Вести
11. 10. 2011.
Преминуо новинар Стеван Шевић
Стеван Шевић, дугогодишњи новинар и уредник у „Политикиној” кући, један од највећих наших репортера, умро је јуче после дуге и тешке болести у Београду.
Шева, како смо га од милоште звали, рођен је 9. марта 1936. године у Кадиним Селу, у тадашњем Скопском срезу, у Македонији. Године 1941. његове родитеље Личане протерао је окупатор у село Пуковац, срез добрички, отац му је био партизан, а и стриц у одреду политички комесар.
После рата, његова породица је колонизирана у Јабуку код Панчева.
У Првој београдској гимназији Шева се заинтересовао за новинарство, преко литерарне секције, када је и почео да пише као члан редакције „Листа младих”. Сарађивао је у листовима „Омладина”, „Наш весник”, „Спорт”, био секретар часописа „Младост”.
Студирао је Правни факултет у Београду, а 1958. године дошао у „Политику”, где је брзо показао репортерски дар, а један је од оснивача листа „Политика експрес”, где је радио до јула 1994. године. Читаоци тог листа препознавали су га по сјајним репортажама, покренуо је изузетну контакт рубрику „Трибина”, радио је као уредник, а једно време и као заменик главног уредника.
Стеван Шевић биће кремиран у петак у 12.30 часова на Новом гробљу у Београду.
Кад је заказала машина, није заказао човек, стоји на месинганој плочи, подигнутој на зиду, на углу Зетске и Цетињске улице, са леве стране кад се Цетињском силази ка Скадарлији.
Млађи „Политикини” људи вероватно не знају да су то речи Стевана Шевића, тадашњег уредника Београдске рубрике „Експреса” из давне, беше ли то 1964. године, кад је овај великан душе, тела и пера уводио у тајне заната једва нешто млађе од себе, а иза себе већ тада имајући опус незаборавних репортажа и извештаја, посебно оних из суда.
Многима од нас, његових ученика, није било јасно како тај великан пера с дугачком, али динамичном, „фокнеровском” реченицом има стрпљења да бди над почетничким текстовима, настојећи да на новински прихватљив начин помири преамбициозну „литерарност” писаца најбаналнијих вести са неприкосновеним законитостима новинарског заната.
Није Шева само настојао, успевао је, штитећи истовремено и интегритет новинара и интегритет вести, извештаја, репортаже. Изнео је целу генерацију садашњих 70-годишњака.
Ех, како смо се само горко смејали, кад смо последњи пут у башти „Липовог лада” седели Шева, Бацко и потписник ових болних редака док смо наручивали неке модерне бућкурише с млеком, без трага алкохола, без дуванског дима, у башти којом је пиркао вечерњи поветарац с Булевара, некадашњег Цариградског друма, и један од нас оматорелих „мускетара” сећао се наслова приче Владана Деснице „Олупине на сунцу”.
И данас неки од нас силазе Цетињском, према Скадарлији, обавезно застану на углу Цетињске и Зетске, прочитају оне Шевине речи изливене у месингу.
Ко је био тај возач камиона који се спуштао Цетињском, и кад су му отказале кочнице, да не би згазио дете окренуо волан улево и тешко возило буквално зарио у зид, унапред знајући да неће преживети? Ето једне од прича изгубљених у времену кад од људског подвига остаје само подвиг, а име и презиме човека који није отказао кад је отказала машина, остало загубљено у људском сећању, а подвиг, захваљујући Шеви, остао у времену које је прошло, које траје и које ће потрајати.
Нема више вињака, ни дувана, ни „Експреса”, нема од јуче ни Шеве.
Остају људски вечне и потврђене оне Шевине реч изливене у месинганој плочи на зиду Зетске улице да нас опомињу док трајемо.
Славо Стојковић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.