могло да се очекује. Али држава се брани од лоших вести о себи кретањем у кругу сопствених апсурда.
Новинарка, која је објавила непријатну вест за државу а добру за новине и јавност, могла би да одговара. Да плати тешку глобу грамзивој држави, или чак да заглави у апсу. Није она Цеца па да добије дигиталну алку окачену за ножни зглоб. Будући да сам једно време провео у свету разних тајни, од којих су неке биле релативно оправдане а друге неописиво тупе, склон сам да тврдим како осумњичена новинарка није открила ништа што би могло да нам нанесе штету. Напротив!
То је само бизарна но поучна басна о дембелима који се убише да нас убеде како су сви њихови напори историјски, и да је српска држава под њиховим оком сигурна и стабилна.
Сазнање да уопште није тако није ни војна ни државна, није никаква тајна. Скупштински одбор за безбедност је дужан да поименично и јавно саопшти ко је све брљао на штету спремности ове државе и за мир и за рат. Дакле да седнице о томе буду јавне!
То се тиче свих грађана Србије, а не одбора, трагикомичног посланичког циркуса, шефова кабинета и дугоухих секретарица.
Интереси безбедности државе су јавна ствар, и тичу се свакога ко је бирао оне који су спремни да је упропасте. У томе је суштина сакривања истине и откривања тајне која углавном штити паразитски јавашлук.
Ако у овом случају тужилац и судија имају посла, њихови предмети нису поштен новинарски рад. Него управо „органи” који су направили штету. Тајна штити само њих. Као ону тазе удавачу из околине Ниша, за коју свекрва каже: „Цело село прича да ова наша снајка није била поштена. Па нек прича кој шта ’оће, ми ће си ћутимо”.
Љубодраг Стојадиновић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.